izabrana dela

izabrana dela

среда, 09. август 2017.

Kako je bilo na 13. Grosmanu? (2. deo: Besnilo, Kadija, itd.)



U 1. delu ove sage opisao sam mučan put vozom do Slovenije (EU) i razne detalje iz oblasti smeštaja, društva, vina, itsl. U središtu pažnje bio je osvrt na susret i intervju koji sam radio sa Harijem Kumelom. Sve to i još mnogo slikovitih horor čuda sa Grosman festivala možete videti OVDE.
A sad, samo zato što ste to glasno i uporno tražili, evo i 2. dela ove epohalne priče.

            GLAVNI GOSTI, 2. deo; STIVALETI: Stivaletija dobro znam iz Beograda, gde smo pričali i zvanično (imam veoma detaljan intervju s njim) i nezvanično (ćaskanje i ogovaranje Italo kolega). Nažalost, odnosno na sreću, on baš ovih dana priprema svoj novi film: režiraće torture porn RABBIA FURIOSA, prema istinitim događajima, vezano za borbe pasa i nekakve psiho-boksere, bildere-ubice i tako neki polusvet.
Taj njegov novi film mi ne obećava baš mnogo, deluje mi da će biti u regionu novog Deodata – dakle, jeftina exploatacija, siromašna i u budžetu i u idejama i u vizuelnosti. Zbog toga je kasnije došao na festival, na samo dva-tri dana, tokom kojih je uglavnom sedeo po strani i kuckao u svoj telefon – valjda instrukcije svojim ljudima u Rimu koji uveliko rade pretprodukciju (snimanje se dešava početkom avgusta).  
            Kao što već rekoh u prošlom nastavku, zbog Stivaletijeve prezauzetosti oko novog filma bio je nedostupan za dogovore sa organizatorima oko boljeg predstavljanja u Ljutomeru, pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata. Šteta je što jedan ovako slikovit i potencijalno mega-upotrebljiv gost nije mogao da bude eksploatisan ni do 50% svojih potencijala.
Njegovo gostovanje svelo se na jedan jedini Javni Razgovor, a i on je morao da bude zbrzan zato što je u rasporedu bio poslednjeg dana, odmah pre Zombi Walka i Završne ceremonije na istom tom mestu, tj. na gradskom trgu.
I ovaj Javni Razgovor vodio sam ja; jeste, ove godine bio sam vođa priče sa oba glavna gosta. Organizatori su mi dodelili samo prekratkih 40 minuta, ali tu sam, čini mi se, uspeo da izvučem maksimum, iako je za moj ukus to bilo zbrzano. Naglašavam: ne mojom krivicom, pa ni njihovom; kriv je Stivaleti, tj. činjenica da je došao samo na poslednjih par dana festivala koji su gušće zakrčeni dešavanjima gde je njega trebalo uglaviti.
            Iako je tokom svog boravka u Ljutomeru bio prilično nedostupan, ipak sam s njim uspeo da detaljno popričam posle našeg Javnog Razgovora, čak mi je i pokazivao neke fotke na svom telefonu – ako ništa drugo, barem će maske u njegovom filmu biti dobre. Našao je super način da na njima uštedi: radiće ih njegovi studenti, iz škole za EFX koju ima na svom posedu u Rimu.
            A nakon oproštajne večere saopštio mi je, sav egzaltiran, na uvce, ODLIČNU VEST koju ne smem da obznanjujem, ali tiče se Soavija i DELLAMORTE-a... Recimo da postoje jake šanse da se najzad nešto konkretno tu desi... Već sama pomisao da Soavi ponovo režira horor je povod da se pali vatromet, ali... sačekajmo još malo sa šibicama dok ne stigne neko zvaničnije obaveštenje i početak radova...

            MANJI GOSTI: Uslovno govoreći „manji“, to su ljudi čija imena još nisu slavna; neki su početnici ili ljudi sa tek par filmova iza sebe, ali mogu biti zabavni za priču i druženje, dok drugi nisu zvezde zato što su kritičari, organizatori i sličan svet iza platna, iza pozornice. Ove godine je tu bila bolja ponuda nego prošle: naročito sam dobro popričao sa Robertom, bradatim Špancem koji je napravio NIGHT OF THE VIRGIN, koji je na kraju dobio Hudog Mačka za Najbolji film.
Uglavnom smo se složili po pitanju španskog horora. Javlja mi se da će ovaj uskoro da se proslavi i da će biti nešto od njega. Evo, recimo, na Fantaziji je dobio spec. nagradu za ovaj film...
            Pored toga, opširno sam pričao i sa Markusom koji mi je bio domaćin na Slash festivalu u Beču, pre 6 godina, o tome kako održavaju taj fest, kako dobijaju ekskluzivne nove filmove, o hororu danas, o gostima itd. Recimo, obradovao me je pričom o tome koliko je Arđento još uvek upotrebljiv kao gost; mislio sam da je on ispušena lula, zbog starosti, lošeg zdravlja itd. ali izgleda da još nije, ili bar nije bio pre 2-3 godine.
Bistar je taj Markus i bilo je uživanje podeliti mišljenja s njim. Pored njega bila je tu i kritičarka Marina – naša, Beograđanka, sada u Beču, a piše za Politiku i neke krupne austrijske novine, pored ostalog. Oboje su bili fascinirani Kadijevićem i zainteresovali se da nešto napravimo s njim u Austriji – ali o tom potom...

PROMOCIJE: Ove godine na Grosmanu sam održao i dve uspešne promocije.
Prvo je Nenad Bekvalac odlično i kvalitetno razgovarao sa mnom o Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ gde su ljubiteljima horora iz regiona predstavljeni moderni i nešto stariji klasici jezovite književnosti.
Mnogi su iskoristili priliku da nabave ove knjige po, za njih, više nego povoljnim uslovima („Cijena? Prava sitnica!“).
Zatim je održana i promocija moje knjige razgovora sa Đorđem Kadijevićem, VIŠE OD ISTINE.
Ljutomer je Kadiju već toplo dočekao pre tri godine masovnom posetom na prepunom trgu. Ovog puta, ko zna zašto, prisutno je bilo znatno manje sveta – jedva se skupilo dvadesetak njih, ali pokazalo se da se radi o zaista kvalitetnoj publici koja nije tu zalutala već je znala šta i zašto sluša.
Dapače, bili su vidno okrepljeni Kadijinim nazorima koje je on rečito i živopisno iznosio, a veći deo njih je na kraju i kupio knjigu i tražio Kadijin i moj potpis.
Nas dvojica smo odavno uigran tim i razgovor smo vodili ozbiljno i kvalitetno kao i uvek, nevezano za to da li pričamo pred 20 ili 200 ljudi.
Uskoro ću okačiti audio snimak ovog razgovora...

FILMOVI: Ah, da, umalo da zaboravim. Bili su prikazivani i neki filmovi. Moram priznati da su ovi u takmičarskom programu bili uglavnom manje atraktivni, i kad god sam bio u dilemi da li da gledam neku reprizu klasika iz programa „Retrospektive“ ili, ampak, da gledam nešto NOVO i premijerno, UVEK sam se opredelio da na velikom platnu radije gledam dobro znanog klasika. Zašto? Zato što su filmovi danas postali mali, pa je mali ekran njihovo prirodnije mesto.
Dakle, uživao sam po ko zna koji put u DEMONIMA (jebeno najzabavniji iflm ikada snimljen!), FENOMENI, KĆERIMA TAME, MALPERTUISU itd. ali na velikom platnu (poslednja dva po prvi put u tom formatu). Jedini novi film koji sam ceo pogledao na festivalu bio je već pomenuti THE NIGHT OF THE VIRGIN. On ima svoj zaseban rivju (klikni gore).
Prikazivanje restaurisane integralne verzije METROPOLISA na otvaranju bilo je genijalan izbor i zaista retka prilika da se u ovom vizuelnom masterpisu uživa kako dolikuje. Istina, voleo bih da sam bio trezniji tom prilikom, ali fuck, ne može se sve imati...
Pogledao sam i veći deo filma REPLACE, engleskog pokušaja da se prežvakava body horror, nama najzanimljiviji zato što je Richard Stanley potpisan kao koscenarista – ali ispostavilo se da je ovo, izgleda, bila tezga za njega. Ili on nije bio naročito nadahnut. Ili najzabavniji njegovi doprinosi nisu završili u filmu. Možda ćemo jednog dana saznati pozadinu priče, ali kako god bilo, ovo je jedan šupalj, predug, dosadan, neinventivan film o devojci koja stekne kožnu bolest koja je pretvori u ubicu (dakle, vizuelno jadnija i konotativno praznija varijanta filma RAW).
Žao mi je što nisam pogledao kad sam mogao RON GOOSSENS, LOW BUDGET STUNTMAN – avaj, naslov i opis ukazivali su mi na neki od onih meni smrtno-dosadnih filmića koji se iz petnih žila upinju da budu KULT, da odaju omaž exploataciji 1970ih itsl sranja. Prekasno sam otkrio da je to novi film ludaka koji stoje iza NEW KIDS serijala (TURBO i NITRO), koji mi se prilično dopao uprkos svom retardiranom humoru, tj. baš zbog njega. Inače, ovi slikoviti likovi su bili gosti festivala ali ne stigoh da se i sa njima družim.
Eh, da, video sam i dokumentarac INDUSTRIAL SOUNDTRACK FOR THE URBAN DECAY ali o njemu ću zasebno, detaljnije. Ukratko, slabunjav je, prekratak i prepovršan. Missed opportunity!

ZEZANJE: Nije ni toga falilo ove godine. Na svu sreću, vreme nas je poslužilo, kišica je prsnula samo jednom, baš usred PHENOMENE (prikazivane na glavnom trgu, dakle – napolju) ali je ostalih dana vreme bilo sasvim podnošljivo. Nije bilo sparine koju sam ostavio u Srbiji, nije bilo kišurine koja je zasrala veći deo prošlogodišnjeg festivala, dani i večeri bili su prijatno topli...
Standardni rafting odrađen je mirnom Murom uz špricer u čamcima, i uz 'lebac, mast i beli lukac na „Ostrvu ljubavi“ – plus, uz još špricera!
Vanredno bogougodna hladovina ugostila nas je nadomak Dvorca Jeruzalem, gde smo pili špricere pre wine tastinga (sic!). Kažu da ne valja biti žedan pred tejsting, pa samo zato slistili grdne špricere pre te naporne ali neizbežne dužnosti u jednom obližnjem vinskom podrumu.
Zezanje uz bazen, špricer i – ghoulash (!) bilo je blago zasenjeno naoblačenim nebom, pa nije palo i brčkanje u bazenu (meni svejedno, jer nisam od tih, iako sam za svaki slučaj poneo svoj kupaći sa Džejsonom V) ali je zato u dobrom društvu bilo lepo posedeti i koju popiti...
Zombiji su gradom šetali, po ko zna koji put, ali ovog puta našminkani od strane lokalnih umjetnika. Eehh, davno prođoše vremena kad su autobusi dovozili legije šminkera iz Beograda za te svrhe.
„Subkulturna tržnica“ je takođe vrlo dobro prošla – prodao sam sve primerke velike knjige o Kadiji koje sam sa sobom poneo, kao i dobar broj onih iz edicije „Poetika strave“. Zaradio sam dovoljno da sebi priuštim kupovinu jedne, nove, predivne majice sa Majklom Majersom. Ma šta jedne – barem za jedno 25 takvih; ali srećom, nisam sve spiskao tu.

I tako, sve u svemu, bio je ovo jedan od uspešnijih i boljih Grosmana; ja nemam većih zamerki. Uostalom, ovo je bilo tek 13. izdanje: ima vremena da se neki propusti u organizaciji srede, da junoše nauče ponešto na svojim greškama, a ako to ne nauče do dogodine, čemu žurba – još su mladi, naučiće jednom, nekad. Valjda.

Нема коментара: