izabrana dela

izabrana dela

недеља, 12. октобар 2014.

Aleksandar B. Nedeljković: ALTERNATIVNE ISTORIJE 1950-1980



         Nedavno izašla knjiga Alternativne istorije 1950-1980 (edicija: Naučnofantastične studije, Lira, Kragujevac, 2013) predstavlja dorađenu verziju doktorata, odnosno naučnog rada kojim je legendarni Aleksandar B. SF Nedeljković stekao zvanje doktora nauka, a time i pravo da svoje idiosinkrazije širi i na studentsku populaciju, umesto srednjoškolaca s kojima se decenijama do tada bavio. Stalni pratioci ovog bloga upoznati su sa ABN-ovim minulim radom (videti: Aleksandar B. Nedeljković: I ovaj čovek je doktor!), odnosno sa smehotresnim smejurijama koje, umesto naučnih radova, već godinama podvaljuje domaćim naučnim konferencijama i stručnim časopisima, a poneko mu ih čak i objavi. Neke od njih možete pročitati ovde na blogu, npr: Aleksandar B. Nedeljković sreće FRANKENŠTAJNA, pa onda A. B. Nedeljković: RUSI I SPILBERG, i najzad nešto antologijski smehdosuzno: Starac ABN i more!
            Za slučaj da vam je ponešto od ovoga do sada nekim čudom promaklo, obavezno overite linkovane članke ako volite crni humor, grotesku, humor apsurda, odnosno, ako hoćete da se upoznate s radom čoveka koji je za "akademski" život Srbije isto ono što je za današnju srpsku poeziju – doktor Žika Pesnik! Znači, što bi reko naš narod – LAUGH RIOT! Evo jednog slikovitog odlomka iz knjige:
            Do sada sam se njegovim radovima bavio u neobaveznoj formi, na blogu; kada mi je u ruke došao njegov kapitalni rad, odlučio sam da se iz ugla svoje struke osvrnem na njega i proverim da li je i u tom, najvažnijem od svih radova, taj čovek mogao i umeo da provuče sve ono što njegove kraće radove čini običnom sprdnjom. I, nakon iščitavanja ove obimne knjige, došao sam do zaključka da – jeste! Ipak, čak ni uz strogo (?) oko mentora, ABN od sebe nije mogao pobeći, pa tako i ovaj rad sadrži čitav niz prepoznatljivih ABN-ovskih neozbiljnosti, kako u detaljima, tako i u fundamentu, odnosno u temeljnim teorijskim postavkama.
Sve to sam pomno analizirao u vanredno detaljnoj, opsežnoj, minucioznoj kritici ove knjige koja je objavljena u najnovijem broju niške GRADINE (br. 58-59, avgust 2014). Evo kako je izlazak ovog broja, i moje kritike u njemu, prikazao sam dr ABN u svojim SF vestima (u skladu s njegovim ćiriličarstvom koje dosledno neguje još od početka 1990-ih, kada je otkrio svoje srbstvo, zadržaću tekst u izvornom pismu kojim je to ABN objavio na forumu Art-anima):

Изашао је, и најзад је стигао у Београд, нишки часопис “Градина” бр. 58-59, а у њему приказ, на стр. 347-360  (ту има заправо 13 пуних страница и четрнаеста само започета, само десетак реди) о књизи А. Б. Недељковића Алтернативне историје 1950-1980. Немилосрдни и страховито продорни аутор ове опширне и детаљне критике је др Дејан Огњановић познат у фандому као Гул  (енгл. Ghoul, то се чита са оним енглеским дугим гласом “у“, дакле  / gu: l /  ).

Ово у Београду може да се купи на Студентском тргу бр. 5, само неколико метара десно од Филолошког факултета, у згради Коларца, то је књижара “Александар Белић”, али, имају само три-четири примерка, и није вероватно да ће имати више; а цена је, ух, 660 динара, па ви видите. Да ли има још негде? Не знамо. (Ghoul napomena: direktno kod izdavača, NKC Niš, cena je 550 din; da li će oni biti na Sajmu knjiga? Sumnjam!)

Огњановић је добро познат у фандому као беспоштедан критичар који је често у праву, понекад и није у праву (него промаши), али је увек беспоштедан! У овом случају, он оспорава скоро све главне тезе и приступе А. Б. Недељковића, али, пре свега их прилично тачно приказује, суштински тачно, са обиљем опширних цитата, мајсторски одабраних. Не напада ad hominem (на човека), што је одлика загрижених а лоших критичара, него напада  ad rem (на ствар, на тему). Не губи време на “хватање залета из далека” што је у најлошијим српским књижевним (и политичким) полемикама јако често, него одмах прелази на основне информације, па затим на неке ситне техничке примедбе, и затим на  СУШТИНУ, на коју, без зазора, испаљује све топове! Али је потпуно јасно о чему говори, шта оспорава. Не заплиће вас; не замрсује; него савршено јасно води расправу о самој суштини Недељковићеве теорије тј. поетике научне фантастике.

Само једна мала дигресија, овде. Шта је то српско полемичарско “хватање залета из далека”? Ех. То је оно кад на почетку чланка неко крене овако: “Има разних проблема у нашем књижевном окружењу, и друштву, у коме смо већ навикли на ….  ово и оно, грозно лоше …  али понеки пут се падне још и ниже, на потпуно …  треће и пето…  а најновија назови-дискусија, ако се реч дискусија уопште може применити на ову.…   тог-и-тог…  отвара нове провалије најлошијег, тако да се питамо има ли игде краја урушавању и суноврату, у овом нашем  … уопште-и-сасвим…”  и тако ви читате и читате огорчену тираду о ничему, и заправо појма немате о чему је уопште реч, само знате да огорчење чланкописца куља и шишти. Ето, то је “хватање залета из далека”, али тога у овој критици нема. Нити је то карактеристично за Огњановића.


Да ли је Огњановић (који је докторирао књижевне науке, са дисертацијом о хорору) у праву, у својим оспоравањима Недељковићевих основних постулата? Није у праву, али, добро и прилично тачно их је схватио, и говори о њима, а не о нечем трећем или петом. Овим критичким чланком, под драстично оштрим насловом “Медвеђа услуга жанру”, Огњановић вас води широким и правим, краљевским друмом, и то кратким друмом – право у центар битке! Тамо где све трешти и прашти од судара књижевно-теоријских идеја о СФ жанру.

За неке мање ствари, донекле и јесте он у праву, ту и тамо. Што-шта је у књизи могло да буде боље.

(Само узгред, ако будете читали, па, оно где се помиње Хемингвејев “Старац и море”, сећате се, 15. априла прошле године смо вам понудили и прву страницу и линк за цео текст, то је на 36. страници ових вести у Арт Аними, овде. Па, ко жели да се запрепасти… )

Ово не значи да су све раније Огњановићеве критике биле тако квалитетне (нису, уме и он да промаши…) али значи да је овог пута, ова његова јасна полемика доспела у језгро проблема. Огњановић није у праву, али! бити на овом нивоу експерности и информисаности не-у-праву! – то не може свако.


            Eto, tako to izgleda iz vizure dr ABN-a. Ovaj moj tekst, tj. kritika, neće biti objavljivan na blogu niti sada niti kasnije (jer ne bi bilo korektno prema časopisu koji ga je objavio, plus zato što postoji mogućnost da bude objavljen i u jednom zborniku koji se, navodno, priprema), pa je najbolje da potražite novu GRADINU i tamo ga pročitate ako vas zanima. Ovde ću okačiti samo mali teaser (manji od 1/10 ukupnog teksta), tj. odlomak iz ovog teksta koji inače zauzima 14 strana časopisa:

Što se tiče Nedeljkovićevih novijih radova, objavljivanih u književnim časopisima i zbornicima, njihova naučna zasnovanost je slaba. Za njih se može reći isto ono što jedan od recenzenata, prof. dr Zoran Paunović, naglašava kao odliku knjige koja je predmet ovog teksta, naime, da je u pitanju "uzano usmereni rad koji se oštro bori da zastupi samo jedan, precizno definisan, ograničen pristup – svoj sopstveni, pokušavajući da svojim argumentima, bez zazora, opovrgne i odbaci druge pristupe" (str. 6). To, samo po sebi, možda ne bi bilo toliko pogubno da u svojim radovima Nedeljković ne polazi od apodiktičkih tvrdnji za koje najčešće ne navodi ni izvore ni argumente niti teorijsku zaleđinu, a kamoli eventualne suprotstavljene teorije ili tumačenja; literatura, tamo gde se navodi, sastoji se pretežno od Vikipedije i popularnih članaka, ali književne teorije ima ponajmanje. Pored toga što se odlikuju usko ograničenim pristupom i naglašenim subjektivizmom koji ni ne pokušava da glumi naučničku, akademsku objektivnost, Nedeljkovićeve radove o SF-u, pa tako i knjigu koja je pred nama, karakterišu još i brojne druge idiosinkrazije. Neke od njih navode se ispod. 
(...)
Ono što je centralno, međutim, i što zaslužuje detaljniji osvrt, jesu glavne teze Nedeljkovićevog rada, vezane za prirodu naučne fantastike. Ove teze su ekstremne i naglašeno bizarne, ali su iznete sa napadnim dogmatizmom. Na njima počiva (odnosno pada) rad koji bi, inače, u nekoj alternativnoj istoriji u kojoj su te deonice izbačene ili suštinski modifikovane, bio solidnije delo nego što u krajnjoj instanci jeste.
            Prva temeljna teza koju pionirski iznosi Nedeljković glasi: "SF nije i ne treba da bude primarno o ljudima, nego o novumu" (16). Nešto dalje, on to razvija: "Glavna književna vrednost, i glavna specifičnost, i ujedno raison d'être SF jeste takozvani novum (v. Suvin 1979: 3), a to znači: nešto novo u prikazanom svetu, nešto različito od onog za šta, u vreme nastajanja tog SF dela, javnost zna da u realnom svetu stvarno postoji" (20). Tokom čitave studije autor se vraća ovoj tezi i varira je: "Kad se kaže 'likovi', po tradiciji se misli na ljudska bića, ali, naučna fantastika nije o ljudskim bićima, nije o čoveku. Ona je o novumu. Likovi su u njoj važni samo u onoj meri koliko doprinose prezentiranju novuma, a ako ne doprinose, onda su nevažni" (281). Autor kao da nije svestan radikalnosti svojih teza, i dalekosežnosti njihovih implikacija, budući da sve vreme pokušava da dokaže umetničku vrednost delima koja, po njemu, uopšte nisu o čoveku. Za razliku od svekolike druge umetnosti, koja se uvek, direktno ili indirektno, bavi čovekom, po Nedeljkoviću ispada da je SF nekakav specijalan slučaj, izuzetak.
            Nedeljković ne daje nikakvo uporište za ovakvo određenje SF-a; ono nije utemeljeno na definicijama SF-a ranijih teoretičara i pisaca. Štaviše, ono je direktno suprotno čak i nekima koje autor navodi u knjizi, gde se potencira upravo ljudski element, ljudski problem. Tako, recimo, među navedenim definicijama, Enciklopedija Britanika kaže: "Sve veća intelektualna sofistikacija ovog žanra, kao i naglasak na društvene i psihološke teme, znatno su proširili privlačnost naučne fantastike za čitaoce" (30). Istaknuti pisac SF-a, Teodor Sterdžen, takođe ukazuje na ljudsku dimenziju SF-a: "Dobra naučnofantastična priča je priča koja sadrži ljudski problem i ljudsko rešenje, a koja se uopšte ne bi dogodila bez svoje naučne sadržine" (30). Na toj liniji je i njegov kolega, Isak Asimov: "Naučna fantastika je ona grana književnosti koja se bavi uticajem naučnog napretka na ljudska bića" (31), a Brajan Oldis definiše SF kroz traganje za "definicijom čoveka i njegovog statusa u vasioni" (32). Čovek, dakle, a ne "novum".
            Podrazumeva se da autor nije obavezan da se bespogovorno slaže sa ranijim izučavaocima i praktičarima žanra koji definiše, ali ako već nudi jednu tako radikalno smelu tezu, morao bi je zasnovati na nečem čvršćem i ubedljivo je obrazložiti. Nedeljković se, umesto toga, podsmeva književnosti koja je usredsređena na čoveka i neprimereno je karikira, npr. kada kaže: "Ali zašto bi svaki pisac analizirao majušne prelive i promene emocija u glavi i u srcu svojih glavnih likova? Nije svako Virdžinija Vulf. Neko treba da obuhvati svojim pogledom daleko šire perspektive, da vidi kuda će nas odvesti kolosalna kretanja ove ukupne civilizacije. Vels je to mogao. Virdžinija Vulf to nije mogla" (283). Autor ovde, kao i drugde u knjizi, prednost daje vanestetskom (futurologija, naučna i tehnička dostignuća) nad estetskim, što je naročito paradoksalno u kontekstu njegovog proklamovanog bavljenja književnošću – i književnom aksiologijom. Zapravo, moglo bi se argumentovano tvrditi da Nedeljković ispoljava fundamentalno nerazumevanje književnosti uopšte (tzv. glavni tok), pa tako, indirektno, i onog njenog žanrovskog ogranka (SF) kojim jedino želi da se bavi. Evo rečitog mesta na kojem se to očitava:
(…)
---Ostatak čitajte u GRADINI br. 58-59!


            PS: Za slučaj da treba crtati – a, nažalost, nekima treba! – ABN mi nikada u životu nije ničim naudio, niti je moje bavljenje njime, kako na blogu, tako i u kritici iz koje ste pročitali odlomak, motivisano bilo kakvom pakošću, zlobom, zavišću, željom za osvetom, itsl. porivima; naprotiv, ABN je uvek učtivo komunicirao sa mnom, bio predusretljiv, posećivao je neka moja predavanja (njegov osvrt na moj prvi nastup u "Lazi Komarčiću" možete pročitati OVDE), a bio je čak i na odbrani mog doktorskog rada (njegov osvrt na taj događaj imate OVDE). ABN-u sam posvetio toliko pažnje zato što ga smatram paradigmom, kako u okvirima žanrovskog geta, tako i mnogo šire: paradigmom jednog važnog, a trulog ("akademskog") aspekta Srbije danas. Svi galame (ali niko ništa ne preduzima!) povodom Sline, Malog i sličnih, a malo ko govori o pogubnoj pošasti koju za sobom ostavljaju doktori i profesori poput ABN-a, kakvih ima na stotine i hiljade. Odnosno, ABN je samo jedan, i neverovatan čak i u toj jednini, ali baš njegove preteranosti i groteske savršeno ogledaju odlike bezbrojnih njegovih kolega koji osakaćuju generacije i generacije... Posmatrano izdaleka, sve ovo deluje kao VIC; ali taj vic nije nimalo smešan onima koji moraju da slušaju njegova predavanja i polažu njegove ispite...

Нема коментара: