izabrana dela

izabrana dela

уторак, 02. фебруар 2010.

THE LOST (2006)


***

3

ne treba ovaj naslov mešati sa TV sapunicom: ovo je ekranizacija romana jacka ketchuma, jednog od brutalnijih američkih pisaca, o čijoj sam novijoj ekranizaciji OFFSPRING (2009) već pisao. znači, ovaj LOST nije TV pantljičara o gomiletini nesrećnika na pustom ostrvu kojima trebaju eoni da otkriju sve svoje prošlosti i tajne, već potka o mladom psihopati i ubici koja je, žanrovski gledano, nešto između trilera i drame, sa mestimičnim (ali nedovoljnim) momentima horora.

zapravo, i ovo je sapunica svoje vrste, jer je opterećeno sa previše likova i međuodnosa (slutim da su u romanu bili smisleniji i bolje povezani) čime se gubi fokus sa onoga što bi trebalo da je u centru: lik mladog psihopate i njegovo iživljavanje nad neposlušnima. iako film traje 2 sata, o njemu saznamo vrlo malo, a o njegovim pajtašima, devojkama i budućim žrtvama još manje, tako da je u suštini ovo exploatacija koja se pretvara da je exploracija, iako NIŠTA ne exploriše i ni do kakvog zaključka ne dovodi sem naravoučenija: ko s psihopatom tikve sadi, svaki dan mu je helovin. u lošem smislu reči.

sad, to je 1 način posmatranja stvari.

drugi je – videti ovaj film kao izvanredno ubedljiv case study jednog već kreiranog PSIHOPATE (čitao sam poprilično o tom poremećaju ponašanja, i ovaj ovde je zaista školski primer) i njegovih priključenija. zahvaljujući ODLIČNOM glumcu (Marc Senter) u glavnoj ulozi, film je –meni barem- bio poprilično zanimljiv, baš zato što sam bio spreman na sporiji tempo i malo krvi između prve i poslednje scene. nisam očekivao da jedna fascinantna glumačka performansa može OVAKO jako i ubedljivo da nosi film! on je i jadan i zastrašujuć i harizmatičan i patetičan i jeziv i komičan, ali sve vreme vrlo živ i sa nepogrešivo autentičnom aurom pravog psihopate (uključujući i harizmu koju takvi likovi ponekad imaju). da se razumemo: film ga ne glorifikuje niti ga čini simpatičnim, već se trudi da sa kliničke distance prati njegove eskapade, i u svom non-judgemental tonu je zaista hvale-vredan!

intonacija THE LOST-a je savršeno pogođena, režija je iz-van-red-na, gluma je zaprepašćujuće dobra (glumci mladi i lepi, a ODLIČNO glume! načas, u neverici, pomislih da gledam ENGLESKI film!) a surovost je vanredna baš zato što se na njoj ne insistira jeftinim žanrovskim forama i fazonima, nego je prikazana matter-of-factly sve do over-the-top finala, gde to malkice ipak zasmrdi po klasičnom slasheru.

u svakom slučaju, ovaj THE LOST nije za svakoga – ne samo iz konvencionalnog razloga (brrr: mnogo nasilja i krvi i patnji nedužnih!) nego, još više, može biti razočaravajuć upravo za one koji očekuju još više 'akcije' koje, u proseku (zbog predugog trajanja) ima vrlo malo.

ipak, ovo je unikatno mračan i opor film koji možda nema neku posebnu dubinu niti podtext niti ne znam kakvu filmofilsku ili žanrovsku involviranost, ali ako želite da provedete 2 sata sa psihopatom u bezbednim, kontrolisanim uslovima, da vidite kako je to bez opasnosti po sebe – ovaj film pruža tu priliku.

PS: neke prelepe devojke se obnažuju u filmu, T&A uključujući i mestimični FF.

6 коментара:

Milosh је рекао...

da li si pogledao i naredni film ovog reditelja i know who killed me, koji mu je moguće i uništio karijeru? to je jedan donekle neshvaćen film koji ima svojih kvaliteta i uopšte nije zaslužio da završi kao jedan od najpljuvanijih filmova u poslednjih deset godina.

Dejan Ognjanovic је рекао...

to beše sa nekom fuficom-glumicom u gl. ulozi? preporučuješ?

Milosh је рекао...

lindzi lohan u trenutku kad je baš dotakla dno (mada, ne i toliko da se u filmu skine, iako glumi striptizetu, što je jedna od mana). za razliku od većine filmova u kojima imaš neku sumanutu premisu koja na kraju bude objašnjena ovde je upriličena inverzija tog principa. u suštini ovo je jedan italo horor tj. reditelj je napravio prilično očigledan omaž italo hororima koji se temelje na iracionalnim i sumanutim premisama a vizuelno je film prilično zanimljiv, pošto se dotični očigledno nagledao i arđenta i bave i rešio je da nam to stavi do znanja. fetišizam spram plave boje (koja ima svoju simboliku, mada je ona vrlo na prvu loptu) je toliko napadan da ja odavno nisam tako nešto video, ali režija je dovoljno dobra da to izvuče, fotografija i muzika su sjajne i dodaju na atmosferi, a kao i (skoro) svaki giallo, i ovaj film vrvi od povremeno loše glume i užasnih dijaloga. film je sahranjen jednako od strane i publike i kritike, dobio je sve maline za koje je bio nominovan, ima užasan skor na imdbu i nalazio se svojevremeno na listi 100 najgorih. no, pošto ameri slabu kapiraju i izvorni giallo i italo horor generalno nije ni čudo što je ova amerikanizovana verzija ovako dočekana. doduše, u drugoj trećini koncept malo počne da škripi kad generički usa-horor seting u par scena promoli svoju ružnu glavu, ali sve se to popravi u zabavnom finalu (počevši od sumanute scene sa ogledalom). naravno, potpuno je očigledno ko je ubica, ali to nije toliko ni bitno. dakle, fetišizacije boje plave (i često u kontarstu sa crvenom) u obilatoj meri, odlična fotografija i muzika i sasvim dobra režija, kao i sumanuta dešavanja koja uključuju ubicu koji amputira delove tela (lindzi lohan veći deo filma provodi bez jedne ruke i noge). znači, kao pokušaj usa giallo filma ovo je jedan zanimljiv i zabavan pokušaj koji je bolji od argentovog pobačaja iz prošle godine, sa kojim deli po neki motiv. jedino i dalje nisam siguran da li se zatekao sa lošim scenarijem koga je pokušao da izvuče kroz stilizaciju ili je to bila ideja od početka...

Milosh је рекао...
Аутор је уклонио коментар.
Milosh је рекао...

nego da pojasnim to oko inverzije... u mnogim filmovima na početku imamo neki dogaćaj koji može da se tumači na neki alternativni, natprirodni ili generalno gledano potpuno out-of-there način, ali onda tokom filma sledi lagana racionalizacija ili pak nagli obrt kad se ispostavlja da sve to ima logično objašnjenje. e, u i know who killed me je obrnuto. od starta se nameće jedno vrlo logično objašnjenje i većina likova u filmu se drže tog objašnjenja i mada gledalac očekuje neki obrt ipak ne očekuje nešto do te mere sumanuto. ali svejedno, logika ide u koš, događaji se povezuju na neobičan način, otkrivaju se tajne iz prošlosti i završnica je čist italo horor (ne tako efektan kao većina izvornika, ali svakako zanimljiv)
jedam li pomenuo da lindzi ima robotsku šaku koju efikasno upotrebi u jednom trenutku, kao i da ima jedna sex scena koja će privući amputee porn fetišiste (iako je relativno čedna)?

(ovaj put bez puno grešaka u kucanju!)

Dejan Ognjanovic је рекао...

ok, u međuvremenu mi je i plissken dojavio da tu lohanštinu treba pogledati, a posle svega ovoga - ok, daću mu šansu.
nego, umesto ovolikog komentara - mogo si ladno napisati mini rivju, legit.
ajde dodaj još malo, upriliči ovo, turi sliku, pa napravi regularan blog post o tom filmu.