izabrana dela

izabrana dela

петак, 20. фебруар 2009.

EDGAR A. PO

Kao što verovatno znate – a pominjano je i na ovom blogu – ove godine navršava se 200 godina od rođenja utemeljitelja horora kao žanra kakav danas poznajemo, genijalnog američkog pisca, kritičara i pesnika, Edgara Alana Poa.

27. marta 2009. u 19h u Bibiloteci Grada Beograda održaću predavanje o ovom velikom piscu, a nakon njega biće prikazana najbolja od ozbiljnih ekranizacija njegovih dela, nemi film Žana Epštajna iz 1928. slobodno inspirisan "Padom kuće Ašer".

U to ime, kao neka vrsta najave, evo odlomka iz mog eseja MODERNIZACIJA GOTSKOG HORORA U DELU EDGARA A. POA.

Gotski motivi u delu E. A. Poa (Edgar Allan Poe) imaju istaknutu ulogu i nalaze se u gotovo svim njegovim značajnim pričama. Teško je pronaći izbor najboljih njegovih priča, a da u njemu ne preovlađuju one sa gotskim motivima. Zbog estetskih dometa ostvarenih njihovom upotrebom i zbog uticaja na razvoj fantastične i gotske književnosti, Poovo je ime nezaobilazno u bilo kojoj studiji gotske proze.

Razvoj narativnih konvencija, ali i idejnih aspekata horora, otpočeo je ubrzano da se odvija sredinom XIX veka, nakon što su bili uobličeni u romanima visokog gotika. Ovaj proces je iz sfere romana prešao na polje kratke priče, delom zbog kulturoloških aspekata (omasovljenje književnih časopisa koji su objavljivali kraće forme), a delom zbog uticaja autora među kojima se posebno ističe Edgar Alan Po. Po je bitno uticao na razvoj specifičnog ''američkog gotika'', ali i na pojedinačne autore poput Embrouza Birsa (Ambrose Bierce) i Hauarda Lavkrafta (Howard Phillips Lovecraft). U Evropi, a pre svega Engleskoj XIX veka, cvetala je ''priča o duhovima'' (eng. ghost story) kao prepoznatljiv pod-žanr horora koji je takođe imao određenu ulogu u razvoju žanra.

Delo E. A. Poa predstavlja najveći dotadašnji pojedinačni doprinos hororu, kako u užem (žanrovskom) tako i širem (umetničkom) smislu. Ovo je tim značajnije ako se ima u vidu da su kvaliteti koje je Po doneo žanru sadržani u, kvantitativno gledano, manjem delu njegovog opusa. (Od sedamdeset kratkih priča koliko je Po napisao, tek dvadeset i jedna obrađuje gotske motive, široko shvaćene, tako da obuhvataju i 'morbidnu' psihologiju i motive kasnije preuzete u naučnoj fantastici). Doprinos ostvaren kroz tih dvadesetak kratkih priča ogleda se dvojako: na tematsko-idejnom, i na formalnom planu. Ali, pre svega, u njegovom delu nalazimo treći veliki korak u razvoju horora kao žanra: korak koji je, kao i prethodna dva, blisko povezan sa tretmanom čudesnog.

U ranom gotiku (približno, 1764 - 1800) fantastični motivi koriste se bojažljivo, oprezno, u pokušaju kompromisa sa racionalističkim težnjama, i zahtevima romanse kao književne vrste, pa su tamo prisutni polovično: upotrebljeni radi efekta (kratkotrajna strava, kao 'začin'), samo da bi na kraju bili raspršeni racionalnim objašnjenjem koje ih razotkriva kao trik i prevaru. Tu se po prvi put na nivou žanra javlja dihotomija realno – fantastično. U njoj realno (konvencionalno, zdravorazumsko, ovozemaljsko) odnosi jasnu prevagu nad fantastičnim, koje je svedeno na privid i jalovu fantazmu, bez trajnijeg i dubljeg dejstva na svet u kome se javlja. Dakle, rani gotik priziva fantastično radi kratkotrajnog efekta, samo da bi ga potom negirao i još jače potvrdio svakodnevni, ''realni'' svet.

U ''visokom gotiku'' fantastični motivi se koriste otvoreno i nedvosmisleno: oživeli mrtvaci, vampiri, sablasti, pa i sam đavo, aktivni su učesnici dešavanja u kojima snažan upliv iracionalnih sila najčešće odnosi prevagu. Povratak u svet kojim rukovodi ''zdrav razum'' je u najmanju ruku diskutabilan, ako ne i nemoguć. U delima ''visokog gotika'' oba elementa dihotomije imaju podjednaku snagu: fantastično je dovoljno snažno da prodre u realni svet, delotvorno je u njemu i proizvodi trajne posledice. Može se čak reći da natprirodno u ovim delima odnosi prevagu nad realnim, budući da se pokazuje kao nesvodivo na njegova merila (u toj meri da čak i uništava one koji to pokušaju). Prema tome, ''visoki gotik'', kao druga faza u razvoju gotika, koristi fantastiku da bi dopunio i proširio dotadašnji koncept realnog. Evolucija fantastičnog od ranog do ''visokog gotika'' je jasna: moć fantastičnog sve više jača i otrže se kontroli dogovorene stvarnosti. Umerenost, uravnoteženost, dobar ukus, zdrav razum, logika, i drugi ideali osamnaestog veka bivaju, već u prvim decenijama devetnaestog veka, sve ubedljivije poraženi onim što su tako dugo i uporno pokušavali da poreknu i suzbiju.

Treći veliki iskorak u tretmanu fantastike u okviru horora, koji je doneo Edgar A. Po, sastoji se u logičnom napretku u odnosu na prethodna dva: u njegovim horor pričama fantastično je toliko poraslo i ojačalo da bukvalno guta svaku prepoznatljivu realnost. Ovaj napredak nije samo kvantitativan, kako na prvi pogled može izgledati. On donosi bitnu kvalitativnu promenu: kada je drugi član dihotomije (realnost) ''nestao'', onda i onaj prvi (fantastika) gubi svoju prvobitnu ulogu i značenje koje je crpeo upravo iz suprotnosti sa onim drugim. Međutim, realnost kod Poa nije uništena u smislu potpune anihilacije i neprikosnovene vladavine fantastičnog koje jedino preostaje potom. Jer, nakon što je fantastično toliko ojačalo da je ''progutalo'' realnost kakvu većina priznaje, ono rekonstruiše jednu novu realnost, samo prividno istovetnu ili barem blisku pređašnjoj. Sve Poove horor priče zbivaju se u toj novoj, rekonstruisanoj realnosti – projektovanoj iz perspektive fantastičnog i iracionalnog. Dihotomija više ne postoji u smislu dva jasno razlučena i međusobno suprotstavljena elementa kakvu nalazimo u ''visokom gotiku'', već je bliža onoj koju nalazimo kod ranog gotika, ali sa potpuno promenjenim predznakom: jer, kod Poa je fantastično to koje je neprikosnoveno, dok se logika i zdrav razum pokazuju kao varke i obmane bez ozbiljnije moći da utiču na prirodu sveta u kome se javljaju.


Ovaj kopernikanski preokret izveden je krajnje jednostavnom metodom: uvođenjem nepouzdanog naratora. Po ne veruje ''sveznajućem naratoru'' dotadašnjih gotskih romana, i u svojim horor pričama dvosmislenost i nesigurnost u pogledu interpretacije fantastičnih zbivanja proizvodi upravo time što čitaocu odbija da pruži distancu koji pripovedanje u trećem licu donosi. (Ovo ne treba shvatiti u smislu da je Po prvi u okviru gotika upotrebio naratora u prvom licu, jer postoji nekoliko značajnih ranijih primera ovakve naracije, od kojih je najpoznatiji i umetnički najvredniji onaj u Frankenštajnu Meri Šeli (gde, zapravo, imamo polifonu strukturu sa nekoliko naratora). Međutim, Po je bio prvi koji je narativnu strategiju nepouzdanog naratora samosvesno i dosledno upotrebio na ovakav način i u ovakvu svrhu.) Poov narator je istovremeno onaj koji ''trpi radnju'' i onaj koji je na neki način stvara. O tome govori Klark Grifit (Clark Griffith) u svom eseju o Pou, kada kaže:

Ako užas treba da bude proizvod unutarnjih misaonih tvorevina, onda više nije nužno posmatrati njegovog naratora kao 'običnog čoveka' koga spopadaju i nadvladavaju ogavne okolnosti. Umesto toga, o njemu možemo isto tako misliti kao o Kreativnom Čoveku, a o samim okolnostima kao o produktima njegove užasne kreativnosti. Barem u smislu potencijala, mesto onoga što užasava [eng. the locus of the terrifying] izmestilo se sa prizora na onoga ko posmatra.

(Clark Griffith, 'Poe and the Gothic', in: Michael Stuprich (ed.), Horror: The Greenhaven Press Companion to Literary Movements and Genres, Greenhaven Press Inc., San Diego, 2001, p. 102)

Kod Poa, kako i Grifit pokazuje, fantastično (ili privid fantastičnog?) se koristi da bi miniralo sam koncept realnosti, odnosno dihotomiju između stvarnog i fantastičnog. Stvarnost je kod njega konstrukt i krajnji kreativni čin uma u kome sve nastaje i koji sve što postoji projektuje iz sebe. Zato se može reći da je užas (horor) koji Po opisuje – užas solipsizma, izražen kroz poziciju čoveka koji je ostao sam u svetu bez krajnjih, apsolutnih vrednosti, u svetu bez boga. Sa ovim u vezi je i odnos prema religioznosti u dotadašnjem gotiku: rani gotik u suštini prihvata osnovne hrišćanske vrednosti i promoviše hrišćansku vrlinu, a eventualna kritičnost prema njima usmerena je uglavnom na lokalne pojavne oblike (katoličanstvo), a ne na preispitivanje civilizacije bazirane na tim vrednostima. Rani gotski romani završavaju se afirmacijom statusa quo. Pozni gotik, iako često blasfemičan u pojedinim svojim elementima, u suštini prihvata hrišćanstvo, ali teži da ga dopuni i popravi, odnosno humanizuje i približi realnosti. Većina dela ''visokog gotika'' i dalje potvrđuje dihotomiju greh-vrlina onako kako je religija poima, prikazujući načas stvari iz perspektive ''grešnog'' glavnog junaka, faustovskog prestupnika i buntovnika. Za njega je, ipak, rezervisana kazna zbog ''drskosti'' da zadire u nadležnost boga.

Kod Poa, boga jednostavno - nema. Hrišćanstvo nije zastupljeno na pojavnoj ravni, na nivou zapleta i ikonografije, jer u njegovom opusu ne nalazimo crkve, samostane, zabludele sveštenike i opatice, niti druge slične motive. Što je još važnije, kod njega nema ni traga hrišćanske bogobojažljivosti, ili bilo kakvog oblika religioznosti zastupljenog na nivou idejnosti njegovih dela. U tome je on usamljen u svom vremenu, pa i mnogo kasnije, kao jedan od retkih autora koji su se u tolikoj meri oslobodili robovanja konceptima vrednosti svog kulturnog okruženja da oni nisu čak ni implicitno prisutni u njegovim delima...

(Ostatak eseja možete pročitati u mojoj knjizi STUDIJA STRAVE)

4 коментара:

Gassalasca је рекао...

Zna li se ko ce drzati to predavanje?

Dejan Ognjanovic је рекао...

kao što gore piše: "27. marta 2009. u 19h u Bibiloteci Grada Beograda *održaću* predavanje o ovom velikom piscu..."
dakle: održaću - JA.
mislio sam da se zna čiji je ovo blog i da ne moram baš svuda da stavljam ja pa ja pa ja s imenom i prezimenom.

Ratka је рекао...

A gde se moze kupiti knjiga "Studija strave"? Ili u kojoj se biblioteci u Beogradu moze nabaviti?

Dejan Ognjanovic је рекао...

zaista ne znam.
raspitaj se kod izdavača, http://www.malinemo.co.yu/