izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 31. децембар 2018.

čestitke




            U jesen 2017. godine pisao sam pogovor za knjigu PISAR TAME Tomasa Ligotija. Nakon toga osetio sam, u najmanju ruku, licemernim, ako ne i skroz besmislenim, da ikome više od svojih punoletnih prijatelja čestitam rođendan. Ni do tada, naravno, datum dolaska na ovaj i ovakav svet nisam smatrao naročito veselim danom, vrednim vatrometa i halabuke proslave, a sopstveni rođendan ionako odavno ne slavim, ali nakon što sam formulisao taj tekst, kažem, više nisam imao snage da učestvujem u toj apsurdnoj igrariji ni sa drugim ljudima.
            Na fejsbuku sam, u svom profilu, obrisao podatak o rođendanu, kako bih sprečio da me tog dana zatrpavaju salve automatskih „čestitki“ (što, istina, nije sprečilo nekolicinu najupornijih i dobropamtećih frendova), a drugima sam prestao da, tim povodom, šaljem ikakve „želje“ i „čestitke“. Ako su ovo uopšte primetili, tokom prethodnih 14-15 meseci, nisu mi to kazali. U svakom slučaju, rođendane mogu od srca čestitati samo baš maloj deci, najviše do kojih desetak godinica starosti, koja još nemaju pojma o tome gde su zaglavila, i koja se životu i postojanju još uvek bez zadrške raduju. Čestitati dolazak u ovaj Aušvic, u ovu Vodenicu Za Meso, nekome starijem od tog doba stvarno nalazim lošom šalom u kojoj više ne mogu da saučestvujem.
            Slično važi i za tzv. „nove“ godine i prigodne želje i čestitke povodom te „promene“ u kalendaru.
            Naravno, niko punoletan (nadam se!) ne veruje da iko „odozgo“ osluškuje naše želje i zapisuje, a kamoli ispunjava; radi se o jednoj društvenoj konvenciji, jednom „kaobajagi“ na koje svi zajedno pristajemo, kao društvena bića – isto kao rukovanje, „Dobar dan“ i ostale fraze i gestovi kojima se pozdravljamo i jedni drugima upućujemo signale prijateljstva i naklonosti.
            Ipak, nadam se da ćete razumeti što ovih dana, kada sam ucveljeniji i mračniji nego inače, nemam ni snage ni volje da se upuštam čak ni u uobičajeno (ovde na blogu) prednovogodišnje ironično-cinično crnohumorisanje i zezanje povodom ovog kalendarskog preokreta.
            Mislim, naravno da sam zahvalan čitaocima koji su mi ovde na blogu, ili preko mejla, fejsa itd. uputili izraze saučešća; i naravno da svima koji ovo čitaju želim sve najbolje, ali... umesto elaboracije tih fraza i fantazija, evo vam odlomak iz pomenutog pogovora za Ligotija, po principu „klin se klinom izbija“, a mrak – mrakom!


Za Tomasa Ligotija, sâmo življenje je košmar. Nije to košmar socijalne nepravde, društvenog uređenja, istorijskih okolnosti, ekonomske raspodele dobara, niti košmar utemeljen u rodu, polu, rasi, seksualnoj orijentaciji. Ne, ništa slično. To je košmar egzistencijalne prirode, metafizički utemeljen. U jednoj belešci iz perioda 1976-82, iz serije aforizama objavljenih pod zajedničkim, rečitim naslovom „Od užasa se možemo sakriti jedino u sâmom srcu užasa”, on ovako definiše sopstvenu vrstu horora: „Užasi na koje se nadam da ću se usredsrediti ne bi trebalo da simbolizuju objektivne užase društva (naciste, masovne ubice, katastrofe itd), nego radije unutrašnje užase s kojima se nužno susreće većina pojedinaca.“ Thomas Ligotti, We Can Hide from Horror Only in the Heart of Horror: Aphorismen und Notizen von Thomas Ligotti”, u: Das Schwarze Geheimnis, ed. Dr Marco Frenschkowski, #1, autumn 1994.


Neveselu sliku čovekovog mesta u univerzumu, srodnu Lavkraftovoj kosmičkoj stravi, Ligoti razvija do vrste nihilizma čija tri osnovna principa Mat Kardin ovako definiše: „Prvo, besmislenost – ili možda zlonamernost – principa realnosti iza materijalnog univerzuma; drugo, stalna nestabilnost ovog univerzuma čvrstih formi, oblika i koncepata koji preti da kolabira ili mutira u nešto monstruozno i nepredvidivo; i treće, košmarnost svesne personalne egzistencije u takvom svetu.“ Matt Cardin, "Thomas Ligotti's Career of Nightmares", in: Darrell Schweitzer (ed), The Thomas Ligotti Reader, Wildside Press, Holicong, 2003, p. 19.


Ligoti, dakle, na Lavkraftovom tragu, u potpunosti odriče postojanje bilo kakvog „višeg“ smisla ili plana postojanja iza materijalnog, a budući da ne postoji ikakav garant stabilnosti i smisla, svekoliko postojanje je stalno na ivici da sklizne u neočekivanu degradaciju i košmar.
Život je, za njega, kako to često ponavlja u knjizi Zavera protiv ljudske rase – „MALIGNO BESKORISTAN“ (sic), a njegovo prolongiranje samo produžava patnju ka jednom te istom cilju, smrti. Iluzije i samozavaravanje, te uglavnom neosnovane nade, zajedno sa fiziološkom potrebom za erotskim zadovoljenjem, odnosno biološkim imperativom za produženjem vrste, u korenu su stalnog obnavljanja začaranog kruga koji vodi od kolevke pa do groba, putem posutim trnjem. „Navodne afirmacije života – svaka od njih zasnovana je na propagandi Sutrašnjice: razmnožavanje, revolucija u svom najširem smislu, pobožnost u bilo kojem obliku koji možete imenovati – samo su afirmacije naših žudnji. A, zapravo, ove afirmacije ne afirmišu ništa drugo sem naše sklonosti ka mučenju samih sebe, našu maniju da očuvamo dementnu nevinost suočeni sa groznim činjenicama.“ Thomas Ligotti, “Professor Nobody's Little Lectures on Supernatural Horror” in: Thomas Ligotti, Songs of a Dead Dreamer and Grimscribe, Penguin, New York, 2015, str. 187.


Ligotijevi nazori, a s njima i njegova literarna poetika, oslonjeni su na gnostičke principe: zlo je inherentno materijalnom i organskom postojanju, patnja prožima svekoliku egzistenciju a bog, ukoliko postoji, oličen je u Zlom demijurgu, tvorcu ovako košmarnog postojanja, kao u priči „Neteskurijel“: „Zamislite kako je sve na svetu samo maska za najodvratnije zlo, čisto zlo čije je stvarno postojanje ublaženo samo našim slepilom da ga kao takvo vidimo, zlo u samom srcu stvari, koje postoji 'unutar svake zvezde i širom bespuća što ih razdvajaju – u krvi i u kostima – kroz sve duše i duh svaki', i tako dalje.... Zamislite čitav univerzum kao san, grozničavi košmar demonskog demijurga.“ Još i više od gnosticizma ova poetika duguje izvornom budizmu i njegovim konceptima kao što su Maja (iluzija koja skriva istinu), Samsara (večiti krug rađanja i smrti) i Nirvana (izlazak iz Samasare kroz odricanje od svake želje, uključujući želju za životom, i posledično izbegavanje patnje postojanja). Pritom, Ligoti od gnostika odbacuje njihovu veru u postojanje pravog, mada odsutnog tvorca, a od budista – ideju prosvetljenja. Potonju zamenjuje antinativističkom filozofijom prema kojoj je jedini spas od košmara postojanja u tome da se prestane sa razmnožavanjem i da se ljudska vrsta tako samoukine...
Temelji košmarnosti čovekovog položaja u svetu nalaze se u samosvesti kojom se izdvaja od svekolikog živog sveta, budući jedini u stanju da analizira samoga sebe i da anticipira sopstvenu smrt. To čoveka čini perverzijom unutar svega stvorenog: „Mi smo aberacije – i rođeni smo nemrtvi, nismo ni jedno ni drugo, nego dve stvari odjednom... Začudne stvari koje nemaju ništa sa ostatkom postojećeg sveta, mi smo grozote koje truju svet sejući svoje ludilo svuda gde odu, zakrčujući dnevnu svetlost kao i tminu bestelesnim opscenostima.“  Thomas Ligotti, The Conspiracy Against the Human Race, Hippocampus Press, New York, 2010, str. 222 
Iz ovoga proističe da, po Ligotiju, čoveku suštinski ne može biti od pomoći više razuma (racionalnosti, nauke, saznanja), ali ni više nerazuma (intuicije, instinkta, mistične spoznaje, okultizma), jer je, svojom samosvešću, stavljen u fundamentalni nesklad sa slepim, mehaničkim, nemilosrdnim svetom lišenim ikakvih vrednosti.
Ovako izloženom pesimizmu valja precizno definisati oblik i granice, što sam Ligoti, zapravo, bolje nego iko drugi, i čini:
Ja sam pesimista samo po pitanju većih parametara ljudskog stanja. U pogledu izolovanih projekata i čak društvenog progresa ja sam uvek bio optimističan. Može biti da grešim, ali što se tiče onih većih bitaka čovečanstva unutar istorije, ekonomije, medicine i tako dalje, mislim da ćemo nastaviti da napredujemo. Ne mislim da će život ikada biti vredan življenja, ali mislim da će, na primer, jednog dana eutanazija biti univerzalno legalizovana i da će to olakšati suočavanja sa patnjom i umiranjem. Što se mene tiče, to bi zapravo olakšalo i suočavanje sa životom. (Thomas Ligotti, e-mail autoru, 23.07.2017.)

* * *

PS: Tzv. Novu godinu ću dočekati sa sestrom, zetom i njihovom preslatkom dečicom, a i vama želim da budete sa svojim najvoljenijima.

11 коментара:

  1. Evo ja je dočekujem sa svoje tri mačke, u svakom smislu daleko od svih/svega što volim. Tako da mi je ova Vaša čestitka došla kao kec na deset.
    Dragi naš doktore gule, neću da Vas vređam lepim željama ali ću da još jednom da Vam pošaljem izraze dubokog poštovanja i iskrene virtuelne naklonosti, i čuvajte se.

    ОдговориИзбриши
  2. Sramota me je da govorim u ovom za tebe vrlo teskom trenutku, ali shvati ovo kao pokusaj utehe

    Ligoti verovatno to nikad javno ne bi priznao, no njegovo preradjivanje besmisla kroz umetnost i tekst je jedna vrsta prikrivenog apela za smislom. Ja sam siguran da covek taj horizont nikad ne gubi, cak i onda kad sve izgleda potpuno besmisleno. Setim se cesto Viktora Frankla, knjiga Zasto se niste ubili, kad su logorasi, pod nemogucim fizickim uslovima, prezivljavali prevrcuci doktorate po glavi, nalazeci dakle smisao

    Gnosticizam je iluzija, na svom kratkom putovanju 's one strane' video sam da je telo besmrtno, nemoj se trovati tim lazima bez potrebe

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Gnosticizam uči o onome što je dr Ghoul rekao i o ovome što ste vi napisali.

      Избриши
    2. Urose nasa crkva je jedina jedincata na svetu koja porice iskvarenost materije, i podeljenost duha i tela, zbog toga je to jedina crkva vredna trcanja. Ako covek nije vernik moze lako da uoci u nauci na primer da kvantna fizika polako ali sigurno demonstrira postojanje drugih nivoa materijalnosti, cime tvrdnja da telo ne umire, nikako ne deluje vise kao naucna fantastika, ili religiozna fikcija.

      Избриши
    3. Svejedno Ligoti i Lavkraft su korektno dijagnostikovali da OVIM SVETOM vlada Princ Tame, i onaj koji to porice zavarava sam sebe, jer nema snage da se suoci sa istinom

      Избриши
  3. Neka ide dodjavola taj tvoj Ligoti i Lavkraft, i ostala bratija.Znas!!!!

    „Ako uopste postoji izgubljeni raj , on nije mesto, nego vreme.“ kaze dr Ghoul.
    I sta je sad ??? Daklen, No Time to Lose!!!

    Cak i ako ti se to ne svidja ja ti zelim puno puno ljubavi, zdravlja, normalno( to iz prakticnih razloga = da nam duze trajes) manje interneta da zivot ne bude hobi.

    ОдговориИзбриши
  4. Ma ok su Lavkraft i Ligoti, ako ih stavimo na pravo mjesto, među fantazmagorije koje buržoazija proizvodi, razne apstrakcije, svecke duhove, vladavinu misli i metafizičkih užasa, iza kojih se krije nešto sasvim konkretno: materijalistički kontekst svih tih ideja - svecko tržište. Ono spolja što se ugura unutra.

    Da ne dubimo na glavi kao Hegel, koji je takođe mažnjavao od gnostika, selektivno odstranjivao šta mu ne odgovara ali i dalje razvio samo običan religijski sistem - pročišćeni opijum za narod.

    To je otprilike kao razlika između Lars von Trira i Karla Marksa rođenog u Triru, dakle lažnog i pravog von Trira. Prvi je od koristi ako ga shvatimo kao nekoga ko opisuje opšti užas i razvrat kapitalizma. Isto važi i za Lavkrafta i Ligotija. Oni su svi Fojerbah.

    Uz sreću i ljubav, valja pozdraviti i 100 godina od osnivanja KPJ.

    Da se ove godine svi okrenu ka pravoj strani - dijalektičkom materijalizmu.

    ОдговориИзбриши