izabrana dela

izabrana dela

уторак, 10. април 2018.

O BUBICAMA I HEROJIMA (2018)



 *(*)
2-

            Ovih dana (tačnije, od 12. aprila) u naše bioskope stiže NEŠTO na šta osećam građansku i patriotsku obavezu da vas na vreme upozorim, kad sam već imao tu nesreću da ovaj metak primim umesto vas, na nedavnom FEST-u.
Ova tvorevina (neću je nazvati filmom: vidi dole zašto) već 5-6 godina je tavorila nedovršena: snimana, pa menjana u hodu, pa prekidana, pa dopisivana, pa dosnimavana, pa menjana, pa krpljena... i krajnji rezultat ne zaslužuje da se nazove filmom već, eto, pačvorkom od tamo nekih scena koje su u manjoj ili većoj (uglavnom sumnjivoj i nekoherentnoj, u najboljem slučaju: usiljenoj) vezi jedne s drugima. 

           Očigledno je da problemi, pre svega, potiču još iz lošeg scenarija Dimitrija Vojnova, ali umesto da su ovi bili prepoznati u startu, krenulo se u snimanje filma – koji naprosto nije funkcionisao. Pa su pozvali Nikolu Pejakovića (!) da popravi Dimbovu „boy meets girl“ fantaziju (sa niđe veze dodatim CGI bubicama), što je ovaj uradio tako što je ubacio nekakve policajce i kretenske likove (uključujući Cvijanovića sa njegovim trejd-mark urlanjem i kreveljenjem).





Ovi dodaci obilato psuju i jebu se preexplicitno i rade koješta bezobrazno i R-rated usred Dimbove PG inicijalne koncepcije (zaista bih voleo da sam bio pošteđen prizora debelo-dežmekaste gole blede telesine Uroša Đurića u odurnoj seks sceni!), a na kraju je sve to nekako pokušao da ispegla reditelj, Petar Pašić (ANĐELI 3), pa je i on potpisan kao koscenarista ove beznadežne papazjanije.

Opšti utisak je kao da gledate jedno 4-5 filmova, sasvim različitih, i odreda loših, koji nisu do kraja snimljeni, nego su scene iz njih ubačene u blender i nalepljene bez naročitog reda. Tu se ni dramaturški ni glumački ne zna ko pije a ko plaća. Krenemo sa jednim storilajnom, pa ga zaboravimo čitavih pola filma, pa počnemo da pratimo drugi, pa onda pređemo na nešto peto, pa malo ovaj lik, pa ajde sad onaj drugi, a sve nekonsekventno, i bez ikakvog smisla za ritam ili gradaciju, a kamoli za kolko-tolko ujednačen ton – i pritom ne mislim na zvuk nego na ton dela, koji ovde štuca i poskakuje od benigne detinjarije preko porodične drame do krimi-trilera, seks-komendije, CGI fantazije, Pinkovog novogodišnjeg programa, amaterski besmislenih stop-motion animacija, patetične melodrame, crnog humora, satire... Storiteling ne postoji, zaplet ne postoji, saspens ne postoji, drame nema, konflikt je – šta, zapravo...?  
Or better, you won't!

Što je najgore, ovo se najavljivalo kao film sa revolucionarnim fantasy scenama rađenim u kompjuteru: odnosno, kao film u kojem, paralelnom montažom, pratimo zbivanja u svetu ljudi i u svetu bubica (nacrtanih). Pisalo je tada u najavama: „Ostvarenje koje paralelno prikazuje potragu heroja i bubica za izgubljenim ljubavima oduševilo je producente koji su se u potrazi za novim filmskim tendencijama pojavili na ovogodišnjem festivalu u Berlinu.“



Pričalo se još i ovo: „Obećavam da ćemo kvalitetom animacije i postprodukcije stati rame uz rame sa holivudskom filmskom produkcijom, zahvaljujući timu koji je maštovito i kvalitetno predstavio karaktere bubica i koncept animiranog dela filma“, izjavio je kreativni supervizor specijalnih efekata filma Vuk Tatalović.


Hau jes nou! Umesto toga, sve scene sa bubicama, inače solidno urađene za naše prilike ali ništa gromopucatelno za beli svet, svih 5 minuta tih skoro-pa-lavkraftovskih insekatskih nakaza, vidimo odjednom, ucelo, u cugu, blizu početka, što predstavlja najdrastičniju intruziju tuđinskog materijala u tkivo filma koju sam ikada u bilo kom (ne)delu video.



To je zahvat maltene avangardnih proporcija: valjda je Pašić umislio da je fon Trir ili Linč – s tim što čak i kad Linč ubaci one hiperstilizovane ZERCOVE (RABBITS) usred sirovo home-video slikanog INLAND EMPIRE, čak i to ima više smisla nego kad, usred onoga što počinje kao kilavi dečji film sa kretenskim „adult“ interludijima, odjednom krknu nekakve CGI bubice koje ne stignemo ni da upoznamo, ni da upamtimo kako valja ko je tu ko i šta (sve su te bube iste!) a odmah krene neka insekatska drama i akcija i jurnjava i bežanje-spasavanje i trista čuda među njima. I onda čovek, zabezeknut što mu je ovo uopšte, ničim izazvano, nenajavljeno niotkuda servirano, dok dođe sebi ne može ni da pohvata ko tu koga šta i zašto i za čije bube zdravlje, a ovaj vašar (taštine) kompjuterske animacije se okonča – i to mu beše to! Što reko Minimaks: „Ćao, nema više!“ Što ste videli od fantazije i bubica – videli ste. „A sad nešto completely different.“


O BUBICAMA I HEROJIMA je školski primer zloglasnog žanra „domaći film“ utoliko što tokom skoro celog trajanja svaka osoba koja iole ima ukusa ne može a da ne oseća snažan transfer blama, delom zbog pojedinih glumaca (od kojih svako glumi u nekom svom filmu, a nigde reditelja na setu da to usmeri i ujednači!), delom zbog samog sebe koji to gleda, delom zato što ovako nešto uopšte POSTOJI, umesto da je spaljeno napalmom i zakopano pod zemlju, ili prikazano samo na privatoj projekciji, među saradnicima i učesnicima i familijom, umesto što se naplaćuju karte narodu da gleda neakav kakti „film“. 

Prot!

Pritom se ne zna ni ko je ciljna grupa, za koga je pravljen ovaj film: nit je za decu (nemoj da se neko zajebo s tim naslovom i pomislio da na ovo vodi svoje klince!), nit je za odrasle, nit je za žanrovce nit je za dramosere (ovaj, dramoljube), a čak i hronični gutači žanra „srpski film“ teško da će ovde naći nešto za sebe, osim priprostih psovki i kreveljenja gde šnjur nose Cvijanović, koga je neko slagao da se nalazi na setu još jednog rivajvala Mileta Protiv Tranzicije...



...i Branka Petrić koju su pogrešno obavestili da igra u otkačenom filmu za decu, nešto kao AGI I EMA na LSD-u, pa se ona beči u facijalnim grčevima kao da je u nekom pozorištu za decu a ne pred kamerom „filma“.


Ima ovde vulgarnosti koja nadilazi verbalni nivo i zadire skoro u metafizičke sfere skarednosti, po dokazanom principu da ovdašnjem gledaocu kakvu god neukusnu klin-čorbu da naše „filmadžije“ serviraju, obavezno je začine obilatim dozama biber-psovki i vegeta-kreveljenja ne bi li je ovi kino-proleteri lakše beslovesno i čak uz osmeh progutali i ne bi li im bar nešto u „pameti“ posle filma ostalo. Ako uopšte.


Ovo je, naposletku (i na početku), film u kojem Dimitrije Vojnov zamišlja da udvaranje između dečaka i devojčice izgleda ovako: on ulovi bubicu (nacrtanu u kompjuteru, napadno fejk, karikaturalna, ne liči ni na kojeg stvarnog insekta, skroz drugi svet sa dečakom-glumcem kojeg igra dete od krvi i mesa, ali ne i od talenta), zatvori je u kutijicu i tu animiranu bubašvabu pokloni devojčici. A ona još to primi sva raskravljena, istopi se od sreće umesto da napravi kiselu facu, baci kutiju i opsuje ga, kako bi u stvarnosti svaka devojčica s punim pravom uradila. Ali ne, ovde Dimbo zapravo na infantilni način reimaginira evergrin hit „Moja Ljubica ima bubica...“

Retko glumački neharizmatičan i nezanimljiv "heroj"

Ta bubica je, inače, „lik“ iz one CGI intruzije maločas pomenute; one što je na telo ovog filma nalepljena kao par dojki na prsa neke kokoške. Ali ako mislite da ona zaigra ikada više u filmu – da nešto posle bude s tom bubicom čije ste jurcanje gledali više od 5 minuta u tim nabudženim fantasy sekvencama – grdno ste se prevarili. Ni dečak ni devojčica tu, na početku, tako snažno akcentovanu bubu više i ne pomenu do kraja filma. Bolje da joj je poklonio cvet, ili čokoladu nego jebenu bubetinu!


Ali dok se Dimitrije još uvek rve sa filmovima o bubicama i cveću, i dok mu dušmani konzistentno upropašćavaju scenarije („Vidi šta su mi uradili od pesme, mama...“), život ode začas – a život je prekratak za gledanje ovakvih „filmova“, ili za pisanje o njima. Zato nema ni potrebe da mu ulazim u sitna crevca.


Klonite se ovoga kao kuge i budite zahvalni što sam ga na FEST-u istrpeo umesto vas. I što me mrzi da nabrajam sve fejk likove i kretenska fejk dešavanja i fejk emocije i fejk animaciju i Dimbovu trejd-mark napadno moralizatorski-patetičnu naraciju (kao iz onih gnusnih prologa za svaku epizodu MONTEVIDEO serije koje je on pisao) i fejk fejk fejk SVE.


Ako vam je baš do domaćih bubica, bolje odite na jutjub pa 90 minuta na repeat vrtite spot za „Mali mrav, mali mrav, u nedrima nest'o...“ – bolje ćete se provesti i zabaviti nego uz ovaj frankenštajnovski skarabudženi krpež koji je pred gledaoce dospeo samo zbog ugovorne obaveze (FCS dao pare za ovo pa su ovi što su pare uzeli i spiskali obavezni i da prikažu na šta su otišle) a ne zato što je publika, pa čak i hronično neprobirljiva, naša, ovako nešto zaslužila.

PS: Žali bože što je predivno slikovit i potentan ambijent pustog, sablasno praznog hotela „Jugoslavija“ protraćen na OVO.


PPS: Vojnov je, ipak, uz pomoć porno-pušačice Stoye, od beslovesnih bubica i cveća dobacio do SF SEXA u znatno pristojnijem i daleko gledljivijem EDERLEZI RISING, pa ako već ove godine morate da pogledate jedan film s njegovim imenom na špici, bolje se čuvajte za DEDERLEZI. Ove BUBICE bolje da nikad nisu izlazile iz svojih rupa u zemlji na svetlo dana.


2 коментара:

  1. Gola telesina Uroša Đurića..kakav sadizam prema gledaocu.

    Šta je sa našim filmskim poslenicima? Zašto ne mogu da snime korektan film bez transfera neprijatnosti? Znači, ništa spektakularno, samo da ima neki filmski minimum, da ne žalim za novcem za kartu.

    Inače, hvala Gule što si poturio grbaču, mogao sam se zeznuti da odem ovo da gledam.

    ОдговориИзбриши