Before We Vanish / Foreboding (2017) – Kiyoshi Kurosawa

 

Before We Vanish

**

2+

Foreboding

**(*)

3-

Pogledao sam oba ova nova filma Kjošija Kurosave koji imaju identičnu premisu i minorne razlike u njenom tretmanu. Ideja je solidna ali od nje nije bogzna šta memorabilno a kamoli pametno urađeno ni u jednoj verziji; oba filma bih opisao kao kompetentna i gledljiva, ali nekonsekventna i zaboravljiva. Dotiču se zanimljivih i inspirativnih tema i koncepata, ali ne idu dovoljno duboko sa tim što su zagrebali.

Vreme i trud da pišem o ovim ionako meni ne preterano inspirativnim, ali pažnje donekle vrednim filmovima, uštedeo je MATOJI, povremeni saradnik ovog bloga, koji je poslao donji sasvim rečit i jasan tekst posle kojeg ćete imati jasniju ideju o čemu je sve to i vredi li vašeg truda. Ja se slažem sa njegovim osnovnim tezama i evaluacijama.

Život u kosmosu zaista postoji, ali život čija forma je nepoznata jer su se vanzemaljske jedinke prikazale ljudima u čovečjem obliku. Njihova misija je da se kroz zaposednuta ljudska tela infiltriraju u ljudsku zajednicu i na taj način saznaju više o nama, što bi bila priprema za drugu fazu i konačan cilj misije - uništenje čovečanstva. Proces sticanja saznanja o ljudima odvija se kroz neku vrstu telesno-telepatske manipulacije. Vanzemaljci u telu domaćina preuzimaju njegovu ulogu u ljudskoj zajednici i na taj način neprimetno vrbuju svoje pomagače među ljudima koji su podložni manipulaciji, takozvane „vodiče“, a koji im po svom nahođenju biraju ljudske žrtve. Žrtvovanje se ogleda u preuzimanju određenih „koncepata“ mišljenja i osećanja, pri čemu žrtva gubi poimanje o nekoj stvari, dok se „uzurpator“ sa svakim novim „konceptom“ upotpunjuje kao čovek.

Tako, na primer, „uzurpator“ stavljanjem kažiprsta na čelo devojčice koja u tom trenutku misli o svojoj porodici, a pritom su joj misli pod emotivnim nabojem, uz posredovanje misteriozne svetlosti može da preuzme koncept porodice i da se zatim ponaša i oseća kao porodični čovek. Devojčica, sa druge strane, gubi moć poimanja porodičnih veza, nakon čega svog oca ili bilo kog drugog člana familije doživljava kao potpunog stranca. Ljudske predstave o sebi i svetu, koje vanzemaljci teže da preuzmu, obuhvataju između ostalih i koncept težnje za posedovanjem, koncept ponosa, odgovornosti, osećaja slobode sve do ključnih koncepata ljubavi i straha od smrti. Pored kompletiranja jedne normalne ličnosti kroz preuzete koncepte, zadatak je podrazumevao i izdvajanje ljudi sposobnih da se odupru manipulaciji ili onih koji osećaju prisustvo vanzemaljske prethodnice ili naslućuju vanzemaljsku invaziju i njihovo izuzeće iz predstojeće katastrofe radi izvođenja eksperimenata nad njima. Tek nakon toga invazija može da počne...  

Izneseni siže se odnosi na naučno-fantastične filmove „Before We Vanish“ i „Foreboding“ nastale 2017. godine u kuhinji Kjošija Kurosave. Kao predložak poslužile su dva srodna dramska komada iz pera Maekava Tomohira. Osnovna priča o „kradljivcima tela“ kao prethodnici vanzemaljske invazije predstavlja tematski okvir u oba filma. Razlika se ogleda u promenjenoj lokaciji i likovima u tom novom okruženja, ali pre svega u rediteljskom postupku. Dok je „Before We Vanish“ pratio niz paralelnih radnji na širokom prostoru grada u atmosferi fizički opipljive vanzemaljske pretnje plastično prikazujući predapokaliptički haos, ali ne bez izvesne doze parodiranja ove vrste filmova, „Foreboding“ je ograničen na jednu manju društvenu zajednicu, gde se u gotovo kamerno intimističkoj atmosferi, tek kroz nagoveštaje, oseća blizina katastrofe. Ova druga verzija je skrojena po aršinima uobičajenog Kurosavinog pristupa - dugi kadrovi sa statičnim likovima u mračnom enterijeru dominantno hladnih zagasitih boja.

Akcija je svedena i više psihološka, pa ostavlja prostor za kontemplaciju. Iz kontemplacije o apokalipsi proističu i mnogi strahovi sve do onog najdubljeg, egzistencijalnog, što uz sumorno-melanholičnu atmosferu sa zloslutnim prizvukom, šalje „Foreboding“ na žanrovsku među SF/horor. Konačan razlaz između ova dva filma dešava se na samom kraju, a tiče se koncepta ljubavi. Dok u „Before We Vanish“ vanzemaljska rasa preuzimajući koncept ljubavi počinje da oseća empatiju prema ljudskim bićima i prekida invaziju, u filmu „Foreboding“ „uzurpator“ sa gađenjem odbacuje koncept ljubavi, jer je za njega ljubav samo nešto što prikriva bol u ljudskom srcu i kao što tablete protiv bolova uklanjaju samo simptome, ali ne i uzroke, tako i ljubav samo maskira večno prisutni bol i izaziva sentimentalni osećaj lažne utehe. I zaključuje: „Ljubav je najveća slabost čovečanstva“. Zaljubljenom paru Zemljana nakon ovakve konfrontacije sa „uzurpatorom“ i kasnijih signala da su vanzemaljci nemilosrdni u svojoj odluci da unište Zemlju, preostaje samo da zagrljeni dočekaju smak sveta.

Suptilni humor u „Before We Vanish“, koji čini da se film može smatrati prikrivenom parodijom, baziran je na privikavanju „uzurpatora“ Šinđija, Amana i Akire na ljudsko telo i društveno podobne modele ponašanja, ali i na apsurdnosti istih kada se posmatraju kroz vizuru nekoga ko je „pao s Marsa“. Takođe, postavljanje pitanja ljudima o pojedinim osnovnim pojmovima s kojima oni konstantno barataju, ali o njima ne razmišljaju, izaziva najpre smeh, pa čuđenje, a zatim i samozapitanost i preispitivanje same naše suštine i smisla. Sama formulacija pitanja „šta znači ’meni’?“ ili „šta znači reč ’tebi’?“ razbija naše oveštale mentalne konstrukcije i resetuje nas na nivo deteta, koje upoznaje svet od nule.

Možda je to i poruka ovih filmova. Da se čovečanstvo resetuje na nulu, tj. da se vrati svojim civilizacijskim korenima i sebi kao biću, jer u suprotnom neminovno srljamo u propast. U drugom delu filma akcija dobija na zamahu, jer „uzurpatori“ moraju ponovo da se sastanu kako bi objedinili preuzete „koncepte“ i poslali ih u svoju bazu. Otežava im situaciju to što je Akira pod prismotrom policije zbog ubistva. Već tada je mobilisana vojska i policija, jer je zvanično objavljeno da zemljom hara nepoznati virus. Naravno, vlada to ne zna, ali oboleli su u stvari žrtve „uzurpatora“, ljudi bez određenih „koncepata“ svoje ličnost, pa je stoga jedina njihova boljka asocijalno ponašanje. Dalje sledi jurnjava, okršaji, pogibije, konačno slanje „koncepata“ i invazija. Iako je apokalipsa na pomolu ceo ovaj film je ispunjen vedrinom, čak i sam završetak i invazija, jer koncept ljubavi prožima i nas i njih, što ostavlja nadu i u svet nakon smaka sveta. Upravo ova vedrina i sladunjavi završetak oduzimaju filmu na težini i čine ga više zabavnim, a manje pregnantnim i potresnim gledalačkim iskustvom.

U „Foreboding-u“ radnja se fokusira na tri ličnost (ili dve i po): dr Makabe, čije telo je zaposeo „uzurpator“, Tatsuo – njegov „vodič“ i Etsuko, Tatsuova žena. Ova pripovest je duboko intimna, jer je vanzemaljska invazija samo pozadina ispred koje se Etsuko bori da sačuva muža od pogubnog uticaja koji na njega vrši „uzurpator“. Etsuko u toj borbi ima svoje adute, i to neobičnu mentalnu snagu da se odupre „uzurpatoru“ i sačuva svoje „koncepte“, ali i „šesto čulo“ tako da može da prepozna vanzemaljsko prisustvo i predoseti približavanje katastrofe. Ovde je atmosfera apokalipse, pored nezaobilaznih snaga vojske i policije i hordi „dekonceptualizovanih“, više dočarana kroz diskretne naznake koje samo Etsuko može da oseti; potresi slični zemljotresu, podvodni zvukovi, strujanje vazduha, simboli apokalipse u snovima. Uostalom, i hladna i mračna fotografija doprinose ugođaju sudnjeg dana.

I glavni negativac u liku dr Makabea je zloćudniji od troje „uzurpatora“ iz drugog filma. Možda je razlog tome što se ovaj put „uzurpator“ prati od trenutka kada se već uklopio u društvo, tako da nismo bili svedoci njegovih komičnih nesnalaženja, a i zbog njegove epizode u završnici sa odbacivanjem koncepta ljubavi i zbog agresije prema Tatsuou i Etsuko. U svakom slučaju, „Foreboding“ ne dozvoljava da se invazija vanzemaljaca posmatra kroz parodijsku distancu, niti se može i u jednom trenutku shvatiti kao puka zabava. Ono što on istinski izaziva je osećaj pretnje koji konstantno visi u vazduhu, strepnja za sudbinu Etsuko i Tetsua, kao i za celo čovečanstvo. Nije ni bilo potrebe da se uništenje prikaže, jer je ono bilo od početka prisutno kroz naznake. Slika iz zajedničkog sna Etsuko i Tetsua u kojoj kiša pada na pregaženu vranu na asfaltu, prikazana u treptaju oka, ostaje u svesti gledaoca do poslednje scene kada ovo dvoje stoje zagrljeni na asfaltu čekajući kišu. I kad kiša počne da pada...

Kurosavin eskapizam sa optimističkom porukom da je ljubav jača od svega u „Before We Vanish“ je jedinstveni slučaj u celokupnom njegovom opusu prožetom egzistencijalnim pesimizmom. Razlog za ovakav iskorak iz sopstvene matrice možda leži u činjenici da je budžet za ovaj film bio veoma visok i samim tim nametnut je pritisak da se napravi komercijalni film. To je možda i razlog što je nastao „Foreboding“ kao „dopelgenger“ prethodnom, odnosno proizvod one istinske Kurosavine poetike i njegovih svetonazora. Kurosava se razvijao na malom, nezavisnom filmu i tokom karijere izgradio svoj minimalistički pristup zasnovan na atmosferi ruševnih, napuštenih zgrada i fabričkih hala, lokacijama sterilnim od ljudi, koje ipak tu i tamo naseljavaju pojedini otuđeni, obezljuđeni likovi. 

Minimalizam izgrađen od suptilnih pretećih nagoveštaja u vidu natprirodnih potresa tla, neodređenih zvukova, lelujajućih poluprozirnih plastičnih zavesa sa obrisima nečega iza njih, korodirajućih, raspadnutih materijala od plastike, stakla i metala, koji se gomilaju i prete da istisnu ljude iz svojih staništa. Minimalizam kao forma egzistencijalne krize, krize identiteta, kako pojedinca tako i porodice u modernom društvu. Minimalizam kao konačni zbir svih tih minimalizama, malih apokalipsi kao predznaka dolaska jedne konačne sveobuhvatne apokalipse.

Izašli su Mitovi o Ktuluu!

  

            Veoma me veseli što mogu da obznanim: danas su u moje šake pali primerci albuma Mitovi o Ktuluu velikog argentinskog i svetskog majstora Alberta Breće.

Izdao ga je Darkvud u svojoj ediciji JEZOVNIK posvećenoj vrhuncima horora u stripu, gde je ovo već osma knjiga 

– i ovog puta dobijate upravo to: ne samo, po meni, najbolju strip vizuelizaciju Lavkrafta u stripu nego i jedan od najboljih horor stripova uopšte.

            Evo zvanične najave:

Mitovi o Ktuluu, knjiga 8

(promotivno do 30.09.2018.)

“Nije mrtvo ono što zauvek bdije, u eonima čudnim ni smrt mrtva nije.”

– H.F. Lavkraft

Za neke je dovoljno samo reći ALBERTO BREĆA. Za neke, HAUARD FILIPS LAVKRAFT. A ovaj “kombo” dva genijalca vam u MITOVIMA O KTULUU donosi onu neopipljivu, nevidljivu,  sveprisutnu misterioznu stravu koja uvek bdi nad svetom i čeka da se uzdigne. Uz fantastičan crtež Alberta Breće i priče H. F. Lavkrafta, ta atmosfera strave je u potpunosti dočarana i neprevaziđena, užas koji vas uvlači u ambise strahova i nepoznatog.

Crtač: Alberto Breća

Pisac: H. F. Lavkraft

Adaptacija teksta: Norberto Buskaglija

Adaptacija prevoda i prevod: Aleksandar Joksimović

Pogovor i stručni konsultant: Dejan Ognjanović

Dizajn: Ivica Stevanović

Br. strana: 128 / Boja: crno-belo

Uvez: Tvrdi / Format: A4

 

Cene:

Promotivna: 1190 dinara (traje do 30.09.2018.)

Puna cena: 1490 dinara

            Ja sam već ranije na blogu pisao o ovom albumu, pa vas upućujem da vidite zašto je ovo izdanje apsolutni MUST HAVE prvoga reda – OVDE.

Takođe, pisao sam a i o jednom drugom odličnom Brećinom stripu koji je nedavno, zahvaljujući Darkvudu, izašao u Stripoteci – OVDE.

            Kao što vidite, ovo je definitivno godina Lavkrafta na srpskom! Kultisti - spremite se!

Osim Darkvudovih, tj. Brećinih MITOVA O KTULUU, koji su već sami po sebi dovoljan razloga za blagdan, Skrobonja za Sajam knjiga najavljuje da prevodi Alan Murov NEONOMIKON, Makondo sprema LOS MITOS DE CTHULHU DE LOVECRAFT by Esteban Maroto --- a Orfelin baš ovih dana štampa U PLANINAMA LUDILA dok dr Ghoul uveliko radi na ultimativno-spektakularnomNEKRONOMIKONU, takođe kod Orfelina, za Sajam knjiga ove godine!

Spremite se – i psihološki i finansijski – jer, LUDILO DOLAZI!!!

  

Ognjanović: Pišem horor, ali nijesam “sijač straha”

            Sredinom juna bio sam gost na regionalnom festivalu fantastike, Refesticonu, u Bijelom Polju (Crna Gora). Tamo sam držao predavanje na temu „Srednji vek kao inspiracija u horor filmu“ (sa video-insertima) i promovisao ediciju „Poetika strave“ koju uređujem kod Orfelina (Novi Sad).

            Bilo je to sasvim lepo organizovano, što i ne čudi jer je organizator ovog festivala Radio Bijelo Polje (i njegov direktor, Dragić Rabrenović), a sve to ima značajnu podršku i CG Ministarstva kulture i lokalne zajednice, tako da su gosti bili pristojno ugošćeni.

            Bila je to prilika i za druženje sa piscima iz regiona (od poznatijih, bili su tu Skrobonja i dr Zoća),

            gledanje niških vitezova kako se mlate pred nezaštićenom publikom,

            posetu obližnjim starim crkvama,

            i još svašta ponešto.

            Tom prilikom sam upoznao i jednog poštovaoca mog rada iz Podgorice, koji je samo zbog mene potegao u B. Polje, i iskoristio sam priliku da poštom pošaljem par najnovijih knjiga zainteresovanim Crnogorcima koji ih, nažalost, u svojoj zemlji ne mogu kupiti, a ako bi se uračunale preterane cene poštarine, carine i plaćanja za slanje Srbija-CG, one se i ne isplate tako uvoziti, nego jedino ovako...

            Povodom ovog gostovanja dao sam intervju za Radio Bijelo Polje, tačnije za emisiju „Bestseler Refesticon“. Autorka tog razgovora je Sanja Čujović. Izvadak našeg podugačkog razgovora imate, u vidu hajlajtova, u tekstualnom obliku, u donjem članku.

Ispod njega imate i link da se to sve ucelo presluša, ko želi (traje oko 45 minuta).

Ognjanović: Pišem horor, ali nijesam “sijač straha”

Jedan od najvrsnijih domaćih poznavalaca horor žanra, pisac i urednik brojnih izdanja, Dejan Ognjanović, svojim radom "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" napravio je prvi korak u srpskoj teoriji definišući i objašnjavajući horor.

Prvi doktor horora u Srbiji već godinama radi na popularizaciji i afirmaciji horora, a kako je istakao gostujući u emisiji Bestseler Refesticon, istakao je da je ovaj žanr zavolio još kao dječak.

“Od najranijih dana djetinjstva preko filmova i literature zainteresoavao sam se za horor. Uživao sam slušajući priče bake i deke, koje su imale jezovitu sadržinu i prijao mi je taj osjećaj specifične jeze. Nikada se nijesam plašio ili imao fobije, već sam odmah zavolio tu vrstu priča. Naučio sam da čitam zahvaljujući fantastičnim pričama u stripovima, svi ti fantastični džinovi, patuljci i čudesa su na mene posebno djelovali”, prisjetio se Ognjanović.

ova KUĆA STRAVE uslikana je upravo u ŠPAJU gde će, preko 30 godina kasnije, biti smešten moj ZAVODNIK

Kako je kazao hororu je prišao kao ljubitelj, konzument, slušalac i gledalac, a kako je rastao i sazrijevao imao je potrebu da promišlja svoju strast prema ovom žanru.

“Prestao sam da se zadovoljavam čitanjem knjiga i bio sam frustriran što na našim jezicima nije bilo literature koja se bavila time. Horor se eventualno pominjao kao neka fusnota, uzgred u knjigama o fantastici. Zato sam odlučio da se bavim hororom i kao teoretičar, otuda se i proizašle moje teorijske knjiga o hororu poput Faustovski ekran: đavo na filmu, Studija strave: eseji o horor žanru, članaci o Barouzu, Lavkraftu”, kazao je Ognjanović ze Bestseler Refesticon.

Ognjanović se dokazao i kao pisac, autor je knjiga “Naživo” i “Zavodnik”, koje se zapravo meta-horor romani.

“Moj prvi roman “Naživo” napisao sam prije magistrature i doktorata i to zapravo moj prvi pokušaj da odgovorim samom sebi koji je smisao moje fascinacije hororom, želio sam da samom sebi pokažem da li sam ja poremećen ili je takvo vrijeme u kojem živimo. U njemu sam koristio diskurs i pornografije i horora i dokumentarizma, jer to je roman koji se bavi jednom pomjerenom verzijom osvrta na ‘proklete’ devedesete na ovim prostorima . Sa druge strane, moj drugi roman “Zavodnik” vraća me na teren iz koga se moje interesovanje za horor i rodilo, a to su priče moje bake i djeda”, rekao je pisac iz Niša.

Kako je istakao kao piscu mu je najvažnije da izrazi nešto do čega mu je intimno stalo.

“Iako većina pisaca horora svojim djelom žele da zaplaše, meni to nije primarni cilj, jer smatram da bi bilo jeftino i prizemno baviti se plašenjem kao takvim. Nisam ja neki sijač straha, ja govorim o temama koje mene blisko pogađaju i tište i koristim se tim horor jezikom zato što mi je on najbliži. Moje poimanje života je možda malo mračnije nego prosječnog čovjeka”, istakao je Ognjanović, koji je i autor bloga Cult of Ghoul.

Komentarišući književnu scenu u Srbiji i regionu on je istakao da žali što nema više horora i fantastike, ali je uvjeren da će se takva situacija promijeniti i to zahvaljujući manifestacijama i festivalima, kojih je sve više i koji imaju za cilj da popularizuju fantastičnu književnost, a samim tim i horor, kao srodni žanr.

***

            Ceo razgovor preslušajte strimovanjem, kliknuvši na Saundklaud, OVDE.

VASTARIEN – Magazin za Mračnjake

            U proleće 2018. izašao je u SAD prvi broj novog književnog magazina pod imenom VASTARIEN. Ova publikacija knjiškog formata, na oko 250 strana u mekom povezu, posvećena je najcrnjoj tami i nekonvencionalnom, nekomercijalnom, ligotijevskom filozofskom hororu i uopšte temama, nazorima i autorima srodnim Tomasu Ligotiju. Velika mi je čast, ali i zadovoljstvo što sam se i ja našao među njegovim saradnicima.

Naziv potiče od istoimene, vrhunske priče Tomasa Ligotija iz njegove prve zbirke, SONGS OF A DEAD DREAMER (čitaćete i nju na srpskom u narednim godinama, bez brige!). Odlomak koji sledi može vam dati bližu ideju i o magazinu nazvanom po njoj:

Vastarien.  The forbidden tome. The impossible otherworld. A textual entryway into a place where everything was transfixed in the order of the unreal. . . . Each passage he entered in the book both enchanted and appalled him with images and incidents so freakish and chaotic that his usual sense of these terms disintegrated along with everything else. Rampant oddity seemed to be the rule of the realm; imperfection became the source of the miraculous — wonders of deformity and marvels of miscreation. There was horror, undoubtedly. But it was a horror uncompromised by any feeling of lost joy or thwarted redemption; rather, it was a deliverance by damnation. And if Vastarien was a nightmare, it was a nightmare transformed in spirit by the utter absence of refuge: nightmare made normal.

            Urednici magazina su Džon Pedžet i Mat Kardin, a obojica su dobitnici Zlatnih Gulova; Pedžet za svoju izuzetnu debi zbirku The Secret of Ventriloquism (koja ima moj blurb!)

...a Kardin za non-fiction dvotomnu mega-enciklopediju Horror Literature through History (o kojoj sam pisao izdašan članak za RUE MORGUE).

            Ovaj magazin naročitu pažnju posvećuje sledećim temama:

Supernatural horror (both fiction and film)

Philosophical pessimism

Gnosticism

Buddhism

Nihilism

Surrealism

Decadent and fin de siècle literature

Pessimistic and morbid poetry (Trakl, Thomson, Brennan, Leopardi, Larkin, Wiloch, Barnitz, etc.)

Aberrant psychology (depression, bipolar disorder, anxiety disorders, anhedonia, depressive realism, etc.)

Euthanasia/Right to Die

Horror in the visual arts

Antinatalism

L’école Belge de l’étrange

Corporate degradation

The architecture and topography of Detroit and its suburbs

Horror and pessimism as it relates to most any field (geography, psychology, astronomy, music, film, etc.)

Any crossovers or hybrids of these categories/writers

            Pisci čija dela i nazori naročito zanimaju ovaj magazin su navedeni ispod (a ja sam stavio zvezdicu onima koje ja naročito volim):

Charles Baudelaire*

Thomas Bernhard*

Aloysius Bertrand

Jorge Luis Borges*

William S. Burroughs*

Angela Carter*

Louis Ferdinand Celine*

E. M. Cioran*

Charlotte Perkins Gilman

Douglas Harding

Shirley Jackson*

U. G. Krishnamurti*

H. P. Lovecraft*

Vladimir Nabokov*

Emile Nelligan

Michael Persinger

Edgar Allan Poe*

Maurice Rollinat

Arthur Schopenhauer*

Bruno Schulz*

Paul Valery

Peter Wessel Zapffe

            Pa, lepo. A šta tačno ima u prvom broju? Evo sadržaja:

            Velika mi je čast što sam i ja bio u prilici da dam svoj skromni doprinos ovom broju, jer su urednici prihvatili dve moje umetnine nastale još u 1990-im, u vreme kada sam se intenzivno bavio crtanjem, za svoju dušu i bez ikakvih daljih ambicija, i ne pomišljajući na objavljivanje. Evo ih:

STONED

BLACK UNIVERSE

            Tomas Ligoti mi je, povodom ovih crteža, nedavno napisao:

„I agree with you that Vastarien was excellent in every way. I noticed that you had artwork in the journal and thought it enhanced the general atmosphere of the magazine. Since I first started reading small-press horrorzines in the 1970s it always seemed to me that their art was as important as their written works in establishing an overall tone.“ 

Da stvar bude još lepša, zahvaljujući neočekivano uspeloj kraudfanding kampanji, sakupljeno je sasvim dovoljno novca da ovo izdanje bude u prilici da pristojno plati svoje saradnike, na iznenađenje svih, pa i mene, koji se tome nisam nadao ni kada sam ovo crtao, pre 20-ak godina, a ni kada sam inicijalno slao za magazin krajem prošle godine.

            Eto, nije sve baš tako crno. Bar ne sve vreme.

            Dapače, ovih dana izlazi već i drugi broj – evo korice i spiska kontributora.

Ja nisam stigao da nešto pošaljem za ovaj, ali možda ću uspeti za treći, videćemo. Evo sadržaja:

Vastarien Vol. 1, Issue 2 – Contents

Commencement
Joanna Parypinski

Patent for an Artificial Uterus
Max D. Stanton

The Crafter of the World
Ashley Dioses

Bequeathing the World to Insects
Christopher Mountenay

Trigger
Julie Travis

The Master Gardener
Nicole Vasari

Parasitic Castration
Amelia Gorman

The November House
Charles Wilkinson

Lacan on Lynch: Viewing Twin Peaks through a Psychoanalytic Lens
Rob F. Martin

soul of a mannequin
Justyna Bendyk

Shirley Jackson and That Old Black Magic
Jill Hand

How to be a Horror Writer
Tim Waggoner

            U svakom slučaju, snažno preporučujem ovaj magazin koji je, u mnogo čemu, ostvarenje nekih mojih snova još od pre više od 20-ak godina, kada sam zamišljao časopis koji bi slavio dekadenciju, propadanje, mrak, nihilizam itsl. Potražite ga po Amazonima, Bukdepozitorijima i srodnim mestima i nabavite dok ima – jer imati ga vredi!

            Ako mislite da imate šta priložiti Vastarienu – proza, eseji, artwork – bacite pogled OVDE pa pratite kad raspišu potraživanja za treći broj! Ali prvo se upoznajte pomno sa onim što su objavili do sada...

PS: Svi vi koji ste se kasnije uključili, ili ste zaboravili, moje crteže i srodne umetnine možete videti na ovom blogu, ako kliknete na odrednicu ARTWORK.

CHEMICAL WEDDING (2008)

Povodom vesti da Brus Đokinson igra samog sebe (tj hevimetalskog morona) u novom Četnixploitation filmu SCREAM FOR ME SARAJEVO (2017) shvatio sam da na blog nisam okačio ovaj moj sočni rivju njegovog smehotresnog treša o Alisteru Krouliju, pa zato - evo ga!

Izvorno izašlo pre 10 godina na Popboksu.

CHEMICAL WEDDING - Julian Doyle

HEMIJSKA SVADBA ZA 48 SATI

Ili: kako je heavy-metal legenda oskrnavila seni okultne legende i napravila ultimativni trash proizvod

Dejan Ognjanović

ocena: 4/10

Originalni naslov: CHEMICAL WEDDING
Scenario: Bruce Dickinson, Julian Doyle

Uloge: Simon Callow, Kal Weber, Lucy Cudden, Jud Charlton, Paul McDowell

Žanr: SF Horor Travestija
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: Engleska, 2008.

Dve velike pop-ikone 20. veka sudaraju se u ovom filmu: u levom uglu ringa je privremeno vaskrsli Aleister Crowley, za prijatelje Zver 666 (umro 1947. ali danas življi no ikad!), čuveni mag, špijun, bonvivan, blefer, planinar, poeta, jebač, narkoman, nimfoman, mistik i Prorok Novog Eona; u desnom uglu je Bruce Dickinson, frontmen mega-popularne heavy metal grupe Iron Maiden, poznate, pored ostalog, po koketiranju sa satanističkom ikonografijom i tematikom (npr. pesma "The Number of the Beast"). U pitanju je čeoni sudar iz koga oba učesnika izlaze oštećena mozga.

Chemical Wedding je nastao po scenariju Đokinsona koji se na vrlo slobodan način bavi post-životom Puzavca. Ukratko, ludi engleski naučnici uspevaju da duh Crowleya inkarniraju u telo smušenog, mucavog profe (Simon Callow), koji naprasno postaje Prorok Poroka (čitaj: pred amfiteatrom punim studenata on vadi Dickinsona i poliva štrebere iz prvih redova). To mu nije dosta nego, prema zahtevima hororčića koji su bili zastareli još 1970ih, traži i devicu za žrtvu kojom će kompletirati svoje mračne planove.

U pitanju je žanrovski miš-maš gde se drugorazredni SF meša sa trećerazrednim hororom. Zamislite sudar najpreteranijih kvazi-naučničko-metafizičkih delova filmova Prince Of Darkness, The Lawnmower Man i Altered States, ali bez strave onog prvog, zabavnih efekata ovog drugog ili antologijskih maski i vizuelnih ekstravagancija ovog trećeg! U tonalnom smislu Chemical Wedding je bez presedana: malo je nesrpskih filmova koji deluju toliko amaterski i beslovesno a da, istovremeno, to sve čine ozbiljnih lica i intencija! Nenamerna parodija, smehotresna u svojoj nesvesti, najbolje bi se mogla opisati kao Mel Brooks's Crowley: Wicked And Loving It!

Scenario je spoj infantilne metalske fascinacije okultizmom i klišetiziranog viktorijanskog moralizatorstva iz gothic-occult filmića Hammer-produkcije. Ova Hemijska svadba za 48 sati najbliže prilazi komediji kroz pokušaje da bude šokantna i ogavna. Avaj! Najstrašnije što je Gvozdeni Devac uspeo da smućka jeste nešto malo akademskog pišanja, 2-3 para sisa, jedna patetična orgija (u trajanju prosečnog srpskog sex acta, dakle, negde oko 15 sekundi i 3-4 kadra), malo mazohističkog bičevanja po guzi, par skoro beskrvnih i irelevantnih ubistava i, kao krem, slanje semenom-ulepljenog texta putem fax mašine!

Gluma je užasna, ali za to je pretežno kriv scenario. Simon Callow kao Velika Zver ne igra istorijskog Crowleya, već njegovu farsičnu tabloidnu verziju koja do danas "živi" kroz neupućene novinare i senzacionalističke medije, te kroz stripove i heavy metal – dakle, to je Crowley for dummies. Poznavaoci materije možda će se zabaviti određenim ezoteričnim aluzijama – ali je tim bezveznije što Dickinson zauzima senzacionalističku vizuru koja u svom junaku vidi oličenje ZLA, a storiju ne ume da organizuje ni u šta zanimljivije od klasične gradacije ka prinošenju krvne žrtve skarletne žene (sic!) i ka njenom vitezu koji upada u poslednji čas (uz munje i gromove, kao da je ovo i dalje Hammer circa 1963-će!).

Čak i tehnički, film smrdi po amaterštini, jer je montiran i režiran za zaprepašćujućom neukošću: rampe se preskaču, kadrovi se mešaju, scene traju prekratko kao da nije snimljeno dovoljno pokrivanja pa se nije imalo šta izmontirati na smislen način, dešavanja su nabacana a ne ukomponovana, to nema ni tempo unutar scena a kamo li na makro-planu – shit happens po proizvoljnim principima dok ne dođe vreme da puste odjavnu špicu, i to je to.

Ali, to ne znači da Chemical Wedding ne treba gledati zbog ovakvih tričavih zamerki! Ne očekujte dobar, već zabavno loš film, i garantovano ćete se dobro provesti! Svaka šuša može da snimi loš trash film, ali ovaj (nenamerni?) trash je vrhunski! Pored toga, dinamika je pristojna i nema dosade – iako se dešavaju pretežno gluposti, to biva brzo i stalno, tako da će vam film pružiti 103 minuta unikatne zabave!