izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 18. јун 2012.

F. F. Coppola's TWIXT (2012)

*(*)     
2-

            Kopola je karijeru započeo hororom DEMENTIA 13, a lako bi mogao da je okonča filmom koji se najbolje može nazvati DEMENTIA '12. U svakom slučaju, zajedno sa PROMETEJEM (a kako izgleda i sa Arđentovim DRAKULOM), ovo je samo još jedan recentni povod za realizaciju moje davnašnje ideje: da ljudima starijim od 70 godina ne treba dopuštati da režiraju.
            Ova travestija govori o posustalom piscu koga adekvatno igra posustali glumac, Val Kilmer, američki Pera Božović, čija je debela glavudža sve veća a praseće očice sve sitnije i izgubljenije u alkoholom-naduvenim obrazima. Ovaj zabasa u neku američku nedođiju da bi u gvožđari (!) promovisao svoj najnoviji horor roman (o vešticama!), i još za taj drek traži sramotnih $ 19.99. 
Naravno da tu niko nije čuo za njega – niko, osim šerifa (Brus Dern koji žvaće scenografiju i preživa je kao da neće svanuti sutra). Šerif bi da se uortači sa ovim zaboravljenim nikogovićem pa da zajedno piskaraju roman o seriji zločina u ovom malom mistu: štaviše, on ga povede u mrtvačnicu u razgledanje tela devojke probodene glogovim kolcem. Bravo, šerife: tako to rade pravi profesionalci!
Plot se zgusti kad Kilmer otkrije da je u ovoj vukojebini, nekad, nekako, ko zna zašto, noć proveo THE genije, E. A. POE: štaviše, tu je i napušteni ex-hotel, poprište tog istorijskog događaja, komemorisanog metalnom plaketom, koju naš piščić s dužnim poštovanjem, prikladno, zalije flašom crnog vina (pošto prvo sam dobro potegne iz iste).
Mora da je tu na delu neka klinačka igra reči sa "spirits" (znači, i duhovi, ali i alkohol), jer ubrzo zatim ovog zadriglog krmka u odelu počnu da spopadaju a) duh preslatke 13-godišnje goth nimfete Virdžinije i b) duh Oca Horor Proze Lično! Da ne bude "bez ništa", tu su i nekakvi goth momci i cure koji orgijaju kraj reke uz tragikomičnu muziku i pod neverovatno smehotresnom šminkom. Možda su krivi za misteriozne zločine s kolcima, a možda im to namešta očigledno sumanuti šerif ; nekakve veze sa svim tim možda ima a možda nema veliki zvonik sa satom usred mesta, gde je nekada možda bio Đavo – a možda i nije… 
Rezultat ovog bućkuriša liči na jeftiniju, bezvezniju i otkačeniju verziju neke Mick Garrisove made-for-cable stivenkingovštine – zapravo, najzlokobnija stvar oko TWIXTA je to koliko podseća na nedavnu ekranizaciju BAG OF BONES (autopsija tog nedela sledi u narednim danima: ne menjajte kanal!), samo što traje triput kraće, a sadrži sličnu količinu besmisla, ludila i nenamerne smejurije.
E. A. Po, kako je ovde prikazan, unosi zaista nepodnošljivu količinu ničim izazvane blasfemije prema tom divnom, napaćenom geniju: šta je on, jadan, skrivio da ga prizivaju radi ovako nedokuvanih splačina, da ga igra osrednji glumac koji na njega i ne liči (i to uz živog i aktivnog Džefrija Kombsa koji Poa bez greške reinkarnira u predstavi THE RAVEN!) i da ga teraju da deklamuje dajdžest verziju znamenitog eseja "Philosophy of Composition"! Taj kratki ali mega-uticajni rad suviše je klasična, opštepoznata lektira svakome ko je završio srednju školu, a hororistima svakako, da bi se ovde plasirala kao nekakvo otkrovenje koje natprirodnom intervencijom dolazi u san horor-piscu koji bi, kao takav, s tim tekstom još ponajviše morao biti upoznat! Fuck, to je kao kad bi nekom današnjem fizičaru u san došao Ajnštajn da mu kaže: "Čuj, ja sam možda samo ishlapjeli starac, ali ipak, poslušaj moj savjet: E = mC2"
Naročito deprimira što čak i nekad-genijalni Kopola ovde Poa tretira kao karikaturu i pačvork sačinjen od opštih mesta poznatih svakoj babi na pijaci: voleo da pije, imao teen-ženicu, bio nadahnut motivom "mrtve drage", pisao imajući na umu krajnji efekat, voleo refren "nevermore"… Krpenjača od najbanalnijih otrcotina: kad bi iz nekog razloga KURSADŽIJE htele da u neki skeč ubace i Poa, on bi izgledao i ponašao se slično ovome u TWIXTU… Nema tu ni trunka dubljeg uvida kakav imamo (?) prava da očekujemo od mislioca i umetnika ranga Kopole. Potonjega je ovde, kanda, bodysnatchovao njegov alter-ego, Kopula, ali umesto da, shodno ovom budžetu, snimi pornjavu, za iste pare je isporučio nekakvu kič-goth-travestiju srodniju sočinjenijima Žerara Kikoina, Džima Vajnorskog i Dejvida de Kotoa (u hetero-fazi).
Baš kao i kod PROMETEJA, može se čovek na kraju razložno upitati: "A šta ste pa očekivali od matorog prdekanje? Samo zato što je snimio neka remek-dela pre više decenija ne znači da još ima stare magije u prašnjavoj boci SADA." Uostalom, what has he done LATELY? Kad je taj majstor poslednji put snimio dobar film? Odgovor: 1992-ge, baš kao i Ridli Skot.
I zaista, TWIXT je low-budget varijanta PROMETEJA.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je snimljen u  savršeno nebitnom i nepotrebnom 3D.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT donosi povratak starog majstora davno napuštenom žanru i (neuspeli) pokušaj da, posle dužeg odsustvovanja iz horora, ovome pruži dašak nečeg svežeg, drugačijeg, neviđenog – ali umesto toga donosi samo buđavi dronjak, krpenjaču od delića koji u izolaciji nisu tako loši i donekle obećavaju, ali – "tesno mi ga skroji, Mile"! Apsolutno ništa što se desi u filmu nema nikakvu konsekvencu po bilo šta što zatim usledi: likovi bauljaju od scene do scene, bez ikakve kognitivne ili emotivne napetosti, bez kulminacije, raspleta, pančlajna – ako ne računamo ultra-imbecilni kraj koji pre deluje kao predvidivi "o ne neće valjda" vic negoli kao Kraj zamišljen još na samom početku, odakle je ka njemu sve potom precizno vodilo. 
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT govori o primarnim silama (Ljubav! Smrt! Stvaranje! Umetnost! Alkohol!), i u potrazi za Velikim Pitanjima odlazi na sam Početak Vremena, u Nultu Tačku, u Arhi-Primarnu Scenu Nastanka Horora, u onaj Big-Bang momenat kada je Poe singlehandedly izjebao Gothic i u njemu začeo Moderni Horror ubacivši mutogeni DNK čiste genijalnosti i dvije žlice ludila. Razlika je samo u sledećem: u PROMETEJU, "Bog" je siledžija, mišićava copina nespremna za diskusiju ali orna za tabanje i masovno uništenije. U TWIXTU, "Bog" (Poe) je dobroćudno mrtvo puvalo koje uz čašicu rujna vina deklamuje ono što svaki školarac zna i radi čega se nije moralo potezati čak s onu stranu sna da se objasni u snu san…
            Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je sramotna brljotina dobronamernog ali senilno izgubljenog nekad-velikog autora u kojoj je najveća misterija: WHAT WAS HE THINKING?! A SPOILER odgovor na to je isti u oba slučaja: Not much, really.
Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je slab, promašen film koji je, uprkos tome, promašen na prilično zanimljiv i zabavan način: možda nije zabavan onako kako bi se očekivalo, ali jeste dovoljno čudan, unikatan trash da ga – uz drastično smanjena očekivanja – ipak vredi overiti kao i svaki bizaran trainwreck. Ne viđa se svaki dan da jedan od prvorazrednih velikana američkog filma i reditelj kome ja priznajem najmanje jedno remek-delo u najstrožem smislu reči (APOKALIPSU DANAS) a većina će tome pridružiti barem još prva dva KUMA (od mene: jake četvorke) i (po meni, precenjeno) PRISLUŠKIVANJE – dakle, da taj i takav autor snimi nešto između low-budget trash hororčića i amaterske srednješkolske pozorišne predstave / home movie-ja i još da to ne potpiše kao Alan Smithee nego da svoje kršteno ime stavi na špicu! Pa to stvarno ne biva često!
Nažalost, Kopolina demencija je daleko manje inspirativna, skoro nimalo podsticajna za širu priču i teško da će bilo koga sem najzadrtijih i najdokonijih drka-drka-đon "teoretičara" nadahnuti za nešto nalik analizi, raspravi, diskusiji. TWIXT je ipak samo jedna zanemarljiva (i nepotrebna) fusnota u filmografiji nekadašnjeg velikana koji sada snima skoro-negledljive home-movies…
Zato, ako hoćete da vidite film u poređenju s kojim PROMETEJ deluje kao remek-delo moderne kinematografije i dostojanstveni povratak majstora horor-korenima, obavezno pogledajte TWIXT. Potonji, istina, ima "olakšavajuću okolnost" u tome što se radi o niskobudžetnom "autorskom" filmu a ne o naduvanom letnjem blokbasteru, ali… ako ćemo iskreno, ja bih daleko radije onaj blokbaster pogledao još 2-3 puta, dok ovo Kopolino nedonošče, uz sve poštovanje prema časnoj starini, smesta brišem sa harda, u nadi da će njegova blasfemija relativno lako biti obrisana i iz mog sećanja. Mada, bojim se da 
...duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
            spasti neće - nikad više!

1 коментар:

coa је рекао...

izlapio covjek totalno ali njegova kcerka Sofia Coppola,makar sto se mene tice,ima nesto talenta - Lost In Translation i The Virgin Suicides su bili prilicno solidni filmovi iako bi mnogi rekli zenski-nedaj boze-self-indulgent-crapfest.