izabrana dela

izabrana dela

недеља, 31. август 2014.

THE MATRIX REVOLUTIONS (2003)

  
  **(*)  
  2+  

Drugi deo ove sage, čiju kritiku sam nedavno obznanio OVDE, skroz je ubio bilo kakva moja očekivanja od trećeg i finalnog dela, i u tom procesu me naljutio, smorio i ugnjavio svojim isprazno-neubedljivim i usiljenim pokušajima melodrame, filozofije, ezoterije itd. Zbog toga, sve čemu sam od trećeg dela mogao da se nadam jeste = da ne boli previše.
Pošto mi je dvojka dovoljno otupila čula da bih stvarno bio povređen sunovratom kvaliteta u odnosu na I deo (koji i dalje smatram izuzetnim, odličnim filmom, posmatranim u izolaciji od nastavaka), trojku sam posmatrao sa rezignirane distance, pošto je svaki involvement ubijen jos u II delu, i zabavljao se odličnim efektima upotrebljenim za likove i priču za koje je odavno prestalo da me bude briga.
Prosto rečeno: drugi deo mi je trajao celu večnost, i tokom tog trajanja me konstantno iritirao. Treći mi je prošao relativno brzo, tj. jednom kad nešto, kao, počne da se mrda/dešava, i to je otprilike sve. Kada kažem da mi je treći bio zabavniji, to treba posmatrati u kontrastu sa drugim delom, a i "zabava" je od sasvim druge sorte nego ona koju pružaju vrhunski zabavni filmovi.
Ali, to mu je što mu je. Evo šta sam napisao u kritici objavljenoj u časopisu ZNAК SAGITE br. 14 (decembar 2003, str.2490-2492.) koju sada ekskluzivno obznanjujem onlajn čitateljstvu.


MATRIKS REVOLUCIJE 
(The Matrix Revolutions, USA, 2003)


            Dakle, sa pojavom trećeg dela, Matriks-priča je završena.
            Završena? Hm, vratiću se na ovo, ali prvo:
            Koja priča?
            O čemu se ono beše radilo u Matriksu? O borbi "probuđenih" ljudi protiv mašina koje ih (bukvalno) uljuljkuju u virtuelni svet lažne sigurnosti? O razlici između slatke laži i gorke istine? O oslobađanju od iluzija i suočenju sa realnošću? O uzimanju sudbine u svoje ruke? O tome šta znači biti čovek?
            Uprkos tvrdnjama braće Vahovski da je cela priča originalno zamišljena kao trilogija, teško je nakon kvazi-Revolucije trećeg dela Matriks "sage" poverovati da je ovo deo (i to završni!) one iste priče. Nije toliko problematično što se film "završava" sa tri tačke, koliko to što su slične rupe ostavljene u samim temeljima zapleta, čineći krajnji produkt i dramaturški i idejno neodrživim. Ako su se Reloaded-u (kako je u Srbiji "preveden") mogle oprostiti neke proizvoljnosti i nedoslednosti, u nadi da će ih treći deo pojasniti, nakon ovakvog okončanja preostali fanovi će morati dobro da se napregnu ne bi li opravdali mnogo toga. Jer, u Revoluciji, na svako "zašto" odgovor je "znaš ti zašto", na svako "kako" odogovor je "zar ne znaš kako?", na svako "šta" odgovor je – "znaš ti šta".
            Dokle?
            ("Znaš ti dokle – celim putem do banke!" javlja mi se glas Džoela Silvera, producenta.)
            Mislim, možda sam ja glup, možda su brat i sestra Vahovski precenili moju moć samostalnog razmišljanja i slaganja kockica bez uputstva za upotrebu, ali ja ne vidim kakvoj svrsi u zapletu služi Arhitetka i njegova priča o pređašnjim mesijama, ili Merovinžanin sa svojom statirajućom-u-kukuruzu Monikom Beluči, a i dalje ne razumem kako je Neo uspostavio kontrolu nad mašinama u stvarnom svetu. Niti vidim poentu u hindu-programima koji evoluiraju u brižne roditelje ili u "bogu"-železničaru koji izgleda kao klošar, ili u drastičnoj promeni ukusa kod Merovinžanina (od evropski-sofisticiranog restorana u Reloadedu do ekvivalenta londonskog Torture Garden SM-trans-sex-gay-fetish kluba u Revoluciji). Da li onda u kontekstu svega ovoga uopšte zamerati očajnu "glumu" slatke male hindu djevuške kad se u tome brukaju i oni koji su za to dobili milionske honorare?
            Nesposobni da se raspetljaju iz kolariću-paniću zavrzlama iz drugog dela, u trećem braća kao da kažu: "Ma sva ta razglabanja nisu ni bitna, 'ajde da se zezamo". I onda kreće dža-buuuum, bang-bang, vrrrr, štrc, zoooom bitka za ono podzemno skladište zarđalog gvožđa i njegovih patetičnih, odrpanih sionskih mudraca. Uprkos skoro-perfektnim vizuelnim efektima ova pompezna i preskupa scena ne uspeva da bude uzbudljiva, i to iz dva ogromna, i niza sitnijih razloga.
Prvo, nije nas briga za likove koji su podređeni mašinama unutar kojih se bore, pa tako čak i bukvalno, na vizuelnom planu, minimizirani i zasenjeni kompjuterskim efektima. Drugo, borba za Sion je koncipirana kao gotovo bestelesna video igra, bez smisla za opipljivost i autentičnost akcije koju majstori poput Kamerona, Verhovena i Mektirnana bez greške proizvode. Tako je udaljenost gledaoca od dešavanja na platnu dvojaka: niti su ga autori (dramaturški) vezali za klišetizirane likove niti su ga (režijski) ubacili u centar žestokih zbivanja tako da stvarno oseti svaki udar, i tresak, i plamen, i gar, i šrapnel, i krv, znoj i suze. Da budem iskren, skoro da me radovalo da vidim bezličnog vođu Sionaca (onog koji će mašinama da "pruži Pakao…") kao žrtvu sakaćenja kakvo nam ove godine ni Cabin Fever ni Teksaški masakr nisu pružili.
            Dakle, centralna scena trećeg dela zabavna je koliko i posmatrati nekoga preko ramena dok igra odličnu video igru. A to je još i najbolja scena filma (u ovakvim okolnostima)! Jer, ono što sledi je neobjašnjeno lak Neov prodor u (inače nedostupni) Grad Mašina, "plaćen" isforsiranom pogibijom Triniti (ovog puta ništa od masaže srca, uprkos Neovoj čarobnoj ruci, koja zaustavlja sve pred sobom) i okončan patetičnom i neubedljivom scenom njihovog oproštaja koja vas, normalno, ostavlja hladnim. Čitava ta "romansa" je u samom startu bila neubedljiva, puka konvencija koju bi trebalo da prihvatimo zdravo za gotovo, iako je hemija između aktera = nula. Kako da poverujem u snagu te ljubavi ako Triniti, videvši da je njen voljeni upravo unakažen (ostao bez oba oka!), reaguje mlakim zagrljajem i komentarom "Oh, ne," kao da joj je ovaj upravo saopštio da je priklještio prst vratima?
            "Kruna" filma je još jedna déjà vu scena lomatanja Nea i Smita po kiši (valjda je sa svom tom vodom scena više cool?), dok stotine Smitovih ni za kakvu vajdu kloniranih kopija statira u pozadini. Oni su uostalom jeftiniji kao pozadinci nego da su nam režiseri pokazali Matriks-verzije ljudi koji naprasno nestadoše iz tog sveta. Možda bi u završnim prizorima trebalo da osećamo napetost, uzbuđenje, neizvesnost (uostalom, sudbina dva sveta zavisi od ishoda te borbe!) – ali kako, zaboga, ako je do tog trenutka davno prestalo da nas bude briga za bilo koga i bilo šta u filmu čiji je Zlikovac, od nekada originalnog i jezivog tipa devoluirao do nivoa Sideshow Boba (iz Simpsona), sasve groteskno-ludačkim cerekanjem?! 
Pravila tih svetova ni njihovim tvorcima (bata i seka Vahovski), izgleda, nisu sasvim jasna, pa zašto bi se onda neko uzbuđivao za ishod borbe u kojoj učestvuju Zlikovac o čijim moćima ne znamo mnogo, ali znamo da ga je "naš" Dobrica već par puta dobro izmlatio, dok je potonji u međuvremenu stekao i moć da pokretom ruke pomera planine? Nakon još malo rutinske koreografije koja čak ni na formalnom planu više nije tako nadahnuta stvari se nekako privedu kraju.
            Kraju?

            Šlag na ovoj promašenoj, zagoreloj, nejestivoj torti je naravoučenije o kompromisu sa mašinama, a gnjila jagoda na vrhu – završni prizor lažnog, virtuelnog sunca. Iz'em ti "revoluciju" koja se završava primirjem! Kako je tako nešto uopšte moguće među stranama dijametralno suprotstavljenim? Kako je moguće da mašine dozvole samo nekima, "koji to žele", da napuste Matrix (i tako ugase svoje "baterije" i nastave da se množe i kuju urote protiv mašina)? Uostalom, zašto bi uopšte jedna nadmoćna (veštačka, neljudska) inteligencija bila ograničena ljudskim konceptom časti i date reči, i poštovala primirje nakon što je jedini svedok i "potpisnik" hrišćanski prineo sebe na žrtvu, a protivnici su bukvalno na kolenima, sa glavom na panju? Ah, da, zaboravio sam: mašine su časnije i poštenije od ljudi ("What do you think I am? Human?" zgražava se Arhitetka na sumnju u svoju iskrenost). A to što parazitiraju na energiji čitavog porobljenog i učaurenog čovečanstva…? Eh, dobro sad, niko nije savršen, je l' tako? Mora se nekako izboriti za opstanak.
            Ovako gnusnim, kolaboratorskim krajem Vahovski kao da ilustruju najcrnje levičarske (Robin Vud, Slavoj Žižek, itd.) dijagnoze o ideologiji američkog žanrovskog filma. Sloboda (tj. njen privid) moguća je, kako nam je ovde pokazano, jedino unutar sistema koji je guši; istinski prevrat je nemoguć; revolucija je dugotrajan (tri filma!) i mukotrpan proces koji zahteva teške žrtve od svojih pokretača/nosilaca, uključujući tu i sopstveni život; pametnije je sačekati da neko drugi odradi posao, a onda, "ako želite", uživajte u izvojevanoj slobodi. Lažno sunce Matriksa je jedini dostupni simbol nade, budući da ono pravo, u stvarnom svetu, spazimo samo načas.
            Ovim su ogoljena sva naklapanja o navodnoj dubokoumnosti "filozofije" Matriks serijala: ako je ovo naravoučenije filma, braćo, niste morali da se trudite. O delotvornosti ovog "anarhičnog pamfleta" i "priručnika za revoluciju besnih adolescenata" najbolje govori uveseljavanje koje su mi priuštila dvojica crnaca u američkom bioskopu u kome sam film gledao. Njih je mimoišlo naravoučenije da će crnci naslediti Zemlju (stvarni svet, pun krša koji treba raščistiti) dok većina belaca uživa u Matriksovim zalascima sunca, ali su zato svoje razočarenje bedastim krajem ispoljavali sprdajući se sa reklamnim sloganom: "Everything that has a beginning has an end!"
            Matriks revolucije je tužno svedočanstvo o potpunom (?) gubljenju kompasa na putu jedne nekada obećavajuće karijere i još tužniji dokaz o zaludnosti očekivanja subverzije unutar sistema današnjeg američkog mejnstrim filma. Posle zelenih slova koja "čine" matricu virtuelnog sveta i dolarske novčanice mi izgledaju zelenije. Pilule Matriksa su suviše slatke, i koga je više zaista briga za "pustinju realnosti"?
            Eh, daleko je Sunce…

Нема коментара: