izabrana dela

izabrana dela

петак, 30. август 2013.

STAND BY ME (1986)

*****
5
             
Postoje dve glavne tragedije života kojima niko ne može da izbegne, bar ne sasvim. Prva je, što rek'o Emil Sioran, roditi se. Taj ožiljak nikad ne prebolimo. Pupak, to mesto gde smo odsečeni od Raja, nikad ne zarasta.
Druga tragedija je – odrasti. Neki, vrlo retki, i ovo uspeju, donekle, da izvrdaju, ali ne bezbolno, i ne sasvim… Ne bez ožiljaka… Čitavog života nastojimo (nesvesno, indirektno, simbolički, by proxy…) da povratimo barem jedan od ta dva izgubljena raja: blaženstvo i mir u majčinoj materici, ili barem – nevinost i neznanje detinjstva sadržano u formuli "Innocence = Ignorance"… Blaženstvo pre nagrizanja jabuke Saznanja, i posledičnog izgona iz Raja.
            I da se smesta razumemo: nisam od onih koji idealizuju detinjstvo. Ono je surogat onog izvornog (intrauterinog) Raja, i kao takvo, puno je i gorčine, i bola, i neprijatnosti raznih vrsta, od unutarporodičnih pa do raznih spoljašnjih (škola, ulica, "drugari", prva ljubav, prvi bol itd): mnogo je tu pipanja u mraku i posledičnog teturanja, i saplitanja i modrica… Ne, detinjstvo nije nikakav Diznilend; ali u poređenju sa onim što za njim sledi, svakako jeste Raj – barem za onu većinu koja nije odmalena rasla u bedi, nemaštini, ratu, sjebanoj familiji i drugim vanrednim neuslovima o kojima nećemo sada…
            STAND BY ME je razdragan i lepršav, vickast i prezabavan film na najsuroviju i najmračniju temu koja uopšte postoji: kraj detinjstva i iluzija, sudar sa gnusnim licem realnosti, sa izdajom, gubitkom, Smrću... Teško da je neko snimio u suštini mračniji, zlokobniji, tužniji film ispod glazure nečeg ovoliko vedrog, nasmejanog, letnjeg, osunčanog… Spolja gladac ("film za decu"; "coming of age"; "komedija"…) a unutra – crni jadac!
            Postignuće ovog filma je utoliko veće baš zato što ne prikazuje odrastanje u ekstremnim, vanrednim (ne)uslovima kao, recimo, u remek-delima smeštenim u ratno okruženje (LES JEUX INTERDITS ili IDI I GLEDAJ ili IVANOVO DETINJSTVO). Umesto da jedan, primarni užas (odrastanje) potire, zasenjuje ili implicitno zamenjuje (objašnjava) drugim, sekundarnim (rat), STAND BY ME je smešten u "normalnost", u svakodnevicu jednog običnog malog mista u mirnim poznim 1950-im, gde ogoljeno, jasno i precizno, bez spoljašnjih distrakcija, secira upravo taj tranzicioni trenutak "kraja detinjstva" – kao trenutak suočenja sa Smrću; ali ne samo sa njom.
  STAND BY ME je čistokrvno remek-delo koje na svojim nejakim (?) ali zapravo glumački junačkim leđima pre svega nosi savršeno pogođen glumački ansambl klinaca: River Feniks kao nestaško "sa pogrešne strane pruge", problematičnom familijom unapred osuđen na lomatanje po blatu života; Vil Viton kao pomalo smušeni ali anđeoski čist dobroduško; Kori Feldman kao oličenje bučnog ekstrovertnog luzera; Džeri O'Konel kao oličenje zatupaste sporoshvatajuće Debelosti; a s druge strane, tu je i nešto stariji Kifer Saterlend kao ultimativni Bad Boy Bully... Jednom kad je okupio ovu ekipu i stavio je u centar zbivanja, Rob Rajner je obavio više od pola posla; ipak, ne zaboravimo polaznu osnovu.
Odličan Kingov predložak (novela "The Body"), iz vremena kada je Kralj bio na vrhuncu svojih spisateljskih snaga, ipak je svojevrstan neizbrušen dragulj: genijalan u osnovi, u konceptu, i u bezbroj detalja, ali i pun "nečistoća". Tipično za Kinga, ima tu neodmerenosti i u patetici i u autobiografiji (i autofikcionalizaciji: "Rođenje Pisca") i u razbrbljanosti (previše odlomaka iz Piščevih pisanija), što ovu novelu čini mestimično vrludavom i rasplinutom, te infantilno-vulgarnom čak i tamo gde je to sasvim izlišno, npr. kad dečak-budući-Pisac sanja kako njegov poginuli brat ustaje iz groba i grabi ga: tipičan E.C. palp kakvim King zasejava i remeti mnoga od svojih najboljih dela, čak i onda kad se trudi da bude ozbiljan i relevantan.
Filmska verzija unapređuje i popravlja to malo falinki iz novele, a zadržava i pojačava sve što u njoj valja. Na primer, pomenuta scena sna u filmu je očišćena od petparačkog horora, koji je mudro zamenjen psihološkim. Umesto da zombi-bata grabi svog mlađeg baticu, ovde preživeli bratić ima da, na sahrani, čuje očeve reči: "Trebalo je da to budeš ti (u sanduku)!" Prosto rečeno, STAND BY ME je jedna od 3-4 najbolje filmske adaptacije Kingove proze, i kao i većina drugih vrhunskih primera toga, odlična je baš zato što se Kinga ne drži slepački, k'o pijani Mik Geris plota, nego pametno menja, dorađuje i popravlja mestimične Kingove džombe i bombe. (Blaga digresija: druge vrhunske remekdelne ekranizacije Kinga su, naravno, THE SHINING, CARRIE i – suprajz, takođe od Roba Rajnera: MISERY. Od ovih je MISERY zapravo najverniji izvorniku, sa najmanje krupnih izmena, što je i logično, jer je i sam roman nešto najbliže savršenstvu što je King napisao, uz PET SEMATARY.)
Dakle, odličan predložak, sjajna premisa, savršen kast, nenametljiva a opet mudro odmerena režija… sve to za rezultat ima verovatno najbolji film ikada snimljen o odrastanju, tj. o kraju detinjstva. Atmosfera, intonacija, lokacije, vizuelnost, muzika, ama sve sve sve je tačno kako treba i gde treba, ni premalo, ni previše.
 STAND BY ME je predivan, preduhovit, predirljiv – hell, srceparateljski film u najboljem smislu reči: suze mi kreću samo kad pomislim na njega. Evo, knedla mi je već u grlu kad se setim scene u kojoj River Feniks usred noći, kraj logorske vatre, svom drugaru plačući otvara dušu i priznaje kako se suočio sa nepravdom i lažima odraslih: učiteljica zadržala nekakve pare koje su deca skupljala, odnosno River ih prvo ukrao pa se pokajao, ali kad ih vratio – učiteljica ih zadržala, a on ostao krivac. Dežurni krivac. Već sa 12 godina… I već tada suočen s tim kolika stoka umeju odrasli da budu, naročito prema deci, punoj poverenja, koja su im poverena.
Što je još lepše, ova scena smesta je praćena jednom tihom, kratkom, površnim gledaocima neprimetnom, možda i nebitnom – ali baš u njoj ja vidim genijalnost ovog filma i njegovog tačnog pogađanja u srž. Danas bi producenti rekli: "Šta će ti ova scena, ničemu ne služi, ne advansuje plot: seci to pa metni na DVD u Extras, pa ko 'oće, nek gleda Deleted Scenes." Srećom, tvorci ovoga znali su šta i zašto rade (a pomaže i to što su scenaristi ujedno bili i producenti).
To je scena u kojoj Vil Viton, u ranu zoru, dok drugari spavaju a on čuva stražu, sedi na pruzi i čita strip. Iz šume izađe srna. Pogleda ga, mirno, i načas stoje tako, gledaju se. Ne zna čovek ko tu ima srnećiji, čistiji, nedužniji pogled. Onda srna polagano ode nazad u žbunje, neuplašena, a Vil ostane s tim čarobnim trenutkom…
       Ovaj film kao malo koji uspeva da prenese i lepotu i užas detinjstva: opuštenost, bezbrižnost, bezvremenost letnjih dana, izolovanost od sveta "odraslih", i pritajeni antagonizam sa njim, zezanje i često surove (drugarske) pošalice i podbadanja, vulgarnost koja jedva prikriva nesigurnost i strahove mnogih vrsta, drugarstvo, vernost, rituale, apsurdnost, naivnost, blaženu nesvest (ili tek polusvest) o sebi i drugima… i negde u blizini, senku nagoveštaja užasa koji su tu, odmah iza ugla… 
      Veseli momenti smenjuju se sa uzbudljivim, patetični sa tragikomičnim, skoro-hororični sa melodramskim sa lakoćom bez mnogo pandana: na primer, SASPENS I AKCIJA u sceni bežanja od džukca na onom otpadu (da li će dečak da umakne čeljustima pseta?!) glatko prelaze u HUMOR, kad deca, s druge strane ograde, krenu da se uzajamno više nego sočno vređaju sa čuvarem otpada, a onda, iz te opušteosti, scena sasvim prirodno dobije ČISTI SENTIMENT, kad se Kori rasplače jer mu ovaj uvredio oca. I sve tako, kroz čitav film, Rajner barata širokim dijapazonom emocija, a one su (hvala odličnom scenariju i pregenijalnoj deci) uvek i svuda tačno pogođene i ostvarene, i nijednog trena ne osetiš se manipulisanim kao gledalac: sve je glatko, prirodno i uverljivo, ŽIVO.
           U ovoj pravoj pravcatoj Odiseji, baš kao što to inače biva u detinjstvu (i sećanjima na njega), naizgled sitni događaji poprimaju gigantske, arhetipske razmere – pa tako i ovde, nisu potrebni kiklopi, sirene i džinovi: dovoljni su "opasni" džukac, voz, pijavice i zalizani krimogeni tinejdž-gilipteri i siledžije da pojačaju ovu relativno uneventful ekskurziju i daju joj auru prelomne avanture, "veće od života".
            STAND BY ME nema neke naročite rediteljske "jooooj, kako montira!" egzibicije, niti su mu one potrebne, jer ima Priču, ima Likove, i ima Emociju – i sve što s njima treba da uradi, radi opušteno, nenametljivo, lagano, naizgled bez truda, glatko, kako to umeju samo najveći. Površno gledano, nudi jednu neobaveznu pričicu, a zapravo, kao što rekoh gore, pripoveda, vrhunski, bez greške, bez ijednog pogrešnog koraka ili lažne note, nešto od prvorazredne relevantnosti i univerzalnosti, na temu jedne od najvećih tragedija života – odrastanja… I prosto ne mogu da naglasim koliko poštujem i divim se nepompeznosti, nepretencioznosti, neusiljenosti, vitalnoj prirodnosti i ovog "malog", a tako velikog, i ni izbliza dovoljno hvaljenog filma.
            Na kraju, elegičnoj intonaciji koju film ionako poseduje, dodatnu gorčinu u današnjem gledaocu proizvodi svest o vanfilmskoj sudbini ovih aktera: ne likova koje su igrali, nego skoro podjednako neveselih sudbina svo četvoro glavnih glumaca. Kori Feldman je ubrzo postao poster boy tipičnog holivudskog deteta-glumca okrnjenog alkoholom i drogama i danas je samo patetični has-been. Vil Viton je skončao sa jadnim rezimeom, disproporcionalnim talentu ispoljenom u ovom filmu, pa su mu hajlajti užasno bedna adaptacija Lavkraftove "Boje izvan ovog svemira", THE CURSE, i igranje u ZVEZDANIM STAZAMA na TV. Džeri O'Konel je smršao, ali mu to nije pomoglo da se pojavi u nečem boljem od SCREAM 2, pa je i on, kao i Viton, zaglavio na televiziji. 
A tragedija Rivera Feniksa suviše je dobro poznata da bih o njoj ovde razglabao: nije to samo lični, ljudski gubitak, nego i gubitak jednog od najtalentovanijih mladih glumaca novijeg doba koji je, da je poživeo, mogao da bude u rangu Džonija Depa, pa i jače od toga, novog Marlona Branda, ili ko zna … Ali, sudba kleta ne dade mu… I taj aspekt dodaje novu dimenziju gledanju ovog filma, ionako datog u uokvirenoj naraciji, sa velike vremenske distance (matori pisac priča nam o događajima od pre više decenija). Stoga distanca današnjeg gledaoca neizbežno proizvodi dodatni melanholični UBI SUNT ugođaj i navodi na meditaciju nad prolaznošću života… i nad gubljenjem nevinosti u onom izvornom (ne nužno sexualnom) smislu… 
 STAND BY ME ubedljivo i upečatljivo nagoveštava taj Raj, ukazuje na to kako i zašto to mora da bude Izgubljeni Raj – ali, okvirnom pripovešću, kroz lik pisca, sugeriše jedan od malobrojnih načina da to bude bar donekle Raj Ponovo Stečen: kroz stvaralačku retrospekciju, re-kreaciju i sublimaciju. Možda to nije sve, to nije mnogo, ali je najviše što se može, s ove strane Raja.

9 коментара:

Flammeson је рекао...

Gledao sam ovaj film pre godinu dana, i nije mi ostavio naročit utisak. Očekivao sam više, a u stvari mi je delovao nekako površno. Možda grešim u oceni, ali utisak mi je takav.

King mi u zadnje vreme deluje isuviše pretenciozno i moralizatorski raspoložen. Kad se samo setim da je jedno od njegovih "pravila pisanja" što manje korišćenje priloga u rečenici... Apsurdno.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa, pitanje je šta si ti očekivao. u oceni svakako grešiš. daj mu još koju šansu, dok ne progledaš! ;)
kingovi romani već 20-ak godina ne valjaju: bolje mu čitaj priče, u njima još uvek ima odličnih stvari.

Flammeson је рекао...

Haha, pošteno, nikad se ne zna, pretpostavljam da bih ga sad definitivno pažljivije gledao nakon što sam pročitao ovako temeljnu kritiku :) Hermeneutika je čudo!

Prva knjiga ikad koju sam kupio je bila Kingova "Izmaglica" - i baš mi se svidela, to je u stvari novela. Ima i film, koji mi se isto tako svideo, naročito kraj koji je drugačiji u odnosu na novelu.

Čitao sam dosta Kinga, i svojevremeno dosta uživao. U zadnje vreme nisam, al' nekako mi ostavlja utisak nekog dobrog zanatlije. Grešna mi duša :)

Lavkraft sa druge strane je čisti filozof, i kad mu dela više ne bi bila strašna (zbog otupelosti savremenog čoveka koji svaki dan gleda horor uživo), ona će uvek da imaju filozofsku vrednost. A pretpostavljam da kad se zaroni u njegovu metafiziku, da se opet dolazi do još dubljeg vrela užasa - kao ono Ničeovo, ako gledaš u ambis, i ambis gleda u tebe.

Jelena Pauljev је рекао...

Dobar film, dobra kritika.

Gule, sta kazes na donekle zenski pandan ovome, filmu Now and Then?

Meni se i taj bas djasvi.

slavko petrovic је рекао...

bas umes da iznenadis prijatno ja gledao ovo posle procitanog teksta
gledao sam ga odavno ali tek mi je sad probudio duboke emocije vecna slava Riveru
mislio sam da su ti teorija i monstrumi uzeli dusu pisi cesce rivjue starijih filmova npr rivers edge i slicno
hvala za ovo

Dejan Ognjanovic је рекао...

you must expect the unexpected! ;)
nije stvar u toem dal je film horor ili ne, star ili nov, nego da li me je dotakao gde treba (makar i nezgodno)! ako nisam oduševljen, ili razljućen, ako treba da pišem o još jednom srednjačkom 2+/3- filmiću, to je i meni najčešće patnja, mrzi me... "te mlake ispljuvaću iz ustiju svojijeh..." itd.
RIVER'S EDGE je odličan - vidiš, mogo bih ga reprizirati pa onda možda i napišem koju.

Dejan Ognjanovic је рекао...

jelena: nisam ni znao da postoji "zenski pandan ovome, film Now and Then" - proveriću šta je i kakvo je...

Dejan Ognjanovic је рекао...

3 godine kasnije i dalje mi se ne gleda "zenski pandan ovome". Kaže Ebert: What distinguished "Stand by Me" was the psychological soundness of the story: We could believe it and care about it. "Now and Then" is made of artificial bits and pieces.

Saša Avramović је рекао...

Odličan rivju mog omiljenog filma! A kad smo kod ovog remek - dela, hteo bih da preporučim jedan film koji sam gledao pre nekoliko meseci - THE KINGS OF SUMMER iz 2013. godine. U njemu ima malo STAND BY ME vajba, ima sličnosti i što se likova i priče tiče, mada ne previše. I naravno, daleko je po kvalitetu od nedostižnog STAND BY ME - ali mislim da ga vredi pogledati.