izabrana dela

izabrana dela

уторак, 21. мај 2013.

MANIAC (2013)


**(*)
3-
            Evo nama još jednog rimejka: pošto je malo šta ostalo neoskrnavljeno od istinski vrhunskih klasika, sad se polagano prelazi na trash klasike, sleaze klasike, B i C klasike. Originalni (ako je to prava reč!) MANIJAK iz 1980. godine jedan je isprazan i napadno glup film bez ikakvog razloga da postoji sem kao showcase Toma Savinija i njegovih koljačkih efekata – koji su, istinu da kažem, retko kada i gde bili sočnije upotrebljeni i adekvatnije uslikani.
            Izvorni MANIJAK bio je dežmekasti, patetični nikogović (Džo Spinel) koji svoje zločine obavlja na mozgu toliko nepojmljivo početnički način da nije jasno ko je ovde veći retard: da li on koji radi to što radi, da li policija koja ga ne uhvati ODMAH na prvom ubistvu, da li scenarista koji se nije ni potrudio da osmisli bilo šta po pitanju psihologije, motivacije ili barem modusa operandi ovog nekompetentnog a opet neshvatljivo uspešnog serijskog ubice. Kako je ta serija otišla dalje od pilot-epizode, stvarno nije jasno!
            Podsetiću vas: to je koljač koji svoje prve žrtve sredi na obali okeana, dakle na brisanom prostoru gde lako može biti opažen. Iako to čini u ranu zoru, širina je širina i pametan ubica ne ogoljava se tako, i ne bira PESAK kao podlogu na kojoj može da ostavi tolike tragove! Zatim, vrhunac (ili dno?) imbecilnosti: on pokupi kurvu na prometnoj ulici, dok ova stoji i ćaska sa koleginicom (svedok br. 1!) i s njom ode u hotel, gde iznajmi sobu – dakle, opazi ga gazda hotela i njegov neki kompanjon (još dva svedoka!), a onda u toj hotelskoj sobi prikolje i skalpira ovu nesrećnicu, gde ostavi toliko otisaka i tragova da je mogao ladno i ličnu kartu da ostavi, i posetnicu s brojem telefona.  
Kao da to nije dovoljno, i njegov sledeći zločin prosto vrišti: "Uhvatite me! U'apsite me! Drž'te me! Šta još čekate?!" Naime, naš genije zločina čiji niz ubistava drži ceo Njujork u strahu – ode da rašomoniše jedan par u autu parkiranom na slepom crevcu jedva 5-6 metara dalje od prometnog auto-puta: i upravo tu ovaj slešer-mastermajnd reši da se popne na šoferšajbnu i dvocevkom opali u vozača – kao da taj pucanj i blesak usred noći neće primetiti neko s auto-puta! Ali ne, on i tu prođe neotkriven, i na kraju strada u vrtlogu sopstvenog ludila (subjektivno: rastrgnut duhovima žrtava; objektivno: samoubijen).
            Prosto rečeno, MANIJAK je bio i ostao jedan jeftin, ružan i glup film čiji se jedini smisao postojanja iscrpljuje u nizu kretenskih set-pisova u kojima se taj paćenik sadistički iživljava nad ženama (poneki muškarac koji se tu zadesi strada brzo i lako), ali groteskna Spinelova pojava i odsustvo većih filmofilskih kvaliteta ubijaju čak i eksploatacijsku draž kakvu, recimo, ima Fulčijev NJUJORŠKI TRBOSEK (bolje režiran i slikan, i sa znatno boljim skorom, mada u srži jednako glup i mizogin).
            Novi MANIJAK donekle ispravlja neke od gorepomenutih gluposti: sada je njegovo ponašanje za nijansu ili dve manje moronsko, barem u smislu da žrtve ne ubija u hotelu (!) ili kraj auto-puta (!), nego to čini malko skrivenije – kažem, "malko", jer svoju prvu (u prologu filma) kolje u HODNIKU STAMBENE ZGRADE umesto da sačeka samo minut kasnije pa da je sredi kad ova uđe u STAN do koga ju je pratio… Nešto kasnije, jednu žrtvu ubije polagano i vrlo bučno (uz njeno glasno arlaukanje) na otvorenom parkingu okruženom stambenim zgradama, ali kako izgleda, ni to ne uspe nikoga da privuče da naviri na prozor ili terasu…
 
            Takođe, u rimejku manijaka ne igra karikatura: umesto lika koji izgleda kao ružniji brat Rona Džeremija (Spinel), sada manijaka otelovljava Frodo (Ilija Šumić, aka Elijah Wood), koji barem nije kazna za oči. Štaviše, njegova faca starećeg bebifejsa ima svoje spooky potencijale, mada njih ne viđamo baš često, pošto je film pretežno sniman "u prvom licu", pa Froda vidimo samo povremeno, kad prođe pored ogledala (i u jednoj bizarnoj, ničim opravdanoj sceni u kojoj kamera naprasno napusti njegovu vizuru i krene da lebdi oko njega – u sceni ubistva na parkiralištu).
            Ovaj gimmick sa kamerom kao ubicom genijalno je bio upotrebljen u HALLOWEENu, a onda zamorno kopiran kod petsto 'iljada Karpenterovih klonova. Tamo je to bilo samo sporadično, u pojedinim scenama, a u MANIJAKU je bez pravog smisla ili mere primenjen kroz čitav film. Umesto da nas efektnije ubaci u Frodove cipele (što je, valjda, bila namera), taj postupak samo potcrtava artificijelnost svega toga i izbacuje gledaoca iz radnje, neprestano ga podsećajući da gleda film (i nenamerno ga navodeći da, umesto da prati zaplet, zapravo traga za "šavovima" i snimateljskim trikovima kojima se postiže iluzija snimanja kroz Vudove plave okice).
            Bilo bi lepo da se time barem postiže nekakva META- dimenzija, recimo da je taj postupak deo dekonstrukcije muškog ubilačkog GEJZA (gaze!), jednog od ključnih činilaca slešer filma. Takođe, lepo bi bilo da je film nekako tematizovao i problematizovao tretman žena kao "lutkica", kao sexualnih objekata (objekata ne samo GEJZA nego i svih ostalih faličnih i falusnih penetrativnih intencija), umesto što ih je iskoristio samo kao simpatičan ikonografski detalj, odnosno ukras. 
 
Nije da se nisam nadao da će Aža (inicijator, koscenarista i producent ovoga) time da na neki način nastavi pametnu diskusiju sa tradicijom slashera i njenu reimaginaciju, što je (nenamerno? nesvesno?) izveo u svom remek-delu HAUTE TENSION (vidi moje obašnjenje OVDE). Nažalost, ovim filmom Aža definitivno dokazuje da je TENZIJA bila slučajnost u kojoj ni on sam ne zna šta je uradio (trebalo bi da mu pošaljem englesku verziju tog mog eseja, da ga prosvetlim!), a ovde je dosetka sa "prvim licem" samo šuplji pokušaj da nekako, nečim "oplemeni" napadno sirotinjski, nesupstancijalni materijal, i da napravi nešto nalik piti od materijala od kojeg se pita, ipak, ne pravi.
            Paradoksalno, upravo elementi i postupci koji su u ovom MANIJAKU bolji i prijatniji za oko i uho nego u originalu – odlična kamera, izuzetno evokativni i elegični retro-elektro skor, bolja režija, bolja gluma, složeniji efekti maske (uz malu pomoć kompjutera), malo manje besmisla u "zapletu" – sve to što sa sobom nose veći budžet i talenat zapravo samo naglašava disproporciju sa šestorazrednim materijalom koji NE ZASLUŽUJE ni dobre glumce, ni fensi kameru, ni ovoliko dobru muziku (izvanredan skor nosi u sebi više naboja emocije nego bilo šta drugo u filmu, ali džaba: ne može skor da ZAMENI emociju…).
            Ako MANIJAK iz 1980. ima ikakav kvalitet, on se sastoji u priličnoj srođenosti sadržine i forme: znači, to je drugorazredno na svakom nivou svog postojanja, i tema i ideja i egzekucija su na istom nivou, pa taj film niti izgleda niti pokušava da bude nešto više od jednog jeftinog glupog komada mizogine exploatacije. Glazura koju MANIJAK iz 2012. stavlja na sav taj treš ne prianja uz njega, ne srođuje se s njim, nego samo naglašava tupost osnove čija bi nadgradnja htela da bude, kao kad bi neko hteo da uposli simfonijski orkestar da obradi uličnu melodiju sa slepačkog vergla.
            Novi MANIJAK, uz sve fensi detalje i vizuelne divote (npr. umesto da živi u zakrčenoj šupi naš današnji manijak ima ogroman stan-skladište napučen lutkama-manekenkama), i dalje je trećerazredni jadnik sa trećerazrednom psihologijom i trećerazrednom motivacijom – sasve otrcanom fiksacijom na mamu (kurveštija! privodila muškarce pred njim kao dečakom! ranila ga za ceo život!), tim zamornim slasher klišeom koji se rabio do nesvesti i nazad početkom 1980-ih, kao da ludaci nemaju drugog načina da polude nego zahvaljujući svojim mamama! 
            A uz sve pokušaje "realizma", u ovom slučaju je romansa sa prezgodnom i nadasve ekstrovertnom curom (uspešnom fotografkinjom privučenom njegovim lutkama) napadno neubedljiva: žene inače, a naročito žene poput likinje u ovom filmu, imaju šesto, sedmo i osmo čulo za odabir prikladnih mužjaka i za filtriranje manijaka i lujki, a naročito luzera. Potonje je najveći muški greh koji postoji (iz ženskog ugla): neka bude i siledžija, i ubica, i monstrum, neka je šutira u stomak do besvesti, ako baš mora, samo nemoj da bude neuspešan, propao, sirotanović, jadničko. 
Nijedna prepička (poput ove naše u filmu) ne bi u treznom, nedrogiranom stanju ni piće popila sa jadnikom kakvog Vud ovde igra, a kamoli da se s njim sreće u parku i ide u bioskop, pa još da gleda ne samo crno-beli (!) nego još NEMI film (!!!) – odnosno, KALIGARIJA! Pa gde postoje takve žene?! Ako i postoje, mora da imaju bradavice, brkove i 50-ak kila viška, ili su lezbejke, ali svakako ne izgledaju ko ova u koju se naš manijak zacopa, a ona ga još titra…
            Na kraju, dokaz stilske, idejne pa i žanrovske izgubljenosti i bauljanja ovog filma u potrazi za svojim identitetom i razlogom postojanja vidi se i u krajnje nepromišljenoj (ili, što bi reko naš narod: misguided) upotrebi –inače odlične- pesmice "Goodbye Horses". Ona je već bila na legendarno nezaboravan i antologijski način rabljena u masterpisu psiho-slešera, SILENCE OF THE LAMBS (u sceni u kojoj se Bufalo Bil šminka i krije đoku među butine), i zauvek će ostati vezana za njega. Veliki je auto-gol, dakle, to što su tu istu pesmicu uzeli, i iskoristili je skoro celu, u jednoj sceni zavođenja-i-ubistva. Od svih pop-pesmuljaka iz 1980-ih, zar su morali da odaberu baš taj, koji već ima svoj čvrst žanrovski pečat?
       Da sumiram: novi MANIJAK je gledljiv, okej filmić zahvaljujući svom tehničkom pakovanju (fotografija, scenografija, muzika, efekti…), pristojno je glumljen, ima dobru narativnu ekonomiju (srpski rečeno: ne gnjavi, ne smara, brzo se kreće, ne vrluda bez veze) ali ga svejedno sa obzorja stvarno relevantnih filmova izbacuje te ispod crte potapa neizlečivo petparački scenario i opšti besmisao (uključujući i nekritički preslikanu "idejnost" ubistva kao kazne za promiskuitetne žene, odnosno "sama si to tražila, bejbe" etitjud koji provejava kroz većinu klanja ovde). Aža (kao inicijator) i Kalfun (kao egzekutor) nisu ovog puta uspeli da opravdaju svoj film, osim kao jedno prilično izlišno omažiranje (prežvakavanje) nečega što je njima u mladosti puno značilo, ali što danas, u podgrejanom obliku, stvarno nema šta da traži ni u njihovim filmografijama, ni na našim ekranima.

2 коментара:

Dejan Ognjanovic је рекао...

kakav budalaština: novbi zeland zabranio frodov horor, valjda jer veruju da će im škoditi u exploataciji gospodara prstenca kao reklame za novi zeland, ili tako nešto!
"Kancelarija za klasifikaciju filma i literature odlučila je da film može da se prikazuje samo kao deo filmskih kurseva ili festivala i to samo pred publikom starijom od 18 godina.
Kancelarija za klasifikaciju filma i literature je ocenila da film može biti "štetan po javno dobro jer se gledaoci stavljaju u poziciju ubice" i zabranila distribuciju filma i na DVD-u.
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2013&mm=07&dd=24&nav_id=735799

wellthatisgr8 је рекао...

SMRT CENZURI - SLOBODA UMETNOSTI!