izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 09. јун 2016.

10 CLOVERFIELD LANE (2016)


 ** 
 2+ 
Ovo je tokom 4/5 svog trajanja zapravo sasvim OK triler otmice: ženica se nađe u atomskom skloništu nekog debelog sumnjivca (Džon Gudmen, dobar kao preteći tip) koji tvrdi da se neko neimenovano čudo – opšta zaraza, apokalipsa, šta li – desilo nakon što joj se ovaj nabio u kola i zanesvestio je, i da je sad u njihovom zajedničkom interesu da tu čame ispod zemlje i čekaju, ko zna koliko, da sranje prođe. Srećom, on ima zalihe – celog života spremao se za ovo...
Ona, naravno, sumnja u njegovu priču, i ostatak filma se sastoji u njenim pokušajima da pobegne. Ona bi napolje, on joj ne da (ako otvori vrata, prodreće zaraza iz spoljašnjeg sveta), nastaju igre mačke i miša, naročito kad se tu pojavi još jedan (nešto mlađi i mršaviji) mačak, pomoćnik debeljka, koji mu skroz veruje, dok ženica ne počne i kod ovoga da seje seme sumnje...
I tako, kažem, 4/5 filma gledamo njihovo nadmudrivanje, koje samo po sebi nije sasvim nezanimljivo, a na samom kraju, u zadnjih 15-ak minuta „otkrijemo“ suprajz tvist, odnosno razlog zašto se u naslovu potencira adresa koju niko u filmu uopšte i ne izgovori, a teško i da je to stvarno adresa ove farme u zabiti ispod koje se sve dešava!

A onda (SPOJLER!) vidimo da „adresa“ nije slučajna, kao što nije slučajno što je i ovo producirao J. J. ABRAMS, i da je ovo u stvari nekakav bezveznjački polunastavak iliti side-story ionako tupavog SF horor FFF-a Cloverfield (baci pogled na rivju!), pa stoga dobijemo nešto smandrljane, zbrzane „monster“ akcije koja je toliko prećerana sa ženskinim superherojisanjem da te kaskadersko-pirotehničke egzibicije u minut do 12 ubijaju i poslednji tračak kvazirealizma iz dotadašnje „studije karaktera“ i „psiho“-triler-horora.
Sve je to nalepljeno kao sise na proverbijalno pile, ali narod danas voli da bude „iznenađen“, čak i onda kad im se to radi ovako mehanički i besmisleno, i šta sad tu možemo mi, dinosaurusi iz doba jure, navikli na zaokružene i smislene priče. WOW, DUDE, DIDN'T SEE THAT COMING! Film o globalnoj vanzemaljskoj pošasti koji se 4/5 trajanja dešava u rupi duboko pod zemljom gde jedno ženče ima da se preganja s debelim psihom, a o vanzemaljcima ni pomena!
U idejnom pogledu je kretenski što film, na kraju, zapravo daje za pravo ludaku: uvek je glupo kad psiho ispadne u pravu (osim ako to, nekako, nije svesna poenta filma, kao npr. u Romerovoj NOĆI ŽIVIH MRTVACA --- što ovde nije slučaj), a ovaj ovde jeste, jer ovaj HADERSFILD nam pokazuje da su frikovi što kopaju tunele i atomska skloništa ispod svojih farmi i natrpavaju ih konzervama zapravo tračak zdravog razuma i evolutivni predvodnici, oni koji će da iznova nasele Zemlju kad mi, glupani sa površine, budemo istrebljeni od strane čudovišta iz svemira.
Pored toga, feminista u meni bi imao šta da kaže i o muškošovinističkoj fetišizaciji još jedne ženice u beloj majici sa bratelama, o eksploataciji maštarija da se jedna takva drži kao robinja Izaura u svom sopstvenom podrumu i uopšte o muškom gejzu kojem je inače simpatična meri Elizabet Vinsted ovde sve vreme podvrgnuta (a što nije anulirano ni kada na kraju ona postane nova Ripli, iako se ne skida u gaćice).
U dramaturško-strukturalnom pogledu, debilno je praviti film koji u zadnjih 15 minuta tako dramatično menja žanr za 180 stepeni i maltene baca u kantu ono što je prethodilo: na pola filma to još i može da ima smisla, ako se izvede s veštinom i duhom (kao u FROM DUSK TILL DAWN), ali pred sam samcit kraj? Čemu, zašto? Samo zbog tog jeftinog suprajz efekta? „Aha, OVO niste očekivali!“ GOTCHA, BABE!
Šta je sledeće? Luckasta romantična komedija o radnicima neke TV stanice iz 1970-ih u kojoj 5 minuta pred kraj otkrijemo da je sve to zapravo bio prikvel ZORE MRTVACA?
Arty SF drama o čoveku koji pluta svemirom u svojoj kapsuli i meditira nad smislom univerzuma i izgubljenom draganom, što se u zadnjih 15 minuta ispostavi kao spin-off ALIENA?
Gorkoslatka crnohumorna drama o mladom bračnom paru koji živi u Bramford zgradi (gde se dešava Rozmarina beba) koji samo usput, u liftu, jednom susretnu Rozmari?
DRAKULA ispričan iz ugla seljaka u transilvanijskoj krčmi koji Džonatana Harkera odvraćaju od puta u zamak, pre nego što se vrate svojim uobičajenim sitnim seljačkim razmiricama i ogovaranjima?
Dosadni krimi triler za koji tek na kraju otkrijemo da ima neke usiljene veze sa Lament konfiguracijom i Pinhedom? (Hej, čekaj, ovo smo već videli, nekoliko puta, u „nastavcima“ HELLRAISERA!)

I možete se ovako igrati, u ovom stilu, i zamišljati slične spin-offove – i biće vam zabavnije nego gledanje ovog KLOVERFILDOVOG zbogomka.

Нема коментара: