izabrana dela

izabrana dela

субота, 16. јул 2016.

VAMPIRSKE PRIČE – Goran Skrobonja

VAMPIRSKE PRIČE – Goran Skrobonja 
Zajedničko izdanje IP Admiral Books i IP Paladin
Beograd, 2016
           
Goran Skrobonja voli vampire (i vampirice). Već sam ovde pisao o antologiji priča o vampirima koju je priredio i objavio, U ZNAKU VAMPIRA: Muške priče o krvopijama. Moj osvrt na ovu obimnu knjigu podeljen je u dva dela, i imate ga OVDE i OVDE.
E, sad je objavio i zbirku sopstvenih priča na tu temu, sa koricom i naslovom koji ne mogu biti bukvalniji i direktniji: znači, Vampirske priče.
Vampirske priče Gorana Skrobonje obuhvataju prozni korpus tekstova koji su nastajali u periodu od kraja osamdesetih godina prošlog veka do polovine druge decenije tekućeg. Ako ste redovno i budno pratili njegov opus, onda će vam sve ove priče biti poznate iz njegovih ranijih zbirki i antologija. Ovog puta su samo okupljene tematski. Zašto to, zašto tako? Evo zašto: ovom knjigom započinje izdavanje sabranih priča Gorana Skrobonje u šest knjiga. Neke su definisane temom/motivom, a neke (pod)žanrom, i to ovako (vidi sliku).

Šta, tačno, ima u ovoj, vampirskoj knjizi? Evo mojih osvrta na priče iz zbirke.

"Ljubavnici" 
Slavan i bogat pisac ima toliko velike avanse da od jednog kupuje stan i skupocena kola (Wow! Kinže, ubij se od muke!), pa koristi priliku kad su mu žena i deca na moru a on, kao, sedi sam kući i, kao, pokušava da napiše svoje upola već naplaćeno remek-delo (koje nikako da nadođe!) da se upusti u malo stare dobre bračne nevere. Ode u kafić za samce (cheesy), tamo smesta pronađe zgodnu ženu (koja je, baš zgodno, i obožavateljka njegovog pisanja), i tako kreće nešto što, umesto „one night standa“, završi kao opsesivno-kompulzivna patološka vezanost s njegove strane. Ispadne da je na delu „vampirica duše“, brakolomka i na-zločin-navoditeljka...
Spisateljski je to je solidno izvedeno (što bi rekli domaći žanrovci: „pismeno“), ali sa upitnim naravoučenijem i uopšte pristupom, budući da je pisano (s mnogo razumevanja i simpatije, bez trunke ironije ili implicitne kritike) iz ugla preljubnika koji racionalizuje svoju neveru pričom o „vampirici“. Završni twist (s njegovim rukopisom na kojem je radio dok je bio sa zavodnicom) je takođe cheesy, i variran/prepisan iz The Shining.


"Krv" 
Novinarka dođe u zabačeno mesto da radi intervju s kontroverznim naučnikom koji se bavi nekakvim istraživanjima iz hematologije, ode kod doce, i... završi krajnje predvidivo i bez neke vidljive poente osim „Ne idi na legalo sumnjivim naučnicima koji se zanimaju za krv“.


"Reč koja odjekuje" 
Grupici engleskih putnika u Italiji 19. veka jedan kolega prepričava hororistima i vampirolozima opšte poznatu priču o prvom zvanično zabeleženom slučaju „vampirizma“ u Medveđi (iz 1728. godine). Nakon što jedan od njih ispriča tu priču (u priči), javi se, u poslednjem pasusu, nagoveštaj da možda vampirska epidemija nije gotova...
            Ovo je manje priča u ozbiljnom smislu reči a više prikvel za priču, ili bolje rečeno – research, dokumentacija koju je pisac prilično mehanički fikcionalizovao, bez prave nadgradnje, zadovoljivši se prepričavanjem jednog dokumenta.


"No Place Like Home"
Dođe čovek sa ženom u rodni kraj i otvori kafanu, samo da bi smesta počeli da ga kinje lokalni reketaši. ALI, budući da je on (how convenient) vampir a ona (još više convenient ) tigrodlačica(!), a da mu je ex-najbolji prijatelj sad (ponajviše convenient) šef policije, ne samo što će muž i ženče da očas posla i bez većeg napora masakriraju ove giliptere (neki od njih su vukodlaci) nego će na kraju muž da ženu pošalje u kujnu gde joj je i mesto („Mila, znaš da ne možeš sa nama. Neko mora da počisti ovaj džumbus. Neko mora da čuva dete“) a sa pajkanom odjaše „u slavu“ (ne na slavu, nego U slavu, tj. da prikolje lokalnog mafijaša koji je poslao reketaše).
Sve to se dešava u nekoj čudnoj Srbiji, nit u prošlosti nit u budućnosti, nit u alter-stvarnosti, Srbiji u kojoj postoje savremena čuda i sokoćala, ali je savremena sa pojavom romana Tom Sojer Marka Tvena iz 1876. godine. U paralelnoj naraciji otkrivamo, na parče, predistoriju toga kako su muž i ženče stekli svoje moći, u jednoj pećini u okolini, gde se ničim izazvan načas nađe prizvan i Cthulhu (ovde spelovan, dvaput, kao „Chtuhlu” /dakle, Čtuhlu/ ali Skrobonja nikad nije gotivio Lavkrafta, pa je ovo razumljivo).
Ovo je rani „pulp“ rad, iliti vežba iz obožavanja, u koji je Skrobonja natrpao ne baš mnogo selektivno, a kamoli koherentno, svašta nešto što je u to vreme voleo da čita, gleda, sluša... Potiče iz vremena snažnog uticaja Džejmsa Herberta i Kinga, što znači da ima obilje vrlo detaljno opisanog splatera.


"Sveti rat" 

U vreme kad je ova novela prvi put izašla, 1995. godine, grafički roman Liga izuzetnih džentlmena još nije ni bio izašao (nego tek 4 godine kasnije, 1999.) a njene fore i fazoni bili su još neprovaljeni na ovim prostorima; Skrobonja je, sa ovom novelom, bio jedan od pionira kalemljenja u ove krajeve alter-istorijskog stim-pank horor-SF-a u kojem istorijske ličnosti i književni junaci obitavaju istovremeno, u istom svetu, susreću se, sarađuju i/ili bore... Verovatno je inspiraciju za ovaj postupak našao u Sendmenu; u svakom slučaju, on je tada, a naročito u Srbiji, bio veoma svež i neviđen.
Danas je to, međutim, već ofucani trend i u svetu  i kod nas, od Skrobonjinog Čoveka koji je ubio Teslu (i nastavaka) pa preko pisanija Dekse Pantalejskog (aka Dejan Stojiljković) do Zelićeve Družine Dardaneli. Šteta je što se Skrobonja nije proslavio i obogatio proširenom, razrađenijom verzijom Svetog rata, ali tada, sredinom 1990-ih niko nije imao sluha za ovo, pa je novela čamila u getu „Laze“, čepbukova i skromnih, slabo zapaženih zbirki (prvi put u knjizi izašla u zbirci Šilom u čelo, 2000. godine).
Iako tu ima poneke trapavosti (predsednik-diktator Srbije, preslikani Sloba, ovde se zove „Miki“) i naivnosti (to kako diktator i šef svega i svačega strpljivo čuči u mračnom haustoru zgrade i čeka našeg junaka da se pojavi, umesto da mu ga njegove sluge dovedu na noge), ovo je vrlo živahno osmišljeno i pisano, zabavno, sočno i lišeno utiska pomalo mehaničkih vežbi, što važi za većinu ostalih priča u zbirci Vampirske priče.
Zapravo, ideja je dovoljno dobra za roman i velika je šteta što nije razrađena na većem prostoru, najmanje duplom ako ne i troduplom od ovih 70-ak stranica, jer potencijal postoji. Ceo taj momenat sa Vukom Karadžićem u Beču valjalo je još razviti, kao i odnos sa Vladom Cepešom (koji se ovde pojavi samo kao kameo, uzgred) i romansom s njegovom ćerkom, koja dođe, zacopa se u našeg junaka i – smesta nestane s pozornice (ne baš plauzibilno).
Isto tako, završetak u američkoj vojnoj bazi je suviše zbrzan i neverovatno naivan. Čekajte da vidite kako lako se tamo ulazi, i kako se –NIKAKO- to ne čuva, niti stražarima niti alarmima i čudo-mudima. Jok, ušeta čovek/vampir tamo i vršlja satima, i nikom ništa, ni kuče da zalaje a kamoli alarm, straža, ovo-ono.
Čak i u ovako krnjem obliku Sveti rat je najbolja priča u ovoj zbirci.


"Projekt: Sunce, ili Anka, ubica vampira" 
A za kraj, 'ajmo malo u Bolje Juče – juče koje, u ovom obliku, nikad nije ni postojalo, ali kad smo već danas ovde gde jesmo (u čabru!), daj bar da malo maštamo o nekoj bivšoj fanta-Srbiji koja ume da poštuje svoje genije (kao što je Tesla) i da koristi njihovu genijalnost na svoju i njihovu slavu; o Srbiji koja je velesila a ne poniženi otirač za čizme lučonoša "novog svetskog poretka"; o Srbiji čija tajna služba (vođena ČOVEKOM KOJI ĆE UBITI TESLU, Apisom) dobro radi svoj posao i uspeva da predupredi ozbiljne pretnje; najzad, o Srbiji za koju rade zgodne špijunke-superherojke kakva je Anka Cukić... Potonja je već viđena u pomenutom Skrobonjinom romanu, u kome Tesla statira u pozadini, dok su u prvom planu mediokriteti (glavni junak), špijuni (Anka) i zlikovci (Nikodije Marić, Apis...), a evo je sada u prikvel-noveli "iz istog sveta" alternativne Zlatne Srbije.  
Dramaturgija ovog zapleta više je nego jednostavna i linearna: nema misterije (Apis je na samom početku već raskrinkao zlog austrougarskog vampira i njegove nakane sa Teslinim specijalnim "odelom" za obolele od "heliopatije" koje će im omogućiti da budu daywalkeri), nema naročitog saspensa (hell, ipak u glavnoj ulozi imamo superherojku koju Apis džentlmenski šalje da se bori sa master-vampirom sama samcita) a nema ni twista (osim ako ne računamo onaj koji se igra na tanc-večeri što prethodi kulminaciji na aerodromu "Nikola Tesla").  
Ako ništa drugo, Skrobonja piše pitko i čitko, tako da to sve klizi bez problema, lako se guta, ima simpatične akcione set-pisove ali i solidne scene verbalnog sparingovanja, pa je krajni rezultat jedna novela koja možda ne iscrpljuje sve potencijale svojih premisa, ali se ipak sa njima poigrava na dovoljno zabavan način da to zadovolji pre svega one koji su voleli njegovog APISA, tj. TESLU. Njima će poslužiti kao među-stanica u iščekivanju dalje serijalizacije neserioznih Ankinih avantura koje, kako izgleda, slede u narednom Skrobonjinom romanu. Oni koje je TESLA ostavio manje-više ravnodušnim, ili barem neuzbuđenim, nemaju ni ovde bog zna šta da traže, jer ovo je less of the same, samo sa Buffy-vampirima preslikanim u fanta-alter-Srbiju početka 20. veka... 


            I to je to što se ove knjige tiče. Ovo svedočanstvo o rađanju i teturanju žanra kod nas, sa svim dečjim bolestima, biće zanimljivo naročito onima kojima ne smeta „pulp fiction“. Ipak, velika je šteta što priče nisu praćene ama baš nikakvim pratećim materijalom: 'ajde što nema ni predgovora ni pogovora, ali lepo bi bilo da je autor stavio bar po jedan pasus uvodnih komentara ispred svake, o tome kad su i kako i zašto nastajale ove priče. Ili kad bi barem negde stajali podaci o tome kad su uopšte nastale i kad i gde sve bile objavljivane (budući da u knjizi nisu poređane hronološkim redom).  
Ovako, Vampirske priče su krajnje skromne u pogledu grafičke opreme (uh, ta korica...) i pratećih materijala (nula), što je šteta, naročito ako se ima u vidu početna ambicija da ovako budu objavljene sabrane priče Gorana Skrobonje, što valjda znači da će se ovi propusti ponoviti i u narednim, najavljenim knjigama. Nadajmo se da neće. Ove priče ipak zaslužuju više od ovoga.

Нема коментара: