izabrana dela

izabrana dela

среда, 28. август 2013.

Shyamalan's THE HAPPENING (2008)



            Sumorni DOGAĐAJ koji se odigrao pre nekoliko dana dugo je odlagan, ali na kraju se, eto, ipak desio: sajt POPBOKS je prešao u istoriju. Nema više. Nada. U smislu: ništa. Jer, nema nade za kulturu ili bilo šta što znači normalan život u ovom sve sumornijem i beznadežnijem okruženju...
            Tačnije rečeno, POPBOKS je prestao sa radom – sa novim vestima, prikazima, kritikama i sl. – ali sajt je i dalje tu, sve što je bilo na njemu arhivirano je, i ti sadržaji stajaće tu još neko vreme. Dokle, videćemo... Razlozi za prestanak s radom ovog značajnog sajta navedeni su OVDE, pa vas upućujem da to pogledate, ako je nekome do sada promaklo.
            Ponosan sam što mogu da kažem da sam pisao za POPBOKS na njegovom vrhuncu, i za tih par godina na tom sajtu objavio, ako me ne lažu moja evidencija i pod-folder "Popboks" u folderu "My reviews" mog kompjutera, nekih 29 filmskih kritika. Pored toga, objavio sam tamo i nekoliko izveštaja sa filmskih festivala (Grossmann i Cinema City), intervjua, najava, prikaza knjiga i koječega.

            Dobra je družina bila okupljena u to vreme, i srećan sam što sam bio njen deo. Posebno sam zahvalan svojim urednicima: glavnom, Goranu Tarlaću ("Profesore, nije ti ovo fakultet, uprosti to malo...!") i resornom, za film, Vladislavi Vojnović. Bio je to jedan od retkih slučajeva u mom životu kada sam osetio pozitivne strane imanja urednika. Makar mi ponekad njihove intervencije nisu bile po volji, priznajem da sam u radu sa njima ponešto i naučio i, u granicama svojih mogućnosti, zahvaljujući njihovim sugestijama, izveštio se u umetnosti jasnog, preciznog, konciznog izraza. U to vreme je uređivanje sajta, i pisanje za njega, bilo ozbiljan posao. To je nešto čega više nema... Nema para, ni cigara, danas je svako kritičar (na svom blogu, na Fejsbuku, u svojoj sobi...) a raznoglasje i vreva interneta učinili su neprofitabilnim nešto što je pokušavalo da bude komercijalni, profesionalni sajt (sa honorarima za saradnike i svim što ide uz to), i eto... Nekad bilo, sad se pripoveda, i u arhivi se, preparirano, posmatra...
           

Čisto radi ilustracije toga kako je, iznutra, izgledalo pisati za POPBOKS, evo jedne prepiske, tj. mog mejla kojim reagujem kada je urednik, na osnovu moje stroge kritike, filmu KNOWING dodatno smanjio ocenu (ja mu dao 4, a on na osnovu teksta zaključio da je to jedva za 2). Pa zato kažem ja gloduru:

ne bih ja preterivao sa tim smanjivanjima ocena: kritika prikazuje film iz jedne 'više' (edukovane) perspektive, ali to ne znači da je on negledljiv ljudima sa skromnijim očekivanjima i potrebama, odnosno za ubijanje vremena.
u tom smislu, ovaj im nudi nekakav spektakl, ima neke efekte, neki kao saspens, i mada oni nisu ostvareni filmski naročito originalno, jesu ostvareni kompetentno, a prosečnom gledaocu holivudske boze je i kompetentno sasvim dovoljno.
znači, kako ja shvatam stvari, mi kao kritičari treba da ukazujemo zbog čega neki film (ni)je dobar, ali ne treba ni da sasvim u crnicu i ilovaču zakopavamo nešto što će prosečan gledalac da svari bezbolno.
konkretno, iz moje vizure, nešto što je osrednje, praznjikavo, neoriginalno, strogo po klišeu, ne može da ima jaku preporuku; ali s druge strane, ako je naša ciljna grupa na Popboksu ipak ehm, kako rekosmo, ne baš toliko probirljiva, onda bi bar kroz cifru (numeričku ocenu) trebalo da budemo malkice blaži, i da im nekakvim kečevima i dvojkama ne ubijamo sasvim želju od gledanja nečega što jeste BOZA - ali narod ponekad hoće i bozu, mnogo češće od hranljivih makrobiotskih napitaka.
zbog toga sam mislio da ocena 4 bolje odražava taj neki balans, i mislim da je 2 prestrogo. iz texta gledalac koji ne želi ništa više od boze - može da vidi da li ga ta boza zanima...
da budem sasvim jasan:
da je ovo sada RITAM, sa svojom užom, obrazovanom, kulturnom publikom, ja bih potpisao i ocenu 2/10.
ali za ove ljude koji nas pretežno čitaju na sajtu, ipak treba staviti 4/10. mnogima od njih ovo će biti OK film, ništa posebno, ali i ništa katastrofalno.

            A sada, u znak komemoracije ovog mračnog događaja, evo mog prikaza Šamalanovog isprtka THE HAPPENING, koji je izvorno objavljen upravo na POPBOKSU.
           

PRETNJA (The Happening) - M. Night Shyamalan
NE GAZI TRAVU! STAĆEŠ U SHYAMALANA!

Na papiru, ideja o epidemiji bezrazložnih i naglih samoubistava diljem istočne obale SAD ne zvuči loše. Avaj, loše nisu zvučali ni Znaci (Signs) – dok ih nismo pogledali

Dejan Ognjanović

ocena: 3/10

Originalni naslov: The Happening
Scenario: M. Night Shyamalan
Uloge: Mark Wahlberg, Betty Buckley, John Leguizamo, Zooey Deschanel
Žanr: SF horor
Trajanje: 89 min
Proizvodnja: SAD, 2008
Autistički univerzum M. Night Shyamalana, koji je u svoj svojoj apsurdnosti eksplodirao u fantaziji Dama iz vode (Lady in the Water), u filmu Pretnja pokušava da se približi svetu pojmljivom "običnom" gledaocu. Računica je jasna: posle Daminog fijaska kod kritike i mlakog prijema kod publike, Shyamalan se okreće jednostavnom konceptu. Umišljeni naslednik Hitchcocka i parnjak Spielberga smešta grupicu običnih ljudi u kontekst globalne fantastične pretnje želeći da načini osobeni spoj Ptica, Dana Trifida i Rata svetova. Pritom šićardžijski eksploatiše trenutnu američku paranoju u vezi sa vanrednim stanjima i terorističkim napadima u kojima ljudi ginu ili su odvojeni od porodica u nastalom haosu. Na papiru, ideja o epidemiji bezrazložnih i naglih samoubistava diljem istočne obale SAD ne zvuči loše. Loše nisu zvučali ni Znaci (Signs) – dok ih, avaj, nismo pogledali. Na sličan način i iz istih razloga i Pretnja pada u egzekuciji koncepta.
Ni bolja glumačka postava ni jače akcentovani žanrovski momenti (horor, SF) ne bi znatnije popravili ovaj film. Ne, jer stvar je komplikovanija. Pretnja je promašena u samoj svojoj srži, pa bi cinculiranja scenarija (na planu motivacije, dijaloga, karakterizacije) poslužila samo njegovom još dubljem zaglibljivanju. Ovaj film nije Titanik sa jednom rupom koju treba zakrpiti, već korito koje je neko u nadobudnoj nedokazanosti bacio u okean u nadi da ga prejezdi. Naravno da je potonuo.
Osnovni Shyamalanov problem jeste upravo autizam njegovog autorskog univerzuma, ili srpski rečeno – nesvest o sopstvenoj nesvesti. Tu ljudi mrtvi ozbiljni izgovaraju replike nad kojima bi se i Srđan Koljević zamislio i čine stvari koje bi možda čak i Stefanu Arsenijeviću delovale malo prenaglašeno simboličke i moralizatorske. To je svojevrsni Shyamalan-land, u kome su psihologija, motivacija i ponašanje normalnih ljudi bačeni kroz prozor, a puppet-master Shyamalan jedini vuče konce. Igrajući se boga, on od svojih karaktera pravi debile; jer, prema bogu i stvorenja. Zato ovde imamo neprocenjive situacije: Marky Mark razgovara sa plastičnom „biljkom“ u saksiji ubeđujući je da joj ne želi zlo; bradata karikatura (koja kao da je sišla sa planine Zmaja od Šipova!) usred globalne katastrofe filozofira o hrenovkama; nadžak-baba usred noći okreće leđa ljudima koje je ugostila iako je ubeđena da su došli da je opljačkaju i ubiju. Pored toga imamo još Zooey Deschanel koja uspeva da u baš svakom kadru izgleda izgubljeno (pretplata na Zlatnu malinu – osigurana!) i beskrajno „napete“ scene u kojima grupice ljudi šetaju po livadi i trkaju se s vetrom (bukvalno)!
Dakle, drama je, zapravo – smešno patetična melodrama; fantastika je – neubedljiva; horor je – tragikomičan; saspens je – nepostojeći. A ako sve to izdržite do kraja (preporuka: uz alkohol i dobro društvo Pretnja se može gledati kao solidna komedija!) – Shyamalan časti! Umesto trade-mark preokreta, pa makar i kretenskog (kao u Selu / The Village), ovog puta on svoje nedelo okončava najbanalnijim i najpredvidivijim od svih horor klišea. C'est la vie dans la Shyamalan-land.

Нема коментара: