izabrana dela

izabrana dela

петак, 23. октобар 2015.

IZGUBLJENI SLUČAJ srpskog filma fantastike

  
            U prvom delu osvrta na knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (koji možete videti OVDE) pozabavio sam se nekim njenim opštim kvalitetima i nedostacima, kao i odlikama prisutnim u prvom (dužem i boljem) delu knjige koji je napisao Jovan Ristić. Sada je na red došao drugi, kraći i slabiji deo knjige, koji potpisuje Dragan Jovićević.
             Dragan Jovićević je jedan od čelnih ljudi Festivala srpskog filma fantastike, tačnije, ima funkciju njegovog programskog direktora – dakle, fan je i posvećenik ove vrste filma. Svoju ljubav prema hororu pokazao je i svojim magistarskim radom, odbranjenim na FDU, koji mu je objavio Filmski Centar Srbije (FCS) pod naslovom KRUGOVI I KLETVE. O toj knjizi sam ukratko pisao na blogu, OVDE. Takođe sam joj posvetio i jednu detaljniju kritiku, koju sam za sada objavio samo na jednom opskurnom mestu zvanom TERRA, br. 16, ali viđena je i za knjigu mojih izabranih negativnih kritika koju pripremam. Ako vam je taj tekst do sada promakao, neka za ovu priliku posluži samo njegov zaključak:
„Knjiga Krugovi i kletve: kratki vodič kroz japanski i j-horror Dragana Jovićevića predstavlja rad koji je idejno nedovoljno promišljen, sumnjive stručnosti kako u najširem filmskom pogledu tako i vezano za uža područja kojima se bavi (horor kao žanr, uopšte; i azijski, japanski i američki horor konkretno), sa nedovoljnom argumentacijom svojih neretko sumnjivih teza, lišen precizne dijahronijske slike, sklon nepreciznostima, neutemeljenim uopštavanjima i materijalnim greškama, terminološki, stilski i jezički problematičan, neubedljivo sociološki inkliniran te strukturalno i teorijski manjkav. Tim je više poražavajuće što ovaj po mnogo čemu nepouzdan 'vodič' dolazi odobren pečatima dve vodeće filmske institucije u Srbiji (FDU i FCS). I možda se upravo u toj činjenici krije najveći horor.“
            Horor se nastavlja i u ovoj knjizi, koju takođe objavljuje FCS (!), jer deonica za koju je Jovićević odgovoran sadrži sve njegove gorenabrojane nedostatke, ali sažete na još manjem prostoru (80-ak strana), tako da su još vidljiviji – tim pre što, za razliku od KRUGOVA... ovaj tekst nije imao mentora, a kao da nije imao ni urednika. Njegov naslov glasi „Riznica fantastičnog: Žanrovska istorizacija kratkometražnog filma fantastike 1990-2014“ i naivno-zbunjeni čitalac, videvši taj glomazan naslov, može pomisliti da se iza njega krije nekakva teška teorija, ili makar „istorizacija“. Ono što ovaj tekst, umesto istorizacije, nudi zapravo jeste svojevrsna impresionistička autobiografija u kojoj se autor osvrće na svoje dane u Festivalu srpskog filma fantastike, i na neke (odabrane) kratke filmove prikazivane na njemu, uz krajnje subjektivnu blagost i hvalospeve za ono što su radili ortaci i bliski ljudi (prijatelji i saradnici festivala), a uz nešto malo objektivniju sliku o ostalima, pri čemu je sve to prožeto velikim dozama jezičkih nesuvislosti, idejno-logičkih kalambura, faktografskih netačnosti, nepreciznosti i nedoslednosti, teorijskih neutemeljenosti i proizvoljnosti, napisano stilski trapavo i neformalno do nivoa amaterizma – ukratko, srodnije katalogu nekog osrednjeg video kluba negoli ozbiljnoj publikaciji koji, ponavljam, izdaje vodeća institucija u Srbiji posvećena filmskom izdavaštvu (pored ostalog).
U principu, nije loše čuti i takav ugao, „iznutra“, od strane aktera i saučesnika domaće „scene“, sa svim ograničenjima i ogradama koje se u takvoj vizuri podrazumevaju – ali problemi su
a) što ostaje upitan smisao ovog segmenta u OVOJ knjizi (uključujući, pored ostalog, i nepotrebno ponavljanje, tj. pisanje o istim filmovima iz dva ugla: neke koje je prvo obradio Ristić malo kasnije opet prepričava i ponavlja Jovićević),  
i b) što je ovaj segment loš u skoro svakom pogledu, tako da knjizi škodi ne samo u formalnom smislu (doprinoseći njenoj šizofreniji, ničim izazvanoj podeljenosti) nego i u sadržinskom, jer ova doza propusta i neozbiljnosti preti da torpedira šanse da se knjiga ozbiljno shvati u establišmentu ionako neprijateljskom prema svakom obliku fantastike. Drugim rečima, ovaj tekst teško da bi prošao uredničku ruku čak i u fanzinu društva ljubitelja fantastike, EMITOR, pa je tim bizarnije da ga, ovakvog, pušta i objavljuje Filmski Centar Srbije!
Odnosno, ako smatrate da su fantastičari nekakva neozbiljna grupa amatera i neznalica koji i zaslužuju geto u kome se nalaze jer za bolje od toga nisu – onda će vam Jovićevićeva „istorizacija“ pružiti obilje primera za tu (ja bih voleo da verujem ipak pogrešnu) tezu!
Evo nekih od stvari koje otežavaju da se ovaj tekst, a zbog njega i knjiga u kojoj je objavljen, ozbiljno shvate:

Formalna neozbiljnost: fusnote

Nepotrebno se naslovi originala pri pominjanju stranih filmova stavljaju u fusnote, umesto u zagrade unutar glavnog teksta, što je standard koga bi Jovićević, kao magistar FDU-a, trebalo da je svestan. To je ne samo pogrešno, nego i remeti praćenje teksta.
Bez naročite potrebe ubacuju se fusnote o opštepoznatim imenima, kao što su E. A. Po, Rodžer Korman itsl. Kao, ne znamo ko su ti ljudi, pa mora fusnota da stoji ispod.
Poneke su ne samo nepotrebne nego i sasvim isprazne. Recimo, kad se pomene ime Romana Polanskog, sledi fusnota koja glasi ovako: „Roman Polanski (1933)“, i to je sve. Ime, i godina rođenja. Ne stoji čak ni da je reditelj. Čemu to? Koga je briga kad je on rođen? Od kakve je to važnosti za tekst? Zašto mi fusnota o tome odvraća pogled od teksta?
Neke su i netačne, recimo, Ticijalno Sklavi je proglašen za „strip crtača“ (što on NIJE) – ali ne i za strip scenaristu, što JESTE, i po čemu je upravo najpoznatiji. (str. 157)
Neke su savršeno redundantne, jer se, recimo na str. 170, u fusnoti ponavlja fakat o Nenadićevim ranim radovima, istovetno ono o čemu je Ristić već pisao u prvom delu knjige.

Netačnosti

- Tvrdi se da je Bernisa (1990) „trebalo da bude prvi film u serijalu...“ (str. 127).
Zapravo, bio je planiran omnibus film, a ne serija.

- „Gledajući poznati NASA-in snimak obdukcije vanzemaljskog tela...“ (143)
To što je Jovićević proglasio za „poznati NASA-in snimak“ nikada nije bilo povezivano sa NASA-om; dapače, radi se o odavno razotkrivenoj prevari (eng. hoax), koju nam ova FCS publikacija servira, bez trunke ironije ili ograde, kao autentičnu. Da, „poznat“ je taj snimak, na belosvetskim varijantama Trećeg oka, itsl.

- „Kao i u svim dobrim slešerima, tako je i ovde radoznalost kažnjiva, te i ona postaje žrtva kasapina sa unakaženim licem.“ (157)
„...i kao i u svim dobrim slešerima sličnog tipa, radoznalost odvodi dvojicu junaka u sigurnu propast.“ (159)
To što Jovićević ponavlja identičnu frazu u razmaku od tri strane bio bi veliki propust za neku ozbiljnu knjigu. Ali u ovoj, to čak i nije najgore: daleko gore je Jovićevićevo elementarno nerazumevanje horor žanra. Jer u dobrim slešerima radoznalost NIJE kažnjiva, nego samo u lošim. On i ovde (isto kao i u KRUGOVIMA...) ispoljava suštinsko nerazumevanje idejnosti horora.

- Kaže: „u šumi u kojoj se kuća nalazi, preti im ubica sa maskom (čime je sada već iz narativa više puta repliciran film Pogrešno skretanje)“ (170)
Oni koji su gledali film Pogrešno skretanje (Wrong Turn) znaju da u njemu ne postoji nikakav ubica sa maskom. Ubice u tom filmu ne nose maske, nego imaju „prirodno“ degenerisane face. Dakle, ništa tu nije „replicirano“ – ako Jovićević uopšte zna šta znači replicirati (lat. replicare; odgovoriti, dati odgovor na govor suprotne strane; protivrečiti).

- Kaže: „film je u potpunosti snimljen na engleskom, sa namernim 'lošijim' izgovorom, evocirajući sećanje na stare filmove Hamer produkcije, u kojima je engleski sa akcentom ukazivao na evropsko poreklo vampira.“ (178)
Ponovo to nepoznavanje žanra: Drakula u Hamerovim filmovima uopšte nije imao „namerno 'lošiji' izgovor“ – dapače, svako ko je gledao bar neki Hamerov film zna da njegov najčuveniji vampir govori čistim, jasnim i glasnim BBC inglišom jednog i jedinstvenog Kristofera Lija!

- Za film Naprata tvrdi da se zbiva „u Centralnoj Srbiji“ – iako je on eksplicitno smešten u Istočnu, u Negotin i okolinu; ta lokacija igra veoma značajnu ulogu u filmu, nije nešto usput pomenuto i nebitno, nego je ključno i za zaplet i za mitologiju Naprate.


Trapave formulacije

- Za opis nekrofilnog čina, Jovićević kaže – „uvrnuti lik se zaljubljuje u preminulu devojku i odluči da najintimniji trenutak podeli sa njom.“ (str. 128)
Dakle, kada zaljubljeni nekrofil krene da siluje mrtvu devojku, on zapravo DELI „najintimniji trenutak“ sa njom?! Možda bi neko ovo otpisao kao pokušaj neukusne šale; ali donji primeri, i učestalost ovako neprilično-apsurdnih formulacija, dovode u sumnju takvu blagonaklonost.

- „Policija juri jednog mladića. Ne znamo šta je skrivio jer u budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.“ (str. 130)
U budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.
Ponavljam: u budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.
Meditirajte nad ovom sentencom.
U budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.
Razlozi za opstanak. Razlozi! Za opstanak!
U budućnosti.
Neće biti važni.
Zaista!

- „U policijskoj državi strane su nebitne, klasične podele na dobre i loše ne postoje...“ (130)
Da, deco. Ako niste znali, u policijskoj državi strane su nebitne.
Kako to, zašto to, otkud to? Zar tamo ljudi nisu, baš naprotiv, polarizovani na jasno suprotstavljene strane? Zar je pogrešno sve što smo ikada čuli, čitali i gledali o policijskim državama? Izgleda. Jer, sudeći po Jovićeviću, u takvoj državi „klasične podele na dobre i loše ne postoje...“ Zašto? Zato što „u policijskoj državi strane su nebitne.“ Mislite o tome!

- Trapave, traljave i dubiozne konstrukcije:
 „...u društvu kao što je naše, u kome bolest hara a razvrat i droga dosežu klimaks...“ (136)
„...gde se Lakobrija pojavljuje sa izdeformisanim telom grbavca...“ (138)
Kasnije, na str. 165, nalazimo i „izdeformisanu svinju.“
Na str. 174. neke ideje su „isparodirane.“
Kako žalosno isilovan pravopis...
 

- Ovako počinje novo poglavlje: „Jer kada bi se sabrao sav paradoks življenja u Srbiji s početka novog milenijuma...“ (140)
Jer tako se počinju rečenice.
Jer tako se počinju poglavlja.
Jer tako treba.

- Kaže: „...u Životu i smrti porno bande, gde je replicirao samog sebe upravo iz ostvarenja Živi mrtvaci...“ (143)
Opet to repliciranje. Ali imam i ja pravo na repliku: ova fraza je pogrešno upotrebljena. Mladen sebe nije replicirao, nego citirao (upotrebivši insert iz svog kratkog u svom dugometražnom filmu, ali tako da ga rekontekstualizuje itd).

- Za Pacijenta 3 i 4 kaže se: „Dva i stilski i montažno i estetski nepovezana dela, ali vrlo funkcionalna u samom serijalu.“ (145)
Kako to nepovezana u skoro svakom ključnom smislu, a opet – funkcionalna? I koja im je funkcija? Šta uopšte znači funkcionalna? Kojoj to zajedničkoj funkciji služe ako su u svakom smislu nepovezani?

- Povodom serijala The Dunwich Horror: „Prvi deo čine tri 'čina', jasno razdeljena kako bi priča o magiji podržala i svoju literarnu strukturu.“ (151)
Šta znači literarna struktura? To deluje kao fraza za zasenjivanje amatera koji će pomisliti da je to neki stručni termin (stručni termin je, strogo gledano, pleonazam – ali ovde ga namerno koristim radi podvlačenja da u prividnom terminu literarna struktura ničega stručnog nema).
Možda je pisac hteo, pomalo trapavo, reći, da je serijal podeljen tako da se odrazi trodelna struktura literarnog predloška, Lavkraftove priče?
Ali, niti je ta priča podeljena na tri dela („Danički užas“ ima 10 poglavalja), niti tri dela ovog kratkofilmskog serijala na bilo koji način odražavaju zaplet te priče (ili barem njena prva tri poglavlja).
Dakle, ova literarna struktura je potpuno besmislena fraza.
 

- „Glavne protagonistkinje“ (151) su pleonazam. To bi magistar FDU-a koji radi na svom doktoratu iz oblasti filma trebalo da zna. Protagonista je po definiciji glavni junak. Ne postoji sporedni protagonista. Ako je sporedan, onda je epizodista.

- Poglavlja o filmu Rakete počinje ovako: „Ona je potpisala i montažu filma rakete...“ (161)
Koja sad pa „ona“? A onda shvatite da se autor nastavlja na tekst prethodnog poglavlja i na osobu pomenutu negde u njemu, kao da su to dve susedne rečenice, a ne dva poglavlja.

- „Priča je zasnovana na istinitom događaju koji se pojavio u novinama...“ (161)
Kakav istiniti događaj? Kako može događaj da se pojavi u novinama? Valjda vest o događaju? I šta se uopšte desilo? Ništa. Nije bilo „događaja“, nego samo trećeokasto-zonosumračno naklapanje o navodnoj jedinici za paranormalno ratovanje, deo ratne propagande, budalaština koju nam Jovićević plasira kao istiniti događaj isto kao i onaj NASA-in snimak obdukcije vanzemaljca. Istinito je zato što je bilo u novinama. Aha. I krilato dete je iz Republike Srpske prebačeno na Hilandar. Istinit događaj! Pisalo u novinama!

- Kaže: „...otac ubeđivao da je prezime Guzina prezime koje mora da nosi sa ponosom...“ (161)
Stilski trapavo i nepotrebno ponavljanje reči „prezime“. Ovde bi vešt pisac ili novinar kazao: „otac ubeđivao da prezime Guzina mora da nosi sa ponosom.“ Ali, ne zaboravimo da je Jovićević ne samo novinar nego i UREDNIK KULTURE U NEKAD UGLEDNOM NEDELJNIKU NIN. Eto, ako imate neku vezu da tamo plasirate svoj tekst iz oblasti kulture, Jovićević je taj koji će da vam ga sredi.


Proizvoljne, impresionističke ili naprosto glupe evaluacije i/ili opisi filmova:

- Kaže: „devojke na žurci se pretvaraju u demone, zombije, štagod.“ (155)
Štagod. Nebitno. To vam je opis filma iz ove autoritativne „istorizacije“. Sutra kad budete pisali nešto o domaćoj fantastici, i uzmete ovu knjigu kao referentnu, možete da citirate ovaj opis filma.

- Napis o filmu Rakete kulminira ocenom „Zaista fantastično histerično.“ (161)
Eto kritičke evaluacije, eto dubinske analize, kritičar je prodro u srž filma: to je TO! „Zaista fantastično histerično.“ Kao iz kataloga video-kluba...

- „Da li je pacijent tražio osvetu u prvom filmu ili je pravi pacijent hteo da štiti svoj porod u filmovima koji su sledili – nije ni bitno. Bitno je samo da je saga Pacijent time zaokružena i predstavlja jedini horor serijal kod nas...“ (163)
Nije ni bitno! A šta pa jeste bitno? Ionako su to „stilski i montažno i estetski nepovezana dela“ – što ih ne sprečava da budu „zaokružena“! Kako? Eto tako!
Nego, saga Pacijent „predstavlja jedini horor serijal kod nas“? A šta je onda ranije pominjani The Dunwich Horror (u tri dela)?

- „Film je, zapravo, zezanje.“ (163)
Nije ni bitno koji. Ceo ovaj tekst je jedno veliko zezanje.
 

- „film Jet set 'vrišti' od originalnosti i upečatljivosti...“ (164)
Samo još jedna bombastična tvrdnja ničim obrazložena. Originalnost u precrtavanju South Parka u okruženje srpskog turbo folka? Da vrisneš.

- „U poslednjem kadru vidimo pobednički pehar za najbolje odgojeno prase, što je očigledna posveta Kjubrikovom Isijavanju.“ (165)
Budući da se na kraju Kjubrikovog Isijavanja ne vidi nikakvo vaspitano prase, niti pobednički pehar, nejasno je – i neobrazloženo – u čemu se, tačno, sastoji ova „očigledna posveta“. Ono što je „filmologu“ Jovićeviću očigledno, čitaocu njegovog teksta nije.

- „Acović menja planove i kadrove od totala do subjektivnog plana bez montažerskog reza, čime naglašava svoje poznavanje žanra.“ (167)
Ovo je, prvo, konfuzno opisano (kako je to, tačno, postigao? korišćenjem zuma, ili šta? da li se radi o kadar-sekvenci sa više zumova...?), a drugo, nejasno je kako baš takav postupak svedoči o poznavanju žanra. Po čemu bi baš taj postupak svedočio o tome? Niđe veze.

- „Dečak koji je bio suviše nevin je zapravo narečje izgubljenog filma koji nije snimljen.“ (167)
Narečje? Lokalizam? Dijalekt?
Izgubljenog filma koji nije snimljen? Ako nije snimljen, kako je izgubljen?

- „...njihov stav prema celokupnom društvenom sistemu, izanđalom u sopstvenim zaostacima.“ (168)
Da, društveni sistem je izanđao u sopstvenim zaostacima. Štagod. Nebitno.

- „...uspehom filma Dečija igra iz 1988. godine, kasnije bio korišćen kako u dva nastavka, tako i u verzijama Čakijeva nevesta, Čakijevo seme i Čakijevo prokletstvo...“ (168)
Ovo je negde između trapavosti, nepromišljenosti i elementarnog teorijskog neznanja: Jovićević ovde nepotrebno pravi distinkciju između „nastavaka“ i „verzija“. Nikakvih tu „verzija“ nema, jer su svi pobrojani naslovi – nastavci filma Dečja igra. Nijedan nije rimejk ili bilo kakva „verzija“.

- „...poziva se na Edgara Alana Poa ili slične autore koji su se bavili temom opsesije iz najboljih namera.“ (169)
Opsesije iz najboljih namera? WHAT THE FUCK??!!
 

- Kaže: „...filma, koji bi daleko idealnije funkcionisao...“ (169)  
Reč idealno nema komparaciju: ili jesi ili nisi idealan. To je ovde naročito promašeno preteranom frazom „daleko idealnije“. Možda bi bilo daleko najsupermegaidealnije od svih idealnih idealnosti kad bi se ovakva preterivanja daleko izbegla.

- Kaže: „...koristeći smisleno uglove i osvetljenje, koji filmu daju prizvuk Arđentovih 'treš' ostvarenja sa smislom.“ (170)
Tragično je što Jovićević, navodni zaljubljenik u žanr i njegov navodni poznavalac, klasične Arđentove filmove naziva trešom. Zaista, sa ovakvim fanovima i žanrobraniteljima ne trebaju nam nikakvi Vlajčići i Dude Lakićke da bljuju po klasicima žanra: neka, sami ćemo... Ali nije stvar samo o negativnim konotacijama termina „treš“, jer čak i ako bismo ga shvatali pozitivno ili neutralno, naprosto ne postoje nikakve formalne sličnosti klasičnih Arđentovih dela sa tzv. „treš“ filmovima.

- Jovićević je zaljubljen u reč „narativ“: valjda misli da njena upotreba daje veću težinu i ozbiljnost njegovim laički sročenim impresijama, pa je zato ubacuje gde god stigne. Evo samo nekoliko međusobno zbijenih primera, na 3-4 uzastopne strane:
„Držeći se čvrsto realizma u narativu...“ (182)
„ne kvareći samu narativnu konstrukciju...“ (182)
„ali i nemih narativa Fajta Helmera“ (183)
„On je iskorišćen u samom narativu...“ (184)

- A ovde se „narativ“ spaja sa nekim drugim koještarijama: „Dužina trajanja filma samo sprečava autora da se upusti u psihološku dubinu, gde bi uključivanjem Adlera ili Junga dao više motivacije glavnom liku za ubistvo sebe samog i dodatnu intrigu samom narativu.“ (186)
Tu je zaista potreban psiholog, ako ne i psihijatar, da razluči šta se ovim htelo reći. Čekaj, da li Adlera, ili Junga, ili obojicu da ubaci? To su ipak vrlo različite škole...! Volja za moć ili kolektivno nesvesno? A zašto ne i Froma, ili ako se već radi o suicidu – Viktora Frankla? Onda bi „ubistvo sebe samog“ bilo bolje motivisano. U samom narativu!

- „Koncizan i kvalitetno osmišljen, dobro snimljen i režiran, film je ipak nedovoljno razrađen u najbitnijim segmentima koji motivišu postupke glavnih likova.“ (189)
Kako može film da bude „koncizan i kvalitetno osmišljen“ a „ipak nedovoljno razrađen u najbitnijim segmentima“?

- „Priča, naravno, ima izrazit politički subkomentar.“ (190)
Osim što je izmislio reč „subkomentar“ (!), Jovićević kroz čitav svoj tekst nemilice prosipa poštapalicu „naravno“. Njemu je sve „naravno“. Naravno, svuda i uvek, sve je naravno, sve se podrazumeva, ništa se ne obrazlaže, ne elaborira, ne argumentuje: samo se prosipaju apodiktične fraze, od kojih mnoge ne znače ništa... Subkomentar je nepotreban.

- Muški šovinizam kojim se odlikuje i njegova knjiga Krugovi i kletve prosijava i ovde. Recimo: „Naravno, bila živa ili samo njena replika, žena ostaje žena, što Aleksić koristi za seriju skečeva u urnebesnom završetku filma.“ (199)
Naravno! Mudro zapaženo - žena ostaje žena. Uostalom, sve su one iste. Zar ne? Divan predložak za seriju urnebesnih skečeva...


Neutemeljeno preterivanje

- Za kratki film Lift Srđana Stojanovića kaže se: „svakako je obelodanio talenat jednog potencijalnog naslednika Romana Polanskog...“ (str. 129).
Polanski, to je onaj što je rođen 1933.
A ovaj njegov naslednik – još nikako da opravda ovo bombastično poređenje iako su decenije prošle od tog njegovog kratkog filmića.


Neznanje ili greška u kucanju
- „H. V. Lavkrafta“ (131)
Treba li ikome ovde reći da je Lavkraftovo srednje ime Filips, i da umesto V tu treba da stoji F? Naravno da je to čak i među najpovršnijim fanovima horora nepotrebno.

„mokumentary“ (153)
Treba li ikome ovde reći da se ta reč piše „mockumentary“?

- Japan je nazvan „ostrvom“ (180) – kanda autor ne zna da je u pitanju arhipelag od četiri velika ostrva i nekoliko hiljada malih. A pisao je knjigu o japanskim hororima. I o matrijarhatu u Japanu...
 

Netačni naslovi

- „Zla smrt“, kaže nam se na str. 137, umesto, kako je ispravno, Zli mrtvaci!

- „l Ti“ (sic! malo slovo „l“ pa zatim „Ti“), str. 143.
Tek nam fusnota pomaže da shvatimo da je na umu imao Spilbergov film, koji kod nas ionako nikad nije bio prikazivan kao „I Ti“... (i to mogu da vam potpišem I Ja, I Ti, I On, Ona, Ono...)

- „Edvard Makazoprsti“ (154)
Treba li ikome ovde reći da se taj film u originalu zove Edward Scissorhands?
Hands = ruke/šake.
Fingers = prsti.
Dakle, treba Makazoruki.


Trapavi uplivi subjektivnosti
 
Jovićević je scenarista Lakobrijinog filma Last Drop, pa zato sebi dopušta da „napravi ustupak“ (kako kaže, na str. 177) za ovaj izliv u prvom licu:
„Ne znam što smo svi bili 'zaljubljeni' u Last Drop. Verovatno nas je očarao toliki entuzijazam samog autora. Naravno, mnogi su primetili da film deluje kao uvod u dugometražno delo. I bilo je tih ideja, ali s obzirom na to da je ova jedanaestominutna verzija rađena tri godine, niko se nije usudio da se upusti u tako nešto. Umesto celovečernjeg filma, ja sam ideje o njemu pretočio u istoimeni roman. Vrlo inspirativan rad na filmu, zaključio bih na kraju.“ (179)
Šta posle ovoga uopšte reći? Koju posluku porati?

Ne znam što smo svi bili 'zaljubljeni' u tu fantastiku? Verovatno nas je očarao toliki entuzijazam samog Jovićevića...
Da se razumemo, ako bismo posmatrali u izolaciji poneke od gornjih gafova, mnogi od njih nisu gorostasnih dimenzija; svakome se može desiti po neki. Međutim, indikativna je količina ovih propusta, trapavosti, traljavosti; oni svedoče ne samo o neznanju nego i o nepažnji, nemaru, površnosti, neozbiljnosti...
Jeste, lepo je biti entuzijasta – kad si fanzinaš, panker, kad delaš u andergraundu. Ali kad pišeš nešto što ima pretenziju da bude relevantna i referentna knjiga, studija, istorizacija jednog žanra ili fenomena, kad to treba da ponudiš ozbiljnoj izdavačkoj kući koja će to posle prodavati ozbiljnim čitaocima za ozbiljne pare (oko 1.400 din trenutno), onda osim svog entuzijazma na sto moraš da položiš još nešto. Uostalom, ovo nije vanredno izdanje Emitora, ili katalog Festivala srpskog filma fantastike, nego debela i naizgled (ali samo naizgled) ozbiljna knjiga; a njen autor nije tamo neki entuzijasta, neki mladac-početnik od 20 ljeta, nego diplomirani muzikolog koji je magistrirao filmologiju (sa radom o j-hororu, rekoh već koliko slabom), čovek u zrelim godinama koji je već bio urednik kulture u „Danasu“, a trenutno uređuje kulturu u „NINu“.
Ništa od svih tih referenci ne vidi se u samom „narativu“, odnosno tekstu njegove knjige. Čak je i entuzijazam upitan, promašen, jer na previše mesta se vidi da autor nije kako valja svario čak ni ŽANR kojem se posvetio, a kamoli sve ono oko njega (umeće pisanja, jasnog i izražajnog vladanja maternjim jezikom, teoriju filma, istoriju žanra, itd).
Entuzijazam ne može da bude izgovor i alibi za diletantizam: predugo su „entuzijasti“ i „amateri“ bili sinonimi, i mada je Jovićević školski primer entuzijaste-amatera koji je čudnim ali zapravo logičnim putevima današnje Srbije dospeo do uticajnih pozicija u „kulturi“ kao slika i prilika toga koji i kakvi ljudi danas u „kulturi“, a i mnogo šire, upravljaju i uređuju stvari u jadnoj nam i naglavačke izvrnutoj zemlji.
Bilo kako bilo, tužno je da se čitava oblast fantastičnog delatništva, stvaralaštva i kritičkog promišljanja kod nas svede na ovakve tužne primere neznanja, trapavosti, traljavosti, zbrzanosti i diletantizma na skoro svim nivoima.

* * * 

PS: A diletantizam se vidi u prevodu oba ova teksta (Ristićevog i Jovićevićevog) na engleski. Nemam ni vremena ni volje da sad ulazim u stina crevca oko svake omaške koju sam zapazio, reći ću samo (a to vam kažem kao filolog i anglista po obrazovanju) da je prevod loš, „drven“, previše oslonjen na srpsku sintaksu a bez dovoljnog smisla za engleske konstrukcije rečenice, i da sadrži mnoga upitna stilska i prevodilačka rešenja iz kojih se vidi da se ovde prevodilo mehanički a ne s razumevanjem, ali ja ću ovde, ukratko, navesti samo nekoliko baš transparentnih i nespornih primera sa koliko se neozbiljnosti i diletantnizma prišlo prevodu na engleski.
- Nepravilna upotreba reči „cinematic“ za nešto što nema veze sa filmskim, nego vanfilmskim – str. 13
- Krnja, besmislena dugačka rečenica koju me mrzi da prepisujem, prva u dugačkom pasusu na str. 13 „There was hardly... --- ....was produced in that period.“ Ovo „was“ je nepravilno, treba „were“, mada i sa njim rečenica ostaje konfuzna, kao da deo iz originala nije preveden.
- „narrative is set at Kosovo“ – treba IN umesto AT. – str. 13
- „cinematc“ – progutano slovo. – str. 13
- „spectator“ – nepravilan izbor reči za TV gledaoca; treba „viewer“ – str. 14.
- u engleskom se koristi naš speling reči „fantastika“; mada u nekim stranim radovima postoji tendencija da se uvede taj speling kao novi termin u engleski, on uopšte nije opšteprihvaćen, i besmisleno je ovde pisati „the comedy-fantastika Boxers Go to Heaven...“ – str. 16.
- „consequentially“ – nepropisno upotrebljena reč umesto „consequently“ – str. 17.
- „geographies“ se nepravilno, a na više mesta, koristi tamo gde se hoće reći „na ovim/onim prostorima“ – npr. „beyond Anglo-Saxon geographies“ – str. 18, i dalje
- „wars and crisis“ – množina treba da bude „crises“ – str. 18
- „Let's us mention“ – ne treba 's. – str. 19
- „older woman“ - nepravilno, treba „elderly – str. 19.
Itd.
Engleski prevod Jelene Kosanović i Nele Grahek je, dakle, slab i prošaran ovakvim propustima, a gde je i u šta gledao potpisani English proofreader, Greg DeCuir, Jr – to sam bog sveti zna!

9 коментара:

Octopustrash је рекао...

Za ''Izgubljene svetove srpskog filma fantastike" prvi put sam čuo u emisiji ''Metropolis'' na RTS-u pre par meseci, bio sam zaintrigiran, ali je ''bullet dodger'' i ovaj put bio presudan!
Dejane, ima li ova knjiga (potpisanog) lektora? (Svakako, poražavajuće je kakav god da je odgovor na to pitanje!)
P.S. Izgleda da dr ABN dobija svog FDU parnjaka. Možda bi trebalo da ostvare ''ozbiljan'' zajednički projekat :)

Dejan Ognjanovic је рекао...

bullet dodger? da, knjiga ima potpisanog lektora, ali većina stvari koje sam ovde izdvojio (a to nije SVE) ne spada u domen lektora nego urednika. razlika između ABN-a i jovićevića je u sledećem: ABN je temeljito promislio svoje nebulozne tvrdnje, čvrsto stoji iza njih, i mogao bi, na pogrešan način i lošim argumentima, i da ih brani. ovaj drugi, pak, reklo bi se da uopšte nije ni razmišljao o stvarima o kojima piše (film, žanr, fantastika, horor), a još manje je promislio same rečenice pre nego što ih je napisao i u štampu poslao. to je, naprosto, brbljanje, tok svesti iz nesvesti, orgija besmislica, proizvoljnosti i apsurda.

Octopustrash је рекао...

U jednom komentaru u okviru bloga sam ti se zahvalio za gro izbegnutih metaka loših filmova. ''Bullet dodger'' je sintagma (možda nespretna) kojom ti se i ovom prilikom zahvaljujem za sličnu stvar. Pored toga što je knjiga manjkava sa stilskog, ponegde i činjeničkog, potom i teorijskog aspekta (nije definisan pojam fantastike), knjiga me ni u interpretativnom pogledu ne zanima, jer se pretežno bavi ''amaterskim, low budget, treš i studentskim (ispitnim) filmovima'' na šta, čini mi se, nije skrenuta pažnja u ''Metropolisu'', a ovde itekako jeste.

Pojedine stvari koje zameraš, prevashodno Jovićeviću (npr. trapave formulacije i sl.) svakako spadaju u domen lekture, jer lektura ne podrazumeva samo puku korekturu i ispravljanje pravopisnih grešaka, već i rad na stilskim greškama. Budući da knjiga ima lektora, to je dvostruka žalost, magistra/mastera koji pretenduje da bude doktor i potpisanog lektora!

Man from Valley је рекао...

To doktore! Napljuj ovakve fecese umišljenih znalaca objektivnostima. Ja sam prestao da čitam, čim sam ga video sa onim plavušama kao da su pobegle iz Hju Hefnerove palate. Obavesti ga mejlom za ovu kritiku, da pročita pa neka crkne, mada on to neće razumeti, jer on je umišljeni filmadžija. Pisanje istorije nečega zahteva znanje istorije, tj. znanje gde treba tražiti znanje. Imdb bi mu mnogo preciznije stvari izneo od njegovih pisanija. Da pariram gluposti: poznajem jednog istoričara koji srpskoj deci nije predavao Balkanske ratove, čoveku jednostavno bilo ispod časti, JER (ovo nije početak rečenice, a kamo li početak nečijih poglavlja) čovek je bio Bugarin, bio, jer je odavno telesno degradirao 2m ispod zemlje a za njim ostala žena penziji u nasledstvo i ova glupost. Svašta se sazna za uparloženim stolovima čađavih, kafanskih okupilišta "intelektualaca".

rezime: Ne čita se svakakvo đubre, nego prvo ga odmeriti. Ti si ga odmerio, ali merke ne valjaju.

Dejan Ognjanovic је рекао...

čoveče iz doline: 1) molim te uzdrži se od vređanja i ad hominem komentara - to nije lepo i za tim nema potrebe; znam da si ti čovek iz divljine, ali ovo nije šuma ni džungla nego kulturan blog; 2) nema ovde nikakvog pljuvanja, bar ne u mom tekstu, pa nema potrebe da ga bude ni u komentarima, ok?

Man from Valley је рекао...

Kanibalisti, jedite, ali escajg, salvete.

Man from Valley је рекао...

Razumemo se, kultura.

Man from Valley је рекао...

"Izgubljeni slučaj srpskog filma fantastike". Napisaću da ovde ima implicitne uvrede koju može, makar u tragovima, da detektuje ljudsko biće ako to ide u njihovu korist ili štetu, na stranu što su prve dve reči nepotrebno iskucane velikim slovima; ovo je tek neka nebitna izjavna rečenica za nekog od Terminatora koji je na svom putu da eliminiše Saru Konor, koja je projurila njegovim neuro-procesorom prilikom pretrage interneta. Ne poznajem čoveka ni njegove radove, ali vidim da je zgrešio tu i tamo, i to je lepo što si ukazao, ljudski je grešiti (razloge ne može odgonetnuti jedan agnostik). Utrošio si vreme i energiju na otkrivanju nečijih brljotina i taj neko treba da ceni (ja to cenim), pa da se isceli u nekom drugom izdanju. Ja u tome vidim tvoju misiju, na stranu što time ističeš svoje znanje i podižeš svoj rejting kod posetilaca bloga (čitaoca i slikaoca, jer nema samo reči na tvom blogu).

Ja imam tu uobraženost da se u svojim komentarima "kremasto" izrazim, dobro, ovo maločas je bilo previše tečno da bi se moglo oblikovati u neku kulturnu sentencu. Ti si ostavio slobodu komentarisanja tvojih pisanija i dobro je da je tako i mi sada komentarišemo, jer je čovek taj nesrećnik koji je razvio govor i smisao da parla o nečemu, verovatno iz dokolice ili oslobođenja od predatora, možda Svetosavci ili Satanisti tragaju za tim, ako već nemaju neko redovno orgijanje subotom uveče u mraku.

Nije ni bitno što si uvredio nekog drugog tamo, naglašavajući da je on iz divljine, džungle kao simbol zaostalosti, neukosti, animalnosti, a pritom si naglasio da nije lepo da vređamo i budemo kulturni. To ništa ne menja, taj i dalje živi u inspirativnoj divljini koja nas je iznedrila (kamo sreće da je to potpuno čista divljina, bez ljudi, jer oni znaju šta je divljina a šta pitomina, ostali organizmi ne haju za tu podelu), od koje smo pobegli i nabili se u četiri zida, među nekim čudnim taštinama koje smo sami stvarali i proglasili ih normalnim jer nam gode. Uvek ima vremena da ljudi komentarišu i budu kulturni, ma koliko duboko skrivali zver.

Uporediću za kraj nedavnu izjavu gladnog čoveka za stolom raskošnog jela: "Bogato, bogato!", sa mojom izjavom: "Kulturno, kulturno!"

Dejan Ognjanovic је рекао...

sve dok se ljudi ne nazivaju 'fecesima' i ne priželjkuje im se da 'crknu', biće u redu. budi sočan, budi oštar (ali pravedan) - kao ghoul!