Drag Me to Hell
>> четвртак, 03. септембар 2009.
(2009) Sam Raimi 3.5/5
Veličanje povratka Raimija žanrovskom filmu ima rudimentarne probleme. Ok, da, sve to stoji - lepo je kad neki iskusni lisac prevali put preko low-budget ostvarenja, pa dođe do mejnstrim spektakla, pa još u nastavcima epikuje svoju tehnički besprekornu onaniju; i onda na kraju balade o sumraku očaja modernog Holivuda pokusa svoje šarolike bljuvotine i vrati se korenima. Ja nisam hejter, niti sam demented forever, tako da pozdravljam ovakve, i njima slične poteze. Ali...
Jasno je na prvu loptu da ovaj simpatični filmčić ima svoje pionirske i kurirske aluzije i pretenzije. Kada klinja koji pogleda DMtH, povikaće uglas: "Ura! Raimi je moj idol. Ne samo da ume da režira blokbastere, nego i horore. Vau, šta on još zna?"
I onda će otkriti da je Raimi sve ovo isto, sa neznatnim varijacijama i neprimetnim modulacijama radio još pre 25 godina. I neće se razočarati, već će biti dodatno oduševljen. A kada poraste, shvatiće banalnost, trivijalnost nemaštovitog zapleta, i nemuštu predvidivost raspleta.
Prosečan adoescent je očekivao barem nekakvu inventivnost. Umesto toga Raimi nam i dalje mantra baba-gatarama, prokletstvom from beyond i uzavrelom tenzijom američkog ofishorora i fašisoidnom halabukom advokato-aristokratske buržoazije i triler enterijerima njihovih prostranih domova, kombinujući taj bućkuriš sa opozicijom koju naravno reprezentuje seljačko rumenilo glavne (naivne!) junakinje.
Naravno, sam duh osamdesetih je vešto prikazan i dočaran prokiselo-teatralnom glumom, slikovitom scenografijom i majstorskim umećem Raimija za oslikavanje jump-scary situacija, koju kombinuje vešto sa narastajućom psiho-tenzijom.
Solidno, gledljivo, zabavno, ali ako iskusni mag ne nastavi da diše horor plućima, DMtH može ostati samo slovo na toalet papiru pionira modernog američkog horora.
6 коментара:
bla bla truć a o filmu je rečeno jedno veliko NIŠTA.
da da. očekivano od tebe, i onih sličnih tebi kojima se film dopao.
pa teško je nešto suvislo reći o ovom filmu; mrzi me da ga gledam ponovo, ovo je jedva 2-3 nijanse iznad onog negledljivo dosadnog i glupog THINNERA, samo malo dinamičnije režirano.
evo, recimo, ANTIHRISTA ću ovih dana da pogledam i po 3. put, jer me intrigira, jer me golica, jer je podsticajan, inspirativan, jer je odlično napravljen a sa SUPSTANCOM - a ova onanija na stripove iz 1950ih veštački transplantirana u XXI vek, s kojim nema blage veze, dobra je samo za neizlečive nostalgičare i uošte one koji žive u prošlosti. sem reimi je za ljude sa dijagnozom arrested development.
Meni se dopao DMTH!!! Ok mi je i Thinner. Antihrista cu pogledati veceras po prvi put. Ko sam ja po tvojoj dijagnozi? :)
Odgledala Antichrist-a i nije mi se dopao. Eto, rekla sam "na glas". Jedino sto me je odrzalo do kraja je Willem Dafoe.
ok, primljeno k znanju.
ovo je ionako anti-ženski film...
Постави коментар