PRIČA O DILANU DOGU

Već sam na blogu predstavio, u opštim crtama, i pohvalio novo spektakularno izdanje Dilana Doga – Majke i očevi. Ali, dosta je bilo reklame. Ovo je ozbiljan blog a ne tamo neka PR služba za prenošenje zvaničnih obaveštenja i jedva prikrivenih reklama. Ispod sledi moj strog ali pravedan kritički osvrt na sadržaj ovog izdanja. Pa, da krenem redom.

            

  PRIČA O DILANU DOGU  

Poznat je još i kao „Broj 100“, i kao „Poslednja epizoda: ĆAO, NEMA VIŠE!“ i kao „Ono Sklavijevo kukavičje jaje koje je uvalio budućim scenaristima opterećenim vernošću njegovoj 'mitologiji'.“

            Ukratko, sud o ovoj epizodi podeliću na LEPO i MANJE LEPO.

            LEPO 

 

a)     Lepo je da je ova kultna, klasična, nezaobilazna epizoda najzad dostupna na srpskom jeziku, a ne na njegovoj zapadnijoj inačici.

b)     Lepo je da ovu kultnu, klasičnu, nezaobilaznu epizodu najzad imamo u koloru – kad je već i u Italiji farbana, ajde da je ofarbanu imamo i mi, da ne zaostajemo za svetom (a i da zezamo Hrvate, kod kojih je izašla u sirotinjskoj crnobeloj verziji).

c)      Lepo je povremeno (mada, za mene nedovoljno često) uživati u Stanovom crtežu.

            MANJE LEPO 

 

            a) Stano je OK onda kada hoće da imitira Egona Šilea, i u Doktoru Ksabarasu je odradio vrhunski posao ne samo u tom pogledu nego i svuda drugde gde je trebalo. Avaj, to je bilo pre 100 godina... ovaj, epizoda. U ovoj konkretnoj, nema se mnogo toga oku lepog videti. A ponajmanje horora. 

Stano je naročito ograničen, tj. nenadahnut kad treba crtati kreature: sva njegova stvorenja ovde su užasno amaterska i bezveznjačka, od „Frika“ (gde mu je verovatno glupi scenario vezao ruke) pa do onog čuda iz velikih okeanskih dubina koje je loše i samo po sebi (debilna karikatura) i anatomsko-biološki nema blage veze sa tamošnjim stvorenjima: izgleda kao vodozemac – a ništa žaboliko nećete naći nigde blizu dna okeana! To bi možda prošlo u Mikijevom zabavniku, ali ovde ta karikatura izgleda samo jadno.

Da i ne govorim o raznim čudima koja izleću pod mač (Bato!) Dilanovom tatici na stranama 18-30. Čak i najbedniji Zagorovi crtači umeli su bolja i strašnija čudovišta da kreiraju od ovih Stanovih bednosti. Umesto da briljira u onome što je Sklavi zamislio kao oproštaj sa Dilanom, da ga nacrta da sve puca, like there's no tomorrow, Stano veći deo ove epizode kao da je – odradio, otaljao, sa Bonelijevim pištoljem na slepoočnici.

 

            b) Farba ovde ničemu ne služi. Stanov crtež je sebi dovoljan kao crno-beo, a ovo kao da nije ni bilo rađeno s naumom da se farba – ili, ako jeste, Stanov artwork se pokazao kao prilično zatvoren za kreativne uplive kolora. Ništa, ali ama baš ništa farba ovoj priči i ovom crtežu ne dodaje, nikakvu novu dimenziju ne donosi. 

Kad sam bio klinac ponekad bi mi ćunulo da uzmem bojice ili flomastere pa da farbam neke duple stripove. Rezultati nisu bili mnogo gori od ovoga.

            c) Jesam li već pomenuo da je Sklavijev scenario nesnosno glup? Evo, ponoviću to, jer ponavljanje je Mater Mudrosti.

            Ksabaras: „Dilane, Luče, ja sam ti Tatko!“ NEEEEEEEE! (Ali to smo čuli još pre 75 epizoda.)

            Morgana: „Dilane, ja sam ti keva. Izvini za ono kad smo se karali u 25. epizodi; tad nisam bila sasvim pri sebi!“ ZAŠTOOOOOOO?! (Dial E-Deep to be deep!)

            Gručo: „Dilane, ja sam ti davno izgubljeni stariji brat!“

            Madam Trelkovski: „Dilane, ja sam ti davno zaboravljena, senilna baba!“

            H. Dž. Vels: „Dilane, ja sam zapravo Artur Konan Dojl!“

            Itd.

            Postoje umetnici koji svoje proizvoljno nabacane, iracionalne fore & fazone umeju da, s naknadnom pameću i talentom, povežu u kako-tako smislenu i zadovoljavajuću celinu: evo, čini mi se da Linč upravo to radi sa III sezonom Tvin Piksa. E, TAKO SE TO RADI! Ali Sklavi nije Linčova liga, ili barem nije bio u vreme pisanja 100. epizode: čak i njegovi najveći fanovi i sledbenici kulta priznaju da tad on nije bio na vrhuncima mentalnih i kreativnih snaga – eno, Rekioni to kaže u ovoj istoj knjizi (MAME I TATE)!

            Ova sapunjarska papazjanija je prosto – treš. Dilan je, često, u najboljim epizodama serijala, umeo da izazove autentičnu emociju: u ovoj epizodi, koja se nominalno bavi krupnim pitanjima porekla, identiteta, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, života, smrti i besmrtnosti... toga nema skoro nimalo. Sve je usiljeno, mehanički, glupavo, kao po komandi da se povežu razni motivi, epizode i likovi i natuknice koji su daleko bolje fukcionisali kao sugestije nego sad kad su ovako banalno izvučeni na drečavu svetlost dana. Samo fali još Neša Galija da zasvira na ovoj Dilanovoj galiji pa da ugođaj bude potpun.

            

Dilanov tata koji izgleda isto kao Dilan, samo s bradicom – sasvim u Bonelijevoj tradiciji aseksualne prokreacije! Dokaz br. 1: Dilanov tata Dilan.

Tu se deca ne prave muško-ženskim koitusom nego se kloniraju iz ćelija svojih očeva. Dokaz br. 2: Zagorov tatko izgleda ISTO ko Zagor, samo s brčićima.

            Pa onda taj flešbek u 17. vek? Pa ta deoba na Dobrog i Zlog Tatu, jaooo, Ljovisna, vrati se! Pa žabe s pipcima sa dna okeana koje kad se izvuku na površinu ne eksplodiraju ili bar drugačije crknu, što bi se desilo svakom stvoru izvučenom sa tog mega-pritiska na dnu mora kad se naglo nađe na površinskom pritisku, nego još lete – jer to su MAGIČNE MORSKE ŽABE u čijim stomacima se krije Večnos', il' tako nešto. Pa mornari koji reše da nasred drvenog broda usred okeana pale lomaču – ej, alooo, LOMAČU da pale na drvenom brodu! Pa pile tu da ispečeš na ražnju, među svim tim konopcima i jedrima, međ' drvetom natopljenom smolom, pa je debilno, a kamoli LOMAČU. Znate li bre vi kol'ko treba drveta da se spali ljudsko telo, i koje su temperature potrebne za to?!! Nasred broda!

Pa onda scenarista koji nema na umu ništa pametnije za kulminaciju stotke nego dugačku i dosadnu makljažu sa zombijima na galiji? Pa taj otužni hepi-end kad Tata i Mama pošalju u svet svoje Dilanče, najzad odraslo, jer je rešilo svoj „najteži slučaj“! A ništa nije rešio. Pa galija koja uplovi u London, i nekako se iz kanala popne na kopno sve do crkve u koju se zabije i nekako neoštećena prodre (niz stepenice?!) do njenih laguma? Ma daj, nemojte me zajebavati!

A na kraju Dilan se vraća kući (pevajući) i zove Gruča u šetnju – istog onog Gruča kojeg je 50-ak strana ranije NOKAUTIRAO, ničim izazvan ga patosirao, zanesvestio, možda mu i 2-3 zuba izbio – ali hej, pa to je samo comic side-kick!

Kol'ko je samo puta Zagor šutnuo Čika u dupe pa i dalje volimo tog fancy-dress nestaška iz Darkvuda; što bi s Dilanom bilo drukčije? Šta je mali nokaut među prijateljima?! Ko od nas nikad nije pesnicom u njonju odalamio svog najboljeg prijatelja i cimera neka se prvi baci svojim modelom galije (ili barem pločom „Galije“)!

            Eto, kad se sve sabere, da vidimo, gos'n kelner, šta smo ovde imali?

LEPO: a, b, c.

MANJE LEPO: a, b, c.

Šta kaže onda računica?

Sve se to uzajamno potire u trbuhu velike leteće žabe!

Frik!

Naravoučenije: Get Frikky, Get Frikky, Everybody in da haus Get Frikky!

PS: U mom primerku MajkI i očevA, 3 strane (i to baš u epizodi ZAGOR PRIČA) imaju manje štamparske greške – tj. žućkastozelena farba nije usklađena sa ostalima nego taj prelaz „štrči“ za par milimetara. Kažu mi u VČ da u većini tiraža toga nema i da sam ja srećni dobitnik skoro-unikatnog primerka koji će jednog dana na aukcijama vredeti stotine hiljada biliona upravo zbog ove retke omaške.

U idućem nastavku: MATER MORBI

Da li će Zli Ghoul da popljuje čak i najopšteobožavaniju DD epizodu u novijoj istoriji ili ne – saznaćete USKORO!