ACROSS THE RIVER (aka Oltre il guado, 2013)

  ***  

  3+  

            Novi horor – a dobar!? Zar to još postoji? Evo jednog, i to ne baš od izvikanih ili mnogoočekivanih naslova – barem širem gledališču, mada ga ja imam na radaru još od prošlogodišnje Fantazije, kada su mi rivjui i opisi zazvučali vrlo intrigantno. I drago mi je da izvestim da je Across the River tada bio zasluženo hvaljen!

            Film je italijanski, ali taj podatak može da stvori pogrešna očekivanja: italijanska horor produkcija odavno ne postoji u nekom ozbiljnom smislu reči, svedena je ili na polunekompetentne fanove/epigone, ili na prilično patetične pokušaje autorstva u uslovima toliko niskih budžeta i produkcije da su rezultati, čak i uz najbolje namere (retko praćene adekvatnim talentom) – uglavnom patetični. To znači da je italo horor danas najživlji indirektno, kroz uticaje na nešto vitalnije produkcije (Francuska, Španija, Belgija, USA...) dok u samoj Italiji, nažalost, ne postoji vidljiv kontinuitet sa tradicijom onoga što se obično podrazumeva pod brendom "italo horor".

            U ovom slučaju nije loše što je tako: pomalo mi više idu na jetra uglavnom poludupasti, netalentovani i jeftini pokušaji omaža đalu (giallo) ili kretenski zombi filmići bez trunke stila (kao kod vintage Fulčija). Znači, Across the River ne liči nimalo na ono što se prvoloptaški očekuje od jednog italo horora – i dobro je što je tako. Jer, ovo je nešto sasvim drugačije, i vrlo malo liči na bilo koji film koji mi pada na pamet, ne samo u okvirima italijanske produkcije.

            Across the River je pre svega studija atmosfere i jeze: to je minimalistički film, sa doslovno jednim jedinim (ljudskim) junakom, jednom jedinom lokacijom, i (što naročito volim!) – sa veoma malo dijaloga. Ovo je horor sa najmanje brbljanja još od… hmmm, UNDER YOUR SKIN? Junak je nekakav proučavalac divljih životinja koji se smuca po šumama i kači životinjkama kamerice na tela, prati im kretanje i ponašanje i to sve beleži za ko zna kakve (neimenovane) svrhe.

            A lokacija – eh, tu dolazimo do pravog glavnog junaka: sve se dešava u nekakvom zabačenom, starom, opustelom selu usred šume na koje ovaj naš nabasa – a to selo je još pustije i jezivije od Špaja iz mog ZAVODNIKA, jer u njemu nema ni žive duše. Za mrtve duše već ne garantujem! Po tim ulicama, kamenom popločanim, i po tim kućercima, takođe od kamena, pustim, zapuštenim, on počne da se sve više bavi misterijom čudnih ugriza i sakaćenja koje registruje kod nekih od životinja – ali taman kad pomislite da će da razotkrije nekakvog kanibala (što bi nas dovelo u blizinu prepoznatljivog italo motiva) ili bar mutanta, svemirsko čudovište ili ne znam kakvo čudo, ispadne da su vinovnici tih sakaćenja sablasne prirode!

            Eh, da: glupo zvuči, istina, jer za to još nisam čuo – duhovi koji žderu divlje životinje! Ali logiku, bar po pitanju tog detalja, bacite kroz prozor i prepustite se atmosferi ovog ruralnog italo gothica sa natprirodnim momentima, jer ima ovde divno jezivih momenata, uključujući najmanje jednu scenu koja mi je doslovno izazvala žmarce, što nisam doživeo sto godina! A što je najlepše, ovi momenti nisu pokvareni ofucanim FFF stilom, već je sporadični dokumentaristički pristup (pokretna kamera, night vision u noćnim snimcima tih zverki na pojilima, a i šire) upotrebljen s merom, pametno, tako da doprinese stravi, a ne nerviranju. 

A kad sam kod nerviranja, PREKO REKE nam sreću neće kvariti gomilom beslovesne omladine koja je u šumetine i ruševine došla da se kara i drogira: umesto toga imamo zrelog (?) i ćutljivog protagonistu. Ovo, naravno, može da zasmeta ljubiteljima konvencionalnog filmskog horor pripovedanja – ali takvi, ako i nabasaju na ovaj blog, valjda nisu njegova čitalačka većina. PREKO REKE je, svojom okrenutošću na jedan jedini i lik i njegovu perspektivu, mnogo bliskiji književnom hororu – i to hororu zasnovanom na jezi, atmosferi, ugođaju…

            Film je daleko od savršenog: osim što logika natprirodnih zbivanja nije baš najjasnija i najsmislenija, ni logika ovozemaljskih zbitija nije mnogo čvršća (ZAŠTO je naš protagonista uopšte u toj šumi, s kojim tačno ciljem? nije valjda da to svoje istraživanje radi SAM SAMCIT, za svoj groš, bez veze s bilo kojim pojedincem ili organizacijom/institucijom? zašto se nikome ne javi telefonom ili kako drugačije tokom celog filma? niti ga bilo ko pozove? a odjednom, kreće potraga za njim!). 

Reklo bi se da je ovo primer scenarija koji je "napisala" lokacija – odnosno, neko je nabasao na ovo jezivo selište u šumama i brdima Italije (na granici sa Slovenijom – kurioziteta radi, čuje se puno slovenačkog u filmu, sa radija, i iz usta nekih sporednih likova) i onda osmislio nekakvu horor storiju oko njega.

            Legitiman postupak! I kamo sreće da neko i u Srbiji uradi tako nešto sa nekom od bezbrojnih Serbian Gothic lokacija koje obilazim i slikovito opisujem ovde na blogu (vidi tag: PUTOPIS). Na svu sreću, reditelj PREKO REKE je bio dovoljno filmski (i žanrovski) pismen da ovo italijansko selo duhova adekvatno uslika i konceptualno/rediteljski ga napuči sa dovoljno strave i jeze tako da se ovo, na neki način, može ipak povezati sa tradicijom italo horora utoliko što to, strogo gledano, jeste još jedan, ali ne baš školski primer pristupa "stil iznad supstance". Ipak, stil ovde nije unapred-na-propast-osuđeno oponašanje (klasičnog, u punoj snazi) Arđenta; stil PREKO REKE je pre svojevrsni spoj BLAIR WITCH PROJECTA (iako nije sniman u prvom licu!) sa horor pričama Aldžernona Blekvuda i Roberta Ajkmana! Pa – ko voli, nek izvoli. Meni je ovo bilo vrlo prijatno horor osveženje i sasvim sigurno će mi biti u top-10 a možda čak i top-5 naj horora ove godine.