izabrana dela

izabrana dela

петак, 30. јун 2017.

VIŠE OD ISTINE – Prvi odjeci

  
Moja knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem, pod naslovom Više od istine koju je nedavno objavio Orfelin, doživela je svoju prvu veliku premijeru pred publikom u beogradskoj Kinoteci, 20. juna.

Prijatno sam iznenađen brojem ljudi koji su svojim prisustvom uveličali ovo veče, tj. koji su došli da pogledaju Kadijine ređe prikazivane filmove PRAZNIK i POHOD, a naročito (još većim) brojem onih koji su hteli da čuju šta o ovoj knjizi imaju da kažu njen autor (ja), njena glavna „zvezda“ (Kadija) i kritičar Ivan Velisavljević.

U sali u Kosovskoj okupilo se pedesetak posvećenika dobrog filma i dobre knjige te poštovalaca Kadijinog lika i dela – a što je najlepše, kako se pokazalo, to nisu bili samo pasivni obožavaoci, nego ljudi koji su imali šta i da pitaju potom. Najzad, bio sam zatečen brojem onih koji su na licu mesta hteli da kupe ovu knjigu i da tu dobiju i Kadijin potpis i posvetu.
Na slikama možete videti samo jedan deo reda – ovo su „samo“ oni koji su ostali posle filma POHOD kako bi dobili potpis – bar još toliko ga je dobilo odmah posle promocije, ali nije bilo vremena za sve jer je trebalo da ubrzo krene i film...
Knjiga je, kako i dolikuje, već izazvala interesovanje medija i ozbiljnih proučavalaca. Večernje novosti su objavile opširnu najavu o knjizi i promociji, a RTS je došao i snimio prilog za Kulturni dnevnik, koji je bio emitovan iste te večeri (20. juna). Taj prilog, u trajanju od dva minuta, sa vrlo prikladnim naslovom VIŠE OD KNJIGE, možete videti OVDE.


Mene i Đorđa ste već dovoljno slušali (na blogu možete naći audio zapise brojnih naših zajedničkih tribina; ko želi neka ih potraži) pa neću sada kačiti ceo snimak; uostalom, biće još promocija i prilika da nas vidite i čujete. Za ovu prigodu ću sa promocije samo izdvojiti izlaganje o Kadiji koje je imao Ivan Velisavljević – taj audio odlomak (10 minuta) možete čuti ako skinete fajl OVDE.  


Takođe, ovom prilikom imam zadovoljstvo da vam predstavim prvi ozbiljan KRITIČKI OSVRT koji je ova knjiga dobila. Autor je Vladimir Kolarić a izvorno je objavljen na forumu sajta Pouke. S njegovim dopuštenjem sada ovaj tekst prenosim i ovde.

Filmski duh Đorđa Kadijevića u ljubavi i istini

Vladimir Kolarić
  
Izuzetno je malo srpskih filmskih autora koji su se, makar i implicitno, doticali religijske tematike, a o predstavljanju hrišćanskog duhovnog, pogotovo crkvenog, iskustva da ne govorimo. Đorđe Kadijević (1933) je jedan od retkih čije filmsko svedočenje u egzistencijalnom iskustvu čoveka nesumnjivo poseduje na samo filosofske ili uopšteno „duhovne“, već i nesporno religijske, čak konkretno hrišćanske, konotacije. Takođe, Kadijević je svoje estetičke principe motivisao u prvom redu mogućnostima filma da na jedinstven način svedoči o onome što je on nazvao transcendencijom.
Ovo potvrđuje i nedavno objavljena knjiga razgovora, „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“ (Orfelin, Novi Sad, 2017), koje je sa ovim rediteljem vodio teoretičar književnosti i filma Dejan Ognjanović.
Ovaj reditelj, široj publici najpoznatiji po televizijskom filmu „Leptirica“ i seriji „Vuk Karadžić“, o sebi govori kao o „religijski zainteresovanom“ čoveku i umetniku, koji nije „religiozan u pravom smislu reči“ i „ima averziju prema konfesijama“, ali nije ni ateista, jer „ateista je zagrižen čovek koji tvrdi kako boga (u knjizi napisano malim početnim slovom - prim. V. K.) nema“.
Kadijević sopstveni odnos prema životu, definisan teškim ratnim i poratnim iskustvom, određuje nedostatkom „poverenja u život kao nešto što je zagarantovano“, objašnjavajući: „Ja sam shvatio da sam zrno na vetru i da visim na dlaci, i da je to život u stvari. Da je život jedno stalno izbegavanje smrti“.
I Pinki Zelić je video Tita-Kadiju

Ovakav doživljaj prolaznosti i konačnosti života kod njega je izgradio jedan trajan senzibilitet „preziranja razlike između života i smrti, sreće i nesreće, dobra i zla“, ali koji se, vidimo, nije razvio u odricanje od stvaralaštva ili moralni relativizam, već u osoben „životni“ i umetnički etos ljubavi, solidarnosti i stvaralaštva.
Iako „ne zna da li postoji bog“, Kadijević svakako zna „da se i pored svega može voleti, i da postoji ljubav“, koja je „jača od svega“: „I u tom smislu je Sveti Pavle bio u pravu kada je rekao ‘Velika je vera, ali veća od vere je - ljubav’. To je ostalo u meni i to je moje jedino bogatstvo. Niko u meni nije ubio ljubav, ničim.“
Pored negativnog određenja svog životnog vjeruju, Kadijević u knjizi daje i jedno, uslovno rečeno, pozitivno: „Ljudi su bića kratkoročna, ugrožena sa svih strana, spolja i iznutra, i baš zato što su konačna, što imaju samo jedan život, i samo jednu šansu da u tom životu budu srećni ili nesrećni, onoliko koliko je to moguće, naročito kada je sreća u pitanju, najnormalnije ponašanje je solidarnost: znači, uzajamno pomaganje i potiskivanje zla koje je svuda oko nas.“
Mi, prema Kadijeviću, „živimo u jednom tuđem svetu u koji smo bačeni“, dok „naš, ljudski svet“ nosimo „samo u sebi, i to kao veliku iluziju, kao motiv egzistencijalne nostalgije, kao jedan san“. Ali, „umesto uzajamne solidarnosti, bratimljenja i onoga čemu nas je Hrist učio, ljubavi jednih prema drugima, umesto jednakosti i bratstva u zloj sudbini u čije šake smo ubačeni, mi imamo tu situaciju uzajamnog sukobljavanja i pospešivanja efikasnosti zla“, što govori „da je čovek na neki način nedovršeno biće, kome fali jedna greda u glavi da bi shvatilo pre svega sebe a zatim i drugog“. Stoga, sve što ljudi rade, „podrazumevajući i umetnost, jeste pokušaj da prevaziđu to žalosno iskustvo neporazuma“.
Okruženi neprijateljskim svetom smrti, „sve što dotaknemo je mrtvo, i svaka trunka života je tako čudna, neočekivana, kratkotrajna i bespomoćna u trenutku dok traje“. Ali, umesto da budemo „dirnuti time i da te iskre života „podržimo koliko je moguće“, mi „toliko radimo na tome da se pridružimo svemu drugom što uništava život i svaki smisao bitisanja“.
Kadijević svoje opredeljenje za umetnost i stvaralaštvo objašnjava upravo ovakvom zapitanošću o smislu života i postojanja: „Ja, suočen za bezizglednošću takve situacije, ne nasedam ni na kakvu nadu, ali moram da priznam da je moje bavljenje umetnošću u stvari pokušaj izbavljenja“, koje se sastoji u borbi protiv takve egzistencijalne bezizglednosti, „jer ne želim da svojim delanjem u životu doprinesem tom haosu u kojem jesmo“. Umetnost može biti sredstvo borbe protiv samouništavajućeg univerzalnog sistema agresivnosti i represije, koje nema korene samo u ovim ili onim ideološkim pretpostavkama, već u samoj, u osnovi smrtnoj, prirodi sveta u kom živimo.
Ni ovde se Kadijević ne ograničava samo „negativnim“ objašnjenjem svoje motivacije da se bavi umetnošću i, još konkretnije, filmom. Film za njega ima moć da obuhvati „totalitet pojma čoveka kao bića“. On ima sposobnost da realnost oslobodi „tereta prozaičnosti i trivijalnosti“, da „oslobodi bivstvo tog tereta i pretvori ga u nešto tako božantveno da to postaje sakralno, sveto“.
Najviše što umetnost može da učini jeste da nekom promeni život, ali ne u smislu promene „stvarnosti u životu jednog čoveka“, poput društvene stvarnosti i političkog uređenja, već stupanjem u „područje transendencije“. Umetničko delo je samo ono koje sadrži u sebi „elemente trancendencije“, što se postiže „odstupanjem od merljive stvarnosti, od svega što je rečima izrazivo“, prevazilaženjem „notorne zbilje“ i „nadilaženjem svake iskustvenosti“, u „nešto što je više od istine“.
Prema tome, precizira Kadijević, u ravni mističnog realizma jednog Dostojevskog, „transcendencija je moć nadilaženja onoga što je iskustveno i vezano isključivo za objektivnost, za fenomen egzaktne izvesnosti do koje možemo doći“.
Delo, kao i reči Đorđa Kadijevića izrečene u knjizi „Više od istine“, duboko su i ubedljivo svedočanstvo o palosti sveta, ali i mogućnosti ljubavi i solidarnosti u tom i takvom svetu, u čemu veliku ulogu može da ima celokupno ljudsko stvaralaštvo, a posebno umetnost. Ova obimna i odlično strukturisana knjiga je stoga nezaobilazno štivo ne samo za one zainteresovane za film i umetnost, nego i za temeljna pitanja smisla.

*

Knjiga Više od istine tek započinje svoj život: sledi joj veoma iscrpan kritički osvrt (na više od pola strane) u „Kulturnom dodatku“ Politike, u broju za 8. jul iz pera Igora Stanojevića, a ubrzo zatim doživeće i svoju premijeru u inostranstvu, u Sloveniji, na festivalu Grosman (11-15. jula), gde ćemo je Kadija i ja predstaviti poštovaocima njegovog dela. Njih pouzdano znamo da i tamo ima, jer su ovog autora već toplo primili pre tri godine, kada je na Grosmanu dobio i nagradu za životno delo.
Ako do sada još niste nabavili ovu izuzetnu knjigu, ne čekajte previše – ovo je mnogo više od knjige o nekom reditelju i o nekim filmovima: misli i mudrosti koje ona sadrži univerzalne su, što znači – stalno aktuelne. Možete joj se vraćati kako radi opštih životnih mudrosti tako i povodom brojnih dnevnopolitičkih zbitija u balkanskom cirkusu: ova knjiga je nešto kao Ji Đing, Knjiga Zakona i Biblija crnila, ali i prkošenja crnilu. Otud joj pohvale stižu i od vernika i od nevernika...

6 коментара:

klem је рекао...

lepa voditeljka kulturnog dnevnika

Zurnalista је рекао...

jos uvijek me ne privlaci knjiga...mozda sto razdvajam umjetnika i njegovo djelo...tojest umjetnik me ne zanima

Dejan Ognjanovic је рекао...

resistance is futile! privući će te kad shvatiš kakvo je blago unutra - ali tada će već biti rasprodata.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Politikin intervju s Kadijom, online: http://www.politika.rs/scc/clanak/384158/Lubarda-je-kljuc-uspeha-nase-kulture

Dragi Jablanovic је рекао...

Da li je ovo samo izvod iz intervjua priredjen za online izdanje? (Pitam, jer ima i nas kojima je nedostupno stampano izdanje.)

Dejan Ognjanovic је рекао...

Ovaj text intervjua je istovetan onome koji je izašao u štampanom izdanju pre nekoliko dana. a u DANAŠNJEM (8. jul) Kult. Dodatku Politike imate opširan prikaz ove knjige. Okačiću i njega za koji dan onima koji ga danas ne vide u novinama.