izabrana dela

izabrana dela

петак, 02. мај 2014.

ANDREJ RUBLJOV (1966)

*** 
3

Pogledah na velikom platnu, na jednom ranijem FEST-u, ovu "doteranu" (remasterovanu, šta li) verziju Rubljova, i ne videh nikakvu primetnu razliku u odnosu na ono što sam ranije gledo. Zapravo, ako sam ja dobro razumeo direktora fotografije, Vadima Jusova, oni su restaurisali samo kolor deonicu, tj. zadnjih 5-6 minuta, a CB deo (oko 2 sata i 40 min) je isti kao ranije.
Dobro, ok, ne osećam se prevarenim, drago mi je da sam ga video na velikom platnu, ali... čak i nakon ovog gledanja ostajem u misteriji: ZAŠTO je baš OVO toliko izvikan i mega-hvaljen film kod svih živih, od Vuka Draškovića do Đorđa Kadijevića? Ima tu, naravno, momenata vrednih hvale i poštovanja, pre svega na likovnom planu, ali da se toliki ljudi KUNU u njega kao u vrh vrhova, kao u najbolji film ikada snimljen... zaista ne vidim čemu?
Baš nedavno reprizirao sam STALKERA, i stojim vam prav da je on mnogo bolji i gledljiviji i lepši i pametniji film. Ne kažem da je RUBLJOV bez razloga hvaljen – ali kažem da jeste precenjen. Evo par primera:
- Nepotrebno je razvučen! Zašto gledati onu ludu kako se blesavi 20 minuta pre nego što ga skembaju? Zašto gledati one Tatare kako se nadvlače tamte-vamte sa onom slaboumnom ženom dok ne napusti Rubljova s njima?
- Stradanje onog konja (u sceni napada na tvrđavu) je apsolutno neoprostivo i gnusno: a tek sad na velikom ekranu videh i detalje koje na malom nisam primetio – naime, da se on ne samo jadan sav slomio niz stepenice, nego se i gadno posekao tako da tu mlazevi krvi sukljaju...
Sreća što je film crno-beo pa se to krvoliptanje slabije vidi, inače... E, moj Tarkovski, kakav si ti hrišćanin! Ubijaš sirotog konja za tvoje "remek-delo"! A kad sam kod toga, na velikom platnu zapazio sam i da je nekoliko kokošaka besmisleno stradalo pod konjskim kopitima pred kraj te iste scene, čini mi se...
- Takođe, neki od mnogohvaljenih set pisova koje svi uzdižu kao nedostižno dosezanje Nebesa zapravo su tek tako, osrednji, solidni ali ništa posebno: npr. pagani koji se brčkaju u reci... Čak je i Kustin đurđevdanski set pis na reci, iz DOMA ZA VEŠANJE, lepši i bolji od ove scene... Ali jbg, to je TARKOVSKI, božji izaslanik na zemlji, nedodirljivi (i neshvatljivi) GENIJE...
A Rubljov je, je li, VRHUNSKO UMETNICKO DELO... Znači, oni koji ga "ne osete" su... šta? Zasićeni holivudskim fekalijama? Slaboumni? Osuđeni da gore u paklu? Antihristi? Ili prosto – slepi da vide divotu i lepotu... OK, lepota nije sporna, ima tu odlično uslikanih kadrova, ali priča... teme... ideje... Ma i'te molim vas! Čovek mora da ima duboko u sebi "pravoslavni gen" i zajedno s njim pavlovljevski refleks pred ortodoksnom ikonom pa da se spontano ushićuje time. Ako to nema, džaba sve.
Pri oceni ovog filma teško je opredeliti se samo za jednu od ekstremnih opcija (udivljenje – gnušanje), jer meni je RUBLJOV ni tamo ni ovamo... Ima dobrih, ima odličnih i ima izvanrednih deonica, ali ima i slabih, osrednjih... te je stoga, u najboljem, to "krnje remek-delo" a nikako "apsolutno"... Mada, nazvati ga i "krnje remek-delo" je previše popustljivo: to je jedna lepa trojka, i ništa više.
            Recimo, RUBLJOV previše filmskog vremena troši na scene od marginalnog značaja za osnovnu temu (a to bi trebalo da budu muke, dileme i priključenija jednog umetnika), a onda kad shvati da o temi ništa nije (po)kazao – TARKOVSKI uzme pa snimi predugu scenu dijaloga, u kojoj se verbalno tematizuje ono što je trebalo da se zapravo vizuelizuje.
STALKER mi u tom smislu više leži, jer – iako i on pati od tih patetičnih kvazifilozofskih naklapanja i čitanja pojezije – svoje glavne poente uspeva da vizuelizuje, da ih filmski iskaže na toliko ubedljiv i nezaboravan i unikatan način da se sav onaj bla-bla-blaaa u njemu može ladno iseći bez štete po film. To nije slučaj sa RUBLJOVIM, gde ako isečeš te dve predugačke dijaloške scene dobijaš film – o čemu, zapravo?
Sem toga, STALKER je interpretativno otvoreniji, ambivalentniji, kompleksniji – dok to o čemu je RUBLJOV bude u filmu vrlo jasno, i očigledno, i nedvosmisleno, što ga kao umetničko delo ipak stavlja na stepenicu ili dve niže od STALKERA. Nema tu ironije, nema ambivalentnosti: šta je imao da kaže, kazao je, i nakitio nekim slikama, ali nema dubioze niti dubine.
Sem toga, no animal was hurt or inhumanely treated during the making of STALKER – što se ne može reći za RUBLJOVA. U potonjem, pored mnogopominjanog ali još neprežaljenog konja, imamo i (najmanje!) jednu sirotu kokošku koju pregaze besni Tatari svojim konjima: vrlo se jasno vidi u jednom kadru iz ptičje perspektive leš bele kokoške koja nije uspela na vreme da se skloni.

I nemojte mi reći da je i ona bila spremna za klanje (kao što je, navodno, slučaj s onim konjem, kao - pozajmljenim iz mesare), jer to tako kopitama izgaženo meso više nije nizašta. Znači, sirota koka se izlegla iz jajeta, bila slatko umiljato žuto pile, i kljucala, kljucala, i rasla i rasla, i ko zna da li je ikada pevca osetila na sebi kako je zaljubljeno gazi i kljuje iza ušiju – dok nije došao taj Tatarkovski i zgazio je svojim kopitima! I sve to zarad "umetnosti"! Ma dajte, molim vas!
A posle svi prozivaju Ruđera Deodata, autora filma daleko boljeg od RUBLJOVA (da, mislim, i pred svakim sudom u nekoj pravnoj državi ću braniti stav da je CANNIBAL HOLOCAUST daleko bolji film od RUBLJOVA).


A Tarkovskog niko ne proziva! Ruđero je barem te životinjke žrtvovao sa smislom i poentom, njihove smrti su zaiste bile neophodne za film – dok je ovo u Rubljovu golo iživljavanje.

3 коментара:

Jelena Pauljev је рекао...

I ja sam film gledala na Festu u pregejanoj sali Kinoteke, umalo nisam zaspala. Jeste precenjen.

A što se životinja tiče, te stvari su nedopustive, kao u filmu The Ring kad se onaj konj na brodu prevrne preko ograde i upadne u vodu. Nisam se trudila da saznam istinu, ali mi deluje da ga nije sačekao dušek s one strane.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ameri ipak nisu toliki divljaci kao tarkovski: taj konj je neosetni spoj žive životinje u neopasnim scenama i kompjuterski nacrtanog u kadrovima kad pada u vodu. nikakav konj nije stradao u RINGU. za razliku od 'večitog klasika', RUBLJOVA!!!

Zo Ran је рекао...

Коњина једна, није смео да жртрвује коња!

Наравно, греше поштоваоци Тарковског кад истичу Рубљова, Сталкер је права ствар. И тачно, поетска тирада је вишак, могло је и без тога. То би онда било ремек-дело без мане.

Сталкера, Сталкера треба гледати, и вотку пити, и киселе краставце јести.