izabrana dela

izabrana dela

субота, 11. јул 2015.

Masovni zločini

  
            U okviru akcije "Serijski genocid oko Srebrenice i masovni zločin u njoj - a i mnogo šire" obznanjujem svoje umjetnine nastale u ranim 1990-im, zadahnute grozomornim masakrima o kakvim se tada moglo čuti, čitati i gledati vezanim za brojne lokacije naknadno zasenjene ovom jednom, danas najizvikanijom. Stoga upozorenje za osetljive: ispod slede eksplicitni prizori (crteži, ne fotke!) zverstava koja uglavnom nisu žanrovski stilizovana. Dakle, ništa zombiji, ništa vukodlaci i alieni - samo ljudska stoka i njeni bezgranični sadizam, kanibalizam i nekrofilija.

            Bio sam u to vreme veoma duboko pogođen užasom razmahalim  u komšiluku, bez obzira što niko moj nije u tome učestvovao a kamoli stradao – prosto, gnusoba i RAZMERE grozote bili su snažan udar na moj doživljaj sveta i ostavili su na njega suštinski pečat od kojeg mi se Weltanschauung do danas nije oporavio. 
TO je "Goli ručak" – to je istina sveta – to je Čovek!
KO, JEL JA?
            U to zlo vreme bio sam opsednut pokušajima da kognitivno, duhovno ali i estetski pojmim i zarobim i preobrazim UŽAS oko sebe, što se (valjda) vidi u crtežima ovde. Umesto da bežim od toga, na ovaj ili onaj način, ja sam se stalno iznova vraćao temama masovnog ubijanja, klanja, skrnavljenja leševa, nabacanih tela poput vreća, i tela aranžiranih na neki ritualizovani način koji kao da "osmišljava" ono što u suštini jeste – klanica, i besmisao.
Pokušavao sam, na svoj sopstveni način, da se suočim sa grozotama i njihovim antropološkim i filozofskim implikacijama. Bilo mi je jasno da je površni sloj istorije, ekonomije, geopolitike, gibanja tzv. "velikih sila" i odjeka posthladnoratovskih promena – upravo to: površinski, i da iza toga ima nešto dublje, iskonskije, da iza "velikih sila" leže neke "više sile", i da one nisu humane... niti čoveku naklonjene...
Zato su i ovi crteži težili da budu univerzalni: oni ne govore o Srbima i Hrvatima i Bošnjacima. Na telima žrtava i mučitelja, gde ih ima, ne postoje nikakva nacionalna obeležja (kostimi, uniforme, feredže, jeleci, anterije, opanci, pa čak ni 'obična' civilina odeća koja bi ukazivala na neko određeno mesto i vreme), jer nisam hteo da se bavim plitkim "Gledajte šta nam rade!" porukama, sa jasno nacrtanim Mi i Oni. Time neka se bave forenzičari: oni neka iz trulih iznutrica gataju ko je, u tom buljuku leševa, bio pravoslavac, ko ateista, ko Jugosloven a ko neopredeljen.
Niti me je zanimalo da crtam sela, crkve, džamije ili bilo kakva druga obeležja i znamenja koja bi kontekstualizovala Nas i Njih, koja bi (in)direktno lupila pečat nacije ili vere na telo žrtve. Zato su eksterijeri apstraktni, neodređeni - šume, ledine, pustinje - a ne konkretne balkanske lokacije. Zbog toga su sve žrtve ovde – gole. To su ogoljena tela, i ogoljeni užas, bez maski i šminke koji ga "objašnjavaju" ili "opravdavaju".
Umesto "Gledajte šta nam rade!" ovi radovi pre pokušavaju da poruče "Gledajte šta radimo!" tj. šta možemo, i šta bismo mogli/hteli, u samo malo izmenjenim okolnostima. I pre nego što uskliknete "Ko, ja? Nema šanse!" pokušajte načas imaginativno da se izmestite iz relativno bezbednog okruženja nekoga čiji su dragi i voljeni živi i zdravi u mentalni sklop nekoga kome su najbliži - silovani, mučeni, pobijeni, pa mi onda pričajte o ljubavi, bratstvu i jedinstvu, o pomirenju i praštanju...


Kulminacija mojih tadašnjih opsesija bio je moj prvi roman, NAŽIVO. U pogovoru njegovog II izdanja kazao sam:
Pomisao da grozote, koje sam u to vreme svake večeri mogao da gledam u TV Dnevniku (i u zloglasnom Dnevnikovom Dodatku), imaju svoju još razrađeniju, eksplicitniju i grozomorniju varijantu – naživo! – i još da tamo neko papreno prodaje, odnosno plaća da bi ih gledao, potakla je neku žicu i njene vibracije nastavile su da odjekuju u meni, tih dana. Jedna stvar su bili fiktivni horori i specijalni efekti maske Rika Bejkera, a nešto sasvim drugo (?) dokumentarni snimci klanja i mučenja koji su se, po svemu sudeći, pravili istovremeno dok sam ja u relativnoj bezbednosti i dalje gledao horor filmove. To me je navelo da se zapitam o svom odnosu prema svojoj vajkadašnjoj fascinaciji tim žanrom, da se duboko zagledam u ogledalo i upitam se – zašto, zapravo, volim taj horor, i da li bih isto tako voleo i te snimke iz Bosne, da mi nekim čudom padnu u šake?
Ovi crteži su, baš kao i NAŽIVO, tragovi mog hrvanja s tim pitanjem.



Napomena: neki od ovih crteža rađeni su u većem formatu od mog skenera, pa tamo gde vidite čudan frejming, kao da je nešto nevešto kadirano tj. sečeno, ili sliku podeljenu u dva dela, znajte da je to zbog toga što skener nije mogao odjednom da uhvati celu sliku.





 











  




skica:

4 коментара:

Man from Valley је рекао...

Ne shvatam ja horor organski, meso, krv. Ti ratni masakri su bolest, a horor proistakao iz takvih bolesti me ne zanima, psihopatolozi su o tome dosta rekli. Horor tražim u onome što ne razumem, ne znam, što ne vidim, ne čujem, a osećam ili se bar tripujem.

Puno puta sam razmišljao koja je poenta bila Vlada Cepeša da večera sa probodenim još živim ljudima, to je teška patologija. Sve to ipak potiče iz sebičnog gena, pojam koji je Ričard Davkins naveo, jer celog života naši geni žele da imaju primat u svemu. Ali, zašto ubiti neku živu masu, umesto je iskoristiti na milione načina kako to čine bankari, farmaceuti, GMO magnati? To je taj trenutak evolucije kome su prisegnule i druge životinje, starije od najmlađe životinje na zemlji - čoveka. Jednostavno - prestareo sam za ovakve gluposti.

Dejan Ognjanovic је рекао...

eh, dobro je, već sam se bio zabrinuo da te nije neki bestelevizijski ne-body metafizički mrak progutao!!!

Man from Valley је рекао...

Eh da je tako, mada kako sam nedeljama bez televizije, tačno se primećuje da čovek zastrani u odnosu na 90 i kusur posto onih što imaju televiziju.

U 2015. da se na mesec dana ne odradi dobar film u svoj toj belosvetskoj gigantskoj filmskoj industriji, to ne razumem. Da li je moguće da nema više ideja? Suša, suša, suša, pa bar da ima neki dobar holivudski blokbaster. Sinoć sam gledao, od sve muke, Miju u Čkalju u Servisnoj Stanici, a onda Žandarm i vanzemaljci sa neponovljivim Luis de Finesom. Kad već volimo da se plašimo na nemamo čime, da se bar smejemo.

Inače, dobro crtaš, bez obira što nisam ljubitelj ljudskih fileta i iznutrica.

Preporučujem ti The Oblivion (2013), znam da će ti se svideti taj distopijski "horor", ionako živimo u distopiji, vešto zamazanoj dekorativnim malterom demokratije, slobode i ostalog.

Man from Valley је рекао...

Dead Snow 2 - zombi komeNdija, nešto bolje kotirana od jedinice. Malo reklame nordijskih motornih testera i turizma. Odgledaću ovo, pošto sam odustao od Wyrmwooda, Monsters i Monsters: Dark Continent, ioako su ova poslednja dva sa nekim lavkrafvtovskim CGI spodobama.