izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 30. јун 2016.

GREEN ROOM (2015)


**(*) 
3-

            Prema ustaljenom i već dosadno predvidivom paternu, još jedan mnogo-hajpovani i očekivani film procurio je na net kao slina iz nosa samo da bi nam se razotkrio kao baš to, poludupasta slina koja će nam, jedino ako zatvorimo jedno i po oko, delovati kao dobar film na ovu sušu, bedu i duhovno-kreativnu nemaštinu današnjeg filmmejkinga. (Istina, za upozorenje je trebalo da posluži i njegov prethodni, BLUE RUIN, opšteobožavani, svuda-hajpovani a zapravo jedva-prosečni filmić.)
            Koncept je genijalno jednostavan: pank grupica zaglavi u nekoj rednek nedođiji kad slučajno postanu svedoci ubistva, i gomila skinheda ih odatle – iz šupe maskirane u “klub” – neće pustiti žive. Pametno, skinhedi: kako biste prikrili jedno ubistvo, ubićete još 5-6 ljudi. Kad je bal nek jebal! Zvuči kao tipičan SNS način „rešavanja“ problema njihovim uvećavanjem.
I onda dobijamo siege/survival movie sa dozom torture porna i sa jasnom podelom na zlikovce i dobrice. Eto nama zabave. Eto saspensa. Eto prizivanja Karpentera...
            Uzaman!
            ZELENA SOBA je najpromašenija šansa koju sam video ove godine, a možda i duže. Tako snažni potencijali su postojali ovde, za razne stvari! Za vrhunski saspens triler-horor, u duhu NAPADA NA POLICIJSKU STANICU 13. Pa još za nešto što bi imalo nešto pametno na pameti (za razliku od NAPADA, koji nije ni o čemu – osim ako nije o paranoji i strahu belaca od geto „revolucionara“, svedenih na zombije). Mogla je to biti satira o rastućoj desnici u svetu, svuda, pa i u Americi gde je njihova sumanutija, karikaturalnija verzija Šešelja na ivici da postane predsednik. Ili, još zabavnije, satira o „pravoj veri“ – gde bismo imali ideologiji-posvećene skinhede nasuprot kilavo-mlitavih navodno-buntovnih a zapravo ispraznih „pankera“. I još svašta nešto u tom stilu.
            Na kraju, nismo dobili NIŠTA od toga, tj. dobili smo po MRVICU – od svačega pomalo, ni od čega dovoljno da se napravi jedna kasvetna pita. A opet, očigledno je (iz rivjua na netu) da će izgladneli filmofili i ovaj bajati, nedopečeni zalogaj da dočekaju kao pravu gozbu.
            Da se razumemo, lepo je to slikano (ili barem – kadrirano); koncept je toliko dobar da ga čak ni osrednja režija ne kvari toliko da to bude nezanimljivo; ima tu, uprkos svemu (vidi niže), i nešto malo saspensa, pa i gadnog krvoliptanja; ritam je pristojan (mada daleko od onoga što dobar TRILER zahteva) i sve se to dâ odgledati sa umerenim zanimanjem.
            ALI – i sa mnogo frustracije. Jer zaista BOLI kad vidite da je neko prišao tako blizu tome da napravi ODLIČAN film, i umesto toga, nizom pogrešnih odluka i (ne)činjenja, napravio samo prosečan.
            Prvo, likovi su užasni.
            Za glavnog „junaka“ imamo najkilaviji izgovor za mlakonjavo-nikakvog bljutavca koji je ikada zaigrao kao „glavni“ – a ova ljudska slina je još nekakav „panker“! Greota je pričati sad tako o nedavno upokojenom mladom Jeljcinu (koji je, uzgred, stradao u 27-oj godini na baš tako bezveznjački način kakav bi priličio ovom kilavcu kojeg ovde glumi: zgnjavio ga sopstveni loše parkirani auto!), ali krivica je manje njegova a mnogo više scenariste i reditelja koji je tako budalasto koncipirao „lik“ pankera koji ceo jebeni film ne ume da se seti koji bi bend poneo da sluša na pusto ostrvo, a kamoli nešto pametnije od toga.
            Ostale dobrice su neupečatljive, nerazlučive, jedva skicirane i kao karakteri i kao fizionomije, tako da, kad počnu da ginu, čovek ne zna ni ko to beše ni zašto bi ga bilo briga.
            Drugo, zlikovci su nediferencirani, što je loše, jer ovo ipak nije masovno-bezlična pretnja u stilu NAPADA... Ovo bi trebalo da su nekakvi ljudi koji, kao, stvarno postoje, ali od stvarnosti je ovde uzeto samo ono najgore – uključujući to da čak i glavni Tatko Na Skinhedi, Patrik STAR TREK Stjuart deluje nekako jadno, patetično, slabunjavo, kilavo, a ne gaće-useravajuće. Pritom ga vidimo malo (uglavnom je IZA VRATA), a onda kad ga vidimo – ne radi niti kaže ništa memorabilno što bi ga definisalo kao zajebanog lika od kojeg se ledi krv u žilama.
            Treće, film previše polaže na nepredvidivost: toliko mu je stalo da nas IZNENADI da čini neke pogrešne dramaturške kalkulacije (SPOJLER: previše „naših“ strada prebrzo i bez pravog impakta, a kad naš mlakonja ostane sam sa dve curice, umesto da to bude još napetije – umesto da kažemo „Opa, bato, KAKO li ćeš se SAD izvući iz čeljusti zlih skinheda?!“- skinhedi se masovno povuku odatle i prepuste dvojici-trojici ćelavih nesposobnjakovića da se akaju s ovima...).
            Četvrto, i ključno: zašto praviš jebeni triler ako ga režiraš ovako mlakonjavo šugejzerski slowburn kilavo i bez ikakvog smisla za doziranje napetosti (ili, što je gore, bez želje za tim), za postizanje frenetičnosti, za ludilo, za dizanje tenzije...? Da se razumemo, ZELENA SOBA je uzbudljivija od, šta znam, gledanja u beli zid; i napetija je, priznajem, od VOJNE AKADEMIJE. Ili, ako ćemo sa srodnijom tematikom, od ŠIŠANJA. Ali, to ne znači baš mnogo.
            Ovaj film kao da je pravio neko u rukavicama; neko suviše „fin“ da se spušta u kaljugu palpa, akcije, trilera, manipulisanja emocijama (kao da FILM nije upravo to!); neko ko misli da je strašno pametan i „meditativan“ ako sve snima u srednjem planu, ili ako akciju rešava prekratkim, nejasnim, loše osvetljenim scenama u kojima se ne vidi ni KO ni ŠTA, ili ako bitna dešavanja metne izvan kadra (offscreen). Use your imagination, kids! Kad je već reditelj nije imao!
            Kad pomislim kakav je MATERIJAL ovde postojao i šta se, poludupasto at best, od njega napravilo, dođe mi da psujem! Ovo je vrsta filma koji daleko bolje zvuči kad o njemu čitate ili vam ga neko prepričava nego dok ga gledate – zato što je scenarista uzeo soludan koncept ali onda reditelj (ovde: ista osoba) od njega nije izvukao ni blizu maksimumu.
            Holy Hell – pa ovde se one gadne skinhed-džukele dresirane da kolju ljude puštaju – da kolju ljude! Sama ideja je užasna! Film koji vidite u svojoj glavi o tome je užasan! Jedino što ovaj konkretni „film“ koji to sadrži u sebi nije skoro nimalo užasavajući, jer je to s tim psićima toliko mlohavo i njanjavo snimljeno da je to da čovek poželi da kretena od reditelja mlati tepsijom po glavi!
            Istina, postoji eksplicitniji nego što bismo očekivali prizor u kome Džeki grize kožu i meso sa jednog otkinutog vrata, ali to je aftermath, to je POSLE; a kako je došlo do sudara džukele i čoveka (i KOG čoveka?!), kako je izgledala borba, gde je tu priprema, gde je saspens, gde je eksplozija...? Njah.
            I to važi i za većinu drugih scena akcije, gde odlični efekti maske služe da rade posao koji reditelj nije mogao, umeo ili hteo. Recimo, naš kilavi Jeljcin na samom početku filma zaradi baš zajebanu povredu – POLUSPOJLER, jer ovo se dešava negde oko pola sata u filmu: dakle, dok se natežu kroz odškrinuta vrata, njemu nožekanjama višestruko iseku ruku, baš ozbiljno i duboko pod kožu, do mesa, samo što mu ne odvoje šaku od ruke. Da li to vidimo? Ne. To je offscreen. To je IZA VRATA. behind the green door, što bi rekla prerano upokojena Merilin Čejmbers...
            (Uzgred, te povrede koje Jeljcin dobije previše su ozbiljne i bolne za njega da bi mogao da funkcioniše ostatak filma onako kako to vidimo + nisam uveren da malo široke trake za pakovanje oblepljene oko onakvih dubokih rana mogu da efektno to imobilizuju i zatvore, ali OK, šta pa ja znam o medicini – jesam doktor, ali ne za to!)
            Ne kažem da je uvek i svuda reditelj trebalo da prikazuje kako sečivo ulazi u meso, kako zubi kidaju kožu, itsl. Govorim o proizvođenju impakta, a to se radi kadriranjem, montažom, ritmom. Karpenter je to znao i stalno demonstrirao: u NAPADU skoro i da nema krvi (osim u čuvenoj sceni sa sladoledom od vanilije, gde ionako efekat ne izgleda uverljivo) ali je to režirano tako da svaki udarac boli, svaki pucanj rastura. Ovde, u ovoj SOBI – uglavnom ne. 
I zato, nemojte mi, molim vas, uzalud prizivati Velikog Reditelja ovde samo zato što vam površno gledano ovo „liči“ na NAPAD, pošto imamo grupicu dobrih zabarikadiranu i okruženu gomilom zlih. Ovde se reditelj uglavnom nije bavio svojim poslom, barem ne zaista, potpuno, i isporučio je jedan prilično fletlajn „triler“ koji nije onoliko uzbudljiv koliko je mogao i morao biti, a uz to nije ni o čemu – jer, recimo, to što su ovi „dobrice“ baš pankeri nikako ne zaigra u filmu, skroz je svejedno. 
Oni su svi nekakve slinave punching bags, do sukoba ne dolazi zbog sudara različitih svetova (ideologija, vrednosti, nazora...) nego zbog glupog slučaja u kojem su akteri mogli da budu i neki kantri bend, i nekakva poor man's Britni Spirs iz provincije sa svojim enturažom, i film bi bio POTPUNO ISTI kao sa ovim do-mojega „pankerima“.
A pošto je tomu tako, ceo „zaplet“ se svodi na „a bunch of stuff that happened to some poorly drawn people”. Nema tu ni mitske dimenzije sukoba, ono kao borba Dobra i Zla, nema ni naročitih set-pisova (OK, solidan je jedino onaj u podrumu, pred kraj), a bezvezan je i antiklimaks, i to kako olako i bez pravog pej-ofa srede Tata-Ćelavca. Pa čak i pančlajn zvuči kao bezveznjački vic neprikladan kraju jednog navodno ozbiljnog filma.
Sad, ovo bi bio beskrajno bolji film da je reditelj hteo da kritikuje današnje “pankere” kao pozere i budale, pijandure i fun loving morone koji nemaju šta da kažu čovečanstvu, koji ne predstavljaju nikakav pažnje vredan nazor i vrednosti (vidi ranu scenu radio-intervjua, sa njihovim prozaičnim i praznim odgovorima; nadao sam se da će to biti razvijeno, ali NE – ništa od toga), ali to je učinio samo nenamerno, i poludupasto, a ne promišljeno i dosledno.


Da je barem pokupio ENERGIJU iz svojih uzora, ali ne, ni to: ovo je na kraju krajeva samo jedan zaista bizarno neenergičan, emo-šugejzerski film o, nominalno, rokerima i pankerima (i skinhedima, i metalcima – u jednom trenu čuje se i SLAYER, s implikacijom da skinhedi to slušaju). Zaista tužno, i tako tipično za vreme u kojem živimo, i za generacije mladih reditelja koji bi trebalo da preuzmu baklju od starijih. Ne, nemojmo se zajebavati, Karpenterova će zgasnuti u njegovoj hladnoj, mrtvoj ruci, jer to nema ko da preuzme; niko se i ne trudi. A i ko bi? Ovi metiljavci, ovi kilavci, ovi pihtijasti šugejzeri? Ha! 
Šmrc.

1 коментар:

Numa је рекао...

Kad smo već kod soba,vredi videti Sobu.
http://m.imdb.com/title/tt3170832/