izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 31. март 2016.

Ekskluzivni intervju: LAMBERTO BAVA


            Krajem prošle godine u Beogradu je nekoliko dana, na 10. Festivalu srpskog filma fantastike, boravio italijanski reditelj Lamberto Bava, autor kultnih filmova i sin najvećeg genija italijanskog horora, Marija Bave.
            Tom prilikom sam s njim obavio opširan razgovor – zapravo, najopširniji intervju koji je s njim bilo ko u Srbiji uradio. Čak i sam Bava me je pred kraj upitao: „Jel' ovo intervju ili ti to pišeš knjigu o meni?“
            Čujem posle da su me ljudi iz organizacije i protokola festivala zbog toga gledali popreko, a ni prevoditeljica sa italijanskog nije delovala mnogo srećno kad smo se primakli kraju drugog sata intervjua, ali... nije Ghoulov nivo da jednog ovakvog gosta dočeka sa pet blic pitanja. Ja kad u'vatim, ne pušćam dok ne doznam SVE što sam naumio.
            Inače, što se tiče ovih sa festivala koji su gunđali što sam im „uzeo“ gosta (kao da je on došao zbog njih a ne zbog fanova i medija!) – samo jedna napomena: odmah nakon festivala u Kulturnom dodatku dnevnog lista Politika izašao je deo mog intervjua sa Bavom na celoj celcatoj strani (a znate koliko su velike Politikine strane i koliko tu teksta stane)!
            Mislite da mi se neko zahvalio na tome? Da je neko rekao: „Bravo, doktore: Politika, pa još cela strana, nije mala stvar!“ Da su kazali: „Svaka čast što je bar neko uradio iscrpan, a ne samo površan intervju s našim gostom!“ Ma jok! Nisu mi ni bus kartu platili jer su budžet koji im je država dala spiskali na preče stvari (npr. na parkur-skakače i cirkuzante dovedene izvan Beograda)... Ghoula ko šiša! On je ionako dobrostiv jer to je njegov križ.
            Ali, nema veze. Svako radi onako kako zna i ume, pa tako i oni, a tako i ja.
            O tome kako sam se proveo na festivalu, kao i moje impresije o Bavi, možete čitati u mom izveštaju, OVDE.
            Ispod najzad možete pročitati jedan deo mog razgovora s Bavom – onaj koji je izašao u Politici. Birao sam pitanja i odgovore tako da budu zanimljivi i razumljivi najširem čitateljstvu a ne samo zadrtim horor kultistima. Veće zadiranje u horor detalje može se videti u punoj verziji ovog intervjua koja je otprilike još dva puta duža od ove dole. Tu uncut verziju moći ćete da čitate u knjizi STRAŠNE PRIČE: RAZGOVORI S MAJSTORIMA HORORA gde ću sabrati sve moje dosadašnje intervjue sa značajnim svetskim horor imenima. Za nekoliko godina...
Do tada, evo deonice nešto opširnije od one iz Politike, koja je izašla pod redakcijskim naslovom 
HOROR NASLEĐE 
IZ PORODIČNE BIBLIOTEKE

(c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul

 

Prošlog petka se u Beogradu završio jubilarni 10. Festival srpskog filma fantastike, a njegov počasni gost bio je italijanski reditelj Lamberto Bava. On je došao uz pomoć Italijanskog kulturnog centra, gde mu je bio priređen i svečani prijem, a u Muzeju Kinoteke uručena mu je počasna plaketa za doprinos filmu.
Lamberto Bava je poznat kao sin još slavnijeg reditelja, Marija Bave. Radi se o kultnom reditelju, a našoj publici je najpoznatiji po filmovima Demoni i Demoni 2 koji su sredinom 1980-ih sa velikim uspehom igrali u našim bioskopima. Bio je asistent brojnim poznatim rediteljima, pa i Dariju Arđentu, koji je producirao Demone.
Ekskluzivno za Politiku, Lamberto Bava govori o svom ocu, o Arđentu, i o svojim najpoznatijim filmovima koji su prošle nedelje bili prikazani u Muzeju Kinoteke.



Koji je bio koren interesovanja vašeg oca, Marija Bave, za mračnu tematiku i horor? Isto pitanje upućujem i vama.

Govoriću za sebe, a za oca mogu samo da pretpostavim. Sećam se kada sam bio vrlo mlad, da ne kažem još kao dete, kako sam gledao našu kućnu bibilioteku, i tu je uvek dominirala ta tematika: recimo, ako bih našao Mopasanove pripovetke, čitao bih nešto kao što je „Horla“, koja je i bila moja neka vrsta inicijacije u svet horora. Zatim, „Mandadori“ je imao jednu ediciju koja još uvek postoji, a to su bili krimi i triler romani i oni su na kraju sadržali još po jednu ili dve priče iz raznih krajeva sveta. Otac mi je često govorio: „Pogledaj ovo, pročitaj ono, ono bi ti bilo odlično.“ Inače, ja sebe smatram režiserom koji se bavi fantastikom a ne samo hororom, zato što je horor sužena oblast, nešto manjeg obima od fantastike, koja je širi pojam.
Što se tiče mog oca, on je bio strastveni čitalac a sve knjige moga oca i ne mogu sada da stanu u moju kuću. Moj otac je rado čitao i triler romane ali i stripove, što je za to vreme bilo čudno, jer tada se drugačije gledalo na nekog ko je već odrastao, zreo čovek, a i dalje čita stripove. U vreme kada je nastajao žanr horora u Italiji, recimo 1958. ili 1959. godine, bilo je to vreme velikog uspeha filma Drakula (1958) Terensa Fišera, italijanski producenti koji su bili otvoreniji prema komercijalnim idejama nego što su sada obratili su se mom ocu i pitali ga da li bi mogao da uradi nešto u tom stilu. On se tada setio Gogoljeve priče „Vij, kralj duhova“ i iz toga je nastala Maska demona (1960).

Koliko je Mariju Bavi intimno bila bliska ta tematika a koliko je to okretanje hororu bilo komercijalno uslovljeno producentskim zahtevima?

Ne bih rekao da je Mario te filmove radio kako bi mogao da preživi, jer je i bez njih sasvim dobro zarađivao kao direktor fotografije, pa mu to svakako nije bila primarna motivacija. Moj otac je bio poprilično strašljiv. Kad mu se, u retkim situacijama, dešavalo da mora sam da prespava u sopstvenoj kući, on je uredno zaključavao sva vrata u kući i zato je imao i tu potrebu da plaši publiku. I ja sam, recimo, strašljiv, ali ne toliko kao moj otac, pa se to vidi i u mojim filmovima, koji nisu toliko dobri kao njegovi.

Budući da ste bili asistent vašem ocu kao reditelju, kakva je bila atmosfera na setu njegovih filmova?

Mog oca su svi poštovali, i na setu i van seta, i zato je i na setu bilo veoma tiho i mirno. Svi su bili srećni i zadovoljni što tu rade, i nije bilo potrebe ni za kakvim vikanjem: štaviše, moj otac nije podnosio megafon. Budući da sam sin velikog čoveka, i sâm sam osećao veliko poštovanje prema njemu, a deca treba da pokažu poštovanje adekvatno tome kakvi su im i ko su im roditelji.


Pošto ste kasnije radili i kao asistent nekim drugim rediteljima, da li je lakše ili teže biti sin reditelja s kojim radite?

Iz ove prespektive gledano, trideset i više godina kasnije, postaje mi jasno koliko je lakše biti režiser nego asistent režije. Naime, režiser ima da razmišlja svojom glavom, a asistent mora da razmišlja tuđom glavom. Mene je oduvek zanimala psihologija i psihoanaliza, i bilo mi je jasno da uvek moram da znam sa kim imam posla, da dobro poznajem osobu sa kojom radim.


Filmovi i vas i vašeg oca bili su rađeni u okvirima nižih produkcija. Koliko je Mario Bava od svoje vizije uspevao da ostvari i prenese na filmsku traku u tim uslovima?

Zapravo, moj otac je voleo da radi u svedenijim uslovima i budžetima, jer onda je morao da se oslanja na sopstveni genije. Sa velikim budžetima nije bilo takve potrebe niti pritiska. Evo, na primer, film Operacija strah (1966) je imao užasno nizak budžet. A opet, odabrali smo glumce, našli lokaciju, videli koliko dana imamo za snimanje i uradili smo film kojim smo na kraju bili potpuno zadovoljni. Tome je pomagala činjenica da je on radio storibordove za sve svoje filmove, odlično je crtao, i na taj način je pripremao naročito one teže scene. Imao je jasan plan koji je snimanje činio jednostavnijim.

Da li postoje knjige na italijanskom o Mariju Bavi? I kakav je uopšte status vašeg oca u italijanskoj kinematografiji danas?

Mislim da postoji jedna u ediciji „Kastori“, posvećenoj italijanskim režiserima, ali nikad je nisam video. Takođe, jedan čovek čije sam ime zaboravio radio je dokumentarni film o Mariju Bavi za italijansku SKY televiziju pa je tako razgovarao i sa mnom, i kazao je da će videti da li može da dobije i izjavu nekog od ovih američkih režisera. Na kraju je dobio od svih, čak i od onih koji inače nerado daju intervjue i ne vole da razgovaraju na teme koje nisu vezane za promociju njihovih novih filmova. Svi oni su, čim im je bilo rečeno da se radi o filmu o Mariju Bavi, spremno odgovorili, i Skorseze, i Barton, i Zemekis, i ostali.

To je što se tiče recepcije Bavinih filmova u svetu, naročito u Americi. Mene zanima status Marija Bave u Italiji, u njenim zvaničnim institucijama, kod kritičara...

Danas je veoma promenjen odnos kritičara prema mom ocu. Za početak želim da pomenem da su, recimo, prema mojim filmovima, počev od Makabra (1980) pa nadalje, bili možda i više blagonakloni iz osećaja dužnosti prema mom ocu, prema čijim filmovima su, svojevremeno, bili grozni. Naklonost se vidi najviše kod mlađih kritičara, koji možda i jesu više pod uticajem strane kritike, i bolje su informisani o tome šta drugi smatraju i pišu o Mariju Bavi. Uglavnom, kritika ga sve više prihvata kao vrsnog majstora u svom žanru; štaviše, na italijanskom festivalu na kome sam bio prošle nedelje jedan od kritičara koji radi za RAI je izjavio kako s jedne strane imamo klasične poznate režisere kao što su Antonioni i Felini a s druge strane žanrovske velikane, kao što je Bava.
Dodatni problem u recepciji filmova moga oca je bio taj što se jedno vreme smatralo da reditelj koji ne napravi nijedan film o partizanima, o levici, nema mesto u visokoj kulturi. Marija Bavu su prozivali maltene da je fašista zato što nije radio komunističke filmove, a on nije hteo da se javno hvali činjenicom da je bio član Komunističke partije Italije od 1946. godine.


Film Šok (1977) je bio prvi Bavin film koji ste u zanačajnijoj meri režirali, pa me zanima koliko tu ima vaših scena?

  Teško je to reći. Osnovna ideja za taj film bila je moja. Onda smo nekoliko puta menjali producenta i svaki je tražio neke nove dorade scenarija, pa se priča dosta menjala, ali što se tiče režiranja, ja sam radio veći deo dijaloških scena, dakle sa glumcima, pošto moj otac nije naročito voleo da radi s glumcima. Ne sa svima, ali uglavnom...

Da li to znači da je Mario radio praktično sve horor scene, a vi – dijaloške?

I jedan i drugi smo radili i jedno i drugo. Moj otac je često ponavljao rečenicu, kad bi se primaklo popodne: „E, idem ja sad kući, ovo si ti napisao, idi sad pa ti to snimi.“

Zbog čega nije voleo da radi sa glumcima?

On je, kao i većina reditelja, smatrao da su glumci većinom ludi i glupi. On je, istina, imao prijatelje među glumcima, ali to su bili isključivo oni inteligentni.


Da li bi se onda moglo reći da je Mariju bila važnija slika i emotivni utisak proizveden njome negoli pričanje priče i građenje karaktera? 

Uvek mu je najvažnija bila slika. Džo Dante je u malopre pomenutom dokumentarcu dao najbolju definiciju filmova Marija Bave: on je kazao da se Bava ne može sagledati kroz jedan film, jer nijedan nije po sebi toliko lep da se smatra najreprezentativnijim, nego treba sagledati čitav opus i atmosferu koja prožima sve njegove filmove – to je ono što je on preneo američkim rediteljima na koje je uticao.


Da li ste pre vašeg prvog filma, Makabro (1980), pomišljali da se osamostalite kao reditelj? Odnosno, da li biste to postali i da vas nisu braća Avati pozvala da radite taj film?

Da, svakako. Ja sam, zapravo, do tada već imao jedan film na kojem sam potpisan kao ko-režiser sa ocem, Ilska Venera (1979), a koji sam većim delom ja režirao.
   
Kako je Mario Bava reagovao kada je pogledao Makabro?

Pre svega, kada smo završili scenario za taj film, ja sam otišao kod oca i hteo da mu ga pokažem, da vidim da li će imati neke savete ili komentare. On je rekao da neće da to čita, nego da idem i napravim svoj film, i da će ga pogledati kada ga budem završio. U tom trenutku sam time bio pomalo razočaran, ali sa ove vremenske distance vidim koliko je bilo divno od njega što nije hteo da me ograniči nekim svojim savetima. 
Kada smo završili prvu ruku montaže, ubacili muziku i zvučne efekte, bila je projekcija za članove ekipe i prijatelje, recimo bio je tu i Dario Arđento, kome se film takođe svideo... Kada se završio film, neko je prišao i pitao Marija šta misli o mom filmu, a on je rekao: „Dobar je. Sad mogu mirno da umrem.“ I mesec dana kasnije je zaista i umro. 


Budući da ste bili asistent reditelja kod Darija Arđenta, na Infernu, a zatim i na Tenebre (1982), zanima me kako je bilo raditi sa njim, pošto je on poznat kao snažna, pomalo i dominirajuća ličnost.

Sa mnom nije bio težak kao ličnost. Nikada sa njim nikakvog problema nisam imao, bili smo prijatelji i Dario je uvek za mene govorio da sam najbolji pomoćnik reditelja u celoj Evropi. To je rekao pored ostalog zato što sam ja radio i deo kastinga za taj film. Nisam odabrao glavne glumce, već sporedne i epizodiste. Recimo, ja sam pronašao glumicu Veroniku Lazar, koja igra medicinsku sestru za koju se ispostavi da je Majka Smrti. Posle rada na setu Inferna išli bismo kod njega kući i slušali muziku. Na Demonima, gde je Arđento bio producent, samo bi došao na set da obiđe i pozdravi se sa svima, čisto da svrati, nije bilo nikakvih scena ni problema, jer je znao ko to radi, odnosno imao je poverenja u mene.


Voleo bih da malo konretnije čujem šta ste tačno radili na Infernu.

Bilo je zadovoljstvo raditi na setu filma Darija Arđenta. Znalo se da će film biti uspešan jer njegovi filmovi su uvek imali veliki odjek. Uvek je bila zanimljiva i posebna atmosfera. Bilo je malo nezgodno u scenama snimanim u Americi zbog toga što Amerikanci traže da postoji tačan raspored i da se snima po njemu, što Dariju nije padalo na pamet, on je radio kako je hteo, otprilike dva dana pre nego što treba da snima neku scenu i dalje se ne zna šta će i kako da se radi, pa su me zato Amerikanci spopadali zbog toga, a ja sam im govorio: „Pa šta hoćete od mene, idite pa to recite Dariju.“ Pričao mi je jedan kolega, drugi pomoćnik režije, koji je sarađivao i na filmovima drugih reditelja, recimo Vudija Alena, kada smo snimali scenu na uglu Central Parka, tamo gde je sada zgrada „Epla“, i radili smo noćnu scenu kada je ovaj rekao: „Ja sam radio i na Supermenu, ali ni tamo nismo imali ovoliko osvetljenje!“


Čija je bila inicijalna ideja za Demone (1985)?

Dario je meni tražio neku priču od koje bi mogao da se uradi film a ja da režiram. Dardano Saketi je dao predložak za omnibus od tri priče na ukupno šest strana. Dariju se nije sviđala ideja o omnibusu, ali je izabrao središnju od te tri priče, koja se dešava u bioskopu, a onda nam je trebalo jedno šest meseci dok smo razvili ceo scenario zato što je Dario bio vrlo strog oko toga da se sve razradi do detalja.

Pročitao sam izjavu da su Demoni vama lično najdraži film. Šta ga čini vama najdražim?

To je film koji mi je pružio najviše zadovoljstva a može se reći i da je to moj najuspešniji film, i to u oba smisla, i komercijalno i umetnički. Meni je ova druga uspeha još draža jer uvek, ma šta radio, pa makar to bile i kratke reklame, trudim se da ih uradim najbolje što mogu i da uložim sav svoj umetnički dar. Ono što je posebno lepo u radu sa Darijem je to što je on vrsta čoveka koji pobudi u reditelju želju da od sebe pruži najviše što može.


Da li je, tokom snimanja, Arđento kao producent bilo kako uticao na to kako će film izgledati? Da li ste imali potpunu slobodu da ga snimite kako god želite?

Mi jesmo pre svega prijatelji, ali ono što je bitno u našem profesionalnom odnosu jeste to što me je Dario veoma cenio kao profesionalca u filmskom svetu. On nikada sam ne piše scenarije, ali dok se zajednički radi na njima i dok se zajedno iščitavaju često daje svoje komentare i predloge: „A šta misliš o ovome? A šta misliš o onome? A da se ova scena uradi ovako?“ Dakle, bilo je takvih sugestija u fazi izrade scenarija, i naravno ja sam sâm uradio kasting, sam sam odabrao glumce, Dario ih jeste odobrio ali nije imao nikakav komentar u tom smislu, da je recimo nekoga hteo da zameni ili da se s nečim nije slagao. Bilo je to obično „aminovanje“ producenta kao deo normalne procedure. On apsolutno nikakav uticaj nije imao na sam tok snimanja. On jeste bio prvi ili među prvima koji bi pogledao materijale sa snimanja, ali su mu komentari bili samo „Dobro, odlično je“, i to je sve. Jedini aspekt u kome je Dario uticao bio je taj što je iznad naslova na posterima i sličnim materijalima velikim slovima pisalo Arđentovo ime, a moje nešto manjim, ali ja sam to prihvatio jer sam znao da je to bitnije.  

Budući da su Demoni 1 i 2 imali veliki komercijalni uspeh, kako to da nikada nije bio snimljen i treći deo?

Priča je veoma jednostavna, i to je nažalost nešto što se u svetu filma često dešava. Dariju je za prva dva nastavka distributer bila kuća „Titanus“ koja je imala autorska prava na naslov. Kada su rešili da rade treći deo, sa drugim distributerom („Čeki-Gori“), nije nam bilo dopušteno da koristimo naslov Demoni, koji je ostao u vlasništvu prvog distributera...

Da li ste vi sada reditelj u penziji ili pripremate nešto novo?

Trenutno pripremam jedan projekat do kojeg mi je mnogo stalo i za koji se nadam da ću biti u prilici da ga ostvarim, međutim, pomalo sam sujeveran pa ne bih govorio čak ni na koju je temu.

* * *

1 коментар:

djvaso је рекао...

Жао ми је што сам Марија Баву "открио" тек после петнаестак година од објављивања ових речи екциклопедисте Ранка Мунитића: "Премда често не измиче комерц. схемама суровог филма страве, због истанчанога визуалног стила и опредјељења за жанровске филмове постао је тзв. култ-редатељ."