понедељак, 12. фебруар 2018.

THE KILLING OF A SACRED DEER (2017)


 ***(*) 
 3+ 


            Pola hirurški ledeni kjubrikovski mizantropski horor, pola vrlo crna dead-pan grčka komedija na engleskom, pola prank trolovanje likova, glumaca, publike, kritičara i pola ozbiljna studija o hipokriziji, (ne)odgovornosti i paklu patrijarhata (ali u tome manje ozbiljna i dosledna i snažna nego u OČNJAKU) = četiri polovine, dakle, pa vi sklapajte (i skapajte) do mile volje šta i kako vam se svidi, mada teško da će neko od ovoga da sklopi smislenu i celovitu celinu (sic). Ipak, pokušaću nešto tako zaludno...
Lantimos voli da nam ne bude prijatno, i koristi brojne strategije za stvaranje nelagodnosti: počinje film krupnim planom operacije otvorenog srca (prava stvar a ne spec. efekat),
tizuje nas raznim perverznim mogućnostima (da li je Kolin Farel gej pedofil? u kakvom je odnosu s tim tinejdžerom?) samo da bi ih negirao (hej, perverzija je u oku posmatrača! vi ste bolesni a ne ja!),
ponižava zvezde (ajd’ što tera Nikol Kidman da leži golopičasta pred Farelom, nego još nemilosrdno ogoljava i žile na njenom nemladom i neplastificiranom vratu),
golica nas titranjem nekih tabua (klinac opsednut muškim dlakama, a naročito onim ispod pazuha; roditelji otvoreno sa prijateljima i posetiocima govore o menstruaciji svoje ćerke)
testira nam strpljenje namerno usporenim ritmom, i to ne samo „akcije“ nego i dikcije glumaca, svesno fletlajnovane,
a pored toga, njihovi su dijalozi, takođe, namerno lišeni sočnosti i udrvljeni su, kao iz nekog neveštog udžbenika za učenje stranog jezika, punog otrcanih fraza dovedenih do ivice apsurda – ne baš do „my hovercraft is full of eels“, ali tu negde,
a u središte svega postavlja bizarnu moralnu dilemu kao prepisanu iz Starog Zaveta: ubij člana porodice po svom izboru kako bi „iskupio“ tuđi život koji si oduzeo.
Ovaj film je kao Rubikova kocka čiji je autor namerno stavio nepravilan broj kockica ove i one boje, pa onda seo sa strane da posmatra frustrirane sklapače.
WHAT THE FUCK is the name of the game.
I činjenica da Lantimosu uspeva da nas time troluje puna dva sata, balansirajući između nedeliverovanja onoga što očekujemo i deliverovanja onoga što nismo ni znali da treba da očekujemo, između frustracije i bizarnog, teško odredivog zadovoljstva, pokazatelj je retke veštine, unikatnog talenta.
Sad, u koju je svrhu on stavljen, šta je s njim urađeno – ostaje pitanje.
Čini se da Lantimos uzima dva temelja zapadne civilizacije – hrišćanstvo i patrijarhat, i zajebava se sa njima, poluozbiljno, principom reductio ad absurdum, kao neki Tarkovski koji, za promenu, ima smisao za ironiju i humor, i kao neki Kjubrik koji sebe, za promenu, ne shvata preterano ozbiljno.
Rezultat je komedija u kojoj je smeh na račun svih nas, a ne samo nevoljnog Farela i njegove familije: apsurdni ljudi stavljeni u groteskne situacije, pred neshvatljive izbore – ljudi robotizovani, obezdušeni, šuplji, robovi fraza bez značenja i gestova bez težine, primorani da traže smisao (i poredak, i pravdu) u besmislenom (i haotičnom, i nepravednom) svetu...
...Rastrzani između Velikih Odluka („Bolje živeti sto godina kao milioner nego siromašan sedam dana!“) i trivijalnog ćeretanja o kaiševima za ručne satove, između Pitanja Života i Smrti (pa i onoga Iza – nije slučajno religiozna muzika u pozadini pomenutog Srca, na početku) i proždiranja fast fuda (klinac jede hladne špagete dok ga Farel moli da ga pusti na miru; na kraju se svi nalaze u dajneru uz pljeskavice i pomfrit i kokišku)... ukratko, marionete Haosa, manekeni Propasti, tragi(komi)čne Karikature...
Dok im/nam se Lantimos hladno smeška s visine, kao neki zločesti Demijurg, i kao da kaže: „Eto vam ga vaš Ugledan Hirurg! Eto vam ga vaš Voljeni Otac! Eto vam Detinje Ljubavi, eto skrušene, podatne, subordinisane Žene i Majke! Eto, ukratko, Porodice, stuba Društva!“
I sve je to lepo i krasno i masno i slasno – mada je moglo da ide dalje i dublje i luđe u poslednjoj trećini. I duhovito je, naročito pred kraj, kad Nikol daje handjob po kolima da bi došla do informacija, i kad deca počnu da se nadmeću za „ljubav“ roditelja, i kad Tatko reši da odluku ipak vrati u ruke Sudbine metodom prikladnijom Elmeru Fadu nego „ozbiljnoj“ drami.
I jezovito je, u tim ŠAJNING u predgrađu (i u bolnici) momentima, sa kadrovima iz božje perspektive i sa pretećim dronovima na saundtreku koji sadrži i par zvučnih citata iz Ligetija (Đerđa a ne Tomasa) koje je i Kjubrik stavljao u svoj horor, i još sa tim jezivolikim klincem s mrtvim, čudnim očima...
Ali, na kraju balade, to sve ostaje jedna intelektualna igra – zabavna, respektabilna, nepredvidiva, ali ipak igra, ako ne trolovanje. A srce gde je onda? Tu je Nikol kao žena zvana Blonda, ali srce –ono sa samog početka filma- ostade neuzdrhtalo, netaknuto.
Zato, i samo zato, blagu prednost prošle godine dadoh filmu CALL ME BY YOUR NAME – površno, možda, konvencionalnijem, ali duševnijem, toplijem, srčanijem. Danas je lako cinik i mizantrop biti – povoda je i previše oko nas, ako neko povode (alibije?) uopšte i traži – ali biti romantičan, danas, e, to je prava hrabrost i umeće. I bezumlje. I zato, kažem, blaga prednost među Zlatnim Gulovima (a uskoro i na godišnjoj top listi), za jednu nijansu, ide onom filmu sa srcem. CALL ME ću više voleti dok ću SACRED DEER više poštovati.



13 коментара:

  1. Lobster još i nekako, Jelen nikako. Inače procurio je novi Helrejzer, ako ima koga to zanima.

    ОдговориИзбриши
  2. Pa nije los film onako misteriozna i cudna prica , ali po meni definitivno vise spada u zanr thriller/misterija nego horor kao sto su ga okarakterisali .Mada ja sam vise ocekivao od ovog filma na polju horora da dominira .Jeste gledali Cold skin 2017. kao neka vrsta Lovercraft scfi filma sa primjesama horora ? Ako niste eto preporuka :)

    ОдговориИзбриши
  3. Ima puno rupa. Recimo, deca ostaju nepokretna, lik kapira neke mađije iza i ništa ne preduzima. Ne leti po vidovnjacima, da vidi kako to da skine, šta već. Porodica mu propada od natprirodnih sila, a on se miri s tim da ništa tu ne može da preduzme. Osim što onog klinca otme i prebije u podrumu. Na kraju, uradi to što je uradio i ništa, ode u kafić sa family, ništa policija itd? Sećam se jedne epizode X Files, "Theef", slična tema, 100 puta bolja u svakom smislu.

    ОдговориИзбриши
  4. Ili biser, tinejdžerka mrtva ladna objašnjava nekom da će se naviknuti da bude nepokretan, samo da ima sve što treba oko sebe. WTF? Zar ne bi trebalo da bude u totalnom očaju. Likovi totalno neprirodni.

    ОдговориИзбриши
  5. vas je ovaj film potpuno omašio. odnosno, našli ste pogrešan film da na njemu vežbate traženje "rupa". da li stvarno niste primetili koliko je ovo svesno nerealističan, stilizovan, od stvarnosti odmaknut film nego ćete sad na njega da primenjujete "moj tata u toj situaciji ne bi..." ili "prava tinejdžerka u stavrnosti ne bi to tako..."?!

    ОдговориИзбриши
  6. Meni je ovo odličan film, kome hajpovanje o ne znam kakvom hororu nije dobrog donelo. Trebalo mi je u početku vremena da se naviknem na priču, ali kada sam u nju ušao baš me je oduševila. Klinac sa ,,mrtvačkim očima" je genijalan, izdominirao je u filmu i jedva čekam da ga vidim u nekoj sličnoj ulozi ;)

    ОдговориИзбриши
  7. https://pbs.twimg.com/media/CIh_HMYW8AA20Dt.jpg

    I inače, normies su totalno zbunjeni ovakvim filmovima, npr. slučaj Larsa i njegovih trolovanja; dok desno-zatucani to tumače više kao straightforward dekadenciju.

    ОдговориИзбриши
  8. Ništa nemam da dodam tvom prikazu a da se ne zaogrnem tautologijom. Kako je film odmicao, tako me je sve više hvatao. Hladnoća likova i njihovi "dijalozi", zaboravih kako si ih prikazao, nekako kao usiljeni, hvataju te baš tom hladnoćom.Naracijom se opravdava svo ono njihovo nekonvencionalno postupanje. Ali, zašto komentarišem?
    Barry Keoghan je razlog. Klinca sam još ranije primetio u nekim filmovima. Očekivao sam ga u ovakvim pričama i drago mi je što su agenti baš njega stavili tu gde jeste. Tek će on imati uloga. Doživljavam ga kao mlađeg Toma Hardija. Ćutanjem dobro glumi. Ne mora da sam uopšte u pravu ali, to je sve moj osećaj.

    ОдговориИзбриши
  9. Rekao si sustinu - taj Grk je teski trol. Napravio besmisleno govno, i onda se na to govno hvataju kriticari i ljubitelji 'umetnosti', kao muve, a on verovatno uziva i smeje se, citajuci kritike i interpretacije ove bizarnosti. Sa druge strane, reditelj i (drugi) scenarista, buduci sadisti, racunaju na pritajeni mazohizam gledalaca, i jbg, pokaze se da su u pravu, jer izgleda da vecina ipak odgleda ovo izdr.avanje do kraja. :) Pos'o obavljen. ;) Ne znam, nije ovo dovoljno duhovito da bi bilo komedija, makar najcrnja... Prestilizovano i (pre)pretenciozno, pocevsi od naslova (u, je, referenca na grcki mit - ala smo pametni, odnosno, ala cemo da zajebemo one koji pokusaju tu nesto da kopaju), ekstremno neprijatno, bizarno i 'sokantno'- ali ne na dobar nacin, jer je toliko artificijelno, konstruisano... nema tu pravog safta i ludila, rek'o bi... 3+ je mnogo za ovo, doktore, mnogo - za film koji je bas, kako si i sam rekao, bez srceta... :D

    ОдговориИзбриши
  10. Nije sporan talenat ovog Grka, ali po mom misljenju, reditelji kao sto je on - koji vole manje ili vise da nagaze gledaoca - najcesce ne znaju da nadju granicu, pa snime nesto sto je preko mere brutalno ili gadno ili monotono.

    Od ovakve vrste filmova najvise svrsavaju kriticari i ostrasceni nerdovi zeljni online rasprava, a najmanje filmska publika.

    Sacred Deer-u ne fali nesto fundamentalno, ali meni licno je bio vrlo nezanimljiv i naporan, a mislim da je mogao da bude napet i zanimljiv.

    E sad, ako je autorova poenta da film sabija od dosade (dosada je na kraju relativna kategorija) onda u redu, ali ja ovaj film ne bih gledao dva puta. A jebes filmove koje covek ne bi overio jos jednom, makar na preskok.




    ОдговориИзбриши
  11. Yorgos ili He Who Slaps Both Cheeks and Ass in One Slap.

    - artificijalnost i površina - u deadpan, na flat-u, što bi se reklo, i jeste suština ovoga. Film definitivno ne glumi neku lažnu dubinu; sve je toliko prenaglašeno/boldovano da je valjda svakom ko misli jasno šta tip pokuša napraviti sa ovim; kao da su svi likovi u zavjeri protiv gledalaca, kritike i sami sebe. I saundtrek i epsko-kadriranje i karikirane reakcije likova nikada nesluže samoj radnji i onome što se u tom trenutku dešava (tako da, po meni, film nikad nije pretenciozan) nego uvijek grade dodatnu smirk-trolovsku distancu.

    Ovo se gleda isto kao Breaking the Waves. Znači, prvo ofanziva na phonies - tj. pseuds-tumače a onda na normies odnosno feels-tipove, ne samo što film nema srca - u svom najpatetičnijem značenju, nego je ovo 'amputacija' jednog. Prvo ga namamiš, oslušaš, pa ga onda stabaš. Da li to ima neku samo-po-sebi 'umjetničku' vrijednost je druga priča, ali kao pleska, servirano je sasvim pristojno.

    ОдговориИзбриши
  12. Kako god. Filmove ovog lika ubuduće ću preskočiti, a on nek šamara po guzici i kritičare i kurce i palce.

    ОдговориИзбриши
  13. Kritika buržoaske perverzije a la Eyes Wide Shut toliko je bez veze da nemam reči, ali upotreba ZVUKA kao KAMERE, impresivno.

    ОдговориИзбриши