SINISTER (2012)

**(*)

3-

             SINISTER je istovetan slučaj kao INSIDIOUS prošle godine (a to i ne čudi, jer dolazi od istih producenata): lepo hteo, lepo započeo, ali izgubio dah, smisao i poentu već oko polovine, i pred kraj se survao u cheesy budalaštine. Ali, baš kao i u slučaju PODMUKLOG, isto tako i ZLOKOBNI ima svojih jezivih momenata, više nego u većini novijih hororčića, pa ga zato, s oprezom i sa ogradom da je, u krajnjem saldu taj SINISTER ipak bezvezarija – preporučujem fanovima horora željnim da bar mestimično osete jezu ili stravu gledajući jedan američki film. 

            Itan Houk je nekad-slavni pisac true crime knjiga, i nema problem s tim da ženu i dvoje sitne dece dovuče u neku zabit, pravo u kuću gde se zbio gnusan zločin (a da njegovi najmiliji to ne znaju, of kors): neko je celu jednu četvoročlanu familiju baš tu, u avliji, vešao na jednu granu, a kao protivteg upotrebio drugu, zasečenu granu tog istog drveta. Ne bih sad ulazio u fiziku tog čina, tj. koliko kila treba da ima ta grana da bi uvis podigla tela dvoje odraslih i dvoje dece (otprilike, dvesta kila), i da li ta grana izgleda kao da ima dvesta kila.

            Takođe, ne bih ulazio u motivaciju tog lika: on zapravo jeste zamišljen kao bezobzirna džukela očajna za time da ponovi uspeh nekadašnjeg bestselera (što nam se i kroz dijaloge više puta macolom u glavu nabije), ali čak i s tim na umu, naseliti se baš u tu kuću, i dovući sa sobom prtljag čitave porodice – malko je too much. Ali dobro sad, ipak pričamo o scenariju za američki horor film. Strava počinje prilično brzo, kad Itan pronađe zaostale porodične 8mm snimke na tavanu, a među svih tim usnimljenim roštiljadama i rođendanima zatekne i snimak – pogubljenja svojih prethodnika. 

            Ne bih sad ulazio ni u pitanje "Ko više danas uopšte koristi 8mm kameru za snimanje porodičnih svečanosti? KO?!" Jer, ko je progutao ono grdno prisustvo VHS-a u omnibusu V/H/S (uključujući i lika koji svoj fuckin' web chat presnimava na šugavu VHS traku!) – progutaće, vala, i ove smešne trake prevaziđene pre više decenija i te zvrndave projektore kojima se one bacaju na zid. Razlog je prost: i VHS i 8mm snimci izgledaju mnogo jezivije od digitalnog baš zato što su tako šugavi, zrnasti, mrljavi, mračni, iskrzani, podložni propadanju, i proizvode Pavlovljev refleks u podsvesti gledaoca: "Uh, ovo nije film, ovo je nešto stvarno!"

            Ubrzo po pronalasku i gledanju tog kućnog snafa, kreću razne zlokobne manifestacije: recimo, sin mu načas kanda bude opsednut ko zna čime u jednoj od slikovitijih i jezivijih –ali, u retrospektu, besmislenih – scena. Tipičan primer žrtvovanja smisla zarad, u izolaciji posmatrano, jezive scene i iznenađenja po svaku cenu. Ipak, postoji razlika između iznenađenja smisleno pripremljenog, i iznenađenja koje iznenađuje zato što niko normalan ne bi očekivao nešto tako usiljeno i neubedljivo.

            Anyway, tatko krene da istražuje taj zločin, a u tome mu pripomaže iritantno karikaturalni lik šerifovog pomoćnika, čime se nastavlja niz paralela sa INSIDIOUS – usred crne strave mora da se ubaci comic relief koji je toliko napadno 'comic' kao da je teleportiran iz sasvim desetog filma (recimo, iz nekog direct-to-DVD nastavka AMERIČKE PITULJICE).

            Ispostavi se da je diljem Zemlje Slobodnih i Hrabrih, još od 1960-ih, bio izveden niz sličnih egzekucija čitavih familija, i da o tome takođe postoje snuff dokumenti. Ti su snimci ujedno i najjeziviji deo SINISTERA. Čisto da gledaocima ne bude dosadno, metode su svaki put drugačije – jedni su udavljeni u bazenu, drugi zaklani na spavanju, treći zapaljeni u autu… Fun for the whole family!

            Ono što zaslužuje da se pohvali u ovom (ipak) poludupastom hororčiću jeste to što je bez ikakve sumnje čitav posvećen izazivanju STRAVE. A to isto važi i za druge filmove ovih producenata (među njima je i moj editor, Stiven Šnajder, u čijih sam nekoliko knjiga pisao tekstove). Čak se u tome malko i preteruje jer, recimo, ova naša familija neprestano, i danju i noću, živi i jede u nesnosnom polumraku ili ¾ mraku: niđe Sunca, niđe svetla, u crno obojeno u kući je sve…

            Dakle, reditelj Derikson (Skot nama znan po kretenskom, ali sporadično efektnom EGZORCIZMU EMILI ROUZ, o kome sam pisao u FAUSTOVSKOM EKRANU) nije se mnogo zamlaćivao dramom, podtekstom, satirom i pizdarijama, nego udri Mile, plaši, ježi i prepadaj gde god stigneš! I to funkcioniše, donekle, pre nego što ta usiljeno zlokobna atmosfera prvo postane toliko napregnuta da to postane smešno, a zatim bude razvodnjena sve grotesknijim, apsurdnijim i jeftino petparačkim forama i fazonima.

            Konkretno, mislim na uvođenje nekakvog entiteta koji se zove isto kao ja uBosni: Ba-Ghoul! To je nekakvo mesopotamsko čudo što se naslađuje sejanjem razdora i family-style klanja a svoje zlo širi kroz SLIKU (a naročito pokretnu) – što zaplet dovodi u izvesnu srodnost sa FLICKEROM (zlo inherentno filmskom medijumu, all over again!)

Ali, ima samo jedan problem. Taj Ba-Gul ne samo što ne liči ni na šta drevno i bliskoistočno (kao npr. Bleti-Fridkinov Pazuzu), nego još izgleda nesnosno banalno, savremeno, kao odbegli našminkani pevač nekog blek metal benda, ili kao priprosta Halloween maska – zgodna za stvaranje BRENDA, pod uslovom da ovo zaradi dovoljno para za nastavke. Već vidim producente kako trljaju ruke i maštaju: "Skloni se, Đejsone; penzioniši se, Majerse; ajd bjaži, Fredi - stig'o je Ghoul,Ba!"

Bojim se da neće moći. Teško da će ovaj šminkeraj uspeti da dobaci do brenda kakav je postigao čak i onaj Testerko iz SAW serijala, a o pomenutim klasicima da i ne govorimo. Naime, prva polovina filma sa solidnim uspehom barata sugestijom i nagoveštajima, i tu ima nešto fine strave: jednom kada Derikson oseti potrebu da ih materijalizuje, i to na ovako prozaičan način, sa tim namrštenim Čiča-Glišom, to sve pada u vodu. 

 

Pritom nimalo ne pomaže napadno predvidivi "preokret" vezan za to KO je ubijao te familije i gde su njihovi nestali članovi (elem, među žrtvama uvek fali jedno dete, i niko ne zna gde je i kako i zašto nestalo…). Ne znam koliko nepažljivi treba da budete pa da smesta ne saberete dva i dva…

Kao i u drugim filmovima ovih producenata (npr. PARANORMAL ACTIVITY), i ovde ne postoje likovi, nego samo figurice: ljudi su tu nužno zlo, jer NEKO mora da ode od tačke A do tačke B kako bi ga usput iz mraka zaskočilo neko čudo pa da poskočite u stolici, ali strogo gledano, to nisu karakteri nego dvodimenzionalne skice. Stoga ne može ni biti neke veće empatije sa njima, niti privlačnosti, zabrinutosti i navijanja za i protiv njih – oni su samo kuglice u mehanički postavljenom fliperu. Mehanički, dakle, bez duše. 

Gledanje ovog filma, isto kao i PARANORMAL ACTIVITY, isto kao i INSIDIOUS, ekvivalent je posete Kući duhova, odnosno Tunelu strave na vašaru: možda se povremeno trgnete, možda vas nešto načas naježi, ali kad izađete napolje sve to smesta izvetri kao da ga nije ni bilo, i sami sebi se smejete kako je nešto toliko CHEESY uopšte uspelo, čak i na tren, da vas uplaši. 

Zato, na kraju možete slobodno da pevušite: "Idem putem oka bistra, ne plašim se od SINISTRA!"