izabrana dela

izabrana dela

уторак, 06. новембар 2012.

UBISTVA U ULICI MORG

 Ovaj prikaz strip albuma Veselog Četvrtka po čuvenoj Poovoj priči napisao sam pre par godina za magazin BZZZZ. Pošto do sada taj broj još nije izašao, i ne zna se kad će, s dopuštenjem urednika javnosti ga ekskluzivno i premijerno predočavam na ovom blogu – a ako BZZZZ ikad opet zazuji, slobodno može da ga prenese na svoje stranice...

Scenarista strip adaptacije: Žan-David Morvan
Crtež: Fabris Drie
Izdao na srpskom: Veseli Četvrtak, 2010 (Biblioteka "Klasici")
Tvrd povez
48 strana u punom koloru
 

"Ubistva u ulici Morg" je, bez ikakve sumnje, priča koja je 1841. godine začela žanr detektivske priče. Edgar Alan Po je napisao još dve "priče rasuđivanja" (kako ih je on zvao), i to: s pravom hvaljeno "Ukradeno pismo" i nešto slabiju dokumentarističku, neznatno fikcionalizovanu verziju stvarnog kriminalističkog slučaja, pod naslovom "Misterija Mari Rože". Oba pomenuta naslova nalaze se u senci "Ubistava u ulici Morg".
Artur Konan Dojl je kreirao svog super-detektiva, Šerloka Holmsa, po očiglednom uzoru na Ogasta Dipena iz Poove znamenite priče (isti junak javlja se u sve tri pomenute), i nije krio svoj dug Pou:
"Edgar Alan Po, koji je na svoj nehajno čudesni način bacio seme iz koga je toliko mnogo današnjih oblika književnosti niklo, bio je otac detektivske priče, i pokrio je njene granice toliko potpuno da ja ne mogu da vidim kako njegovi sledbenici mogu da pronađu bilo kakav prostor za novinu koju bi mogli nazvati svojom. Jer tajna tankoće i takođe intenziteta detektivske priče jeste u tome da je pisac ostavljen sa samo jednim kvalitetom, intelektualnom oštrinom, kojom obdaruje svog junaka. Sve ostalo je izvan priče i umanjuje efekat. Problem i njegovo rešenje moraju da sačinjavaju temu, a slikanje karaktera je ograničeno i podređeno. Na ovoj uskoj stazi pisac mora da korača, a tragove Poovih stopala uvek vidi ispred sebe."
U čemu se sastoji Poov revolucionarni doprinos, proizveden baš ovom pričom? Njega čine tri ključne inovacije kojima je zanavek obeležio vrstu priča koju je ovim stvorio:
1) Lik analitičkog detektiva-istražitelja, čoveka vanredne inteligencije i moći opažanja koja se graniči sa abnormalnom, ali nikad ne zalazi u natprirodno (iako vidi ono što izmiče svima ostalima). Ovaj (super)junak, oličen u Dipenu, takođe se odlikuje ekscentričnošću u odevanju, ponašanju i načinu života. On operiše izvan institucija: nije policijac već je "slobodni umetnik" koji pripomaže policiji (hronično nesposobnoj i kratkovidoj: još jedan ovde ustanovljen kliše!). Najzad, ovaj tip junaka uvek je neženja; valjda se implicira da bi prisustvo žene delovalo zatupljujuće na oštrinu njegovog uma – ili bi, u najmanju ruku, sentimentalnim momentima remetilo usredsređenost na strogo intelektualno rešavanje problema koje je, kao što i Dojl gore opisuje, u centru pažnje ovakve priče. Iako heteroseksualan (?), ovaj tip često stanuje zajedno sa drugim muškarcem (Holms i Votson; Marti i Java; Dilan i Gručo...).
2) Po je, takođe, genijalno shvatio da je potreban još jedan lik koji bi služio kao posrednik između supergenijalnog, svevidećeg detektiva i običnog čitaoca. Upravo on je narator tih priča, čime je osigurano da se njihova misterija zadrži do samog kraja. Time je, takođe, olakšano čitaocu da se ne oseća kao potpuni idiot pored takve gromade kakva je Dipen (a kasnije – Holms): običan, prosečan narator služi istovremeno kao čitaočev alter-ego u priči, s kojim mu je lakše da se identifikuje.
3) Najzad, treći veliki Poov doprinos je u donošenju fokusa detektivske priče, odnosno u shvatanju da puni učinak ovakve vrste priče ne počiva samo u krajnjem razrešenju tajne, nego još i više u složenom putovanju kojim se do njega dolazi. Upravo u ingenioznom slaganju svih kockica koje vode do one poslednje ogleda se veština i čar dobre detektivske priče, čime se takođe, u rukama majstora, umesto mehaničke konstrukcije zapleta dobija i psihološka dimenzija kroz prikaz rada jednog superiornog uma.
U ovoj konkretnoj priči Po je, takođe, uveo jednu od klasičnih situacija detektivske priče: "tajna zločina u zaključanoj sobi" gde deo misterije čini neobjašnjivo bekstvo zločinca iz takve prostorije.
Notorna je činjenica da je E. A. Po bio zapostavljen i maltene zaboravljen u Americi, posle svoje smrti, sve dok ga nisu otkrili Francuzi: prvo Bodler, zatim Malarme i drugi simbolisti. U Americi je, i nakon toga, on prečesto bio trivijalizovan, o čemu svedoče i filmske ekranizacije priče "Ubistva u ulici Morg", koje su po pravilu ubacivale neumerene senzacionalističke "horor" efekte i/ili neprimerenu romansu, i pretvarale predložak u petparački palp, što on u originalu nije bio.
Zato ne čudi da je francuska adaptacija u obliku strip albuma, koju objavljuje Veseli Četvrtak u svojoj biblioteci "Klasici", ispunjena poštovanjem prema Poovom duhu i slovu. Scenarista Žan David Morvan nije imao lak zadatak, jer originalna priča ne sadrži skoro nimalo akcije, i sastoji se pretežno u postupnom intelektualnom razlaganju misterije na delove. To, takođe, stavlja u nepriliku i crtača, koji ima da ilustruje gomilu "talking heads" dijaloga, zanimljivih po sebi, ali bez previše vizuelnih potencijala. Može se reći da su se obojica junački izborili sa problemima: scenario nije devalviran nepotrebnim ubacivanjem "akcije" gde joj mesto nije, dok je crtač dinamičnim kadriranjem maksimalno razbio eventualnu narativnu monotoniju, i učinio da strip prodiše sopstvenim slikovitim jezikom.
U tom pogledu naročito je za pohvalu početak albuma, sa filmskim kadriranjem koje kao da simulira kretanje kamere, od jedne lokve krvi na ulici, preko leša zaklane žene, putem stepeništa ka stanu na spratu jedne kuće, gde se u jednoj sobi u rusvaju, u kaminu, nalazi nagurano telo druge žene. Strip, inače, ne beži od groznijih i krvavijih delova ove pripovesti o tajanstvenom ubistvu dve žene, i uzgred nas podseća da je Po bio, pre svega, otac horor priče. Crtež je nešto konvencionalniji u poređenju sa drugim Četvrtkovim albumima, ali možda je tako i bolje, kako ne bi preteranom stilizacijom i egzibicijama odvlačio pažnju od glavne poente, odnosno misterije detektivskog zapleta, koji je ovde prikazan sa dužnim poštovanjem.

5 коментара:

Tibor Trubarac је рекао...

Mora da se kupi. Interesuje me zna li ko ima li jos nekih prica od EA Poa ovako adaptiranih u strip... al da su od nasih izdavaca. Veliki sam fan jegove literature a i stripova generalno... savrsena kombinacija za mene :D

Dejan Ognjanovic је рекао...

e. a. po se javlja u najnovijoj epizodi ZAGORA, na kioscima sada, a ako hoćeš ozbiljnije adaptacije - imaš par njih u nedavno objavljenom albumu JEZOVNIK: BERNI RAJTSON koji je izdao DARKWOOD.

coa је рекао...

Jezovnik se mora kupiti,posebno sledece izdanje u kom je ako se nevaram R.Corben,nego predpostavljam da si procitao od A.Moore Neonomicon pa kako ti se on cini ?

Tibor Trubarac је рекао...

Hvala na odgovoru Dejane ... video sam to za Poa i Zagora al nije me nesto privuklo... pogledacu ovaj Jezovnik vidm da je tamo adaptirana Poova novela Crna Macka.
BTW Ako imate vremena bacite pogled na moj bloghttp://tibortrubarac.blogspot.com/ Nov sam ovde pa bi svaka podrska dobrodosla :D

Nikola Popević је рекао...

Holms se u "Grimiznoj studiji" AKA "Crvenoj niti" AKA Study in Scarlet direktno izjašnjava o Dipenu. Votson, tek upoznavši Holmsa kaže: 'You remind me of Edgar Allan Poe's Dupin. I had no idea that such individuals did exist out of stories.'

A Holms će na to: 'No doubt you think you are complimenting me in comparing me to Dupin. Now in my opinion, Dupin was a very inferior fellow. That trick of his of breaking in on his friends' thoughts with an apropos remark after a quarter of an hour's silence is really very showy and superficial. He had some analytical genius, no doubt; but he was by no means such a phenomenon as Poe appeared to imagine.'