**(*)
3-
ovo je mnogo obećavalo: pre svega, zato što sam znao da je moj omiljeni ričard stenli radio jedan od draftova scenarija.
zatim, zato što je premisa, i bez njega, izvanredno napaljujuća.
najzad, zato što je ovo prvi italo horor u dugo vremena koji je actually imao neki pristojan budget, i koji izgleda bioskopskije od bilo čega što je senilni arđento potpisao u XXI veku a o njegovim direct-to-DVD/TV kolegama da i ne govorim. to o izgledu filma bilo je jasno još na kopiji koja se pojavila pre oko pola godine, možda i više, ali koja je – frustrirajuće!- bila dostupna samo na italijanskom. to je tim više iritirajuće jer je ovaj film, kao i avatijev HIDEOUT, zapravo snimljen na engleskom, ali mu se prvo pojavila verzija dabovana na italijanski. sad, kad su eng. titlovi najzad dostupni, pohitah da ga pogledam.
odmah da raspršim napaljivanje, ako za to ocena od 3- nije bila dovoljna: ovo je jedan, at best, srednjački produkt. u njemu ima sasvim dovoljno kvaliteta da se pogleda, ali treba mu prići sa maximalnim oprezom i smanjenim očekivanjima.
premisa je vezana za spravu zvanu thanatoscope, koja služi za beleženje poslednje slike koju upravo-umirući spazi, a koja je povezana sa filmskom kamerom, odnosno njenim dalekim srednjevekovnim alhemičarskim precima, svakojakim okultnim i iluzionističkim, optičarskim spravama. to je sjajna fora koja implicira demonsku prirodu filma, i kojom se sa solidnim uspehom u književnosti bavio teodor rožak u svom FLICKERU (srpski – TREPTAJ), a što je donekle banalizovao karpenterov CIGARETTE BURNS.
svakako, u okvirima italo tradicije, gde je fetišizacija očiju (i nasilja prema njima) dosegla svoje najveće paroxizme u svekolikoj filmskoj umetnosti, ova fora sa vatanjem slike sa očiju umrlog definitivno priziva i vintage arđenta, tj. 4 MOCHE DI VELLUTO GRIGIO (a sprava za prinudno držanje očiju otvorenim, naravno, i OPERU). kad u celu tu čorbu dođe još stenli, sa svojim ozbiljnim ezoterijskim bekgraundom, a koji se demonskom prirodom filma već explicitno bavio u DUST DEVILU (koji mi je svaki dan sve bolji i svaki put kad pomislim na njega, shvatim da je još bolji nego što mi se poslednji put činilo) – činilo se da je ovo formula koja ne može da omane.
e pa, može.
scenario potpisuje skoro tuce ljudi, i vidi se klasična boljka mnogo babica i neizbežno kilavog deteta.
tu ne postoji fokus.
glavni lik – student režije – je nedefinisan, mutav, mlitav, a loš kasting (idiot koji se sve vreme ceri) dodatno potkopava našeg 'vodiča' kroz ovu priču. oko njega cirkuliše još nekoliko curica, sa krajnje nejasnim odnosima – jedna kao da mu je devojka, ali ponašaju se samo kao drugari; jedna druga kao da gleda sa nekom vrstom zavisti na njinu ljubav, ali sve te zapetljancije ostavljene su negde daleko u pozadini zbivanja kao nebitne.
pa šta je onda bitno ovde?
centralni gimmick sa tim thanatoscopom je upravo to – gimmick. jedva nešto više od mekgafina. svi ga jure, svi ga traže, svi bi da ga otmu, a kad ga naš mladi reditelj-wannabe pronađe na mestu na kome bi, čini se, svaka iole normalna osoba prva potražila, počnu akcije oko toga – samo da bi se na kraju otkrilo da to čudo za vađenje očiju naživo, tj. u trenutku smrti služi za jednu bednu, bezveznu operaciju bez ikakve svrhe i smisla. kako ne biti razočaran kad, na kraju, vidite tu fotku proizvedenu tanatoskopom, i kako da se ne upitate: 'i, šta sad? čemu sve to služi, a usto i ne radi?' odnosno – 'zar ovoliki ljudi izgiboše da bi došli do sprave koja slika bednu snuff-sličicu? zar to nisu mogli običnim digitalcem?'
film ima previše likova, prebrzo uvedenih, sa nejasnim među-odnosima – to važi kako za kolege-studente kao i za profesore i druge matore tragače za gimmickom. smisao za naraciju je skoro nepostojeći, scene su prekratke ili –ako su zanimljive- okončavaju se prebrzo, logika iza zbivanja je nepostojeća (niko se ne čudi što grdni neki studenti 'nestaju'!), elementarna motivacija gl. junaka je nedorađena, tokom većeg dela imate utisak da se radnja uopšte ne razvija nego da se vrti u krug – a ovo potonje ne čudi jer, reklo bi se da je reditelj ovoga bio suviše hipnotisan svojim prekrasnim ambijentom stare škole u šumi i njenim podrumima a da bi se bavio – pričom. po tome je ovo još jedan italo hororčić u kome su lepe slike važnije od smislenog zapleta – ali s tom razlikom što on nema muda da prigrli iracionalnost i ludilo svojih italo predaka, nego ejpuje američki stil trilera, a ne ume da ga zaista izejpuje i da pregledno i jasno ocrta svoje junake, motivacije, zaplet i rasplet.
nema tu dovoljno atmosfere da iskupi narativne proizvoljnosti, niti dovoljno italo-style set-pisova da oprostimo mlake junake i ovaj 'da, ali nije bitno' zaplet. posebno iritira posezanje za tipično američkim debilnim jump-scare-ovima: nagli zumovi praćeni preglasnim zvučnim efektima i slične fore za trzanje slabosrčanih zaista su uvredljivi postupci u nečemu što pokazuje određene tendencije znatno ozbiljnije od toga. to ide tako daleko u besramnosti da ovde imamo onu foru iz SE7EN, nedavno sramotno pokradenu i u arđentovom ĐALU, ali ovde u još glupljem obliku: naime, naše momče naiđe u jednoj sobi raščerečenu ovcu zakucanu za sto: dakle, creva joj izvađena, pluća, srce, sve izbačeno, grudni koš zjapi otvoren skroz – ali ne, deco, ako ste mislili da je to sve dovoljno da se ubije ovca – varate se! kad ovaj priđe toj raskomadanoj lešini – ovca trgne svoju odranu glavu ka njemu! BU!!!
avaj, iako ima premisu dostoju FLICKERA i ponešto od stenlijevog toucha (avaj, stenlijev scenario je obilato rirajtovan i malo je od njega ostalo u ovome) IMAGO MORTIS je po svojim ambicijama znatno bliži nemačkoj ANATOMY, samo što još manje deliveruje od tog youth-oriented generičkog no mestimično zabavnog euro-horror produkta. šteta, jer u kastu ima i pojavu džeraldine čaplin, babe koja ne samo što po sebi spooky izgleda (od čega je vrlo malo iskorišćeno!) nego iz njenih očiju nas gleda direktno u lice jedan od najvećih filmmejkera ikada (džeraldina zapravo izgleda kao čarli čaplin u normanbejtsovskom dregu!) – ali ne, ta vrsta referencijalnosti daleko prevazilazi ovog ovde besonija.
STEFANO BESSONI je, uprkos gornjim kritikama, pokazao dovoljno smisla za intrigantne koncepte i dovoljno nadareno oko za lepe slike da ga valja imati na radaru i dati mu još jednu šansu – ako ništa drugo, bar je potpisao nešto što zaista izgleda kao film za VELIKO PLATNO – što je mnogo više nego što ijedan italo horor reditelj uradio u poslednjih 10ak godina (s izuzetkom OCCHI DI CRISTALLO). ono što mene posebno deprimira jeste nepoznavanje sopstvene (italo) tradicije i besramno, debilno ejpovanje tuđe (američke) na jedan sasvim generički način. stari italo majstori su mažnjavali američki zaplet, ali ga pričali sa svojim osobenim, ljuto začinjenim stilom; a ovaj ovde besoni, kao da bi hteo da bude i italijanski tim barton i giljermo del toro i eli rot… ali još je mali za to, i zato potpisuje jedan simpatičan, derivativan, nekonzistentan, rascepljen, nepotpun, nedomišljen i nedorađen film. ipak, čak i takav, preporučuje se fanovima na jednu opreznu konzumaciju.
Нема коментара:
Постави коментар