izabrana dela

izabrana dela

среда, 29. децембар 2010.

MONTEVIDEO, BOG TE VIDEO (2010)

**(*)
3-
            pre svega, ja uopšte nisam ciljna grupa za ovaj film, po mnogo osnova.
            kao prvo, ne zanima me fuzbal, ali ama baš ni najmanje.
            kao drugo, ne volim melodrame, a naročito ne ovdašnje.
            kao treće, uglavnom izbegavam žanr 'domaći film', a naročito ako među akterima vidim bjelogrlića.
            kao četvrto, ovo je jedan komercijalno centriran film koji gađa prosečnog srpskog gledaoca – a ta živina nije poznata ni po ukusu ni po suptilnosti.
            ipak, sve to imajući na umu, poštenje mi nalaže da priznam da je ovo jedan sasvim dobar pripadnik svoje branše – good of its kind, što bi reko naš narod – i da se u njegove najveće kvalitete ubraja to što nije ni bruka ni bljuzga kakve smo, all things considered, imali pravo da očekujemo (mislim, mi koji nismo primarna ciljna grupa za ovo; ovima ostalima ima da legne ko budali šamar).
            MONTEVIDEO (1. deo) je jedan sasvim korektan filmić 'za narod', u mnogo čemu iznad tvorevina tipa RANJENI ORAO: THE MOVIE, ili smokijevskih i panonsko-govnarskih patetika, te se, uz određen manji oprez, ipak preporučuje za gledanje i osobama koje, zapravo, nisu idioti.
            priča je pitka, fino napisana, odglumljena i režirana (!), dovoljno zanimljiva da se ne oseti tih 2 sata i 20 minuta trajanja. likovi su prijemčivi, dobro odglumljeni, dinamika je za srpske uslove znatno iznad uobičajenih standarda, i sve to sasvim dovoljno navlači – za jedno gledanje. vidi se da su glumci dobro uvežbali rad sa loptom, i scene njihovih egzibicija deluju uverljivo. posebna pohvala bjeli na vrlo pristojnoj režiji: ko bi očekivao od početnika da ovako pregledno i jasno režira brojne dijaloške scene sa po tucetom aktera u sceni, a da opet bude jasno ko je gde u sobi? i još pohvalnije – da precizno režira scene fuzbalerisanja tako da čak i meni, laiku za tu najnebitniju sporednu stvar na svetu, bude jasna svaka akcija, ko je kome dodao, ko je šta kako uradio i odakle je u šta šutnuo loptu. prepuštam drugima da broje preskočene rampe – ako ih uopšte ima – ja ne primetih ništa dramatično u tom smislu, naprotiv, vrlo sam zadovoljan tehničkim aspektima storitelinga.
            da li ću ovo gledati ponovo? teško.
            da li ću gledati tv seriju? verovatno (ali ne na tv, nego kad/ako napravi .avi varijantu).
            da li ću gledati 2. deo? obavezno!
            u suštini, ovo nije prevashodno niti film o fuzbalu, niti je, strogo gledano, melodrama. scenario je strukturisan kao priča o muškom prijateljstvu gde su žene tek mekgafinke koje (pomalo mehanički) pokreću određenu dinamiku između dvojice glavnih likova, čiji je odnos u centru pažnje. u toj izrazito muškocentričnoj priči deblji kraj izvlači danina jeftić kao kelnerica rosa, jedra devojka 'iz unutrašnjosti', prozaičnijeg izgleda i lika. scenario (ali i kamera) više voli ninu janković u ulozi valerije, snob-buržujke koja voli da šokira buržoaziju (!). 
kroz njih dve se ogleda česta dualnost u dragojevićevim scenarijima – selo vs. grad, seljaci vs. urbani snobovi… što je za svaku pohvalu, nina pokazuje skoro sve svoje draži u jednoj podužoj, pristojno erotičnoj i otkrivajućoj sceni. što se momaka tiče, od grupnog tuširanja, za sada – ništa.
            druga osa na kojoj scenario počiva jeste – duplo 'ružno pače' koje izrasta u labuda. na individualnom planu, to je priča o usponu jednog finog, nevinog momka, tirketa (miloš biković) od nezaposlenog i besperspektivnog siročeta sa čubure koje pika loptu po ulici, do žive legende 'jugoslovenskog' fudbala. na kolektivnom planu, to je priča o jednoj 'reprezentaciji' bez experata, bez para, sirotoj i bez igde ičega, koju ni rođeni kralj ne podržava (zato što su hrvati ispali pičke – suprajz! – i napustili savez dok se centar istog ne vrati u bjeli zaaaagreb mojaaaa… a kralj je, siroma, zabludeo idejom jugoslovenstva, i neće da sponzoriše čisto srpski tim kao nacionalni). i tako jadna i krnja i obeshrvaćena 'reprezentacija' na sveckom prvenstvu u urugvaju 1930. godine izraste u 'labuda' osvojivši TREĆE mesto.
            naravno, priče ovog tipa uvek prijaju – od slivnika do zvezda, od poniženja do trijumfa, iz blata do prestola… a scenario sve to lepo priprema, razvija i (na kraju) naplaćuje, po svim pravilima i propisima holivudskog storitelinga.
            a za srpske gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, tu su:
            1) obavezno gudanje violinama kad god se očekuje od gledaoca da zasuzi (inače, muzički skor je u najboljem slučaju osrednji, a uglavnom slab);
            2) najbesramnije, najodvratnije exploatisanje šmirantskog klinčeta za najdirektniju manipulaciju emocijama još od SIROČETA ENI (pritom, to je onaj isti mališan koji uvodi i izvodi GEORGIJA – ok, ukusi su različiti, ali meni je to derište antipatično!) uzgred, ovaj klinja u domaćim filmovima već polako stiče status NARATORA, i to obavezno iz neke nad-istorijske (da ne kažem: božanske) perspektive; to, u 1. delu, nije objašnjeno niti opravdano, i pažljivom gledaocu – tj. meni – smetalo je to što on govori iz napadno današnje vizure (npr. ima u njegovoj žvaki momenat kad kaže da je to bilo u vreme kada su bogataši dolazili na stadione da gledaju sirotinju kako šutira loptu, umesto –kao danas- da sirotinja dolazi da gleda bogataše kako to rade; to je, kako saznadoh, autentična tirketova izjava - ali on je to kazao nekoliko decenija nakon događaja koje nam klinja ovde opisuje.);
            3) potpuno šićardžijska upotreba psovki za razgaljivanje srpske stoke. na drugoj premijeri u nišu (ne pitajte! prva premijera bila je 21.12. u neuslovnoj sportskoj (!) hali ČAIR, kojom prilikom je ispao grdan haos i ludilo… al neću sad o tome; ja sam ovo gledo na drugoj premijeri (sic!), 28.12., na spec. platnu i sa spec. novom tehnikom u KLUBU VOJSKE NEPOSTOJEĆE) pokazala se, po ko zna koji put, večita istina: nijedna fora i nijedan fazon ne pali kod srbina kao – psovka. što da se neko zlopati sa neznamkakvim igrama reči, suptilnostima, aluzijama, što da se ljudi muče sa tim 'humorom' kad je dovoljno da neko dođe i otera nekog u pizdu materinu pa da srbin počne da se valja po nečistom podu kao da je čuo jebemligakakav vic?!
            - hint: od sada sergeja trifunovića angažovati za SVAKI srpski film, nevezano za žanr, da se povremeno javi i pičakara koga stigne. uspeh je garantovan! a i njemu to lepo i prirodno ide. šteta što su tvorci SRPSKOG FILMA bili tolike naivčine da ne upotrebe taj potencijal svoje zvezde. kao, izigravaju neke umetnike, nije nego! prave subverziju! društvenu kritiku! idi, begaj! da su samo malo nafilovali replike, recimo: "to je film, miloše, pizda li ti materina!" ili "newborn porn, steram ti ga majke!" ili "to je prava srpska porodica, jebalo si je mater" i sve u tom stilu, SRPSKI FILM bi, umesto jedva 4000 gledalaca, u srbiji imao barem 40.000…
            4) čitav niz stereotipova za gudanje po srčanim žicama publike: zabrinuta samohrana majka strepi za sina! dirljivi flešbekovi siročeta na saznanje o očevoj pogibiji u I sv. ratu! komšije-neistomišljenici vatreno navijaju slušajući prenos na radiju! radio-reporteri-neistomišljenici vatreno navijaju svako za svoje favorite tokom prenosa! katastofalno loš početak utakmice koji se dramatično preokrene u drugom poluvremenu - iz debakla u spektakl! i sve te fore i fazoni koji su palili i koji pale još iz doba nemog filma. (da budem iskren: ponešto od ovoga zaista funkcioniše, i priznaću da su i moje suzne žlezde proradile u dva navrata; takođe, nasmejao sam se na 5-6 mesta – nijedno od toga nije bilo na psovkama.)
            5) a koga ne trone ništa od ovoga, ček da vidimo dal neće srce da zaigra na jednu spektakularno tempiranu upotrebu himne BOŽE PRAVDE! ajd, junače, ne zaplači, kad nam režija prikazuje krupne planove razridanih faca dok pevaju himnu u trijumfu, uključujući, naravno, naročito ono derle koje nam pripoveda ceo film a čije suze bi trebalo da rastaču i granit!
            inače, MONTEVIDEO treba posmatrati u kontexu trenda koji postaje sve dominantniji u srpskoj kulturi, a koji sam negde već krstio kao "LIGA SRPSKIH DŽENTLMENA". koren ovog trenda leži u okretanju (slavnoj) prošlosti u kulturi koja budućnosti nema. narod u izumiranju, država u propasti i (pod)svest o tome da ovde ništa dobro niti vredno NEMA BUDUĆNOSTI u pozadini su sve popularnijeg okretanja navodno sjajnoj, a svakako od ovoga danas daleko sjajnijoj prošlosti, i njenog dodatnog zašećerivanja i ukrašavanja i idealizovanja. što reko direktor ovog projekta: "U pitanju je jedan zaista neuobičajen pokušaj da se publici prikaže epoha tridesetih godina prošlog veka kada je Srbija zaista bila gospodska zemlja." to je ipak mnogo lepše reko pesnik: "tad smo bili kao novi, a sada smo farsa" odnosno "tad smo bili violine, a sada smo trube." e, a kad smo već trube, daj barem da gudimo u violine kakve smo nekada, kao, bili.
            otud vraćanje -i besprizorno spektakularna vaskrsnuta popularnost- mir-jam i njenih ORLOVA (iz tog "gospodskog vremena"). i zato su kripto-fašisti poput dimitrija vojnova hvalili i taj treš, btw.
otud spektakularna popularnost KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA, u kome se takođe veliča ta "gospodska" srbija, koja bi bila zlatna da samo nisu došli ti sirovi, nepismeni i nekulturni komunisti; eh, da nam ostadoše oni časni i kulturni četnički vampiri ("gospoda!") – pa čak, faute de mieux, i one švabe (kulturan svet, ipak!), gde bi nam bio kraj? (o ovome videti izvanredan text rastislava dinića!)
otud odlična prođa ČOVEKA KOJI JE UBIO TESLU, koji nam nudi alternativnu istoriju, u kojoj to gospodsko vreme ne da nije izumrlo, nego je u njemu srbija supersila (tesli fala!) a amerikanci su neke šušumige za lupanje čvrga.
otud još grdni neki projekti u nastajanju koji srpsko 'zlatno doba' traže u bližoj ili daljoj prošlosti, iz prostog razloga što ga, ni uz sve napore mašte ili volje, ne mogu videti u sadašnjosti ili iole zamislivoj, doglednoj budućnosti. istorijske bajke umesto naučne fantastike.
            refleks, dakle. predvidiv, i sasvim razumljiv odgovor (makar i nesvestan – baš utoliko više rečit!) na smutna vremena u kojima životarimo. eskapizam kao jedina opcija u vreme kada je svaki utopizam zatrpan duboko u smradne i blatne jame da na njega niko više nikada i ne pomisli…
            da zaključim: MONTEVIDEO je jedan sasvim pristojan komad konfekcijskog eskapizma. umesto šamara za buđenje od strane npr. PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji bi da nas uznemiravaju nekim neprijatnim porukama, bjelogrlić i SPS prinova dragojević (!) nam nude BOLJE JUČE - jer bolje sutra niko, ali ama baš niko ne sme ni da pomene, a kamo li da na njega pomisli bez jačeg udela gorke ironije i mazohističkog sarkazma. dok srbija-titanik tone, orkestar nam svira šlagere iz nekih gospodskih vremena.
            "svi vi što sanjate o sreći…" – ponovo radi bioskop. a dokle će – ne znamo!

18 коментара:

Aleksandar је рекао...

Odličan tekst, sve dok ga nisi svojski ukenjao pred kraj.

Bad Seed је рекао...

jebote, teraju te da zavolis domaci film, jer nam 'daje' bioskop...jedva cekam novi surdin film, lele, a tek balasevic family...manson family!!!

Garp је рекао...

Dobar osvrt.A o tome koliko puta su Hrvati(me too) ispali picke a Srbi pizde,dalo bi se razgovarati.

adolescent је рекао...

Ja se nadam da je ova ne-gramatika u tvom tekstu namerna izvedba. Ako nije, ja bih se na tvom mestu zapitao da li sam dorastao da pisem cak i kritiku novog preparata za mrsavljenje, sa tim gramatickim i pravopisnim znanjem.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ne brigaj za moju gramatiku, adolescentu. kad porasteš, kašće ti se samo.

barbarada је рекао...

najvise volim kad kriticar svesno i odgovorno pusti da mu se otme pozitivna kritika onoga sto ne voli. dejane, dzentlmen si i kad nije tvoja solja caja!

milosh! је рекао...

fin subjektivan post, ali miljama daleko od objektivnosti i prave kritičke recenzije. ali dobro, to each his own.
inače, baš "odrastao" odgovor na zamerku o gramatici, vidi se da znaš da uđeš u argumentovanu raspravu i da umeš da podneseš kritiku koja je sasvim na mestu.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ovaj blog postoji već pune dve godine, i nemam nameru nekome ko je juče prvi put došao na njega, i smesta našao zamerku na prvi text koji je tu video, da objašnjavam stil, pristup, etitjud, jezik, pravopis i ostale idiosinkrazije ovog konkretnog bloga.
takođe, autor bloga je objavio grdne neke knjige, radove itd (vidi sliku sa strane, i detalje u bibliografiji), pa nema potrebu da se, na blogu, pravda ili dokazuje ko je i šta je, da li je pismen ili šta, a naročito ne nekom tamo 'adolescentu'.
autor bloga - dejan ognjanović - pod punim imenom i prezimenom stoji iza svojih radova, pa zato svaki 'adolescent', 'milosh!', 'anonymous' ili ko god to poželi može u njima da se obavesti o njegovoj eventualnoj nepismenosti.

nasJa је рекао...

more tebe Ghoule treba tući. kakav je to kilav ton za film koji ti je sve vreme dobar, al kao nisi očekivo da je tako dobar al mu priznaješ da je dobar i tako sve u krug. pa jel dobar il nije dobar jebote!

Dejan Ognjanovic је рекао...

ovi pozivi na nasilje nisu u duhu ovog miroljubivog i filmoljubivog bloga!

Miodrag је рекао...

Subjektivno i po svaku cenu kritizersko vidjenje koje samo sebe pobija nekoliko puta. Film razbija stereotip o tuznoj i prokletoj Srbiji i kaze nam da se, pobogu, poneki san moze i ostvariti. Ljudima je dosta luzerskog, pesimisticnog predstavljanja Srbije. Valjda je bilo i lepih momenata u nasoj istoriji, a to je ono sto luzerski duh nekih uporno nece da vidi. Bjelogrlic me je prijatno iznenadio ne samo tehnikalijama koje je odradio vrhunski vec i svojim ličnim pečatom, autentičnošću koju je izgradio već svojim debitantskim ostvarenjem. Ovakav pozitivizam i optimizam sam osetio samo još nakon gledanja, Amellie Poulain i to je ono što krasi i daje pečat ovom filmu.

mvranjes је рекао...

Pre svega, otela mi se iz misli neodoljiva slicnost Dejanovih i fanova Ivana Ivanovica ( parafraziram - "neki moji rodjaci" )koji su dobili jasan i precizno definisan zadatak da ovaj blog ispune srceparajucom podrskoj neshavacenog naratora kritike filma. Primetili smo da je svaki detalj filma pazljivo odgledan, kao i da je Dejan rastao u nekoj buducoj Srbiji ciji je maternji jezik engleski. Bar u prilog tome idu sve one "divno" izrecene fraze na gore pomenutom jeziku. Valjda je to podsticanje "zivine" da se nauci razumevanju sveta iz pravog ugla - Dejanovog. Otud, valjda, toliko gresaka u pravopisu jezika koji je doticnog ucila osnovna skola dok je jos sricao rec "blog". O njegovom razumevanju znacenja te reci nema potrebe ni govoriti. U svakom slucaju, odlican govor Dejane. Kritika je fenomenalna. Cak necu ni dati zamerku. Cisto da bih se razlikovao od prvog komentara izvesnog Aleksandra ( citaj brata od tetke prvog komsije ) u kome se nalazi i jedna, toliko puta kritikovana, psovka. A i zasto da kritikujem bilo sta, pa da prodjem kao "adolescent". "Blesavi" covek koji se, zamisli, protivi tvojoj nepismenosti.

Dejan Ognjanovic је рекао...

eto ti ga sad. izgleda da se ljudi dele na one koji znaju ko je Ivan Ivanović, i na one koji NE znaju ko je ta osoba.
ja definitivno ne znam o kome prethodni komentator ili komentatorka govori.
o mom futurističkom odrastanju u budućoj srbiji, i o ostalome - kad se obavestim o tome s kim sam to upoređen.
za sada vidim jednog fuzbalera crvene zvezde s tim imenom, a pominje se i nekakav drugi istoimeni, na sajtu SKANDALA...

mvranjes је рекао...

Ja zaista ne vidim uporedjivanje autora bloga sa bilo kim. Uporedjivanje je bilo usmereno ka fanovima "velikog i prepametnog" osnivaca ove debate o necemu toliko jednostavnom i prizemnom kao sto je 2 sata i 20 minuta smeha neopterecenog bilo cime sto unosi nemir u nervni sistem svakog pojedinca u ovoj zemlji. Da se razumemo, ovo nije jednostavna kritika niti moje misljenje o filmu. O tome bih mogao drugom prilikom. Naravno ovo je poslednje mesto gde zelim izneti svog stav. Ovo je samo komentar na stav autora. Da rezimiram, kada bi svi na svet i sve sto cini zivot gledali kao Dejan, nasao bi se sigurno i neko dovoljno dokon da i o smanjenju broja servisa na Australian Open-u ( i to samo onih preko 200km/h) otvori javnu debatu nesagledivih razmera.

Dejan Ognjanovic је рекао...

"Naravno ovo je poslednje mesto gde zelim izneti svog stav."
= odlično.
vaše je pravo da birate da li ćete imati stavove, kakvi će oni biti, i gde ćete ih ili nećete iznositi. iz dosad iznetog siguran sam da ni ja a ni čitaoci ovog bloga nećemo mnogo patiti za vašim neizrečenim stavovima.

pecavuk је рекао...

I tebi je druze, ovo kritika? Procitao sam samo par prvih recenica. Najvise mi je zapao za oko, sledeci deo>

'' kao četvrto, ovo je jedan komercijalno centriran film koji gađa prosečnog srpskog gledaoca – a ta živina nije poznata ni po ukusu ni po suptilnosti.''

Ovime si osramotio i sebe, i mnoge druge. Ovo je film, koji cilja na NADprosecnog srpskog gledaoca. Ako se tebi, film kao takav nije dopao, onda ti stvarno spadas u tog prosecnog srpskog gledaoca.

Dejan Ognjanovic је рекао...

druže, nije ovo kritika.
ovo je rivju.
ako te zanimaju kritike, imaš skroz desno kategoriju koja se zove -suprajz?!- KRITIKE, klikni na nju pa čitaj.

Aleksandar је рекао...

mvranjes, ne bih da trošim vrijeme u odgovaranju na tvoja lupetanja, samo ću da ti dam besplatan savjet: U budućnosti probaj da se uzdržiš od komentara o ljudima koje ne poznaješ, jer ispadaš ne samo glup nego i nekulturan.