izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 19. октобар 2009.

NECROMENTIA (2009)

**(*)

3-


evo ljudi koji su imali srce na pravom mestu: samo još da su imali i nekog iole priučenog scenaristu i malo više para – ihaaaj, imali bismo najbolji HELLRAISER rip-off ever! ne čak ni rip-off, NECROMENTIA bi uz minimalne, zanemarljive poduhvate u svojoj građi mogla da se proda kao jedan od poznijih nastavaka nesrećne HELLRAISER-sage. i zaista, da je ovo nastavak iz tog sveta, moglo bi se ladno reći da je najbolji od svega što je usledilo nakon III dela!

da, čak i ovako falična i krnja, NECROMENTIA je bolja od bilo kog DTV nastavka HELLRAISERA!

naslanjanje na barkerovo čedo je toliko besramno da je to na ivici legalne akcije: lanci iz mraka! sumanuti planovi za oživljavanje mrtvih! faustovski paktovi! onostrani demoni, što čovekoliki, što otherwise! helrejzerovski SM zahvati na facama i telima demona, sa udicama, kukama i lancima koji otvaraju i zasecaju i iskrivljavaju konture! okultni simboli i magijski krugovi! samozasecanje britvom po grudima i stomaku! svetlo kroz zidove kao nagoveštaj 'njihovog' nailaska! itd.

strogo gledano, najbolji način da se ovaj film opiše bio bi sledeći: zamislite grupicu nekakvih metalaca i sličnih pozer-paljevina koja se napajala na svim onim HELLRAISER-inspired stripovima i onda rešila da varira neke od pričica iz njih – u svom podrumu, sa par desetina iljada $ kao budžetom, i onim glumcima koje su uspeli da za te pare navataju (a većina su im možda drugari koji su radili za dž), i bićete blizu.

osnovni problem filma je iscepkana i nedovršena struktura: on počne kao priča o nekakvom iritantnom smušenjaku koga nekakva dva besprizornika spopadnu da mu 'pomognu' da oživi svoju preminulu fuficu – a onda se ispostavi da NECROMENTIA nije o toj gnusnoj nakazi, nego o njima dvojici, tj. o metaolidu među njima koji se stara o bratu invalidu, pa pošto ne može da ga pazi sve vreme, a debeli senobiti sa svinjskom maskom, obmotani bodljikavom žicom, koji izlaze iz tv-a baticu mu navode na samoubistvo, on reši da ga poveri na čuvanje najnepouzdanije izgledajućem rasplazu u istoriji nepouzdano izgledajućih neozbiljnjaka što, naravno, rezultuje time da HM bata narednog dana rasplaza zatekne istrešenih creva na kauču, a malog batu – nestalog, verovatno odvučenog u pakao – ili barem ekvivalent pakla koji su tvorci ovoga mogli sebi da priušte, a to je kratki i uski hodnik nekakvog prljavog podruma sa nekakvim cevima koje iz mraka vode u mrak.

neko bi reko da je ovaj njiov pakao baš jadan i sirotinjski, ali ja pak mislim da je to čist dostojevski-momenat, jer ima u BRAĆI KARAMAZOVIMA onaj genijalan momenat kad neko, verovatno ivan, kaže nešto otprilike (parafraziram): 'mi svi večnost zamišljamo kao nešto velelepno i bajoslovno; a šta ako je ta večnost nešto kao klozet u nekoj seljačkoj kući na selu, skučena i jedva okrečena i opletena paučinom, i eto, to vam je cela ta vaša večnost?'

u skladu sa smislom za naraciju, nakon isteka druge trećine filma (koji ukupno traje 75 minuta aktivne radnje + 5-6 minuta odjavne špice) NECROMENTIA prestane da se bavi i ovim hevimetalcem i njegovim poor-man's-cenobitom (neki nesnosno ružan i nezlokobno izgledajući baja s plavom ćubom, u pantalonama i golog torza ofarbanog u plavu farbu, te sa crnim sočivima), i u poslednjoj trećini krene da nam priča o tome kako je naš plavi cenobit postao cenobit – jer, naravno, nekada davno on je bio čovek, a na put pakla ga je navela ista ona fufica koju je kreten iz prve trećine pokušavao da oživi…

znači, tri priče ovog neformalnog omnibusa se na kraju nekako povežu, ali traljavo i nekonsekventno, i sa gomilom rupetina ostavljenih dokonim gledaocima da nad njima meditiraju, ako ih ne mrzi i ako su baš tome skloni. svet ovog filma je iritirajuće nedorađen i neosmišljen, principi delovanja natprirodnih sila u njemu krajnje su proizvoljni (zašto, i gde odvedoše brata-paralitika? šta bi s njim? ko/šta je onaj krupni i neljudski demon koji povremeno iskoči da nekog raščereči? itd) i to ne može da se opravda nikakvim 'fill in the blanks – use your imagination' forama i fazonima.

nije ni barker u HELLRAISERU baš sve nacrtao i explicirao, ali je nagovestio jedan svet sa prilično koherentnim i unutarnje-konzistentnim pravilima. mudro ih je ostavio dovoljno otvorenim da na tome može kasnije da se dalje gradi i varira i razvija, ali ipak, kad gledaš prvi film (pa donekle i drugi) – jasno je, manje-više, šta ko kome kako i zašto.

NECROMENTIA se pričanjem priče i likovima ne bavi toliko koliko insceniranjem nekih fetišistički zamišljenih SM scena, sa elementima torture porna, pa čak i bizarnim RINGU uplivima, a onda kada nam prikaže te slike koje je imala na umu, ona se prosto – završi. bez katarze, bez završene priče, bez osećaja zaokruženosti, prosto se – prekine. ko zna, možda snime nastavak. ako ga bude, gledaću ga, jer sam sucker za ovu vrstu prizora, ali ipak mi mnogo više gode kad ih inscenira neko sa malo većim talentom za kompoziciju i vizuelno predstavljanje. vala, ni bolji glumci im ne bi bili zgoreg, jer sem nesnosno rasplinute i konfuzne naracije, slabi glumci su najveća boljka NECROMENTIA-e.

ipak, uz gornja upozorenja, ovaj film ipak ima moju umerenu preporuku svim suckerima za HELLRAISER franšizu i za tu vrstu heavy shit SM perverse bizarro sick fuck splattera.

Нема коментара: