SOME KIND OF HATE (2015)

*(*)

2-

OVAJ komad govneta su se neki usudili da najavljuju kao STRAVU U ULICI BRESTOVA za 21. vek?

OVU patetičnu cvileću i krešteću kreaturu koja se histerično dere su neki isfantazirali kao novog monstruma koji zaslužuje svoju franšizu?

            OVAJ patetični emo dead-metalac (!) bi trebalo da bude glavni lik? Osoba za simpatiju i saučešće? 

Ova govedina od 100 kila mišićne mase koja dopušta da ga sitniji od njega bulišu i zlostavljaju i po goloj guzi ga lupkaju umesto da njima pomete patos?

            
Eh, crni li su dani došli današnjem američkom „hororu“...

Crni čak i doslovno, jer ovo je još jedan hororčić napravljen u dvajesprvovekovnom trendu jebene TMUŠE kao „stila“ snimanja: holy fuck, zar niko više danas ne ume da jebeno osvetli kadar, zar niko više ne ume (ili ne želi) da u film stavi malo jebene BOJE?!

Zar ovi degeni zaista misle da će film da im bude strašniji, jeziviji, mračniji, „ozbiljniji“ ako sve zamumulje u neke mrke nijanse sive i plave i smeđe?! Čak i scene pod jebenim suncem su skoro čista sepija!

Hello! Da li je iko od ove đece uopšte gledo te vatromete boja i vizuelne divote kakvi su STRAVA U ULICI BRESTOVA? FRIGHT NIGHT? HELLRAISER? REANIMATOR? RETURN OF THE LIVING DEAD? FUCK, BILO KOJI HOROR 1970-ih i 1980-ih?

Šta se desilo s bojom? Gde je nestao KOLOR? Alo, Đenka, gde je KOLOR FILM?

Na mojim divnim klasičnim horor posterima iz zlatnog doba lepo stoji: „Američki film U BOJI“. Da se zna. To danas više (u hororu) ne postoji. Čak i krv su bacili u senke, zatamnili, da je nekako istovremeno i prikažu i sakriju, poludupasto, da nam slučajno ne probode zenice svojom jarkom drečavošću? Kad ste poslednji put u američkom filmu videli da šiklja i prska jarka lepa CRVENA krv? Zaboravite na DEEP RED – današnji USA „horor“ je DEEP MURK. Iliti 50 SHADES OF GRAY, jebo ih on.

Najvizuelniji, najslikovitiji žanr koji postoji sveden je, danas, na neuko – ili, ponekad, što je još gore, na namerno – zatamnjeno neosvetljeno sivilo skroz svedenog kolorita: čak i onda kad se nekako zajebu pa im se omakne zanimljiva slika, u smislu prizora (koncepta), oni je ne osvetle i ne uslikaju kako valja!

I ne govorim ovde sada o FFF sranju (tom zlu svoje vrste, koje je uvelo „rialiti“ stil u žanr koji je sve samo ne rialiti, ubivši pritom svaki smisao za fantastiku, za nadrealno, za filmsko!), ne, govorim o igranim filmovima klasične forme; džaba, sad je slikanje mobilnim telefonom iz dupeta postalo trend, i sad SVE izgleda tako: tunnel vision, baby, pravo iz rektuma, 50 SHADES OF BROWN!

Osim što je ovaj jadni film baš onako školski primer loše slikanog – osim što je RUŽAN, dakle, on je i izrazito GLUP. Njegov pokušaj bavljenja ozbiljnim, aktuelnim problemom mladalačkog, školskog nasilja, degradiran je na više načina: kretenskim kastingom, glupavo klišetiziranim scenama i sveopštim deža vijem u inscenaciji i motivaciji (tj. njenom odsustvu), a zatim i pomeranjem svega toga iz prepoznatljivog ambijenta (gde bi to moglo da ima veze sa stvarnim životom) u Never-neverland nekakve neubedljivo koncipirane komune za pomoć (?) sitnim nasilnicima koja, iz nejasnih razloga, za svoj logo ima MASONSKE OZNAKE!

Horor je ubijen time što treba da pola ovog neuko dramaturški koncipiranog filma prođe pre nego što se uopšte pojavi njegova „Fredica“ – a u međuvremenu se imamo „zabavljati“ dozlaboga dosadnim, milion puta viđenim scenama bully-bulisanja. A jednom kad „horor“ krene – on je ili offscreen, ili sakriven jebenim SENKAMA (da se neki gledalac HORORA slučajno ne zgrozi prizorom krvi!) ili je zatomljen samim „monstrumom“.

A ona je, kao što rekoh, zamišljena kao duh koji ima telo i krvari; dapače, samosakati se; i ne samo to, nego pravi grimase, i kreće se, i govori, i duri se, kao ne samo živa i zdrava nego i napadno iritirajuća kokoška (zbogom saučešće i simpatijo, zdravo radosti što su te mučili i ubili, glupačo)!

Da i ne počinjem sada tiradu o nečem o čemu sam ranije ovde već opširno pisao – o školskom primeru Pogreške Broj Jedan u Hororu, zvane „demonizovanje žrtve“: ono kad ti „monstrum“ u filmu bude zapravo neko ko bi u stvari trebalo da izaziva sažaljenje, a ne strah i grozu...

Ma ne, nema smisla bilo šta ovde analizirati: ovo je đubre nevredno pomena – ali ipak, đubre koje je uspelo da mi probudi emociju, i natera me da na njega izručim NEKU VRSTU HEJTA. Eto, sad mi je lakše.

Toliko o tome.

Ako naiđete na prikaz koji nađe makar nešto pozitivno da kaže o ovom ovom „filmu“, ubuduće zaobilazite tog „kritičara“. A ako vam neko od drugara ovo preporuči za gledanje, obrišite ga sa liste prijatelja. I blokirajte, za svaki slučaj.