izabrana dela

izabrana dela

недеља, 22. март 2015.

ZAVODNIK u Laguni!



            Ovih dana navršava se godina dana otkako je iz štampe izašao moj roman ZAVODNIK (zvanični datum objavljivanja je 1. april ali tiraž sam iz štamparije dobio nekoliko dana pre toga, negde oko 25. marta). Objavio sam ga sam samcit, dakle – kao samizdat. Sam svoj majstor, sam svoj agent, PR, menadžer za marketing, šef plasmana, distributer, "vodonoša" i sve ostalo. Tiraž od 500 primeraka je skoro rasprodat: ostalo je još 30-ak komada koji će verovatno da odu na dve promocije koje me čekaju u narednim nedeljama. Sve ovo bilo bi još mnogo ranije prodato da nisu uskočila nova pravila igre koja praktično onemogućavaju samizdatu da se prodaje u knjižarama, zbog čega ništa nisam mogao da napravim ni sa Makartom (distributerom) ni sa Delfima (knjižarom,) koji su mi tražili knjigu.
            Sad kad je roman, praktično, rasprodat, mogu najzad sa vama da podelim jednu zabavnu epizodu iz njegove predistorije – naime, kako "zamalo" da ZAVODNIKA objavi izdavačka kuća Laguna! Nosio sam se mišlju da ovo obznanim čim je roman izašao – čak sam razmatrao da na korice stavim "blurb" iz Lagunine "recenzije" koju ćete dole pročitati ali, na sreću, prijatelji me odgovoriše od toga. Ne dele baš svi među potencijalnim čitaocima moj osobeni smisao za humor, a uostalom, nisu korice mog drugenca baš ni pravo mesto za takve smejurije. Ali ovaj blog jeste!
            Dakle, negde januara 2013. godine poslao sam rukopis ZAVODNIKA na razmatranje Laguni. Bez ikakve "veze" ili "insajdera" koji bi to iznutra gurao ili potpomagao: poslao ga na njihovu adresu, onako, kao što bilo ko drugi može (da, možeš to i ti, čitaoče ovih redova, ne časi ni časa, ali prvo pročitaj do kraja ovaj tekst!), prema UPUTSTVU ZA PREDAJU RUKOPISA koje stoji na njihovom sajtu.
            Oni koji poznaju moje nazore i ukus mogu se s pravom zapitati – zašto sam uopšte slao svoj rukopis, od tolikih izdavača, baš Laguni? Evo zašto.
            1) Izdavaštvo u Srbiji, a naročito po pitanju proze, a još naročitije po pitanju žanrovske, a posebno hororu-nalik proze, maltene je spalo na jedno slovo, i to slovo je – L. Laguna. To je doslovno jedini izdavač u Srbiji od koga bih (barem u teoriji, naravno) mogao da dobijem pristojniju zaradu za svoj HOROR roman. Niko drugi, od nekolicine dobrostojećih, ne bi ga, takvog, ni motkom od tri metra pipnuo, a tzv. male i žanrovske izdavače nisam ni uzimao u razmatranje jer od njih ili ne bih dobio ništa, ili neku siću od jedva 10% zarade (tj. možda 20-ak crvenih, u najboljem slučaju) ili, kao što je to najčešće – isplatu u knjigama. Ovo poslednje izgleda ovako: date rukopis izdavaču, on ga objavi u 500 primeraka, 50 komada daje se autoru a ostalih 450 prodaje on sam. Šta autor ima od toga? "Slavu" i "ugled", što ga je objavio "izdavač", i 50 primeraka od kojih će barem polovinu podeliti rodbini i prijateljima, i možda, ako je baš srećan, prodati 20-ak komada. Zarada, u najboljem, jedva 100 evrića. FUCK THAT, rekoh ja. Dakle, između opcije da me objave i da me IZDAJU, rešio sam da pokušam da me – objave.
            2) Koliko god Laguna bila sinonim za chick-lit, kid-lit, moron-lit i retard-lit, ipak u masi svega što objavljuju ima i mnogo klasika, kako stranih tako i domaćih. Bez obzira što drečavo senzacionalističko i populističko đubre zauzima većinu onoga što objavljuju, ipak tu ima poprilično i kvalitetne proze. Uostalom, kako mi reče jedan sagovornik i nominalni kolega, SVI domaći pisci se danas polomiše da odu u Lagunu. Zašto? Zato što je to jedina kuća koja zaista funkcioniše kao Fabrika Knjiga sa razrađenom ne samo proizvodnjom nego i plasmanom, marketingom, promocijom, i – pristojnim plaćanjem za sve to. Tamo su, uz sve te Vanje Buljiće i Dekse Stojiljkoviće i trač-droga-seks voditeljke, ipak i pokojni Pekić, i živi NINO-vac Filip David, i "buntovni" Basara i ko sve ne. Od "žanrovaca", tamo su Skrobonja, Pavle Zelić, a odnedavno i Oto Oltvanji. Ukratko, nije baš ubi bože sramota biti u Laguni, jer imaš alibi da su tu, takođe, i brojni savremenici i klasici, pa čak i neke, kao, kolege.
            3) Jednog dana kada budem grcao u sirotinji i bedi, i kad se, kao Lavkraft u svojim poslednjim godinama, budem hranio dijetom sastavljenom od krekera, sardina i špageta iz konzerve, ne bih oprostio sebi da ovo nisam pokušao, jer govorio bih tada sebi: "Eto, sad bi živeo u svili i kadifi i odgajao podvaljak svog podvaljka da si samo onomad stisnuo zube i poslao tekst Laguni; ali ne, hteo si da budeš ponosan i nezavistan; pa eto ti sad, jedi krekere..." Znate kako ono kažu – ne kaje se čovek zbog onog što je uradio nego zbog onog što NIJE uradio. A proba se, ovde, ne plaća.
            4) Bio sam, naprosto, radoznao da vidim šta će da se desi. Dakle, poslao sam ovo Laguni iz istog razloga iz kojeg sam kasnije ZAVODNIKA poslao u natjecanje za NINO-a. Ne zato što sam mislio da imam iole ozbiljne šanse, toliko sumanut ipak nisam, nego prosto da vidim koliko blizu cilju mogu, sam samcit, svojim snagama, bez guranja, da stignem, u datim okolnostima, takvim kakve su. I eto, video sam. Kod NINA sam ušao u top-30 naj-romana prošle godine, a kod Lagune – tek do prvog čauša koji je moj rukopis pročitao.
            Osim toga, hteo sam da proverim govorkanja o tome kako izgleda proces "lagunizacije" teksta, a naročito žanrovskog, kroz koji su neki od gorenavedenih prošli (pojedini čak toliko da im je roman izvrnut naopačke i prepisan/dopisan do neprepoznatljivosti, u nešto znatno drugačije od izvornog rukopisa). Ja na takvo što sigurno ne bih pristao, ali kopkalo me je da vidim kako bi izgledala situacija u kojoj bi, eventualno, došlo do toga da mi urednik sugeriše izmene radi prilagođavanja Laguninoj čitalačkoj publici i njenim moćima percepcije i recepcije. Bilo bi zabavno to videti! Ali, avaj, nije mi bilo suđeno! Sasekoše me dušmani već na pragu (umesto malo kasnije, kako sam očekivao)!
A to čak i nije sve! Ima tu JOŠ nešto, ali prvo da vidimo kako je glasio odgovor koji sam dobio iz Lagune.
            Oko pola godine nakon što sam mejlom poslao svoj rukopis + sinopsis + biografiju, dobio sam sledeći mejl:

From: Sekretarijat <sekretarijat@laguna.rs>
To: dogstar666 at yahoo  com
Sent: Monday, July 8, 2013 10:24 AM
Subject: odgovor IP Laguna

Poštovani gospodine Ognjanoviću,
Jedan od naših urednika pročitao je Vaš roman „Zavodnik“ i zaključio da iako sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu: mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“„behu“, itd. još na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu zastupljeni u romanesknoj prozi  21. veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti, a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“  Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u treće. Zahvaljujemo Vam  što ste nam poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.
 

         Dakle, po Laguninim visokim merilima i po standardima koje su zadovoljili takvi moderni klasici kakvi su Vanja Buljić, Deksa Stojiljković, Vuk Drašković, Isidora Bjelica, autori SRPSKOG PSIHA i drugi dokazani umetnici pisane reči, moj roman je banalan, neinventivan, nedorečen, razvučen, i koristi aorist i naratora u prvom licu. Takođe, previše opisuje prirodu i osećanja.  Istina, rečenica „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo,“ je izvađena iz konteksta, jer ako se pogleda gde stoji i KO to govori, pronicljiv čitalac će valjda zapaziti ironiju u kojoj su te oveštale fraze sa cvećem i pticama namerno uzete... Takođe, svi koji su moj roman pročitali znaju da u njemu ne postoji nikakvo mešanje pripovednih lica a kamoli pak direktno obraćanje čitaocu...
         Ali, nebitno. Ne bih sad ulazio u raspravu sa neimenovanim nepotpisanim i stoga zauvek anonimnim "čitačem" uposlenim u Laguni. Naviknut na visok standard rukopisa on je sasvim razumljivo bio zgrožen mojim neukim pokušajima imitacije modela iz horor filmova (da je zapravo iole načitan, taj bi pre morao da prepozna "model" iz klasične engleske književnosti, model koji je, takođe, prepun opisa lokacija i osećanja, i sve u prvom licu jednine - "Beži, Džejmse, sa tim tvojim glomaznim rečenicama i opisima i osećanjima i digresijama i tim duhovima koje si prepisao iz gotskih romana, nisi ti za Lagunu!") ali OK, nema veze! Zaista - nema veze. Niti bih se osvrtao na pomalo apsurdnu i neprikladnu sklonost čitača da izigrava urednika rukopisu koji odbija – jer, ako rukopis NE zadovoljava standarde, onda hvala i doviđenja, čemu saveti i uputstva šta da se promeni pa da bude bliže Laguninom standardu ako ga već Laguna neće objavljivati?
         Ono gde ova pričica postaje najzabavnija jeste, međutim, sledeće. Od izvesne osobe koja ima unutrašnje veze sa Lagunom saznao sam da je moj rukopis najverovatnije bio dodeljen na čitanje izvesnom N.Ž. Neću ga imenovati jer nemam 100% potvrdu da je autor gorecitirane "procene" baš on, pa zato neka i ovde kao i svuda drugde ostane anoniman. Ali, ako je ZAVODNIKA u Laguni stvarno čitao i ocenio baš N.Ž, onda to postaje vrlo rečito u svetlu činjenice da sam sa N.Ž. imao neku vrstu sukoba, svojevremeno, kada je sramotno otaljao jedan posao s kojim sam ja bio povezan, a kada sam uredniku izdanja skrenuo pažnju na čitav niz omaški, propusta i grešaka koje je NŽ načinio u tom poslu, NŽ se ostrvio na mene kao na pakosnog zlikovca koji, umesto da ga razume i podrži kao "kolegu", zapravo mu "podmeće nogu". 
Na kraju je u štampu otišla neznatno sređena, ali još uvek sramotno nečitljiva verzija njegovih radova a ja sam mogao samo da "perem ruke" od njegovog "doprinosa". Neću da budem konkretniji od ovoga, reći ću samo da se radi o nečemu od pre 7-8 godina, vezano za časopis s kojim sam tada sarađivao. Nakon što me je zvao na telefon i pretio, i poslao mi par uvredljivih mejlova (koje, naravno, čuvam u svojoj arhivi, kao i neprofesionalno loš rad za koji sam ga ja, avaj, na neviđeno bio preporučio, a on ga na kraju levom nogom i s pola mozga otaljao - i naplatio), sa NŽ više nisam imao nikakvog dodira. On je u međuvremenu iz Niša otišao u BG, i eto, napredovao do "čitača" u Laguni.
          Budući da sam, u vreme kada mi je stigao ovaj odgovor, već imao informaciju da NŽ čita moj roman, na ono gore citirano već istog dana poslao sam sledeći odgovor:


Dragi g. Ž:
dobio sam vašu poruku. Baš šteta što se "banalnost" mog rukopisa nije poklopila sa kriterijumima vaše programske koncepcije domaće proze. Imaću na umu vaše neprocenjive sugestije o tome kako popraviti taj tekst, a naročito onaj deo sa aoristom...
Nadam se da mi više ne zamerate na oštrim kritikama koje sam uputio vašem promašenom prevodu XY-a za W koju sam priredio pre nekoliko godina... Svakako ću vam na uvid poslati i svoj naredni roman, naročito sada, kada znam da će njegove književne i druge kvalitete procenjivati neko tako stručan i nepristrastan kao što je N. Ž.!

Do tada, da smo živi i zdravi!


Dejan Ognjanović


         Dodatni razlog da verujem kako je gornje redove napisao N.Ž. a ne neki profesionalac, jeste i ovaj. Odmah po izlasku ZAVODNIKA, na jednom opskurnom forumu Deksa Stojiljković je našao za shodno da se izbljuje po mom romanu (predvidiva reakcija, imajući u vidu u kakvoj smo "ljubavi" otkako sam, baš na ovom blogu, razotkrio njegovo licemerje, uvlakaštvo i mahinacije – evo, OVDE). U moru njegovih standardnih bljuvotina na kakve su navikli oni koji su imali nesreću da se susreću s njegovim sajber-prolivima žuči na forumima, Deksa je izlanuo i svoje saznanje da je ZAVODNIK bio nuđen Laguni, i da je tamo odbijen.
         Dakle, Dexa Ljaxe se naslađuje ovim podatkom na svoj uobičajeno pakostan način. Ali - odakle je to mogao saznati? Ja o tome nisam u javnosti do sada govorio. Ko je onda mogao Deksi da došapne taj podatak – ako ne sam "čitač"? Jer, u teoriji, taj proces bi trebalo da je poverljiv, između autora koji šalje i izdavača, tj. njegovog zastupnika, koji to čita i ocenjuje. U ozbiljnoj ili barem profesionalnoj izdavačkoj kući kakva je Laguna ne bi trebalo da se ovakve informacije razglašavaju okolo. Da li je ovime narušena profesionalna etika Lagune? Svakako! Da li bi neko mogao da nagrabusi zbog toga? Možda, ali ne u Srbiji. Ali nema ni veze, jer misterija "Otkud zna Dexa da je ZAVODNIK bio poslat Laguni na procenu" uopšte NIJE misterija, ako znamo – kao što ja dobro znam – sledeći podatak: NŽ i Deksa su stari drugari, kafanski ortaci još iz vremena kad je NŽ studirao u Nišu, upravo stvoreni jedan za drugoga, tako da se sada kockice savršeno slažu. A pošto je već neki neprofesionalac iz Lagune (NŽ?) narušio profesionalnu etiku i nepisana pravila ponašanja vezana za slanje rukopisa, onda ni mene ništa ne obavezuje da u tajnosti držim gorecitirani mejl - jer sam ubeđen da njegov sadržaj daleko više šteti izdavačkoj kući za koju takvi "čitači" rade negoli meni kao autoru dela.
         S druge strane, ja sad imam i napismeno, crno na belo, da nisam za Lagunu. Jedino mi sreću kvari visoka verovatnoća da mi je rukopis ipak bio odbačen zbog niskih, ličnih, osvetoljubivih strasti konkretnog "čitača" kojem se moj roman zalomio a ne, zaista, zato što se svojim spisateljskim kvalitetima nije uzdigao do visova ozbiljne književnosti – one u kojoj se u naraciji ne koriste ni prvo lice jednine, ni aorist, nego samo treće, sveznajuće, i obično prošlo vreme! 
         
         "The Night was..." FOREVER!
         "Noć je bila..." ZAUVEK! I smrdela je na mašinsko ulje i jeftini duvan...




2 коментара:

Man from Valley је рекао...

Citam ovu tvoju epopeju i ne mogu da verujem koja su to gamad. Tacno se vidi da je za njih knjiga isto sto i industrija donjeg vesa, stancuj i mlati pare. Da neko zaradjuje na mojoj muci nece to june da ih mune. Bolje samizdat tiraz od sto komata nego da me neko recenzira. Nemam ja od slave nista, ne zivi se od krekera, a posthumno neka me printaju. Samo nezavisno.

natasa је рекао...

Ah, vidim da ne menjaju mustru: jedan od naših urednika, zanimljive epizode, ali u celini ne zadovoljava kriterijume NAŠE PROGRAMSKE KONCEPCIJE, romaneskna proza 21. veka, bla, bla...
Slično pisamce sam i ja dobila 2012. godine, jedino što nemam taj aorist, već stilske neujednačenosti i nedoslednost u radnji (šta god to bilo).
Ne plači; Ghoule, tvoju su knjigu prosto prelistali. I ne uklapa im se u KONCEPCIJU.