izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 12. децембар 2011.

ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (2. deo)


             Ova kratka "enciklopedija", koju je priredio Mauro Bozeli, svojevremeno je izašla u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO). Kasnije je ista "enciklopedija", ali u malo boljem prevodu, izašla u magazinu ZNAK SAGITE br. 13, posvećenom hororu.
Obe su prevedene manjkavo, a naročito Dnevnikova verzija. Evo jednog primera budalaštine koja je objavljena u MEFISTO specijalu. U prevodu odrednice o Siberiju Kvinu stajalo je: "Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, ali su urednici, iz nepoznatih razloga, većini njegovih pripovedaka uskratili objavljivanje." Kakva koještarija! Zašto bi onda pisac koji nije bio dovoljno dobar za Weird Tales – magazin koji se baš nije odlikovao probirljivošću i visokim standardima! – uopšte imao mesto u ovoj enciklopedijici? Tačan prevod, međutim, treba da glasi: "Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, koje su urednici automatski prihvatali za objavljivanje." I to nije sve. Kod Eversovog "Pauka" prevodilac tvrdi da žena-pauk "navodi muškarce što je posmatraju iz kuće preko puta da se međusobno poubijaju". Ispravno je – "navodi muškarce… da izvrše samoubistvo". Jedan po jedan, a ne all-together. Za Herberta se u MEFISTOVOM dodatku tvrdi da je napisao roman RATI (očito treba: PACOVI). Itd.
U ruke mi je pala e-verzija ovog DILAN DOG prevoda koji je neko OCR-ovao i takvog ga pustio u promet. Ja rekoh da je podelim sa narodom ovde, ali ne u copy-paste verziji, nego sam uzeo i očistio sva ta imena i naslove tako da liče na ono što faktografski treba da stoji, a na kraju sam popravljao i promašeni smisao (kao u deonici o Kvinu i njoj sličnim brljotinama). Mrzelo me je da sređujem nakaradni stil i jezik prevodioca, ali sam barem očistio faktografiju tako da ovo bude bliže verziji koja može biti od koristi, naročito onima koji tek čine svoje prve korake ka hororu u književnosti.
            U tekstu sam crvenim slovima naglasio naslove koji imaju moj specijalni Seal of Approval pa u istraživanju horora slobodno krenite od njih.

DŽEJMS, HENRI (1843 – 1916)
Da li ste znali za kratki roman Henrija Džejmsa “Okretaj zavrtnja”? Ako niste, potrudite se da što pre upoznate dvoje dečice, Majlsa i Floru, kojima jeziva priviđenja Kvint i mis Džesel pokušavaju da ukradu nedužnost, i senzibilnu guvernantu što je jedina u stanju da vidi nakaze i shvati njihove zle namere, ali joj niko ne veruje. Autor će krajni sud prepustiti vama – postoje li zbilja duhovi ili se radi tek o plodu bujne mašte? Ovakvim postupkom sjajni Džejms postiže izuzetan efekat, kao da potvrđuje mišljenje M. R. Džejmsa kako tumačenje treba uvek da bude racionalno, međutim krhko i, samim tim, neprimenjivo na realnost.
Amerikanac Henri Džejms, autor čuvenih realističko–psiholoških romana “Dejzi Miler” i “Ambasadori”, bio je fasciniran Evropom i natprirodnim. Posebno su mu uspele priče na temu “udvajanja”. U “Veselom kutku” upoznajemo autorovog sunarodnika koji, nakon što je proveo život u Evropi, susreće vlastito priviđenje i shvata šta bi mu se dogodilo da je, kojim slučajem, ostao kod kuće. “Smisao za prošlost” govori o čoveku koji se vraća nekolko vekova unazad da bi, poput duha, pohodio porodični dom.

DŽEJMS, MONTEGJU ROUDS (1862 – 1936)
Njegov svet čine usamljene vile, pažljivo negovani vrtovi, pansioni na morskoj obali – dakle, tipično engleski ambijenti u koje se ulazi na vrhovima prstiju da se domačini ne uznemire. Ali, KOGA bismo i mogli uznemiriti ? Upravo je u tome suština.
Filolog, arheolog, bibliograf, paleograf i rektor Itonskog univerziteta, Montagju Džejms je obožavao da plaši ljude. Obično bi tokom badnje večeri prijateljima čitao svoje priče strave i užasa, udobno zavaljen kraj kamina. Godine 1904 objavio je zbirku “Priče jednog antikvara o priviđenjima”. Gotovo je nemoguće izdvojiti najbolje, jer su sve podjednako sjajne, ali ćemo ipak navesti nekoliko posebno zanimljivih. “Broj 13” govori o ukletoj sobi u danskom hotelu koja čas nestaje, čas se opet pojavljuje; “Grof Magnus” pripoveda o švedskom čarobnjaku kome uspeva da se vrati u život ; u “Razderanim srcima” diletanta što se bavi crnom magijom ubijaju duhovi njegovih žrtava; u priči “Zazviždi i doći ću, dečače” radoznali profesor zviždukom evocira divlje, bestelesno biće koje se potom nastanjuje u spavaćoj sobi. Knjiga je postigla ogroman uspeh, pa je Džejms docnije publikovao još tri, takođe dobro prihvaćene, pripovetke.
Autorov je stil apsolutno britanski – on nikada ne drami, ne podiže glas, več pažnju privlači svojevrsnom zamaglenošću i mirnoćom. Njegova engleska provincija deluje normalno, bezbedno, čak pomalo monotono. Isti su takvi i likovi – rasejani naučnici i profesori, ekscentrični istraživači, arheolozi, seoski plemići. Nešto im je svima zajedničko: izražena radoznalost. Bave se starim predmetima, prašnjavim rukopisima, slikama, zapisima što ih treba dešifrovati ne očekujuči da če u pitomini koja ih okružuje silovito proraditi užas. Nesrećni VREKSOL uporno ponavlja kako bi želeo da upozna pokojnog grofa Magnusa, mada izgovorenu rečenicu svaki put prate čudni, uznemirujuči zvuci odnekud iz podzemlja.
Protagonista “Miševa” učestalo zaviruje pod pokrivače na krevetu. Iako se plaši, nezadovoljan je što se ništa ne dešava. Posebno je interesantna pripovetka pod naslovom “Upozorenje radoznalcima”. Džejms oprezno uvodi čitaoca u radnju, sitnim naznakama ukazuje da nešto nije u redu (tehnika koju su docnije mnogi imitirali) unapred izazivajući strah.
Na kraju užas iznenada upada u sada već nenormalnu stvarnost zahvatajući i najintimnije kutke. Pod jorganom se ipak krije dlakava kreatura sa mnogo zuba, a grof Magnus oživljava. Dakle, najpametnije je ne dirati ono što ne poznajemo – to bi bila poruka Montagjua Džejmsa.

DŽEKSON, ŠIRLI (1919 – 1965)
Širli Džekson je često, sa zadovoljstvom, za sebe govorila da je jedina istinska veštica u Novoj Engleskoj. Ipak, bez obzira na bogatu magijsku lektiru, stočiće za komuniciranje sa duhovima, tarot karte i ostale okultne relikvije, debeljuškasta i simpatična Širli nije se zbilja bavila čarolijama izuzev, dakako, u svojim izvanrednim pričama.
U “Lutriji” se autorka pozabavila mirnim gradićem Nove Engleske nastanjenim apsolutno normalnim ljudima. Jednom godišnje, međutim, održava se velika lutrija, a onaj čiji broj bude izvučen osuđen je na kamenovanje do smrti. Pripovetka je 1948 godine objavljena u “Njujorkeru” nakon čega je usledila burna reakcija čitalaca, dok su neki optuživali Širli Džekson za perverznost i antiamerikanizam, drugi su se interesovali u kojem se tačno mestu odvija tako sjajna zabava. Među brojnim pismima nalazilo se jedno koje je posebno dirnulo pisateljicu, pa je na njega lično odgovorila. Docnije se ispostavilo da je reč o čoveku koji je sekirom usmrtio suprugu.
Najpoznatije delo Širli Džekson svakako je roman “The Haunting of Hill House” o grupi parapsihologa što izučavaju čudne pojave u Hil Hausu. Senzibilna heroina Elinor Vans, autoričin alter ego (pateći od agorafobije, ona gotovo nikada nije izlazila na ulicu), beži od porodice u potrazi za slobodom i ljubavlju, ali ostaje zatočenica same sebe. Hil Haus je solidna, masivna građevina, luda, zla – na njenim se zidovima pojavljuje natpis “Elinor, vrati se kući”. Konačno Hil Haus pronalazi svoje priviđenje - nežnu Elinor Vans.

EVERS, HANS HAJNC (1871 – 1943)
TERTULIJAN, hrišćanski filosof iz ΙΙ veka, propovedao je da je žena predvorje pakla, u šta je nemac Hans Evers bio potpuno ubeđen. U pripoveci “Pauk” misteriozna devojka kose boje slonovače sedi kraj prozora i navodi muškarce što je posmatraju iz kuće preko puta da izvrše samoubistvo.
Roman ALRAUNA opisuje prelepu ALRAUNU, kćerku berlinske prostitutke i manijakalnog kriminalca, čijoj opasnoj privlačnosti jedino uspeva da se odupre FRENK BRAUN, i to tek nakon što je izazvao njenu smrt.
Mešajući strah, seks, sadizam i smrt, Evers je predstavljao sjajnu inspiraciju za filmske stvaraoce (“Alrauna” je ekranizovana čak pet puta), a njegova su dela primer bestselera “trivijalne literature” sa početka veka. Evers je samog sebe definisao kao osobu koja “luta vrhovima ludila” smatrajući da čovečanstvo nije kreacija boga, već san demona. Poput klasičnog “crnog romanantika” vladao se dijabolično i ekscentrično. Bio je donžuanski, avanturistički tip, kao njegov alter ego Frenk Braun, heroj romana “Vampir”.
Autor se do te mere identifikovao sa vlastitim negativnim likom da se tokom drugog svetskog rata bavio špijunažom i bio aktivni član Hitlerove nacističke stranke. Kada je Hitler pao, Evers je optužen za zločine nad Jevrejima. Knjige su mu javno spaljivane, a pisac je umro kao prokaženi rasista. (Ovo je gomila budalaština, ali neću ovde o tome; Evers će uskoro na blogu imati detaljnije predstavljanje – prim. Ghoul) 

GOTIKA
Jedan od prekrasnih stihova romantičarskog poete Šelija glasi: “Olujna lepota užasa”. Hrabro zanemarujući kruta pravila klasike, romantizam LEPOTU, odnosno SUBLIMACIJU nalazi u pitoresknom, divljem, egzotičnom, novom. Sam termin ROMANTIČKI izveden je iz viteškog i fantastičkog srednjovekovnog i renesansnog romana.
Otkriveni senzibilitet prema životnoj melanholiji i mračnoj strani naročito je izražen u stihovima KOLINSA (“Ode strahu”), JANGA (“Noći”) i GREJA (“Elegija napisana na seoskom groblju”). Godine 1764. engleski su čitaoci dobili na dar fascinirajuće delo o oklopljenim vitezovima, duhovima i damicama u opasnosti – “Otranski zamak”. Ubrzo je, međutim, utvrđeno da nije reč o autentičnoj tvorevini, več imitaciji sjajnog književnog diletanta HORASA VOLPOLA. Literarni stil što ga je on lansirao prozvan je gotskim, poput najfantastičnijeg, spiritualnog i sublimnog arhitektonskog modela.
Ne odlikuju se svi gotski romani mračnim srednjovekovnim ambijentom, ali se obilato služe Volpolovim imaginativnim arsenalom: razrušenim dvorcima, natprirodnim pojavama, olujama, tajnama, nedužnim žrtvama i njihovim okrutnim progoniteljima. Posebne podtipove čine dela u kojima nadnaravno na kraju biva racionalizovano (kao posledica prirodnih uzroka) i ona gde priviđenja i demoni zbilja egzistiraju. U prvoj su grupi romani KLARE RIV (“Stari engleski baron”), EN REDKLIF (“Udolfove tajne”, “Italijan”). Naročito je interesantna teorija En Redklif u vezi sa razlikom između STRAHA i UŽASA. “Strah pokreće dušu i diže sposobnost čula na viši nivo, dok ih užas koči, parališe i gotovo poništava”.
Vrsti natprirodne gotike pripadaju dijabolični romani METJUA GREGORIJA LUISA (“Monah”), VILIJAMA BEKFORDA (“Vatek”) i ČARLSA ROBERTA MATURINA (“Melmot-lutalica”) u kojima su obrađene čuvene fantastične teme, kao što je, na primer, sporazum sa đavolom, privid, opsednutost demonskom silom.
Uticaj gotske literature i danas je živ u književnosti i filmskoj umetnosti.

HAUARD, ROBERT IRVIN (1906 – 1936)
Često se fotografisao sa mačem, bokserskim rukavicama ili revolverom. Bio je mišićav poput svojih junaka, ali, zapravo, opčinjen zagonetnim snovima. Teksašanin Robert Hauard maštao je da je stari Kelt, a preriju Divljeg zapada nastanjivao je legendarnim civilizacijama iz drevne prošlosti.
Najuspešnija Hauardova dela spadaju u žanr herojske fantastike, ali se istovremeno odlikuju i prisustvom natprirodnog. Ipak, Konan, Kralj Kul, Bran Mak Morn i Crni Turlok bili su u stanju da poraze svakog monstruma. U “Zemaljskim crvima” kralj Bran Mak Morn se, međutim udružuje sa zmijolikim kreaturama radi borbe protiv omraženih Rimljana.
Serija priča o Solomonu Kejnu koji se u Africi, naseljenoj vampirima i vudu –vračevima, suprotstavlja večnom ZLU takođe je izuzetno interesantna. Radnja remek–dela “Pakleni golubovi” smeštena je u močvarne predele, a glavni su likovi zombiji i ukleti, izgubljeni ljudi.
Bez obzira na spoljašni izgled, Hauard je često zapadao u paranoične krize i očajavao zbog teške bolesti svoje majke. Da pobegne od tuge zbog njene smrti, zaputio se u pustinju gde je sebi pucao u glavu.

HERBERT, DŽEJMS (1943 – )
Englezi osobito vole prirodne katastrofe, što jezivije, razornije i teže za ljudski rod, tim bolje. Stoga su se sličnim temama bavili mnogi pisci naučne fantastike – ŠIL, VINDHEM, KRISTOFER i BALARD.
Posebni doprinos tradiciji dao je Džejms Herbert unoseći u britanski pejzaž krvoločne mutante PACOVE, oblake koji izazivaju ludilo i zastrašujuće magle. Bivši graničar, Herbert je umeo da stvori vizuelne scene, gotovo filmskog karaktera. Romani mu podsećaju na pačvorak u kojem se prizori strave nižu bez trenutka predaha. 

HEROJSKA FANTASTIKA
Avanturistička fantazija zapravo je moderna verzija čuvenih viteških romana, poput Ariostovog “Besnog Orlanda“. Žanr su krajem 19 veka promovisali autori kao što su Moris, Danseni, i Edison a tema je najčešče bila, osobito kod lorda Dansenija, borba protiv zla. Ova bi se literatura mogla označiti i definicijom LAJBERA koja glasi “MAČ I ČAROLIJE”. U Americi elementi strave i užasa postaju dominantni. Natprirodno i čudovišta glavna su preokupacija sjajnih tvoraca “Čudnih priča” – Roberta Hauarda, Klarka Eštona Smita, Katarine Mur. Docnije se herojskom literaturom naročito uspešno bavio TOLKIN. Takođe je neophodno pomenuti Karla Edvarda Vagnera, pisca storija o dijaboličnom, besmrtnom Kejnu i vlasnika izdavačke kuče KARKOSA PRES.

HODŽSON, VILIJAM HOUP (1877 – 1918)
Osam godina provedenih na moru moralo je ostaviti traga. Kada je 1899 Hodžson napustio mornaricu i otvorio vežbaonicu u Blekburnu, još je čuo zapljuskivanje južnih talasa Kejp Horna.
Iz tih razloga njegov prvi roman nosi karakteristični naslov “Nasukan u nepoznato”. Reč je, dakako, o brodu zarobljenom u okeanu opsednutom natprirodnim silama. Kao bivši moreplovac, Hodžson je upotrebljavao realistički jezik pun tehničkih termina. Autorov imaginarni svet nastanjuju monstrumi, nevidljive creature (“Piratska priviđenja“), antička bića obdarena besmrtnošću (“Relikt”), mutanti, žitelji izolovanih ostrva (“Ostrvo Hud”), neobične gljive (“Glas u tami”).
U pripovetkama čiji je ambijent drugačiji Hodžsonovi junaci ipak se osećaju poput zatočenika vodenog prostranstva. “Kuća na granici” opisuje kosmički ambis kojim caruju legije najčudnovatijih bića. “Zemlja noći” govori o budućnosti čovečanstva zarobljenog u ogromnoj metalnoj piramidi okruženoj večnim mrakom zlih sila. Vilijam Hodžson stradao je u bici tokom prvog svetskog rata.

HOFMAN, ERNST TEODOR AMADEUS (1776 – 1822)
Hofmana, velikog pisca fantastike iz epohe romantizma, Balzak je okarakterisao kao “poetu onoga što ne postoji, ali je živo”. Autorov lični život u mnogome je podsećao na neku od njegovih sjajnih priča. Putovao je Evropom slikajući, muzicirajući, baveći se scenografijom i pozorišnom režijom. Konačno je, možda pod uticajem omiljenog kompozitora Mocarta, odabrao ono što mu je najviše ležalo – muzika. Njegove opere fantastičkog sadržaja postigle su zapaženi uspeh.
U međuvremenu je pisao sjajne pripovetke, pod očiglednim uticajem muzike i umetnosti uopšte – “Savetnik Krespel”, “Mačak Mur”. Hofmanova su dela negde između sna i jave, mašte i realnosti, pune boja, oblika i zvukova. Nastanjuju ih dijabolični likovi, senke, košmari, metamorfoze, maske, hipnoza, ludilo, priviđenja, mesmerizam, magnetizam. Premda je kompozicija groteskna i bizarna, dugo nakon čitanja, na primer, “Ðavoljeg eliksira” ili “Peščanog čoveka” pamti se osećanje ledene užasnutosti izazvane majstorskim piščevim postupkom. 

---Nastaviće se--- 

1 коментар:

desertdew је рекао...

Thanks for sharing such valuable information.Keep posting such great info for us thanks