U četvrtak, 9. decembra, u sali na I spratu beogradskog Doma omladine biće održana promocija novog broja časopisa GRADAC posvećenog piscu Williamu S. Burroughsu. Dešavanje počinje u 19h.
Na promociji ovog broja Gradca pod nazivom VILIJAM BAROUZ: TOTALNI OTPADNIK govoriće Dejan Ognjanović i Nenad Daković.
Ljubiteljima underground književnosti kultnu figuru kakva je Barouz ne treba posebno predstavljati: njegova popularnost danas, preko jedne decenije nakon njegove smrti, veća je nego dok je bio živ.
William Seward Burroughs (1914-1997) je pisac čiji je značaj u svetskim okvirima u velikoj nesrazmeri sa dostupnošću njegovih dela (kao i napisa o njemu) u ovdašnjoj književnoj periodici. Ovo je zgodna prilika da se nešto više kaže i pokaže o njemu.
Razgovor će biti ilustrovan insertima iz igranih i dokumentarnih filmova i intervjua sa Barouzom i o Barouzu.
Uvod u temat o ovom velikom piscu, koji sam za novi broj časopisa Gradac pripredio, pročitajte ovde.
nekoliko dobrih dokumentaraca o čiči možete skinuti ovde:
inače, slušati cult-ghoula kako vam priča o cult-barouzu i još uz to pušta cult-odlomke, pa to je retkost i uživanjcija maltene ko da dobijete sedmicu na loto!
zato, u to ime, najnoviji HIT grupe PERO DEFFOMERO možete odgledati i odslušati na ovome mestu i radovati se izveštaju iz srpske interzone propuštenom preko radio teherana!
vidimo se u četvrtak!
PS: Baš prikladno! Prevodilac BAROUZOVIH GRADOVA CRVENE NOĆI dobio nagradu za taj rad, a u obrazloženju udruženja prevodilaca opširno citiran – ja:
OBRAZLOŽENJE ZA DODELU NAGRADE "MILOŠ ĐURIĆ" ĐORĐU TOMIĆU (VILIJAM BAROUZ. GRADOVI CRVENE NOĆI. "FABRIKA KNJIGA", BEOGRAD, 2010)
Verovatno ne postoji tekst o Vilijamu Sjuardu Barouzu, američkom romanopiscu, pesniku i esejisti, koji ne sadrži – na ovaj ili onaj način formulisano – tvrđenje da je on najkontroverzniji autor XX veka. Time nije malo rečeno jer se književnost prošlog veka – književnost u užem smislu, to jest umetnička proza – može opisati i kao razgradnja konvencija realističkog romana, pa je svaki inovativni autor bar neko vreme smatran „kontroverznim“.
Kad je reč o Barouzu, taj pridev odnosi se na njegov život koliko i na njegovu prozu. Rođen 1914. u uglednoj američkoj porodici, veoma rano je otkrio „nelagodnost u kulturi“, najpre kao „bolesno inteligentno“ i problematično dete, a onda i kao otpadnik od porodice i društva, ovisnik o drogama, homoseksualac, osoba koja je na razne načine kršila društvene konvencije i zakone. A otkad je otkrio svoju spisateljsku vokaciju pa do smrti 1997. godine, Barouz je uobličavao svoje životne eksperimente u ništa manje eksperimentalno delo – apokaliptični Barouzlend – koje je izazivalo ekstremne reakcije i čitalaca i kritičara: od gnušanja i potpunog osporavanja književne vrednosti do oduševljenja i priznanja kakvo mu je, među ostalima, odao Džejms Grejem Balard: „Pravi genije i prvi mitotvorac sredine XX veka“ i „direktni naslednik Džejmsa Džojsa“.
Od Barouzovih osamnaest romana i novela, šesnaest zbirki priča i četiri zbirke eseja na srpski su dosad prevedeni Goli ručak, Peško, Džanki, Knjiga snova, i Gradovi crvene noći, prvi deo trilogije poznog Barouza, koju mnogi smatraju njegovim najvrednijim delom. Prevod ovog poslednjeg romana doneo je Đorđu Tomiću nagradu Miloš Đurić za najbolje prevedeno prozno delo u 2010. godini.
Teškoće na koje prevodilac Vilijama Barouza nailazi – i s kojima se Đorđe Tomić sjajno izborio – sažeto je opisao Dejan Ognjanović u uvodu za najnoviji broj časopisa Gradac, u celini posvećen ovom autoru:
„Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnost i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa Tanatosom...) postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada bio krajnje skromno predstavljen srpskom čitaocu.“ I dodaćemo: zbog čega je ovaj žiri Đorđu Tomiću jednoglasno dodelio najveću prevodilačku nagradu.
Baš prikladno! Prevodilac BAROUZOVIH GRADOVA CRVENE NOĆI dobio nagradu za taj rad, a u obrazloženju udruženja prevodilaca opširno citiran – ja. Vidi detalje u textu.
ОдговориИзбриши