izabrana dela

izabrana dela

среда, 14. октобар 2009.

New Orleans: MY BIG AMERICAN ADVENTURE (8)


U ovom kratkom ali slatkom nastavku moje USA epopeje opisuje se poseta nju orleansu, konkretno

-vudu muzeju

-audobon akvarijumu

sa exkluzivnim vudu fotkama itd.


NAPOMENA O FOTKAMA:

1) pošto fotke koje sam pravio u AUDOBON akvarijumu iz misterioznih razloga NISU uspele, ovaj izveštaj je ilustrovan fotkama koje JESU uspele, iz akvarijuma u nekome mestu prema carmelu, u kaliforniji, sa jednog sasvim drugog tripa.

2) ako hoćete da zaista uživate u fotkama iz VUDU MUZEJA, tj. da lepo zagleđujete sve te detaljčiće i lobanjičice i koščice i tegle sa zmijama i žabama itd. - to možete uraditi na ovom mestu.


Veoma sam ponosan na činjenicu da se u New Orleans išlo na moj zahtev; to nije bilo prvobitno u planu, ali na moje insistiranje, Stefani je proverila, zaključila da 4 sati vožnje do tamo nije neizvodljivo, et voila!

Dan određen za to bio je utorak, 06. april.

Krenuli smo kasnije no što bih ja to voleo, jer je Stef čak i tog jutra morala da prvo ode u svoju jutarnju šetnju po okolini. Tokom vožnje, u trenucima u kojima nisam uživao u krajolicima, bavio sam se proučavanjem nekoliko vodiča koje je St imala u kolima- 1 za amer. Jug uopšte, a nekoliko specifično i exclusivno za New Orleans. Tamo sam beležio hajlajtove, i na kraju zaključio da prve stvari koje mora da se vide jesu Voodoo Museum i Audabon Aquarium of the Americas. Ostali nisu imali ništa protiv. Naročito St koja me tretira kao majka, i sve mi ugađa.

Usput smo stajali nekoliko puta, da se malo odmorimo, pojedemo i popijemo koješta, i – naravno- da Roni popuši koju. On je, siroma, totalni džanki za cigare, i otkako je ostavio šljokanje bukvalno se truje nikotinom...

Prešli smo preko dugačkog causewaya, posred jezera: to je lokacija one scene iz THE BEYOND sa slepom ženom i kučetom nasred puta.


New Orleans je bio silueta u daljini, izazov i dugočekani cilj koji je postajao sve veći i bliži. Izluđivala me je činjenica da smo toliko kasnili u startu, plus zaustavljanja usput: već je bilo prošlo 13h… Potom smo još malo lutali po samom gradu, tražeći French Quarter, a onda i parking u nj. blizini. Kad se najzad smestismo u jedan, svratismo u Wallgreen da kupimo foto aparate i – pravac French Quarter.

Moram reći da sam očekivao nešto malo lepše, i prijatnije, i starije, i… sa dušom. Senovito, povučeno, exotično mesto. Tiho. Ili barem sa nekom prigušenom muzikom i ljudskim glasovima. A u stvari- tourist trap if I ever saw one! Totalno komercijalizovano do tačke mučnine. Prodavnice, prodavnice, prodavnice. Suveniri, đinđuve i ostale tričarije. Restorani. Buka. Turisti na sve strane. Mamipare svuda. Ulični zabavljači. Dža bu, ovo ono. Zgrade restaurisane, nimalo osećaja patine i starosti. Kao filmski set – bukvalno. Sveprožimajući osećaj izveštačenosti, laži. Fejk!

Prva stanica - VUDU MUZEJ. On je, barem, bio u malo zabačenoj ulici. Ispostavilo se da je 'muzej' u stvari skučena rupa sastavljena od jednog predsoblja/prodavnice suvenira, dve sobe srednje veličine sa izloženim čudima, te hodnik u kome su takođe okačili neke maske i slike. Ipak, ne mogu reći da sam razočaran. Bilo bi totalno inkongruentno da je ovo veliki, fancy muzej u konvencionalnom smislu, sa velikim sjajnim zidovima i podovima i ogromnim prostorijama i vitrinama i staklima i alarmima… Vudu je to.

Pod prigušenim svetlom u te 2 sobe bilo je sasvim dovoljno vudu artefakata za moj ukus – možda malo natrpano, ali nije mi smetalo, nekako je bilo u skladu sa temom. Lobanje, ljudske i životinjske, maske, figure, kipovi, tegle sa zmijama i žabama, amajlije, fetiši, slike, bubnjevi… sve što bi čovek očekivao i želeo. Proučavao sam ih sa dužnom pažnjom, i uslikao bar tuce slika, sa mnom i bez mene u njima. Na kraju sam kupio sebi majicu sa veveom, i natpisom 'opening doors' za 20$. Svideo mi se i veliki poster Barona Samedhija, ali tražiti 22 $ za običan papirni poster, uvijen u rolnu, stvarno je previše – ja sam 20$ dao za potpisan print slike onog ilustratora iz San Franciska, Franka Wua, sasve ramom i celofan zaštitom. To, dakle, ostavih za 'drugi put'.

Društvo je sasvim pristojno podnelo vudu. Ušli su, razgledali, slikali se, nisu požurivali. Istina, Roni se ubrzo izšunjao ne bi li se drogirao nikotinom, ali ja sam uspeo da upijem iz muzeja onoliko koliko sam našao za shodno.


Onda smo izašli na ulicu. Sledeća planirana stanica bio je Akvarijum, veliki, novi, fancy. Džon je, međutim, hteo da ide na drugo mesto - da vidi nekakav trg, neko dosadno i glupo mesto od važnosti za crnačka prava ili tako neko sranje. Kao, nešto bitno se tamo desilo, šta li? I sad oće da vidi taj ugao između ulica. OK, ali… Akvarijum se zatvara u 5. A usrani trg će biti tamo i posle ponoći, ako zatreba. Pokušao sam učtivo da mu to stavim do znanja. St je predložila da se podelimo: ja i Roni da idemo pravo u akvarijum, a ona će sa Džonom na taj ćošak, pa će nam se pridružiti kasnije.


Meni se to nije dopalo: Roni je zbunjeniji od dva ludaka u buretu, i s njim da idem po New Orleansu (i akvarijumu) nije moja ideja provoda. Da ne pričam o potencijalima gubljenja vremena oko pronalaženja i čekanja i traženja po ogromnoj zgradi sa njom i Džonom, kasnije. No, glasno sam izgovorio samo krajnje zdravorazumsku primedbu: 'Ljudi, već je prošlo 3 pm. Dok vi dođete, akva će biti pred zatvaranjem. Ne isplati se da dajete 15 $ za pola sata protrčavanja kroz to. Mislim, kako oćete, vaše pare, ali nema rezona. A trg će biti tamo i posle 5 pm.'

Razumno posmatrano, ja sam bio 100 % u pravu. Naravno, meni ne bi bio problem ni sam sa Ronijem da idem tamo, ionako je blizu mesta gde smo stajali; samo sam pokušavao da budem pragmatičan i čovekoljubiv. No, to je palo na gluve Džonove uši. Već u avanturi gubljenja usred noći po šumama Misisipija ja sam shvatio koliko je on nesiguran, prevrtljivog raspoloženja i mišljenja, koliko se lako unervozi i postane iracionalan. Tog popodneva u NO-u shvatio sam još jednu stvar: on iz svoje nesigurnosti ima opsesiju kontrole. Čovek želi da bude glavni, ili barem da ima osećaj da je on taj koji upravlja. To nije preterano izraženo, u smislu da nije bolesni fanatik oko toga, ali u pojedinim momentima, kad oseti da je njegova muškost ugrožena, ume da ga uhvati frka oko toga.

Iz onoga što mi je St kasnije pričala o njemu to mi je bilo još jasnije (napr. želi je stalno pored sebe, nema osećaja za njene druge potrebe –ljudske i kulturne- duri se kad ona nije u stanju da dođe onda kad njemu treba…). Elem, Džon se tu, na ulici, našao između nekoliko opcija, zbunjen između razumne, moje, i sopstvene, opsesivne; najzad se priklonio mojoj, u trenutku slabosti, i smesta počeo sebe (a i mene?) da mrzi zbog toga. Osetio sam to još dok smo išli ulicom, u njegovom pizdunskom gunđanju (zamisli razmaženog 7-godišnjeg dečka koji nije dobio traženi sladoled, i sad ga majka vodi ka mestu na koje mu se preterano ne ide, bez tog sladoleda). No, šta se tu može. Njegov problem.


Kupili smo karte; iako se meni išlo i u IMAX, oni (a pre svega Džon) bili su protiv toga, pa uzesmo samo za obilazak akvarijuma. Već na ulazu smo se razdvojili, po dogovoru, jer ipak imamo različita interesovanja i različitu brzinu hoda. Dogovor je bio da se nadjemo nešto pre 6 kod izlaza (ulaz u akvarijum se zatvara u 5, ali posetioce isteruju tek nešto pre 6). To mi se učinilo čak i malo preteranim – budući da ima još toliko toga za videti u NO- ali wtf, nisam hteo da opet započinjem sa pokušajima pragmatičnog razmišljanja. Nije bio momenat. OK, šetaćemo akvarijumom 2,5 sata, umesto da obiđemo još 2-3 mesta pride. Dobro.

Kao što rekoh, akvarijum je nov, i velik; nemam ga sa čim uporediti jer na sličnom mestu nisam bio, ali ono što sam video bilo je fino uređeno, i prilično impresivno. Najviše vremena sam proveo kod jastoga: 3-4 komada, koje sam posmatrao izbliza, odmah iza stakla, odlično osvetljene, i divio se tuđinskoj lepoti tih alien ktuluoida. Odmah zatim, najviše sam presedeo kod deonice sa ajkulama: velike, bele, 4-5 komada, plivaju sa još nekim sortama riba kojima se ne hrane; iz žablje perspektive posmatraš ih kako plivaju iznad tebe, kruže, stalno u pokretu, povremeno iskeze one ralje, skroz ih izbace, valjda poziraju za posetioce.

foto: sleeping with the fishes:


Ja sam nosio jedan od foto aparata i neumorno škljocao. Avaj, tad nisam znao da NIJEDNA od tih slika neće da uspe, ne znam zašto. No, ne žalim previše zbog toga, iako bi te sa ajkulama bile baš cool da su uspele. Naime, bio sam lagodan sa vremenom, i upijao sam prizore koji su me zanimali po svom nahođenju i bez žurbe. A imaju sve u ovom akvarijumu: i pirane, i neke ogromne amazonske ribetine od po 20 kila komat, i žabe i guštere iz prašume, i jegulje, i vidre, i pingvine… i eto, time sam se zanimao skoro do 6 sati. U jednom momentu naiđoh na Ronija, samog. Siroma je pokušavao da otkrije neko mesto za pušenje, tek u magnovenju svestan gde je, i šta je iza stakala. Upotrebio sam ga za pravljenje nekih slika sa mnom i ajkulama, čak sam ga naterao da mi malo pozira ispred/ispod njih (Roni, i ajkule: koja metafora- čovek i njegovi demoni zavisnosti… he he he). Nadam se da su barem slike s njegovog aparata uspele! (Update: NISU! Osim ako tu nemaju neku vrstu elektronske zaštite ili tako nečeg zlog što sprečava rad foto aparata, nejasno mi je kako nijedna fotka sa 2 različita aparata nije uspela!)

Nešto pre 6 nađosmo se svi zajedno u prodavnici suvenira; bio sam na ivici da kupim jednu drečavu, pretežno zelenu, majicu sa raznim žabama i gušterima na njoj; u poslednji čas sam se predomislio, jer su ti reljefni skotovi od gume, i bila bi zajebana za peglanje/pranje, plus: ne znam bre, previše je drečava čak i za moje kemp momente. Još veća frustracija bila je super crna majica sa belom ajkulom koju bih RADO posedovao- ali su imali samo XL i XXL veličinu… Paceri! Neko vreme sam se nosio mišlju da kupujem neke tričarije za mnogobrojnu dečicu iz familije, a onda shvatih: a) previše ih ima, b) mnogo bi mi para pojelo, c) mnogo prostora/težine u prtljagu, d) nisam siguran ni da li bi im i koliko leglo to što bih kupio, i ne bi li se posle svađali oko toga kome sam kupio bolju i lepšu stvar… Zato reših da bolno pitanje uspomena za rodbinu ostavim za neki kasniji momenat (najverovatnije, za popodne pred poletanje iz USA). -Update: Na kraju nisam kupio ništa nikome, sem majci.


Izađosmo otuda u sivkasto popodne: bilo je nešto oblaka na mutno-sunčanom nebu. Misisipi je bio pred nama. Plan je bio da se nešto pojede. Prekoputa je bio veliki kazino, i St se setila da bi tu mogli da nađemo nešto povoljno, jer navodno menadžment pokušava da za male pare narani i napoji kockare ne bi li bolje trošili na žetonima. Mesto raskošno, veliko, pravi hram Mamonu… a najjeftiniji obrok 19.95 $. OK, idemo dalje. Šetali smo Burbon ulicom (koja, kao, slovi za jednu od čuvenih, valjda boemskih, ili je bar takva bila nekad…).

Nisam impresioniran centrom grada. Prljav je, i nekako – hladan, neljudski. Mogu da razumem alijenaciju koju likovi Popi Z. Brajt osećaju u ovom okruženju. Ima nešto vrlo mrtvo, nehumano u auri. Džon i Roni su umirali za malo kafe, a i jela, pa uđoše u neakav cafe, šta li; ja i Stefani, kao duševniji deo grupe, svratismo u gift shop po malo suvenira. Simpatična turistička mamipara. Na kraju sebi kupih 1 prelepu VUDU majicu /20 $/ (malo šarenija nego što obično nosim, ali jeste u duhu vudua, i strašno je slatka!), 1 vudu lutkicu /3$/ i 5 razglednica grada /1$/. Nisam kupio veliku plastičnu glavu krokodila za 40 $, niti brojne druge lobanje i lobanjolike artefakte. St je nakupovala brdo stvari za svoje sinove te poznanike. Kad smo izašli otuda, ova dvojica su već bili na ulici (Roni sa cigarom, naravno).

Šta sad? Džon je bio umoran: ''I want to go home, I really do.'' Bolele su ga dijabetičarske noge, bio je još uvek mrzovoljan što je mlađi muškarac danas nametnuo maršrutu i ugrozio njegovu alfa-poziciju (ako je čiča u 64-oj godini uopšte igde u prvoj polovini alfabeta!), i već je naglas sa St planirao ponovni dolazak u NO (''just the two of us, a full week, no rush…''). Pomirio se sa današnjim napadom na svoj ego tako što je digao ruke od ispunjenja svojih želja sada, i smesta počeo da planira nov dolazak, u kome bi njegova pozicija bila neprikosnovena. Mene se ništa od toga ne tiče, dok god ne ugrožava moje namere i potrebe.

Ideja da krećemo nazad tako rano zvučala mi je gnusno – jos je bio dan, jedva 7 pm! ''I cannot walk any more, I really cannot…'' Daj barem da svratimo u jednu knjižaru, zacvileh ja – bila je usput, a pomenuta je čak i u katalogu kao jedna od bitnih lokacija, 30 godina u biznisu – used, rare, hard to find books… Pošto je bila usput, pristadoše. Kad, međutim, dođosmo do nje – patka! Zatvoreno! Fuckers zatvorili u 5 pm! Neverovatno! Ovako nešto NIGDE u USA nisam video, nigde, ni u nedođijama Paradajza, ni u North Carolini, NIGDE! Koja blasfemija, fuck! Tu već videh koliko je sati. OK, predajem se. Vidim da će ova poseta NO biti polovična at best!

Odosmo do auta na parkingu, navodno da ostavimo stvari, pa da –na moje insistiranje- odemo još malo u šetnju po French Quarteru. Ako ništa drugo. Ali ne. Odnekud izvukoše podatak da su na radiju čuli da se sprema oluja (što jes – jes, nebo je delovalo kao da se nešto krčka u tim oblacima), a imajući u vidu dugačku vožnju nazad, možda ipak… Bla bla. Naravno, budući da nisam ja taj koji vozi, morao sam da se povinujem i budem uviđavan. OK. Ako mislite da će oluja, onda what the hell, ajde da begamo na vreme. Provozali smo se još malo po gradu jer je St htela da proveri izvesni Youth Hostel gde je odsedala nekada, da vidi da li to još postoji radi. Nađosmo ga: gomila razuzdanih libertena bila je na verandi. New Orleans. Sporedne ulice prljave, zapuštene zgrade, zarasli travnjaci, napukli trotoari… Dekadencija. Još malo pa ko neka srpska palanka.

Pošto im se i groblja zatvaraju u 5 popodne (seljaci!), jedno od onih čuvenih, nadzemnih, spazio sam samo iz auta, preko ograde, u prolazu; tu su samo razglednice da me podsećaju…

Potom izađosmo na hajvej, i zaputismo se nazad. Ubrzo se smračilo, nije se imalo šta gledati kroz prozor, a i bio sam umornjikav, te se dadoh u dremku. Nije da sam nešto ozbiljno i zaspao, ali sam barem žmureći imao alibi što ne govorim ni sa kim. Povratak je protekao glatko, ako ne računamo to što nas je u jednom trenutku zaustavio pajkan zbog prebrze vožnje, i nakon kratke provere podataka pustio glatko, bez kazne, uz opomenu.

Po povratku u Kenton, kod Ronija, negde iza ponoći, obždrao sam se njegovom čorbom sa 15 sorti pasulja plus kobasica, što je jedno od najboljih jela koja sam pojeo od stupanja nogom na tlo USA, samo pojačano činjenicom da nisam imao ozbiljniji obrok celog dana, još od sendviča pojedenih oko podneva. Posle svega ovoga bilo je slatko svaliti se u postelju…

3 коментара:

vilja је рекао...

Eee, šteta što nisi obišao to groblje...možda je to baš ono koje Popi opisuje u NJEGOVA USTA IMAĆE UKUS PELINA. Ni absint nisi probao? Ili jesi?

Dejan Ognjanovic је рекао...

nisam probao ni pelin ni apsint.
od alkohola samo vino pijem, ništa drugo.
a groblje iz priče nije usred grada nego u PM izvan.

vilja је рекао...

"a groblje iz priče nije usred grada nego u PM izvan"

Ma znam bre to...ali i ti kao pisac znaš da groblje (ili bilo šta drugo) u priči možeš da izmestiš gde ti se ćefne, tako da ipak postoji šansa da je to groblje g-đica Brite opisivala...Hmm, jel tebi zarđala mašta ili šta?