Paul Verhoeven’s ELLE (2016)

 **** 

 4- 

            Jedan od najboljih živih reditelja (top-5, što se mene tiče) + jedna od najboljih živih glumica u glavnoj ulozi (top-5, što se mene tiče; ali mogu odmah da kažem i bez sumnje THE Number One) + intrigantan, provokativan zaplet u oblandi žanra (triler) = to ne može da ne valja, pa da jebe oca! I (ako ocena 4- nije dovoljno rečita) – tako je i bilo: dobili smo izvanredan novi film i kandidata za top-5 ove godine, a za sada, barem meni, i sasvim sigurno Number One!

            Ne znam da li sam ovde na blogu hvalospevao i udivljavao se Izabel Iper, ali ako nisam, moram ovde reći da je to redak primer glumice kojoj se divim i obožavam je na svim nivoima postojanja: dakle, i kao glumicu, i kao ženu, i kao čoveka. Šta ta žena radi, kako se nosi, aura kojom zrači, mikrogluma, najtananija mimika... 

...a tek ludačka hrabrost u izboru uloga, lišena sujete i kalkulisanja, hrabra da bude i ružna i gadna i mračna na način duboko uznemirujuć a ne samo pop-zabavan – hoću reći, svako voli da igra zlu kraljicu u nekoj fantaziji ili ženu-manijaka u nekom palp hororu, ali malo ko se tako smelo upušta u mračne ponore psihe i seksualnosti kao Izabel, iako odavno nije spring chicken – i zato je to sve za najozbiljniji respect i najdublji moj naklon!

            Moje prvo otkrovenje o tome KOLIKA se raskošna GLUMICA nalazi preda mnom bila je njena uloga u PROFESORKI KLAVIRA Mihajla Hanekea (njegov daleko najbolji film, bar za moj groš; i moram reći da ELLE umnogome podseća na njega; bila bi savršeni „nastavak“ tog filma u nekom double billu). 

A sada, lik koji igra u ELLE predstavlja njen povratak u taj isti full-blown, no holds barred silazak u WTF psihosexualni ponor jedne žene koja je istovremeno duboko, temeljno sjebana (dakle: žrtva) i, kao mehanizam preživljavanja, razvila je moduse ponašanja koji je, po mnogo čemu, čine zločinkom. A ako hoćete da vam neko igra na tankoj žici između ta dva stanja, onda vam stvarno treba vrhunska umetnica u tome. Ukratko, niko drugi do Izabel Iper. Ovo je njen šou: ona nosi ovaj film – i još kako ga nosi!

            Scenario je potpuna genijalnost – zasnovan je na romanu koji sam skinuo s neta još pre pola godine, ali (refren!) nikako ne nalazim vremena za njega! Sad, nakon pogledanog filma, moraću da to vreme nekako rodim. Neću da spojlujem ništa više od polazne osnove: maskirani napadač upadne u stan IzabELLE (tj. kako se u filmu zove – Mišelle) i siluje je. 

Ona ne zove policiju potom, jer ima dobrog razloga da se kloni i pandura i novinara (razlog je predivan, ali to otkrijte sami); umesto toga, način na koji se nosi s tom činjenicom, i sa sobom samom nakon toga, i sa nekim drugim direktno ili indirektno povezanim izazovima u svom životu – porodičnom, poslovnom, sexualnom… e, u tim nepredvidivim, ludim, mračnim, crnozabavnim, smešnogorkim obrtima koji zatim uslede leži draž ovog filma.  

A ako vam treba neko ko ume da bude crn dok je veseo, i pametan dok se zajebava, i duhovit dok je smrtno ozbiljan i provokativan na zreo a ne klinački način (mada ume da bude i infantilan, ali ne na američki plitki nego na onaj Euro-šmekerski način koji nikad nije bez Đavla) – Hell, Verhoeven is your Man! 

Ni on odavno nije spring chicken, ali čiča je ostao vitalan i u glavi i kao reditelj i može bez problema da levom rukom lupa čvrge 99% današnjih mlađih reditelja. I on, naravno, balansira između svih tih tonaliteta, od drame do trilera, od sexa do nasilja i krvoliptanja, od satire do satare, od LOL komendije do retko dirljivih momenata, ali najčešće u svakom trenutku ekvilibrira sa najmanje dve emocije istovremeno i čitav film je u tim vibriranjima najneverovatnije uklopljenih nijansi, od drečavih do klot-crnih!

U suštini, ovo je film o sjebanim porodicama, odnosno zatuljenim porodičnim odnosima, gde se zlo jedne generacije reflektuje na narednu, i poprima nove oblike, i mutira, i razvija-metastazira na nove načine, i širi se dalje… Apsolutno svi likovi u ovom filmu (a ima ih poprilično, barem jedno tuce važnih) su u sjebanim porodicama/vezama/brakovima, i većina njih su i žrtve i „zločinci” tj. i trpioci i vinovnici problema i nesporazuma i promašaja…

Ali je takođe ovo i film o seksu, o tome šta sve on može da bude, i da znači i da čini, direktno ili indirektno, na koji način upravlja ljudskim psihama, sudbinama, odlukama, koliko je sveprisutan, implicitan u maltene svakom odnosu, nebitno da li je ovaj  (odnos) heteroseksualni, romantični, potencijalno sex-related ili nema s tim nikakve vidljive veze (prijateljstvo, susedstvo, poslovna saradnja itd).

Uz to je ELLE i film o nošenju sa bolom, sa žigom implantiranim i sa naknadno stečenim; i o slomu tradicionalne religije – ali, ipak, sa varnicom šanse da ipak čak i to prevaziđeno sujeverje može, nekome, da bude validan mehanizam za nošenje sa crnilom; a povrh svega je o tome koliko je nezahvalno (i čak glupo) žuriti sa bilo kakvim sudovima o drugima, lepiti etikete ove ili one: „žrtva” – „zlikovac“, „seksi“ – „odbojno“, „normalno“ – „nenormalno“, „moralno“ – „nemoralno“, „kriv“ – „nevin“, itd. i koliko je u pravu bio Kafka kad je govorio da pred svakim čovekom treba stajati zamišljen, sa poštovanjem, kao pred ulazom u Pakao...

Način na koji Verhoven tretira temu silovanja može biti problematičan površnima – kao što već i jeste bio pojedinim (pretežno američkim) kritičarima – ali feminista u meni nema apsolutno nikakvu zamerku na uistinu provokativan, ali više nego ukusan, promišljen i odgovoran Verhovenov tretman jednog od poslednjih tabua na filmu danas. 

Slepilo slepcima, ali meni je, recimo, savršeno jasno da je ovaj film itekako moćan, pa u izvesnom smislu i feministički, baš zato što žena u njemu NE doživljava female empowerment na neki od dva dominantna načina na koje se to na filmu obično prikazuje: ili kao ŽRTVA (plačljiva, tugaljiva, slomljena...) ili kao OSVETNICA (žena-zmaj koja hvata hladno i vruće oružje i krvavo se sveti silovateljima).

ELLE izbegava ove klišee; ona je svakako ceo svoj život uredila tako da nikad više neće biti ničija ŽRTVA, to prosto nije deo njenog identiteta i načina razmišljanja/ponašanja, ali svakako ona ne postaje ni vulgarna desničarska heroina sa asortimanom oruđa i oružja za sadističko tranžiranje – iako film sadrži i kraće poigravanje s njenim praktikovanje streljaštva, pa je u jednom divnom kadru vidimo i kako kupuje ozbiljno zajebanu sekiricu za uz uzglavlje, zlu ne trebalo!

Mislim da sam više puta na blogu kazao da je, za moj groš, pravo umetničko delo ono koje te navodi na misli, ali ti ne govori šta da misliš – dakle, misao-podsticajno a ne misao-ubilačko. Ako nešto mrzim, to su „Poni ekspres“ filmovi – oni, sa jasno sročenom „porukom“. Ako nešto volim – to su filmovi koji me izazivaju, zbunjuju, provociraju, inspirišu, začuđuju, koji mi izazivaju višestruke i suprotstavljene reakcije, o kojima ne znam šta da mislim (barem isprva, dok ne sednem da sročim rivju...).

U tom smislu, niko ne bi trebalo od ovoga da očekuje banalni „Rape is bad, m'kay?“ filmić „inspirisan“ dnevnim novinama i napisan za vladine i NGO fondove. Ovo je ozbiljno umetničko delo koje ne trivijalizuje svoju temu time što bi je uguralo u jasne dihotomije i predvidive obrasce nego poštovanje prema temi iskazuje upravo time što je usložnjava i stavlja u širi kontekst (rekoh već gore, ovo nije film o silovanju – silovanje je samo lakmus papir i okidač za nešto mnogo šire i dublje), što je problematizuje, izmešta iz okvira svakodnevice (time što za junakinju uzima vrlo specifičnu, idiosinkratičnu, unikatnu ličnost, a ne neku prosečnu buržujsku everywoman), fikcionalizuje i preteruje kako bi se primakao višoj istini od reporterske...

Uz sve ostale gorenabrojane i nagoveštene kvalitete, ELLE je takođe redak noviji film koji je totalno nepredvidiv: delom zbog zaista fenomenalne i unikatne glavne junakinje a delom i zbog ostalih likova i njihovih odnosa koji su takođe vrlo fluidni i neuhvatljivi – a rezultat toga jeste da dva sata i deset minuta trajanja (!) prođu očas posla, neosetno, u čistom uživanju, a ne kao u WHAILINGu npr; dakle - bez gledanja na sat, bez proricanja razvoja situacije, bez coktanja nad glupim odlukama i ponašanjem glavnih junaka, bez vrtenja glavom nad njanjavim krajem...

Takođe, u eri sikvela i prikvela i reimaginacija i sličnih sranja, mogu vam priznati da je ELLE zaista film kojem bih veoma rado gledao i nastavak, a naročito i ponajviše prikvel koji bi opisivao detinjstvo glavne junakinje i njen odnos sa ćaletom... To se, naravno, neće desiti, jer živimo u najgorem od svih svetova gde ćemo, umesto toga, dobiti i Čikovo detinjstvo i Vulvarinovu mladost i Supermenove tinejdž godine i dvestotu varijaciju na X-MEN AVENDŽER POKEMON IKS-OKS PODMORNICA TETRIS THE MOVIE, ali ne i priču o tome kako je ona (elle!) posta(ja)la to što jeste...

Jbg. barem je lepo maštati o tome. A ko zna, možda u knjizi ima malo više detalja... Bacam se u nju čim mi to okolnosti dopuste (za oko mesec dana)...

PS: Dobro, i zašto onda ocena nije veća? Zato što 5 (*****) znači antologijsko, vanvremensko delo od prvorazrednog značaja, gejm-čejndžer, itsl. ELLE to ipak nije (mada nije mnogo daleko od toga). Režija i fotografija su mogli biti i malo inventivniji i živahniji – ne, daleko od toga da su loši, ima ovde vrlo luckasto-vickastih vizuelnih igrarija i prelaza/kontrasta i raznih nekih čuda i muda, i to je sve više nego korektno i kako treba; ali ipak, fali malo više one čarobne prašine, onog je ne suis quoi što izdvaja remek-dela od „samo“ odličnih filmova.

Odnosno, kvaliteti ovog filma su toliko duboko ukorenjeni u odličnom scenariju i u Izabel Iper da je ovo sve mogao da režira i neko drugi u Evropi a da se ne izgubi mnogo. Jeste, ima tu poprilično verhovenovskog wicked šmeka za one koji vole ovog divnog reditelja, ali pitanje je: koliko mnogo je – dovoljno? Meni je falilo još malo više toga (plus kreativnija vizuelnost) za peticu.