izabrana dela

izabrana dela

среда, 28. новембар 2012.

Ghoulove horror TAJNE


            Krajem 1980-ih i na samom početku 1990-ih BIGZ je izdavao magazin "za granična podružja nauke" – TAJNE. Uređivao ga je Petar Luković. Krenuo je kao specijalno izdanje GALAKSIJE, pa se osamostalio, i brzo otišao prilično daleko iza bilo čega što nauka priznaje i prihvata. Good for me!
            U to vreme pomno sam pratio nezapamćenu poplavu knjiga na teme ezoterije, magije, neobjašnjivih pojava itsl. pa sam, tako, počeo da sakupljam TAJNE. I dan-danas ih čuvam, sve objavljene brojeve, od br. 2 pa do br. 45 (prvi nikad nisam kupio jer se bavio alternativnom medicinom, izrazito mi nezanimljivom temom). Kad je sranje u zemlji postalo preglomazno za opstanak ovako nečeg, 1992. godine, magazin je prestao da izlazi. Onda je 1994. privremeno voskresnut, ali to više nije bilo to. Imam 7 brojeva te nove verzije, ali to je bila više no bleda senka nekadašnje slave: ne sećam se da li ih više nije izašlo, ili sam samo ja kod sedmog prestao da ih kupujem.
            U svakom slučaju, TAJNE su (u svom zlatnom dobu, tj. od početka pa do oko 40. broja) bile i ostale daleko najbolji magazin te vrste u ex-Yu. Po kvalitetu stalnih saradnika, relevantnih gostiju-sagovornika, po pristupu i temama... to je naprosto neuporedivo sa, recimo, bosanskom ARKOM (još uvek čuvam prvih 50 brojeva; možda ih jednog dana prodam, ako mi zafali para...) ili TREĆIM OKOM (imam prvih 10 brojeva; pitam se koliko li bi to vredelo danas?). Kratkotrajne MISTERIJE bile su najbliže tom kvalitetu (njih je početkom 1990-ih izdavala Politika: izašlo samo 4 ili 5 brojeva koje i dalje čuvam), ali oni su pretežno donosili prevedene tekstove.
            E, sad – TAJNE su posle 10-15 brojeva uvele rubriku HORORSKOP u kojoj je odlične tekstove o horor filmu objavljivao Aleksandar Žikić (poznatiji kao rock-novinar, i gazda rock-horror grupe S.T.R.A.H. a danas zaglibljen među svedenborgijance ili tako neku "crkvu"). S najvećim uživanjem sam čitao te tekstove – zabavne, duhovite, informativne, precizno odmerene, sa besprekornom evaluacijom – i oni su postali glavni razlog što sam s nestrpljenjem kupovao svaki novi broj TAJNI istog časa kad bi izašao. 
 
Štaviše, nisam ni čekao da dođu na kioske, nego sam jurio u knjižaru BIGZ-a u centru Niša (tu gde je sad Laguna), jer tu su kontingenti s časopisom prvo dolazili, i često su knjižari paket raspakivali na moje insistiranje i, dok sam nestrpljivo cupkao uz njih, vadili mi i prodavali prvi primerak u Nišu. Ah, pusta mladosti-ludosti... Slatka ptico večite nestrpljivosti...
            I to me dovodi do pravog povoda ovog posta, a to je – moje prvo pojavljivanje u štampi! Tačnije, prvi moj tekst, potpisan mojim imenom, u masovnom printanom izdanju. Ovo preciziram zato što je moje prvo pojavljivanje u novinama zapravo bila fotografija sa proslave Dana Bezbednosti SFRJ, 13. maja 1981. Istina, tada sam prikazan bez navođenja imena, ali kad sam već kod toga, ajd' nek ide život, evo i te fotke!
            U to vreme o kome sada govorim, kraj 1990 i početak 1991, bio sam potpuno potpaljen ekspanzijom horora ne samo u TAJNAMA nego još više u izdavaštvu (Knežević, Skrobonja, pa čak stidljivo i dr Zoća) i u video klubovima, gde sam grdne novce svog skromnog srednjoškolskog džeparca ostavljao. To sve me je navelo da, tada kao 17-godišnjak, TAJNAMA uputim pismo sa predlogom koji vidite dole. Prvo pismo (sa redakcijskim naslovom "Neuništivi monstrumi") izašlo je u TAJNAMA br. 30, str. 12-13 (15. oktobar 1990. god). To je baš ovaj broj:
            (Uputstvo za upotrebu: skenove ovih stranica maksimalno sam smanjio da ne bi proždrale limit koji mi blogger za fotke pruža. Zato, kad kliknete na fotke, biće nešto veće ali možda još uvek previše sitne za čitanje. Zato je najbolje da sačuvate tu veću verziju, pa je otvorite nekim programom za gledanje slika, i uvećavate po volji)

To prvo pismo sam, ubrzo zatim ispratio još jednim (usladilo mi se da vidim svoje ime na štampanoj artiji!). Ono je objavljeno u br. 35, str. 8. 

            Ali, ne lezi vraže. Rubrikom "Pisma čitalaca" ionako su, u to sve luđe predratno vreme, carevali kojekavi frikšou fanatici, što hrišćanski, što harekrišnjanski i neznamkakvi sve ne sektaši – svaki od njih Jedini u posedu Krajnje i Neopozive Istine. I, naravno, bilo je neizbežno – i proročanski znakovito – da i moje prvo pojavljivanje u štampi izazove kontroverzne reakcije, odnosno da sebi privučem ludake i morone s kakvima sam osuđen da se, od tada pa sve do dan-danas, rvem po internetu i naživo.
            Sad sam opet, posle duže vremena, pročitao sve ovo, i malo se nasmejao, malo se zamislio. Čini mi se da ovi dokumneti zaslužuju pažnju čitalaca ovog bloga, jer su rečiti na više načina. I kao dokumenti o jednoj vajkadašnjoj fanatičnoj pasiji (mojoj), i kao dokazi večite ljudske gluposti i ograničenosti, i prosto kao Smej-se-da-plakao-ne-bi crni humor od tipične srpski-gotik sorte.
            Dakle, posle moja dva pisma usledilo je javljanje – odakle drugde, nego iz Niš! – slikovito naslovljeno "Obožavaoci rasporenih trbuha" (br. 37, str. 11-12), prava antologija najotrcanijih i najkretenskijih stereotipova o "sadističko-kiklopskom" hororu (to je sve klanje, creva, krv, sadizam, bolest...) gde se ovaj neki čilager obrušava čak i na mene lično (iako me ne poznaje), pa moje pismo naziva "mudrijaško pohotnim člankom" i pripisuje mi tušta i tma dijagnoza i "ličnih boli"! Ah, ti dušebrižnici: ista govna uvek iz istog kalupa ispadaju! 

            U odbranu mene i horora javio se, onda, neki normalan lik, pa evo i njegovog pisma, pod naslovom "Lov na horor veštice" (br. 40, str. 8-9).

            Na kraju balade, objavljen je moj odgovor na gornji napad, "Stop za sumpor" (br. 41, str. 10).

            A u tom istom broju našao se još jedan, neznatno umereniji frik, koji u suštini brani onoga sa rasporenim trbusima: "Kandže strahota" (br. 41, str. 11-12). I tu je priča stala. Pametnome – dovoljno!
 
            Eto, tako je sve počelo: barely legal Ghoulčić u borbi protiv Aždaha srbskog kretenizma! A i šire... And the fight still goes on! 

5 коментара:

Joseph Curwen је рекао...

Au brale imao si posla sa opasnim umovima u prepisci, a najjači su biser Endrju Birs, H.V.Lavkraft i Meri Šeri! Ta ja sam konsterniran :)

Milos је рекао...

Mene je najvise zaintrigiralo ko je urednik Petar Lukovic? Pera eNovine Lukovic? To bi bio apsolutni hit.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa naravno da je to TAJ Petar Luković - isti onaj Petar Luković koji je u BIGZu kao urednik potpisivao i pornografsku publikaciju SEX CLUB. zar misliš da bih inače potencirao to ime u textu?

Milos је рекао...

Bilo mi neverovatno, ja se secam da je pisao u Dugi i znam za kasniji rad, nisam bio upoznat sa ranim radovima. Pozdrav

Unknown је рекао...

Ah Tajne! U hororskopu sam prvi put cuo za Argenta i "zaljubio" se na prvi pogled :) Inace, sjecam se tih pisama, a posebno sam zapamtio "Obozavaoci rasporenih trbuha" zbog samog genijalnog naslova :)))
Tebe sam s "Dejanom iz pisama" povezao tek kad smo se upoznali na Grossmannu (onda mi sinulo da si taj Dejan iz Nisa garant ti!) :)