THE HAUNTING IN CONNECTICUT

**(*)
2+

evo još jedne 'been there – done that' varijacije na ukletu kuću, familiju u opasnosti (koja uprkos svim iskušenjima na kraju ostane zajedno, još jača), prijateljskog popa, na tajnu iz prošlosti koja se otkrije u novinskim isečcima u biblioteci, nesmirene duhove koji samo traže da im se lešine nađu i spale da prestanu sa sranjima i na ceo taj she-bang koji je otprilike još u vreme AMITYVILLE II (1982) bio izlizan, ali je tada bar bio odrađen sa smelošću, ludošću i ingenioznom vizuelizacijom damijana damijanija da je to, otprilike, i ostao poslednji zaista dobar horror o ukletoj kući, neprevaziđen tokom ovih više od 25 godina.

 

ono što je 'novo' samo su nebitni detalji: gl. junak je najstariji sin koji boluje od raka (bez brige: na kraju svih iscrpljujućih fizičkih i psihičkih muka kroz koje prođe, u završnom natpisu pročitamo da mu se rak povukao skroz na skroz, ko rukom odnet); pop-egzorcista je takođe pacijent sa odjela za rak, a mračna tajna u pozadini zbitija je nešto morbidnija nego što u sočinjenijima ove sorte inače biva, ali pošto je ovo ipak PG-13, neke fine i jezive ideje iza toga ostaju nedorečene i neistražene. voleo bih da vidim R-rated prequel ovoga, koji bi se bavio experimentima tog ludog mrtvozornika iz XIX veka, gde bi se, pored ostalog, jasnije i konkretnije, a ne samo u blink'n'miss flešbekovima, videle te zabavne seanse sa ektoplazmom.

 

da, ektoplazma je još jedna relativna inovacija u dosadašnjim ghost flickovima, ne pamtim da je skoro negde figurirala, a radi se o jednom meni oduvek fascinantnom detalju iz oblasti spiritizma, još iz vremena dok sam se napajao knjigama iz te oblasti (počev od kultne NAJVEĆE SVETSKE SABLASTI I DUHOVI, pa nadalje) i pratio TAJNE, ARKE i ostala čuda. ektoplazma mi je oduvek golicala maštu jer na originalan i gnusan način spaja moje 2 glavne fascinacije: body horror s jedne strane, i supernatural horror s druge. zato je obilato koristim u svojoj neobjavljenoj noveli LARVA, na mnogo detaljniji i originalniji način nego ovi bolidi ovde, koji su samo protraćili taj motiv kao jedan neobavezni slikoviti detalj bez veće ikonografske ili konotativne vrednosti. naravno, išli su predvidivim, CGI putem, čime su ubili njen najfascinantniji aspekt – njenu ORGANSKU prirodu. ovo je trebalo uraditi složenim efektima MASKE i prostetike, sa spojem animatronike, time-lapse-a i možda vrlo malo CGI-ja za pojačanje efekta, ali da te sline ipak budu organske, 3D, prave. no, pošto je sve u ovom filmu fejk, i ektoplazmatične sline su CGI fejk.

 

virdžinija medsen, kao i uvek, dodaje klasu više svemu u čemu se nađe, i njena gluma donekle osnažuje emotivnu srž filma, ali dečko baš i nije stelaran u (istina) nezahvalnoj ulozi – tokom većeg dela filma on ima neku napućenu, patetično-nadurenu facu, kao neki emo koji pati od zatvora ili hemoroida. vidim da su ga odabrali da igra ulogu džonija depa u rimejku STRAVE U UL. BRESTOVA – oh, well, teško da je on depov kalibar, ali da se ne lažemo, ni ta uloga nije preterano zahtevna (bila).

 

sve u svemu, 'strava' se sastoji iz obilja vrlo jeftinih i predvidivih (da ne pominjem koliko iritirajućih) 'šok' efekata, iznenadnih buka, treskajućih vrata, naglih pojava sablasti (uključujući i obaveznu situaciju –BAM!-buđenje-oh, bio je to samo san!-), a duhovi su tokom najvećeg dela filma od one bezvezne sorte 'sad ga vidiš – sad ga ne vidiš' (kraće rečeno, 'BOO variety'). završno otkriće da su u zidovima te kuće decenijama čučale desetine leševa koje nisu nimalo smrdele niti trunule niti sebi privukle ikakvu gamad i tako razotkrile svoje prisustvo, formaldehid ili ne, zaista je bezvezno, ali ga prevazilazi samo još sasvim predvidivi hepiend sa dušama najzad oslobođenim plamenom, i slobodnim da se vinu ka zvezdama, valjda sa sobom odnevši i dečkov rak kao da ga nikad nije ni bilo.

prc!

 

nije ovo negledljivo, pre svega zbog malo veće doze nekrofilne morbidarije, ali ako vam nije baš mnogo zapelo za ovu konkretnu priču, može se lako i zaobići.