MATRIX: RELOADED (2003)

            U okviru akcije "Blast from the Past", evo kako sam pre desetak godina reagovao na dugočekani nastavak mnogohvaljenog MATRIXA. Ova kritika izvorno je bila objavljena u maloformatskom, malozapaženom i kratkoživućem SF magazinu POLARIS kojega je pokušao da izdaje Doktor Zoća, ali je ovaj skviknuo posle samo 3 ili 4 broja.

  MEJTRIKS RILOUDID  

  (MATRIX: RELOADED, SAD, 2003)  

(c) Dejan Ognjanović

  **(*)  

  3-  

Filozofski nastrojeni proučavaoci filma u svetu Matriksa prepoznaju Bodrijarove (post)apokaliptične teze, dok psihoanalitičari vide oličenje Lakanovih stavova o "velikom Drugom" – virtuelnom simboličkom redu koji za nas struktuira realnost. Za sledbenike frankfurtške škole Matriks je ekstrapolirano otelotvorenje "Kulturindustrie", tj. otuđeno postvarenje društvene supstance Kapitala. Nju Ejdžeri u njemu prepoznaju motiv sveta kao privida koji stvara Globalni Um otelotvoren u Internet mreži. Neki peti, pak, u Matriksu vide anarhični pamflet koji iz podruma potkulture današnjim adolescentima pruža priručnik za (sajber)pank revoluciju.

            Šalu na stranu – a naročito filozofiju, psihoanalizu, sociologiju... na stranu – Matriks je pre svega i iznad svega odlično zamišljen i nadahnuto sproveden koncept modernog akcionog SF filma u kome su ikonografija, scenografija i koreografija daleko važniji od Značenja. Nagvaždanja u Matriksu o "slobodi", "izboru" itd. po svojoj dubokoumnosti tek neznatno nadrastaju detinjarije o "Sili" iz Lukasovih Ratova zvezda, a zahvaljujući tragikomičnom preglumljavanju Lorensa Fišberna u Riloudidu postaje jasna njegova tendencija da postane Joda za XXI vek.

Neka mi bude oprošteno što u istu rečenicu stavljam Lukasa i braću Vahovski, ali recimo da dobar deo popularnosti svetova koje su kreirali počiva na "pozajmicama" temeljnih mitskih matrica (likova i situacija) iz različitih religija i kultura, pri čemu su braća bila nešto eklektičkija, modernija i, uslovno govoreći, ozbiljnija. Ipak, krajnji privid Značenja proizveden je spretnim trikom koji slovenački filozof i teoretičar kulture Slavoj Žižek upoređuje sa portretima na kojima se čini, ma gde posmatrač stajao, da lik zuri baš u njega.

            Tek drugi deo Matriks sage otkriva površnost "idejnog" aspekta filma i ogoljava pojedine logičke rupe (u prvom delu prikrivene sjajnim ritmom i konstantnim baražom novog i dotad neviđenog). To i nije tako strašno, jer kvalitet originala nije ni počivao na logici ili filozofiji, već na intrigantnoj premisi koja drži vodu ako se ne zalazi previše u dubinu, jednostavnim ali privlačnim likovima, uber-cool ikonografiji baziranoj na techno-noir cyberpunk leather fetišizmu i, naravno – moćno stilizovanim scenama borbe u kojima su gravitacija i ostali ograničavajući faktori zaobiđeni SF premisom (u hongkonškim uzorima alibi za tzv. "wire-fu" nije ni bio potreban). Sve to, naravno, protkano odličnim specijalnim efektima i pirotehnikom sa obiljem slow motiona i inovativnog "bullet time-a", čisto da se ne završi priča na pesničenju, i da sve bude još lepše oku.

            Mejtriks riloudid (štagod to značilo – distributer se nije potrudio da naslov prevede) primenjuje osnovno pravilo dobrog nastavka: "još više od istog" (onog što je upalilo u originalu), dakle: još veće, brže, bučnije, preteranije. Veliki budžet je tu, podrška najmoćnijeg producenta akcionih filmova – Džoela Silvera – takođe, pa braća Vahovski odrešenih ruku pružaju superspektakl sa akcionim scenama koje su još više "cool" – barem po koreografiji i ambicioznosti, ako već ne po svojoj uzbudljivosti i emotivnom naboju.

Istina, većina njih ne služi priči: neke su suvišne (borba sa čuvarem Ključara), neke su nemušto prekinute (borba sa umnoženim Smitovima u hodniku, na kraju), a neke besmislene, poput borbe sa stotinama Smitova u parkiću ispred Proročišta, u kojoj sam se sve vreme, poput Duška Dugouška u jednom crtiću, pitao hoće li se Dača (tj. Neo) setiti da ume da leti – što ovaj i čini, nakon deset minuta (!) akrobacija sa agentima...

Zbog činjenice da sada za glavnog junaka, praktično, imamo Supermena – ni okršaji sa njim nisu naročito uzbudljivi, pa nam umesto da strepimo za Nepobedivog preostaje da se naslađujemo larpurlartističkom koreografijom borbi. Forma guta sadržinu, ali sa takvom formom... ko bi zamerio? Hmmm...  

            Hiper-adrenalinska scena lomatanja na motorima, autima i kamionima Matriksovog autoputa je jedini pravi akcioni vrhunac filma, pojačan kako grandioznošću zamisli tako i činjenicom da su u njoj ugroženi upravo ne-mesijanski, ne-svemoćni likovi – barem dok Neo ex machina ne doleti u spas. (P.S. Najsmešniji deo filma, pored pitanja hoće li se Neo setiti da ume da leti, svakako je situacija u kojoj Neo iz multidimenzionalnih hodnika Merovinžaninove palate zaluta pravo u – svet Srednje zemlje iz Gospodara Prstenova! Mada, kad smo već kod smešnih delova, i Morfeusov isprazno-naduveni govor je tu negde, kao i End of the World Party koji usledi, paralelnom montažom spojen sa najkonvencionalnijom "erotskom" scenom ikada...).

            U svetlu novih holivudskih pravila, gde filmovi više nisu zaokružene i samodovoljne celine, već delovi serijala oslonjeni podjednako na prethodne i buduće (još neviđene) delove, teško je dati konačan sud o drugom delu trilogije (ako iko veruje da će film sa ovolikom zaradom stati na cifri od tri!). Ko zna, možda će nam treći deo otkriti zašto Zion, sa svojim patetično-musavim i pretežno crnačkim ljudstvom izgleda kao rasno zagaravljeno potpalublje Kameronovog Titanika, i šta znače Merovinžaninove psovke na francuskom, i šta je zapravo rekao Arhitekta, i šta će da jedu milioni ljudskih baterija kad se iz VR blaženstva probude, atrofirani, u razorenoj "pustinji realnosti", kao i najvažnije pitanje od svih – ko će, i kako, u trećem delu biti oživljen Snagom Ljubavi.

Ukoliko je poenta u tome da je i "probuđeno" čovečanstvo tek još jedan sloj Matriksa, to će objasniti zašto neki likovi i situacije i akcenti nalikuju primitivnoj verziji Kronenbergovog Egzistensa. No, dok se Kronenberg podsmevao artificijelnosti sveta video igrica, braća Vahovski nam tu istu artificijelnost nude kao "pravu stvar".

            Hmmm...

            Možda nam braća Vahovski kroz reciklažu pop matrica nude revolucionarnu sliku oslobađanja od ropstva virtuelnog sveta u kome živimo, ali dok posmatram horde obožavalaca Matriksa ne mogu da se ne setim Bodrijarovih reči: "Mi možemo još samo da simuliramo pirovanje i oslobađanje, da se pravimo kako hitamo u istom pravcu sve brže, ali u stvarnosti mi ubrzavamo u prazno, jer su sve svrhovitosti ubrzavanja već za nama[...] To je ono stanje simulacije u kome možemo samo ponovo da odigramo sva scenarija zato što su već bila igrana – bilo stvarno, bilo virtuelno."