izabrana dela

izabrana dela

недеља, 21. фебруар 2016.

CAROL (2015)

**(*)
2+

Evo nam ga još jedan školski primer redovnog godišnjeg pecanja Oskara kroz bavljenje „angažovanim“ temama: ovde – LGBT tematika. I nemam nikakve sumnje da će da se zakiti bar nekom statuetom – jer one su rezervisane baš za ovakve produkte... ovaj, filmove.
Dosledno sam izbegavao ovaj naslov sve dok ga, krajem decembra, nisam video na skoro svakoj jebenoj belosvetskoj godišnjoj BEST OF listi, i onda sam poklekao pred onom MEET THE FEEBLES logikom („eat shit - 50 billion of flies can't be wrong!“); uz to, fabula radnje je obećavala potencijalno dobru melodramu (zabranjena lezbijska ljubav usred mračnih, ksenofobičnih, lovoveštičarskih 1950-ih) pa rekoh, ajd da pogledam, da ne budem „fah idiot“, „horordžija“ itsl. Daj da overim i nešto iz mejnstrima...
Pih. Film nije negledljiv, ali u tome je i poenta sa ovim podžanrom: kao i obično u slučaju „Oskar-mamaca“, podrazumeva se uglačana tehnička izvedba (jao, što su lepi kostimi! Scenografija! Jao, što su pogodili period!... Jao, šta sve milioni dolara mogu da kupe...) i transparentna pitkost i jasnoća izlaganja (samo bez umetničarenja! Ovo treba da se dopadne matorim drtinama s prosekom od 70 godina u guz'ci svakome koji glasa za Oskare!). Dakle, kao fast-fud: lako se guta, lako se vari, dok traje deluje bogzna kako, ali brzo se zaboravlja i nije nimalo hranljivo.
Jeste. Duše tu ima vrlo malo (Golkonda! Golkonda! Duša gde je onda?), sve je suviše iskalkulisano da bi prodisalo i zaživelo kao autentična, dubinski potresna melodrama: ja čak pripremio maramice, željan dobre srcedrapateljske drame, ali one na kraju ostadoše suve.
Šteta, jer da je ovo rađeno sa indie/author pristupom, sa dušom, priča je imala potencijala za nešto stvarno potresno i za antologiju, a ne samo za jednokratno gledanje i za mamljenje te proklete statue koja, dobili je ovi ili ne, ne garantuje trajnost: i garantujem da se ovog filma niko neće sećati za 3-4 godine.
Ipak, za sve nominalne LGBT lajkere i tvitere evo bezbednog načina da pokažu svoju liberalnost i naprednost time što će gledati (i prepričavati) film o toj manjini, i još pride melodramatično odmahivati ručicama na ovu temu: „Znači, žas-u!“ 
Vidim na netu da je pomodno mrzeti Runi Maru. Ne znam zašto, u ovom filmu ona je jedina svetla tačka. Kejt Blanšet (Žena zvana Blonda!), s druge strane, nepodnošljivo je ledena, udaljena, kao da mehanički prolazi kroz tu lezbijsku dramu a u sebi –budući da je i producent ovog filma – računa: „Eh, šta sve moram da radim zbog te proklete statue! Ali dobro, bolje da se valjam u čistoj posteljini sa ovom ljupkom curicom nego s međedom u blatu, kao siroti Leo!“
Inače, koliko je to sve iskalkulisano najbolje se vidi i po tim sterilnim slo-mo „erotskim“ scenama u kojima se eksploatiše samo golotinja manje slavne glumice (Runi!) dok su sise one slavne i izvikane uredno zaklonjene, prikrivene, nevidljive. Da me ne shvatite pogrešno, nije meni do milfa, i zabole me za Kejtine sise (Mara mi je sasvim dovoljna) – stvar je u principu i etitjudu koji se ovde ogoljava kroz njeno neogoljavanje.
Zbog svega toga, ako hoćete stvarno dobru lezbijsku melodramu koja em pršti od strasti i erotike em je iskreno srceparajuća, bolje reprizirajte BLUE IS THE WARMEST COLOR (i moj rivju, OVDE). Paralele su neizbežne, ne samo zbog tematike, nego i zbog činjenice da oba filma sadrže scenu „susreta nakon rastanka, neko vreme kasnije“. U BLUE je to skoro nepodnošljivo bolna i dirljiva scena (evo, suze mi kaplju na tastaturu samo dok je se prisećam), a u CAROL je to, eto, tako, jedna mlaka scenica, ništa za pamćenje, onako, meh. Kao i ceo film.
Ali FEST-ova stoka i Oskarova stoka ima da sliste ovaj generički iskalkulisani produkt kao džukac što bi masni papir od bureka! Da se kladimo?


2 коментара:

Dipl. zurnl. је рекао...

kakva su sad ovo izvankultska sranja
ode nivo

Dejan Ognjanovic је рекао...

koješta. nisi pazio na času. non-horror rivjuz postoje na blogu od samog njegovog početka, i stalno su (povremeno) tu. sve je na nivou i po jus-u i ps-u.