ĐAVOLOVA PAPINICA – Žean Silvijus & Pjer de Rijne

            kako ne voleti knjigu koja počinje pokličem "SMRT ZEMLJI!" a nastavlja se rečima:

 "pišemo ovu knjigu pod svetlošću tri meseca, razdragani vizijom budućih kataklizmi.

kraj sveta se bliži, i teško onima koji bi porekli ovo u ime takozvanog razuma, tog bednog izgovora za mentalnu impotenciju..."

kako ne voleti knjigu koja počinje porazom vojski (belog) Zapada i trijumfom snaga (žutog i mrkog) Istoka, a nastavlja se hajkom za poslednjim (odbeglim) papom?

ovo je, po namerama, svakako najsatanističkiji roman koji sam do sada pročitao.

to, istovremeno, znači da je najkatoličkiji – jer satanizam je, zapravo, sekta u okviru katoličanstva i nemoj da vas neko laže da je drugačije. pogledajte samo koliki značaj ti satanisti pridaju misama, obredima, krštenjima, znamenjima (putiri, skiptri, odežde moći i sl.) – najzad, samom papi! – i shvatićete zašto su svi veliki književni satanisti (bodler, lotreamon, uismans...) poticali iz franko-belgijskog okruženja. a to važi i za autore ovog delceta.

izlišno je, možda, uopšte naglašavati da epitet 'satanistički' neumoljivo implicira i srodne epitete – infantilno, naivno, neozbiljno. sad, moram priznati da to sve ume da bude i šarmantno, na svoj detinjasti način. kao kad vidim nekog klinca u hevi metal majici ili u pank odeždi ili goth autfitu, pa čak i u emo stajlingu, i pomislim – poštujem emociju, ali ne baš i ono što je s njom urađeno.

tako i ovde: lepo je to što se autori ovog kratkog spisa (70ak strana) toliko gnušaju hrišćanstva – i treba.

šteta, samo, što to gnušanje nisu ispoljili na neki kreativniji i smisleniji način, i što nisu ponudili ili bar skicirali, tj. bar blaaago nagovestili neki sistem vrednosti koji ne bi bio zasnovan na protivljenju (a rebours!). ono što meni smeta jeste još i to što oni uopšte pridaju toliki značaj toj bednoj, davno pregaženoj i devalviranoj veri kroz bavljenje njenim simbolima i institucijama koje, svojim odupiranjem, zapravo podupiru. jebale vas i mise i pape i papinice!

ne očekujte storytelling u anglosaxonskom smislu: iako ovde postoje neki skicirani 'likovi' i događaji, ovo je zapravo jedan dekadentni nadrealističko-modernistički romančić, više pesma u prozi nego li narativ u nekom žanrovski definisanom obliku. ako ste spremni na takvo što, ima ovde nekih simpatičnih set-pisova, od kojih su najzabavniji (ipak!) raspinjanje uhvaćenog pape na krstu na vrhu ajfelove kule, i klimaktična apokalipsa i sudbina poslednjih ljudi.

između toga ima i naivnosti (naročito političke!), i rasizma neverovatnih razmera (identifikacija žute rase sa –katolički pojmljenim- satanizmom i Đavolom!), i kultur-centrizma (pravoslavlje se i ne pominje, to u svesti ovih i ne postoji, kao ni čitava istočna evropa i rusija), i stidljivo skicirane pornografije (bez previše detalja jer ipak je ovo 'fina' književnost!)...

ima i nešto malo humora – nedovoljno za moj nezasiti apetit, ali tim pre gode deonice poput ove:

"prokleta psino! i ti tvrdiš da si tim izopačenim žabljim očima video čoveka obučenog u belo i još 11 drugih u crvenom, u razrušenoj dvorani palate mekong, poznate u svinjskom jeziku hrišćana kao vatikan?"

ovo je retka knjiga meni nepoznatih autora – a ja se nešto malo kao i razumem u ovu vrstu dekadentnih pisanija. pokušaji guglanja po netu nisu mi nimalo razotkrili ništa bitnije ni o knjizi ni o autorima. misterija pravog identiteta autora izgleda da je ostala do danas. korice opskurnog engleskog prevoda vidite dole:

knjigu je izdala UTOPIA, ista ona koja stoji i iza najbolje knjižare u srbiji, i koja je nedavno takođe izdala i lotreamonova MALDOROROVA PEVANJA – ali ne samo njih nego još neke njegove spise, nedostupne na srpskom još od 1960-ih. lotreamonu se u ĐAVOLOVOJ PAPINICI odaje posebna počast – videćete kako.

nadahnuto dekadentnu koricu uradio je nikola (NEKRONOMIKON) vitković.