izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 19. октобар 2009.

MY BIG AMERICAN ADVENTURE (9): Humke i južnjaci

Humke i južnjaci


U ovom izveštaju govori se

-o tim prokletim indijanskim humkama koje su i bile glavni povod za ovo putešestvije,

- s usputnim zadržavanjima na jednoj zaista spektakularno urnebesnoj večeri u jednom južnjačkom domu,

- i sa akcentom na tome kako smo zamalo imali srnetinu za večeru.




Ostatak vremena, tj. njegovu većinu, provodili smo putujući ka lokacijama arheoloških lokacija indijanskih humkaša. Na putu tamo pokušavao sam da od Stefani doznam zašto su ti Indijanci posebni i vredni proučavanja, te koja su im bila osnovna verovanja i dostignuća; obično me je referisala na literaturu, pokazujući prilično površnu predstavu o tim ljudima. Ona je, iz meni nejasnih razloga, opsednuta humkama od školjki (shell mounds) koje dominiraju u okolini SanFran Zaliva: koliko sam shvatio, one su praistorijske, i bile su sveta mesta (groblja) tih divljaka. Ove humke na Jugu pripadaju novijim (12-16 vek), i bitno različitim kulturama, ali eto, ona iz nekog razloga želi da ih vidi.


Kad sam je, u jednom momentu sado-naivne interogacije, pitao: ''Pa dobro, koj su moj ti ljudi POSTIGLI? Što su oni bitni? Šta su ostavili iza sebe? Kolko vidim, bili su obični ratari/stočari, marva koja se bavila sosptvenim preživljavanjem na najbazičnijem i najpatetičnijem nivou egzistencije, sa krajnje primitivnim predstavama o sebi i svetu oko sebe (klasično obožavanje plodnosti, majke, zemlje, sunca i meseca…), sa minornim 'artefaktima' (vrhovi kopalja, lukovi i strele, nemaštovita grnčarija…) i nikakvom umetnošću…'' Postigao sam jedino da je dovedem na ivicu uvređenosti, i ispao zapadnjački kulturocentrik (što, donekle, i jesam) koji ne uviđa kvalitete njihove 'stopljenosti sa prirodom i kosmosom', or whatever…


Same humke koje smo gledali meni nisu bile impresivne: obične kupe od zemlje, nabacane na gomilu, sada prekrivene travom. Visoke 10-30-ak metara, različite širine (najveća skoro 100 m). Videh slike-rekonstrukcije: u svoje doba, na vrhovima tih humki bili su primitivni 'hramovi' i straćare-nastambe. Neka mutna, daleka sličnost sa južnoameričkim piramidama; no za razliku od tih moćnih, pompeznih i nadahnuto stilizovanih tvorevina istinski kosmičkog duha koje zaslužuju da prežive milenijume, ove humke su ovaploćenje prizemnih 'mold huggera' koji nisu imali nikakav koncept večnosti i beskraja, nebesa ni bogova.


Čitao/slušao sam tih dana poređenja koja trud i postignuća tih proto-hipika upoređuju sa Kufuovom piramidom: kao, količina zemlje koju su ti bednici nabacali na gomilu srazmerna je težini kamenih blokova kod Keopsa! Sve što je muškocentrično i sunčano i kosmičko u meni bunilo se iz dubine duše na te imbecilne pokušaje svođenja toliko nesrazmernih poduhvata. Kamen, i zemlja. Bato, to ne da nije isto – to nije iz istog FILMA! Jedni su za sva vremena kazali ''We were here: this is what we believed in, concentrated all in one''; ovi drugi su nabacali gomilu zemlje koju će za vek-dva kiše da speru.


Ostao sam sasvim neimpresioniran i na podugačku priču jednog vodiča, koji nam je objašnjavao da određena humka zapravo ima oblik ptice, kad se gleda iz vazduha – pre svega, ako ti neko to ne kaže, nikad sam ne bi pogodio, jer je 'oblik' toliko stilizovan (aj da kažemo tako) i toliko jednostavan da radije podseća na vrlo patetičan i nejednak krst. Bato, nikakav bog koji ovo gleda s neba ne bi se zajebo da tu humku pomeša sa 'pticom'. To što su uradili Egipćani, a potom i Maje i Asteci, vidi se iz svemira kao LJUDSKIH (MUŠKIH) ruku delo; ove idiotske humke niko ko stoji na njima ne bi prepoznao pažnje vrednim da nisu ograđene i nakićene tablama sa objašnjenjima i okružene muzejima i vodičima i prodavnicama suvenira koji bi, iz očiglednih razloga, voleli da ih dovedu u vezu i uporede sa zaista nesvodivim poduhvatima najuzvišenijeg ljudskog duha kakve su – piramide.


Iz svega ovoga ne treba shvatiti da mi je bilo dosadno ili glupo obilaziti te humke, ili da sam na njima bio mrzovoljan, kiseo, itsl. Ništa slično. Uživao sam u putovanju, u vožnji do njih kroz beskrajno misisipijansko zelenilo, a uživao sam i na samim lokacijama, koje su pretvorene u prijatne parkove. Začudo, na svima smo zaticali turiste (Amere) koji su dovodili familije i zezali se tu s decom, puštali zmajeve, šetali pudlice, štagod. Ako ništa drugo, barem je prijatno šetati po tim zelenim humkama i po aprilskoj travi. Štaviše, u jednom trenu ležanje na istoj nije mi bilo odovoljno te se bacih na sasvim detinjasto kotrljanje niz jednu manju humku koja je imala glatku kosinu. Nazovi me neiživljenim, ili štagod (i nećeš mnogo pogrešiti) – ali to mi se dovoljno dopalo da ponovim još jednom. Ima zabeleženo i na slikama. U okolini svih tih humki postoje šetališta kroz šumu, najčešće do neke reke u blizini. Pamtim vrlo prijatan kutak, obalu na zabačenoj okuci reke, skroz od belog (!!?) peska, gde smo Stef i ja šetali, dok je zapuvani Džon sedeo u grmlju a Roni, šta bi drugo, pušio…



Hrišćanska večera

Kao jedan od slikovitijih momenata ove Misisipi avanture moram da se malo zadržim na večeri koju smo imali u sredu, dakle, dan posle New Orleansa, i na kraju dana posvećenog još nekim humkama (čini mi se, u Alabami).
Naime, još pre polaska Stef me je upozorila da je Roni najavio večeru kod njegovog brata, koji živi u Jaxonu. Svrha je bila neka vrsta prezentacije koju želi da nam učini, nešto oko biznisa kojim se bavi. Nije znala detalje, niti me je bilo briga. Šta je da je, jedno iskustvo više. Boy, koje je to iskustvo bilo!


Bilo je pomalo iznenađujuće kad nas Roni sprovede u očito bogatunski deo Jaxona: novoizgrađeno naselje sa vilama, travnjacima, cvećem, sve bogato i sjajno, i svuda američke zastave okačene. Znaju ljudi kome/čemu duguju svoju lagodnost i situiranost. Stigosmo do jedne od tih lepih kuća (iz nekog razloga, sve su bungalovi, nema sprata; možda zato što ovde ima mesta da se širiš kolko hoćeš, i nema potrebe da se jedni drugima penju na glavu). U bašti je nešto prčkao neki čova. Po odsustvu emocija i emfatičnosti pretpostavio sam da je baštovan. Nazdravio nam je dobar dan, i poveo nas u kuću. Ispade da je to Ronijev brat.


Ništa rukovanje i grljenje, ništa 'Gde si bate, kako je, kako ste putovali, gde ste bili, šta ima, ovo ono'. Uđosmo unutra. Prostrano, kao što se i vidi spolja. Opremljeno bogato, ali sa tipičnim odsustvom ukusa i stila koji sam zapazio u svim američkim stanovima u kojima sam bio, bez obzira na status domaćina. Pod time mislim: kičaste slike stavljene jedne pored drugih sa nekima koje i nisu tako loše, uramljeni posteri, različiti stilovi, inkongruentni suveniri i artefakti, japanski watercolor pored egipatskih reprodukcija, mrtva priroda pored uokvirene reklame za neki restoran u New Orleansu, afričke statue pored uskršnjih zečića i fotografija porodice, itsl.


Predstavio nas je članovima porodice; stojeći smo ukratko rekli ko smo i šta smo. Kod njih nije običaj da se gost odmah ponudi da sedne. Stef je inače na svojim debelim leg-warmerima imala bezbroj čičaka i sitnih travki od današnjeg smucanja po humkama i šumama, ali kasno sam to spazio da bih joj skrenuo pažnju. A nije nam ni bilo do sedenja: i ja i Stef smo izgarali za WC-om; dok se isti 'oslobodio' nju je obrlatio neki od sagovornika, što ja iskoristih da uletim. Nakon olakšanja tamo, ugledah na zidu pored vrata izvezen i uramljen sledeći natpis: ''I asked Jesus how much he loved me. He said: 'This much', and he spread out his arms – and died.'' Da sine, tu videh koliko je sati. Krstače okačene po zidovima kuće dodatno su me učvrstile u bojazni: nalazim se u kući zadrtih hrišćana. Damn! Ipak, natpis u WC-u me je razgalio, i bio sam otvoren za bilo šta što može da usledi.


Srećom, bez mnogo odlaganja, pozvaše nas u kuhinju. Hrana je bila raspoređena u činijama, ali bilo je pomalo neočekivano kad shvatih da se od nas očekuje da tu hranu smestimo u višedelne 'zdele' od stiropora! No, šta je tu je, barem je hrana bila od srbocentrične, mesnate, dakle ljudske sorte: pečena piletina i kobasice, plus zelena salata. Da, i pečeni krompir, u ljusci. Jebote, ovo ne bih očekivao ni na seoskoj slavi u Srbiji, a kamoli u fancy domu američkih bogatuna, ali dobro sad – rekoh, možda je kod njih krompir malo ređa i skuplja 'voćka' pa im je to egzotično. Ma jok, reče mi Stef prvom prilikom koju smo kasnije ulučili za ogovaranje, krompir je isto tako džabe ovde kao i u Srbiji; i ona se našla zatečena kako krompirom u ljusci tako i stiropornim 'suđem'.


Mene postaviše u vrh stola, naspram domaćina. Večera je počela zlokobno: naterali su me da pognem glavu i pretvaram se da se molim pre jela, dok su oni nešto promrmljali. Mora da je moj Satanizam bio isprovociran okruženjem (naročito natpisom u kupatilu), jer me ovaj detalj pogodio skoro kao šamar, uvreda. Jebote, za 9 meseci u USA večerao sam, više puta, barem kod 15 različitih porodica, i nigde me niko nije naterao da se zahvaljujem Deda Mrazu pre jela!


Enivej. S moje desne strane bila je Stefani, pa Džon, a s moje leve – sin domaćinove (i Ronijeve) sestre. S njim sam, u nedostatku bolje zabave, razgovarao veći deo večere. Taj baja je spooky. Cenim da ima oko 35 godina, izgleda skroz prosečno i neupadljivo, maltene kao oni bezlični likovi u udžbenicima – i isto je toliko beživotan. Stručnjak za mechanical engineering or some such crap, u slobodno vreme hrišćanski misionar. Širi protestantizam, i to ni manje ni više no u… hm, da li beše Belorusiji, ili Litvaniji, ili tako nekom nekad-ruskom, a danas jad-i-beda mestu.


To je toliko uspešno širio da je raširio i nogice izvesne Sonjuške, koja se trudno smeškala za stolom. Imala je blaženo-beživotni pogled nekoga ko je dobio sedmicu na lotou, i još uvek ima problem da to prihvati, pa zato ćuti u bojazni da ne razbije čaroliju i ne shvati da je sve bio samo san i da će se probuditi u jadu i čamotinji iz koje ju je ovaj izvukao. Pretpostavljam da je, za nekoga kome su farmerke i koka-kola do juče bili nezamisliv luksuz, život u ovoj prezaslađenoj kućici sa cvetnom baštom itd. oličenje svih njenih snova.


Da se vratim na ovoga. Zaboravio sam mu ime. Nije bitno. Važno je da je izgledao kao oživeli mrtvac, kao najuspešniji (bar za sada) experiment dr Herberta Vesta: cele večeri nije niti jednom promenio izraz lica, ma ni najmanju boru; for all intentions and purposes mogao je da ima voštanu masku. Skoro da se bojim da zamislim šta je iza. Prisećam se završnice Lavkraftovih priča Kroz kapiju srebrnog ključa, te Šaptač u tami. He he he.


Najzabavnije je to što mi je ovaj umrtvljeni lik pričao (ravnim glasom) o tome kako je Litvanija (?) mnogo bolje mesto od Amerike, jer ljudi još uvek umeju da uživaju u sitnim zadovoljstvima, u običnoj šetnji pored reke itsl, i ne trebaju im video igre i multipleksi i kompjuteri da imaju ispunjen život. Mada, sve više njih veruje da im to – treba, baš zato što su decenijama o Zapadu imali idealizovane i nerealne predstave budući da, jadni, nit su mogli da putuju niti dobre filmove i muziku im da konzumiraju.


Pa dobro, pokušao sam ja da budem najučtiviji i najdiplomatičniji dok sam sricao ovo pitanje, ali zar taj vaš posao, širenje protestantizma (i indirektno, američkih vrednosti) u kulturu koja je do juče bila pretežno pravoslavna nije upravo podrivanje autohtone kulture tih ljudi i dovođenje kapitalizma i konzumerizma na mala vrata? Naravno, nisam to ovim rečima kazao, ali poruka je bila između redova jasna. On mi samo reče nešto u smislu da je on lično pokušavao da tim ljudima ukaže da nije sva Amerika takva, da je i on samo čovek među ljudima, i da je svojim primerom pokušavao da im samo prenese osnovne vrednosti protestantizma, a ne i hamburgera zajedno s njim. Ko zna, možda je ovaj siroma stvarno i verovao da se to može tako odvojiti, i da je misija koje je bio deo stvarno toliko naivna koliko se on pravi. Nisam insistirao na razglabanju ovoga. Ovaj je ili glup, ili naivan (što je isto) ili prepreden, i u svakom slučaju nema svrhe dalje razvijati temu.


Pitao me šta mi se najmanje dopalo u Americi, tj. šta me najneprijatnije iznenadilo. Premišljao sam se par sekundi, malo iz učtivosti (da li da išta navedem?), a malo zato što to nisam u svojoj glavi tako skladirao i jer sam se skoncentrisao na pozitivna iskustva i emocije ovde (koji ionako preovlađuju). Napokon rekoh: rasizam i klasna nejednakost, tj. siromaštvo i beskućnici. To mu se dopalo, složio se sa mnom. Nešto malo smo još prožvakali o tome. Kad sam kod žvakanja: zbog zamlaćivanja s ovim, jeo sam još sporije no obično, i bio sramotno poslednji od svih – čak i kad su sklonili posude od stiropora i svima podelili desert, ja sam još uvek gnjavio ono meso. Bilo je suviše dobro da bih ga ostavljao, a posle celog dana mlaćenja po humkama, i jesam bio gladan. Zaključio dam da ovi nisu vredni moje učtivosti i finoće, te pojedoh to po svom tempu, do poslednjeg zalogaja.


Za vreme moje žvake sa ovim protestantom Stef i Džon su se vidno naprezali da ostvare privid komunikacije sa domaćinima: no, budući da su i oni bili jednako bezlični i tek učtivo 'zainteresovani' za to gde smo bili i šta smo tamo radili i zašto, ta njihova priča je zvučala još nategnutije od moje s ovim misionarom. Jedina živahna osoba za celim stolom bila je domaćica: debela, sa izrazito neotesanim crtama lica, cerekala se glasno i bučno i naglašeno kao u nekoj komediji koju je režirao težak mizogin. Takođe je zube čačkala golim prstima, u nekoliko navrata gurajući celu šaku otprilike do krajnika. Odmah sam pogodio da je od Cajuna (to su oni seljoberi u močvarama Lujzijane koji love i kolju svinje i vojnike u SOUTHERN COMFORT); kako je dospela u ovu beživotnu familiju, ostaće misterija. Inače, veoma me pogodilo što ovi hristoljupci nemaju (ili barem ne nude) vino uz ovu mesnatu večeru; baš bi mi prijalo. Umesto toga, izbor je bio između obične vode (flaširane) i čaja, što ja sa indignacijom odbih. Dezert je bar donekle izvadio stvar: solidni brownies (made by the Latvian girl!) i kolač sa sladoledom i jagodama.


Potom muški počeše da pričaju nešto o prenošenju klavira; ja sam mislio da je to neki južnjački humor (kao, sad kad smo se obždrali – vreme je da se damo na malo fizikalisanja). Zato se dadoh na igranje sa prelepom glatkom kučkom koju pustiše u sobu: zverka je bila neopevano živahna, poslovično 'kuče s lanca': skakala je na mene, trčala u krugovima po sobi, jurcala, radovala se, ja sam je gnjavio, mazio, gurao, bacao, obarao, terao… a za to vreme, ostali muški se dadoše na secanje onog klavira iz dnevne sobe. Ispade da su mislili ozbiljno to za prenošenje, i da treba da se nosi do kamioneta radi selidbe. Bilo je prekasno da im se priključim/pomognem, te ostadoh da se zezam s kučetom. A bio mi je pun stomak pa se nisam ni pretrzao od finoće i uslužnosti, naročito u pogledu fizikalisanja.


A onda, the moment you've been waiting for: ono na šta me je Stef još u Berkliju upozorila da je glavni razlog naše posete tim ljudima. Prezentacija. Nismo imali jasniju predstavu o tome kakva, zapravo, prezentacija: mislili smo da oće da nam uvale neko Zepter posuđe ili tako neka sranja. Ali ne. Domaće žene se povukoše u neke neznane odaje, a domaćin i Roni posedoše mene, Stef i Džona za okrugli sto (dušu dao za prizivanje duhova). I domaćin poče. Lele! Posle 2 rečenice sve mi je bilo jasno.


U pitanju je bilo neko AmWay-ovsko sranje. Nije baš AmWay po imenu, ali po smislu i suštini jeste. Preprodavanje raznih tehničkih aparata drugima, i vrbovanje istih za dalje preprodavanje svojim prijateljima i rođacima i komšijama i slučajnim namernicima: pretvaranje svih živih poznanika u 'kupce', ili još bolje u 'menadžere' koji će vrbovati nove kupce i menadžere i dirigovati i širiti mrežu kupovine ovih tehno-đinđuva u beskraj. Skupljanje poena i gomilanje profita putem puke prodaje magle: okupiš 5-6 ljudi i uvališ im ovu šemu, koja zahteva mnogo vremena i truda i talenta za ubeđivanje, i onda oni to šire dalje, a ti si im menadžer i uzimaš procent od svake nove žrtve koju namaknu u beskrajnu spiralu konzumenata zlih korporacija. Fuuuuj!


Jedno do najjezivijih iskustava u mom dosadašnjem životu bilo mi je kada su me, 4-5 godine pre ovoga, neki rođaci odveli na jedno AmWayevsko okupljanje u Nišu, u sali Doma Vojske: Orvel ono nije ni sanjao, onaj skup zombija, ljudi iz mahuna, vanzemaljaca kojima je ideal i smisao života da idu od kuće do kuće ko prosjaci i crnče se za smrdljive poene, od kojih će, ako žrtvuju dovoljno svog života, vremenom sebi steći nekakva besna kola, kuće s bazenima i letovanja u in-mestima. Muka mi je bilo tada, pre 5 godina, i muka mi je bilo ove večeri s Ronijevim bratom.
Mada, da pojasnim: nakon inicijalnog šoka (You gotta be fucking kidding me! Zbog ovoga si nas pozvao ovde? Koliko bezobrazan čovek može da bude? How low can you go?) cela stvar mi je postala zabavna. Uostalom, lepo sam se najeo, i počeo sam da se naslađujem nadrealnim iskustvom cele ove večeri. Na neki način, ovakva kulminacija je bila vrlo smislena. E, Hriste, Hriste, zar si za ovo umro? Za ljude koji će ispod tvog krsta da zombifikuju nove konzumente i trgovce i ambasadore materijalnih dobara?… Za 'hrišćane' koji će da se pozivaju na tebe i istovremeno 'Spas' traže u skupljanju poena i procenata i dolara stečenih neradom i prodavanjem magle?


Đavo u meni se zabavljao dekadencijom ovih 'hrišćana' ovde. Posebno mi je lagodno bilo što ja nisam morao ni da se udubljujem u celu tu žvaku, jer kao strani državljanin koji odlazi odavde za par meseci nije bilo šansone ni iz krajnje 'učtivosti' da išta od celog tog biznisa bude upotrebljivo za mene, sve i da sam nekim bolesnim delom mozga želeo da sebe skrnavim zamlaćivanjem tim glupostima. Stef i Džon su, pak, morali da se pretvaraju da prate Ronijevog brata, da klimaju glavom i posmatraju cifre u šturim pamfletima koje nam je ovaj podelio. Praćenje toga je bilo otežano ne samo činjenicom da su njih oboje zadrti levičari, anti-korporacionisti i anti-kapitalisti, hipi-pesnici koji imaju krajnje idealističke nazore u pogledu zgrtanja para; ne samo činjenicom da su bili iznureni celodnevnom vožnjom i zatrpani obilnom večerom; već i činjenicom da je Ronijev burazer najgori predavač bilo čega kojeg sam u životu imao nesreću da slušam.


Spor. Nesiguran. Nepripremljen. Početnik. Zamuckuje. Vrluda. Doooosaaaadaaaaan je. Sve to priča beživotnim glasom, kao da ga neko silom naterao, i on sad poslednjim atomima snage cedi to iz sebe, iako bi radije bio na jedno 666 drugih mesta dražih od ovoga. Ukratko, ovaj baja ne bi bio u stanju da proda čašu limunade čoveku usred pustinje, a kamo li nešto drugo. Roni ga je posmatrao i slušao sa pogledom retardiranog hrčka, ili tako nekog glodara. Velika ljudska voluharica. Ispade da je Roni u ovom istom biznisu s njim, odnosno da mu je bio prva mušterija. Na njemu se njegov bogatiji buraz učio.


Dakle, dok je ovo trajalo ja sam se igrao pamfletom u mojim rukama, pretvarao se da čitam nešto u dubinama njegovih neinteresantnih redova, i pokušavao da suzbijem smeh od prizora Stefani koja je očito počinjala da drema za stolom, i glava joj je padala sa šaka koje su je podupirale. Govornik ništa od toga nije primećivao jer nas nije gledao u lica, već negde ispred sebe, kao loše pripremljeni đak koji muca lekciju koju ne razume. Džon je čak bio tako blesav da ga prekine nekim pitanjima i komentarima (koji, čak, nisu bili glupi); na neke od njih ovaj nije znao šta da kaže, a na neke je dao krajnje nezadovoljavajući 'odgovor'. Srećom, Džon nije insistirao jer je i ovo pitao više iz učtivosti (da pokaže da je slušao) nego što ga stvarno zanimalo. Ja iskoristih prvu priliku da domaćinu kažem nešto kao: sve je to lepo i krasno, i ova fora zvuči 'primamljivo' – ali niko od nas za ovim stolom nije čovek za to. Mi smo ovde pesnici, pisci, ljudi od pera, i mi bismo bili loši biznismeni i prodavci. Džon i Stef me hitro i rado podržaše, i domaćin bez mnogo otpora priznade poraz u ovovečernjem sakupljanju poena. Ništa od procenata za ovo veče: džaba si nas zvao na večeru. He he he.


Potom počesmo polako da se pakujemo i spremamo za povratak Ronijevoj kući. Kao, kasno je, umorni smo, ovo ono. Domaćin se nije pretrzao da nas u tome uspori ili spreči. A i bilo je već negde iza 10 sati. Možda je ovim bogomoljcima-biznismenima već prošlo vreme za počinak. Ja sam jedino bio toliko bezobrazan da naplatim mučenje priušteno ovom piss-poor prezentacijom time što zamolih da se načas nakačim na net i pošaljem mejl mojoj drugoj domaćici, Liz. Bila je sreda uveče, ceo petak ću provesti u putu ka zapadnoj obali, i nisam hteo da rizikujem da li ću ili ne u četvrtak u nekoj bestragiji naći kompjuter sa internetom – a već u subotu je trebalo da sa Liz idem u njenu kuću na obali, radi proslave Uskrsa. Trebalo se dogovoriti oko toga. Kad i to uradih, bili smo spremni da pođemo 'kući'. Ja sam, naravno, izgarao da sa Stef podelim impresije i uporedim sudove i ocene: no, pošto su ovo Ronijevi rođaci, nismo to mogli odmah u kolima; prva prilika za to bila je tek sutra dan popodne… Ukratko, i ona je bila zabezeknuta većinom toga, s tim što ona nije u sebi imala distancu sa koje bi bila u stanju da uživa u humoru situacije. Meni je ta večera, takva kakva je bila, ostala u finom sećanju, kao nešto što treba videti da bi se poverovalo.



Srnetina

Od drugih memorabilnih iskustava naglasio bih još i sledeće: jedne od prvih večeri – čini mi se da je to bilo u subotu uveče, dok smo se vraćali Roniju sa HELLBOYa u Jacksonu – pred kola nam je izletela srna.
Bio je pun mesec, i vožnja pored rezervoara i kroz park-šumu bila je prelepa. Džon je zapazio da bi bilo lepo u ovakvoj noći na obali jezera začeti potomka. Ne prođe ni 5 minuta od njegove priče o strasti i mesecu, kad – bang! Iz šume, sleva nadesno, izleteše dve srne (verovatno u strastvenoj međusobnoj jurnjavi i teranju): ona prva je za dlaku umakla, ali onu drugu smo tresnuli posred srede. Preletela je preko prednjeg dela kola i aterirala u jarak kraj puta. Džon je vozio, i nije bilo vremena da zakoči; kad je stao, sve je već bilo prošlo. Mislim se nešto, da je Stefani bila za volanom, možda bi i zakočila, jer ona je odličan vozač; no, sa ovim smušenjakom za volanom, dobro je da i mi živu glavu sačuvasmo!


Imali smo mnogo sreće: nismo skrenuli s puta, nije nam razbila vetrobran, niti je iko od nas bio povređen. Kasnije, naravno, videsmo da je prednji trap iskrivljen od udara: na izuvijanim rešetkama hladnjaka mogle su se videti pufnice od oštre jelenske kože, ali nimalo krvi. Srna –pretpostavljam da je žensko jer nije imala rogove?- je bila velika, Džon kaže da je verovatno bila bar 50-60 kila. On je, naravno, bio zbrkan tim događajem: šta sad? Stefani se molila u kolima nekakvim indijanskim bogovima da srna preživi. Oni su joj molbu uslišili tako što je glupa živuljka prestala da se trza 10-ak sekundi kasnije (mogao sam da je vidim kroz zadnje staklo). To je i bolje tako, da se barem ne muči. Džon je izašao da proveri je li mrtva i da vidi štetu na kolima; mi ostali ostadosmo u kolima. Vrata su ostala automatski zaključana, a tog drugog dana ja još uvek nisam bio prokljuvio kako da ih otvorim; sad mi je krivo zbog toga, jer bih voleo da sam izašao i video jelenicu izbliza.


Bilo je nečeg morbidno erotskog u tom udaru. Pre svega, jelen je jedna od najčovekolikijih životinja, u smislu ljupkosti, glatkosti, čistote; a ovaj konkretni primerak bio je veličine prosečnog čoveka (žene), pa je stoga iskustvo sudara i trenutnog ubistva tog stvora bio najbliže što smo mogli da priđemo gaženju živog čoveka, a da pred zakonom budemo čisti. Gaženje kučića, mačaka, svinja, itsl. nije nigde blizu ovome. Sam trenutak udara – tresak metala u meso – osetio sam kao nezaboravno senzualno iskustvo. Banging Bambi.


Ništa od toga nisam podelio sa ovima. Kako i bih, kad su oni zadrti humanisti i hipici! Stef je cvilela zbog smrti te živuljke, i tešila Džona, ubeđujući ga da nije on kriv, da ništa nije mogao da učini, i bla bla. Dok sam ja u sebi premotavao film i naslađivao se perverznim iskustvom ubistva tok krupnookog, nežnog stvora, oni su brzo prešli na temu vrlo pragmatičnih problema ovim rođenih: sređivanje rabote sa osiguranjem, i sa renta-kar agencijom. Sutradan su, naravno, morali da odu u Jackson i zamene auto. Meni je u svemu tome najviše bilo žao što nikome nije ni palo na pamet da tu srnu ponesemo sa sobom i priredimo sebi neki srneći specijalitet. Srce mi je plakalo što to divno mlado sočno meso treba da tu propada i hrani kojote, a ja bih ga rado probao. Ionako srnetinu nikad nisam jeo… no, ništa od toga. Sutra mi rekoše da je protivzakonito odneti tako ubijenu srnu, čak i kad je ovakav slučaj (tj. ne lov, već nesrećni slučaj). Sem toga, Džon reče da u takvim slučajevima često srni pukne slezina (ili žuč?), i meso postane neprijatno za jelo. Tu mi bi malo lakše… Ali opet, greota da se baci tolka srnetina... :(



PS: Sve ove fotke možete videti u mnogo većoj rezoluciji i preglednije u ovom albumu!

6 коментара:

wellthatisgr8 је рекао...

Ala napljuva ove indijance, upičkumaterinu!
Also, piramide su proivod mučenja i exploatacije naroda=potlačenih od strane privilegovane vladajuće klase, an ne neka "Vrhunska dostignuća duha" i štatijaznam.

Dejan Ognjanovic је рекао...

e, jebaga, čemu takav diskurc?!
sve što valja u istoriji kulture proizvod je extrema: bilo ludih pojedinaca, bilo nasilnih exploatatora (nacija). pastiri i ratari nikad ništa trajno, za vekove nisu stvorili, nego samo u se, na se i poda se.

wellthatisgr8 је рекао...

Ne branim ja mediokritete od inteligencije, več upravo obrnuto.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa koga si sad odbranio? i - od koga?

coa је рекао...

Zanimljivo kako se danas stalno ponavljaju dva tipicna komentara u vezi piramida,(holyfuck)new-age verzija i (whogivesashit)jadni-radnici verzija,obe jednako uzasne.

wellthatisgr8 је рекао...

Povlačim se odavde jer me mrzi da objašnjavam. Peace.