Izdavač: Bedem
Broj strana: 368
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 21 cm
Godina izdanja: 2020.
Nisam
ovde, bar ne zasebno i potanko, pisao o prvom romanu Mladena Milosavljevića,
KAL JUGA, delom zbog hronične mi oskudice vremena, delom jer su mi utisci o
njemu bili nekako polovični, t.j. činilo mi se da nije bio dorastao svojoj
velikoj ambicioznosti, da je ubacio mnogo toga što nije adekvatno motivisao i
povezao i da nije baš najubedljivije i najsmislenije inkorporirao srpski
vampirološki mit (i istoriju: slučajevi Kisiljevo i Medveđa) u svoju pretežno
realističnu, istorijsku pripovest. Uprkos tome, to je, smatram, jedan od boljih
novijih pokušaja spajanja istorije i horora kod nas, i ako niste tako strog
čitalac kao ja možete mu dati šansu, ali za moj groš slabiji je od knjige o
kojoj ću sada reći ponešto, gde su istorija i horor spojeni uspešnije.
JEZAVA
je fragmentarni roman, iliti roman u pripovetkama, t.j. roman rođen iz 12 priča
od kojih su neke ranije i bile objavljivane zasebno, u raznim antologijama, kao
nezavisne celine. Autor je, nažalost, i sam bio neodlučan oko formalne
pripadnosti svoje knjige, i kad sam ga pitao zašto ovo nije poslao NIN-ovom
žiriju, kazao je da je to ipak zbirka priča a ne roman. „Ako je ovo zbirka
priča,“ pitao sam ga tada, „gde ti je u knjizi SADRŽAJ? Gde su ti NASLOVI
priča?“ Sadržaja nema, a izdvojene celine („glave“) označene su samo brojevima.
Šteta je što JEZAVA nije bila
poslata NIN-u, jer mogla je dobaciti prilično visoko. Rekoh već, povodom LUZITANIJE, da je istorijski roman dominantni oblik
prozopisanja u nas, i da bi i zbog toga (a i zbog svojih drugih književnih
kvaliteta) ova knjiga imala solidne šanse da uđe u neki širi izbor, možda čak u
10-ak najboljih. Da sam se ja pitao ušla bi i u top-5, ali i bez mene, ovo je
moglo biti zapaženo, da se uopšte natjecalo. No, šta je, tu je.
Baš kao
KAL JUGA, ni JEZAVA nije knjiga
smesta dopadljiva: nije knjiga koja odmah grabi, u koju se zaljubite na prvim
stranama. Treba joj neko vreme da se artikuliše, da nađe svoj identitet i
smisao – ali ona to barem i učini.
Možda je donekle paradoksalno to što se JEZAVA ukazuje kao zreliji i uspešniji
rad, ako se zna da su mnogi njeni delovi („priče“) stariji, napisani pre KAL
JUGE, a neki i objavljeni ili drugačije narodu obznanjeni.
Tako, recimo, prva priča u
knjizi prvobitno je pisana kao scenario i decembra 2018. nagrađena je od strane
FCS-a u kategoriji razvoja scenarija...
Priča o uslužnom duhu (četvrta u knjizi) nagrađena je marta 2019. prvom
nagradom od strane Radio Beograda, na tradicionalnom anonimnom konkursu. Radio
drama se može čuti ovde.
Takođe, priča o zduhaću (šesta u knjizi) snimljena je
kao audio priča od strane HelmKast produkcije iz Beograda i može se čuti ovde.
Međutim, Mladen je radio i na
njima naknadno, kada ih je ubacio u novi, širi kontekst, a osim toga, ovde je upravo
kontekst ono što ih oplemenjuje i osmišljava. Drugim rečima, pažljivom čitaocu
postepeno postaje jasno da pred sobom ima knjigu čiji fragmenti („glave“) slede
formulu „Zajedno smo jači!“ Ovde je šuma viša i bolja i lepša od ma kojeg zasebnog
drveta koje je sačinjava. Pisac uspeva da AKUMULIRA kvalitete svojih
pripovesti, koje su u izolaciji i ovakve i onakve, neke bolje i složenije, neke
svedene i jednoznačne, i da ih stavi pod kišobran koji ih sve zajedno
OSMIŠLJAVA i opravdava. Po pitanju postupka, moglo bi se reći da on sledi i
izreku „Tiha voda breg roni.“ A može i „Govori tiho i nosi psa sa sobom“.
Znači, polako, postepeno, neprimetno, ova rečica narasta u bujicu koja na kraju
ima zaista snažan udar.
Inicijalna
ideja je bila da ovo bude zbirka pripovedaka „folklorne fantastike“ pod
naslovom PRIČE STAROG MLINARA. Raduje me što je pisac vremenom postao
ambiciozniji (a i sposobniji da tu ambiciju sprovede) pa je, umesto zbirke
priča i anegdota o alama i karakondžulama, to sve čvršće povezao sa ISTORIJSKIM
motivima vezanim za ambijentaciju dešavanja u određenom vremenu i prostoru, i
što je sve objedinio u formi, ipak, romana.
Time je proizveo književno vrednije i slojevitije, a podtekstom bogatije delo.
Ovca mi
se jagnji i nemam previše vremena: ovo vam pišem u trenutku kad moj sopstveni
roman čeka da ga dovršim, doradim, sredim, a ja umesto toga pišem za blog o tuđim knjigama! Ipak, o ovoj sam morao... Zato ću, bez mnogo okolišenja, smesta reći šta mislim da su glavni kvaliteti – i
poneki manji nedostatak – ove knjige.
Prvo, on
nalazi izuzetno potentan ambijent, i
u njemu znakovit toponim: Jezava je „voda
što utječe u Dunav pod Smederevom“ kako objašnjava Vuk Stefanović
Karadžić (Srpski rječnik, 1818. godina). U tom ambijentu, liminalnom,
pograničnom, gde su se nekada graničili Pusto Tursko i Gnusno Austrougarsko,
gde su rasli okeani gustih mračnih šuma, gde su carevali hajduci od kojih ni turskim
zulumćarima nije baš bilo svejedno, gde su se dizale bune i ustanci, paralelno
sa užasima istorije klijaju i romore i neke strave i tihe jeze vezane za vile,
vodenjake, omaje, naprate, todorce,
talasone i druga mitska (?) bića.
Ali,
suprajz, umesto da ove karakondžule trivijalizuju istorijski deo priče, one u
piščevim rukama uspevaju da ga dodatno osmisle, delom kao arhetipska zaleđina
dešavanja, delom kao psihološki podtekst, odnosno kao objektivni korelat
mentalnih i moralnih tema i dilema što junake i antijunake muče. U ponekim
epizodama ljudi stradaju „na pravdi boga“, ni krivi ni dužni, prosto jer su
„nagazili“ na nezgodno mesto, ne znajući to, sasvim nesvesno kršeći tabu, npr.
umorni putnik koji kasno noću počine kraj puta, i previše dockan spazi da je
kamen na koji je okačio svoju bukliju, kojom je zvao ljude na sinovljevu
svadbu, zapravo nadgrobni spomenik starog, zapuštenog groblja – sa posledicom u
tome da mu neželjeni, zagrobni gost ubrzo dođe na rečenu svadbu… U većini
drugih, do susreta sa natprirodnim silama dolazi kao rezultat nekog svesnog
prestupa, vezanog za ljudske slabosti (zloba, zavist, osveta, a naročito
pohlepa, te posledična izdaja).
U tom
kontekstu više stvari zaista pleni.
1) Mladenovo vrsno poznavanje srpske mitologije i
folklornih predanja, verovanja i običaja stavljeno je na pravi način u
službu pripovedanja. To ne treba da čudi, ipak je on školovani, diplomirani
antropolog i urednik časopisa OMAJA – ali u vreme opšte devalvacije svega, pa i
diploma, lepo je na delu, in concreto,
videti da je njegova bila itekako zaslužena.
2) Mladen odlično barata
istorijom, istorijskim podacima, ali ne samo u plitkom smislu dostupnom svakome
ko ume da ode na Vikipediju, već mnogo dublje: Mladen ume da uđe ne samo u ono
ŠTA se nekada davno desilo, nego i ZAŠTO i KAKO. Svojom inteligencijom i stvaralačkom imaginacijom on proniče u duh vremena, u vrednosni sistem, u
običaje, naravi jednog minulog doba kao da nam se (mentalnim?) vremeplovom iz
njega obraća, umesto da na njega, odavde, iz sadašnjeg trenutka, projektuje.
Ovaj kvalitet ne mogu dovoljno
da naglasim i pohvalim; tim pre što sam nedavno na ovom istom blogu sasekao vanredno traljavi roman jednog veterana domaće fantastike,
koji u svom petom romanu nije umeo
da čitaoca prebaci ni samo jedan vek unazad bez sopstvenih savremenih
nakaradnih stavova i vrednovanja i idiomatskih fraza, dok Mladen u svom drugom romanu to postiže besprekorno,
vodeći nas i čitava tri veka unazad, i to čini bez ijednog iskliznuća. Nema tu nijedne
fraze ili detalja gde bi neko mogao reći „Hej, ovo nije način razmišljanja i
ponašanja tog vremena nego projekcija iz 21. veka!“ Za Mladena je istorija živa
(to je, uostalom, jedna od tema ove knjige) i on se u njoj komotno i lagodno kreće.
Srođen s ovim kvalitetom je
još jedan, njemu blizak, ali želim da ga izdvojim zato što ovde ipak govorim o
književnom delu a ne o naučnom radu – a u književnosti je JEZIK glavno i
praktično jedino oruđe. Za razliku od gorepomenutog pisca koji se prema
jeziku odnosi nehajno, plitkoumno, olako, nepromišljeno, stavljajući u usta
svojih istorijskih likova reči kao što su „mrtvopuvalasto i smoreno“, „zamlaćivanje“,
„zlopaćenje“, „ubijanje u pojam“, „vucaranje i pritezanje“ itd. itd. (vidi tu
smejuriju OVDE), Mladen u svom korišćenju jezika ispoljava zrelost i veštinu na kojima mu se mora
skinuti kapa: njegovo nijansirano, znalačko, tako prirodno baratanje govorom
18. i 19. veka zaista postavlja visok, ogromnoj većini skoro nedostižan standard: da, OVAKO se
to radi! I roman je, pored ostalog i zbog toga, milina čitati.
Centralni kvalitet ove knjige,
po meni, iznad svega jeste način na koji su realni i nadrealni horori ovdašnjeg podneblja koncentrisani na jedan znakoviti mikrokosmos, u kojem se čitava Srbija ogleda i sažima, a onda međusobno isprepleteni i objedinjeni: kako
se horori naše istorije sjedinjavaju sa natprirodnim hororima naših predanja, a
da to sve bude i smisleno i organski i slojevito. Povodom potonjeg, recimo,
dodaću da pod hororima istorije ne mislim samo na stradanje našeg naroda od
strane tuđinskih zlotvora (Turci), što je u ovoj knjizi najplastičnije i
najpotresnije prikazano kroz tursko šenlučenje sa zgodnim srpskim domaćicama
koje su obljubljivali ponekad i naočigled njihovih sapetih, nemoćnih muževa.
Ne, nego podjednako mislim i na Mladenov plastični prikaz autohtonih domaćih,
unutarsrpskih horora – što se, recimo, takođe može ilustrovati pomenutom epizodom, kroz bezdušnu
(ali psihološki objašnjivu, razumljivu, tragičnu) reakciju muža
turskoobljubljene žene prema toj nevoljnici, dvostruko obeščaćenoj - od strane Turaka (što bi se jedva nekako možda i podnelo) i od strane "svog čoveka", što patnju odvodi iza granice trpljivog… Dakle, Mladen ne rabi (samo) „Joooj,
šta nam raaaadeee…“ diskurs, nego hrabro i otvoreno pokazuje i „Joooj, šta
radimo jedni drugima i sami sebi…“ Možda čak u knjizi ima i više ovog potonjeg, a pojačano
je činjenicom da se greške, grehovi i zlodela ranijih generacija prelivaju na
nesluteće, nove...
Akumulacija stradanja i koloplet Zla koje
ovaj roman prikazuje (u obrnutoj hronologiji, unazad: od potomaka ka precima), sve je teža i
gora, sve crnja, i ponekom čitaocu možda će zasmetati izvesna uniformnost te
parade muka i pogibija i nesrećnih sudbina i neuspeha i propasti i izdaja,
izneverenih nada i odocnelih, jalovih osveta ili naplata. Može nekome to
zazvučati fatalistički, beznadežno, pesimistički, ali ja s tim nemam problem:
ako se prodorno pogleda istorija ovog naroda, ona je, realno, upravo to što
rekoh: parada muka i pogibija i nesrećnih sudbina i neuspeha i propasti i
izdaja, izneverenih nada i odocnelih, jalovih osveta ili naplata. Koristeći
horor motive iz narodnih predanja (i to odmereno, smisleno), Mladen ubedljivo (jezivo ubedljivo!) ogoljava horor istorije bitisanja na ovim prostorima
u poslednja tri veka. I zato najjezivija stvar u ovoj knjizi nije „Brrr, šta to
šuška napolju, dal je naprata il je talason?“ nego je „Brrr, ovde nikad nije
bilo dobro, bar ne zadugo, i po svemu sudeći nikad neće ni biti… A evo i ZAŠTO!“
To „zašto“ nam ova knjiga pokazuje i višestruko ubedljivo dramatizuje,
kroz niz od 12 nesrećnih sudbina, međusobno krvnim vezama povezanim, kroz
međuodnose više generacija nekoliko porodica čije aktere pratimo, unazad, kroz
tri veka.
Budući da je ovo, po meni,
en generale vrlo
uspeo i vredan roman, neću zalaziti u najsitnija crevca i ukazivati na neke
omaške koje mu tu vrednost ne umanjuju (npr. u I glavi se za jednog lika kaže
da je nekome „brat od tetke“, a onda nekoliko strana dalje da mu je „brat od
strica“). Od većih zamerki istaći ću samo dve.
1) Prvo poglavlje, koje
opisuje savremeni odnosno bliskobudući trenutak, bilo mi je najslabije od svih
zbog toga što je u njemu popovanje
najeksplicitnije. Tu su čitave tirade protiv zatiranja predačkog nasleđa (da
nacrtam: stav je u redu, agenda je u redu, srce je na pravom mestu, ali način na koji je to iskazano je preočigledan, do ivice karikature), a pritom su Zlikovci previše simplifikovano prikazani, toliko
da oni čak i o samima sebi govore u negativnim izrazima. Pa koji će to Zlikovac
sebe upoređivati sa virusom? 99%
zlikovaca su ubeđeni da je to što rade – dobro, odnosno, ako u sebi i znaju da
su malo zločesti, neće baš naglas optuživati i osuđivati same sebe (vidi, u tom smislu,
naročito str. 59-60). Tu je Mladen jedino dopustio da lično upadne u tekst i
počne da sudi: ozbiljan pisac to ne sme da radi. Bolje da je pustio te likove
da govore svojim jezikom i da je verovao da će čitaoci sami shvatiti ko su i
kakvi su ovi, nego što je morao lično da im napiše te samoosuđujuće
govorancije.
Pošto je već u izradi scenario
za film prema ovome, evo mog besplatnog saveta: monologe zlikovaca treba
preraditi tako da iz njih ne vrišti autorovo osuđivanje i gnušanje prema tome ko su i šta su. Treba ih pustiti da
govore i rade to što bi inače, a mi ćemo već sami shvatiti kakvi su i zašto su…
2) Mladen, na nekoliko mesta u
romanu, ispoljava jednu stilsku idiosinkraziju koja bude toliko gusto
raspoređena da iole pažljivom čitaocu postaje baš opterećujuća. Naime, radi se
o sklonosti da rečenice započinje na istovetan način, istovetnim glagolskim
oblicima – koji nisu sporni po sebi, u izolaciji, nego samo zbog svog neodmerenog
gomilanja. Tako, npr. na str. 276 imamo rečenice koje počinju sa „Dojahavši…“
„Podigavši…“ „Osmehnuvši se…“ „Iskolačivši…“ „Izvukavši…“ „Pogledavši…“ Dakle,
čak šest rečenica, na jednoj jedinoj strani, počinje identičnim oblikom; mnogo
je.
Ili, na str. 99, prva reč u
rečenicama je: „Zaustavivši se“, „Prišavši“, „Skupivši“, „Okrenuvši“,
„Ispruživši“, „Iskrenuvši“.
Ovo je još gore jer na
prethodnoj strani, 98-oj, imamo rečenice koje počinju sa „Podigavši“, „Okrenuvši“,
„Počešavši se“, „Stegnuvši“ i „Osetivši“.
Znači, na dve uzastopne
strane, čak 11 istih oblika, uvek na istom mestu, na početku rečenice. Previše.
Srećom, ovakvih deonica nema
mnogo u romanu, samo 3-4 iskliznuća ove vrste, koje bi pažljiviji urednik na
vreme zapazio i očistio, a većina ih čitalaca neće ni primetiti, obuzeta
dešavanjima koja se opisuju, jer ipak ovo nisu Bobanizmi koji štrče iz teksta i
bodu oči tako da se od njih „zagrcnjuje mozak“, nego stilske omaške nižeg
ranga. I, kao što rekoh, u knjizi ovako velikih i ozbiljnih postignuća,
uključujući tu i stilska, jezička, ovo je tek uzgredna dobronamerna opaska da
se u narednim delima obuzda ova tendencija. Razumevši ovo na pravi način i
primenivši u sledećem romanu ili zbirci, ne naljutivši se pritom, Mladen će
samo još više napredovati kao pisac.
Da zaključim: JEZAVA je redak
primer ambiciozne, promišljene i inteligentne upotrebe motiva horora u okvirima
naše književnosti, i zato što nadrasta nivoe zabavljačkog palpa (na šta se pisanje horora kod nas najčešće svodi) i prodire,
umešno i upečatljivo, u sfere ozbiljne literature, ovaj „redak zver“ treba da
se maksimalno podrži i pohvali.
A na kraju, kao nagrada za sve
vas koji ste ovu moju tiradu pročitali do kraja, imam i jednu sasvim opipljivu
nagradu.
Elem, ako vas je moj prikaz
primamio i poželeli ste sebi nabaviti ovu knjigu (da nacrtam: to najtoplije preporučujem svakome koga domaći
horor zanima!), u dogovoru s Mladenom oblikovali smo sledeću AKCIJU. Svako
ko bude pisao Mladenovoj izdavačkoj kući Bedem, na mejl bedemknjige@gmail.com treba da u subjekat poruke stavi „Poslao
me Ghoul“, a u telo poruke Želim JEZAVU… Onaj ko to učini dobiće knjigu po
primetno nižoj ceni, odnosno bez plaćanja poštarine.
Inače je pravilo na njihovom
sajtu da ako neko naruči samo jednu knjigu on pored cene knjige (Jezava je 850 dinara) plaća i poštarinu, što je dodatnih 150 ili 200 dinara. Za
kupce Jezave koji knjigu naruče preko reklame sa ovog bloga cena je
ista, ali poštarina ide na teret izdavača, znači sve što imate platiti za ovu
vrednu knjigu jeste 850 dinara. Samo ne zaboravite da u subject line stavite
„Poslao me Ghoul“.
Time ćete vi ostvariti uštedu
od oko 15% (plaćate 850 umesto 1.000 ili 1.050) a ja ću moći egzaktno da vidim
koliki domet i uticaj uopšte imaju ove moje kritike, koliko ljudi ih čita (do
kraja) i koliko njih veruje mojim preporukama.
