izabrana dela

izabrana dela

субота, 14. март 2009.

STRAH I NJEGOV SLUGA



ovaj mnogohvaljeni i nagrađivani roman mirjane novaković nedavno je doživeo svoj reprint u serijalu knjiga edicije "fantastična biblioteka" izdavača Everest media iza koga stoji boban knežević.
 
roman je dobitnik nagrade 'isidora sekulić' i preveden je na francuski. ovo mu je 7. srpsko izdanje.
dakle, respektabilni rezultati, a sad kad najzad pročitah knjigu, vidim i zašto.

pre svega, disklejmer: iako je autor žena, ovo ne potpada pod onaj drečavi kišobran 'ženskog pisma' pod kojim u srbiji obično stoje neke dosadne domaćice sa svojim zamornim jedva-zamaskiranim erotsko-bračnim ispovestima. da tako ne stoji na korici, teško da bi neko i naslutio da je ovo pisala žena. iz mojih usta, ovo je veliki kompliment.

dakle, roman ima 2 naratora: austrijsku princezu koja zajedno sa još nekim 'expertima' dolazi u Bg i njegovu seosku okolinu da istraži slučaj 'vampirizma', i Đavola lično, koji je zabrinut mogućnošću da mrtvi stvarno ustaju, jer bi to bio jedan od znakova nailaska Strašnog Suda, ka kome se njemu uopšte ne žuri.

disklejmer br. 2: iako je ovo izdato u "fantastičnoj biblioteci", iako su tu đavoli i vampiri, roman nije horor, a nije ni fantastika u uobičajenom, žanrovskom smislu reči. ovo je ono što u nedostatku boljeg izraza možemo zvati 'književnom fantastikom' pomalo postmodernog tipa (vidljivi su tragovi pinčona, recimo, u ovom romanu - ne samo zato što princeza pripada 'poštarskoj' familiji turn i taxis koja značajno figurira u 'objavi broja 49'). ukratko, istorija i fikcija, stvarni i 'mitski' likovi mešaju se ovde na razne zabavne načine (recimo, iako se roman dešava oko 1735. godine, tu je i duh vitgenštajna...). tu je i neizbežni sava savanović, i delovi priče 'posle 90 godina' su simpatično parafrazirani, u spoju sa čuvenim slučajem 'stvarnog' vampirizma izvesnog petra blagojevića s početka 18. veka.

umesto horor scena sa ili bez vampira, srž zapleta tiče se političkih spletki u trouglu turci – srbi – austrijanci, ali, istovremeno, mada manje naglašeno, i bog – ljudi – đavo. srbija između istoka i zapada prikazana je ovde u osvežavajuće nepatetizovanoj verziji (za razliku od dominantno elegičnog, samosažaljivog pristupa među domaćim piscima), a balans između kritike i objektivnosti prema srpstvu izveden je vrlo vešto i hvale vredno: srbi su, zaista, prikazani kao patetične polupijane sirovine umnogome same krive za svoja sranja (ili barem za razmere i oblike tih sranja), ali su takođe istaknute i vrline poput snalažljivosti, ponosa i časti, smelosti/inata i neustrašivosti – sve ovo najbolje kroz lik đavolovog sluge, novaka, jedne od zabavnijih kreacija s kojima sam se u skorije vreme susreo u domaćoj književnosti.

šnjur ipak nosi lik đavola, takođe iscrtan sa zadivljujućim balansom većine onih protivurečnosti koji ga čine jednom od najinspirativnijih likova književnosti, filma, a i šire: dakle, star, mudar, uzvišen, plašljiv, spletkaroš, prizeman, vrlo ljudski a istovremeno nadljudski... sjajno, zaista! iz njegovih usta dolaze neke od najupečatljivijih sentenci ove knjige – a to valja reći, njih ima poprilično: knjiga mi je na svakoj 2. ili 3. strani obeležena olovkom. ima ovde zaista pronicljivih opservacija vrednih pamćenja ili bar ponovnog vraćanja. to, pored ostalog, izdavaja ovu knjigu od većine domaće žanrovske fantastike, koja je isključivo za jednokratnu upotrebu tj. bez trajnije vrednosti ili slojeva zahvalnih za ponovna istraživanja.

ovo je pre svega odlična –pametna, duhovita, zabavna, inspirativna- knjiga, i tu žanr ili ne-žanr nemaju mnogo veze. ovo je pre svega zadovoljstvo čitati (makar sam kraj možda i ne bio po svačijem ukusu), te zato ima moju toplu preporuku.

4 коментара:

Ivan је рекао...

Rekoh ti ja da je knjiga sjajna! Zaista mi je zao sto te godine nije dobila NIN-a, Strah i njegov sluga su sto puta bolja knjiga od Petroviceve Sitnicarnice.

Dragana Matovic је рекао...

"teško da bi neko i naslutio da je ovo pisala žena",još samo kada ti svaki komentar/prikaz/članak na tekstove/crteže/romane koje su pisale/crtale žene ne bi počinjao ogradama citiranog tipa, poverovala bih da si sazreo kao čovek i pisac. Nije mi jasno zašto na početku teksta uopšte kontempliraš o nekakvom "ženskom pismu" i da li roman zvuči "ženski"? KOga briga da li pisac ima vaginu ili penis? Kao što postoji đubre koje pišu žene, tako postoji i đubre koje pišu muškarci.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ti si ta koja je opsednuta vaginama i, naročito, penisima; ja se uopšte time nisam bavio, nego samo pisanjem, tekstom, efektima i značenjima. uostalom, u tekstu je sve jasno - ako se ne čita kroz izmaglicu i tmušu tvojih ličnih opsesija i projekcija.

Dragana Matovic је рекао...

Dobro, nemoj da se ljutiš. Zazvonila mi je citirana rečenica u ušima.