izabrana dela

izabrana dela

среда, 31. август 2016.

Chan-Wook Park’s THE HANDMAIDEN (2016)


 *** 
 3- 

            Novi Čanvuk mi je prijao otprilike toliko kao i njegov prethodni, pomalo potcenjeni STOKER, ali zbog preteranog trajanja užitak je ovde malko razvodnjen. Ipak, ova njegova SLUŽAVKA je blago natprosečan film: delom period-drama, delom krimi-triler, delom lezbo-seksijada i fetiš-parti a sve zajedno, kako smo već od Parka i navikli, jedan veliki eye-candy.
            Radi se o zapletenom i ne baš mnogo pametnom/ubedljivom pokušaju da se jedna bogatunka liši svog nasledstva putem hohštaplerskog zavođenja a deo te igre postane i naša mlada služavka, „naivna“ džeparoškinja koja, ipak, iako se radi o J. Koreji u 1930-im, spremno uskače u gazdaričinu kadu i krevet kao da se radi o gay-friendly 21. veku!
            I tako, malo hopa-cupa u bogataškom krevetu (njoj se mili u svili!), malo zavođenje od strane služavkinog muškog kompanjona i inicijatora šeme, dvije žlice perverznog ujaka, a sve to u luksuznom ambijentu prenakićene vile građene delom u azijatskom a delom u zapadnjačkom stilu.
            Konotativno, film se dotiče tematike odnosa Koreje, s jedne strane prema okupatorsko-zlikovačkom Japanu, a s druge prema Zapadu (Amerika i Engleska - biće zemlja proleterska) ali to je više „window dressing“, iliti sipino mastilo za mućenje vode, negoli što je prava tema ili nešto što nudi ne znam kakve uvide i slojeve postojećoj priči. Barem meni izmiče neka dublja simbolika svega toga, ali rad sam čuti eventualne interpretacije koje će od ovog galimatijasa napraviti nekakvu parabolu o Koreji juče danas sutra...
            Pošto mu ovo dođe nešto kao retro-neo-noar (sic! upravo sam izmislio novi podžanr!), naravno da stvari ne idu glatko-slatko, da ima tu twistova i shouta, ali je putanja svega toga već od polovine prilično jasna – naročito onima koji su gledali BOUND i još uvek ga se sećaju (ja sam ga upola zaboravio, ali Aca R. me je podsetio).
            Sa trajanjem od 2,5 sata sve je to ipak predugačko, a nema ni tu dinamiku ni to ludilo i nepredvidivost i WTF iskakanja kakve ima ovogodišnji THE WAILING tako da čovek može da se, nakon nekog vremena, smori i overdozira svim tim baroknim preterivanjem. 
Moglo bi se reći da je, baš kao i Refn u na-net-upravo-procurelom NEON DEMONU, i Čanvuk napravio još jedan film koji je više o tapetama i zavesama i tepisima i baldahinima nego o ljudskim bićima.
            Zbog toga se može reći i da je ovo nešto kao Del Torov goth-barok CRIMSON PEAK ukršten sa BOUND-om, ali na način THIRSTA i STOKERA: ukratko, jedna prenakićena ekstravagancija koja je vrednija zbog svoje egzotične farbe i mirisa i ukusa, negoli zbog svoje supstance.
            Realno, ovo je kao da vam neko parčence mesa od 50 grama stavi na ogroman tanjir, pa ga nakiti raznim graškovima, pirinčima, peršunima, šargarepama, karijima, sosovima, kurcima i palcima metnutim samo radi dekora, ali na kraju obroka ipak kući odete polugladni. Daj mi, bato, radije 300 g suvih rebaraca na kajmaku a te tvoje ikebane i hrizanteme i hortikulture sačuvaj za baštu, a ne za moj gurmanski astal!
            Ili, koristeći jednu malo drugačiju metaforu, za SLUŽAVKU se može reći skoro isto što već rekoh za STOKERA: Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

            SLUŽAVKINA priča (sic), istina, nije ni blizu toliko napadno glupa kao ona u STOKERU, ali je svakako tanka i sekundarna: garnirung je ono što je ističe, a ne ona sama po sebi.
            Nekima će par prilično žestokih scena lezbo-seksa (uključujući i jedno snažno makazičenje) svakako biti “glavno jelo” u ovom obroku, ali ja moram priznati da mi je posmatranje obnaženih azijatskih aktera u seksualnim činovima napaljujuće otprilike koliko i da gledam kučiće kako se pare. Bez uvrede, ništa rasizam, samo govorim o erotsko-estetskim preferencijama. (Isto tako 'primamljiva' mi je i azijatska kuhinja, ako ćemo već tako...) Ima ko to voli, pa nek izvoli.
            Druga polovina filma sastoji se, dobrim delom, iz flešbek-varijacija na dešavanja viđena u prvom delu, ali iz druge (prilično drugačije) vizure: i to je, donekle, zabavno kao gimik, ali pošto nam „otkriva” stvari koje smo već slutili ili znali, sve se svodi na relativno mehaničko poigravanje tipa „aha, ona scena u kojoj se činilo da njih dvoje OVO, zapravo je, kad se vidi ucelo, ili s one strane, bilo ONO...“ 
Previše je toga. Ovaj film bi, kao i WAILING, dobio kad bi izgubio jedno pola sata. Možda i više od pola sata. Nema potrebe da ova 150-minutna (!) egzibicija traje duže od 100-ak minuta (BOUND, recimo, traje 108 min).
            Ili, ako se već išlo s ovim megalomanskim trajanjem, mogao je perverzni ujak da dobije više prostora (Aca ga zove proto-Vukmir, i sanja o side-projektu sa njim u glavnoj ulozi). 
Realno, ni on, ovakav, nije bio neophodan za ovu priču, ali kad već, takav, jeste tu, film bi bio znatno zabavniji i perverzniji da mu je dato da se još više razmahne. I on, i njegov veliki oktopod (koji ovde služi, avaj, samo za ukras!)...
            Sve u svemu, SLUŽAVKA je jedno prijatno, mada pomalo efemerno, zaboravljivo gledalačko iskustvo – odnosno, i likovi i zaplet ispariće vam iz svesti vrlo brzo; naročito snažne emocije teško da ćete osetiti tokom „melodrame“, a jedino ako vas pali žuta lezbo akcija bićete srećni tokom otprilike 5 minuta ukupnog trajanja toga, garniranih sa još 145 minuta u kojima te akcije nema nimalo.

            Ali što su tapete! Zavese! Baldahini! Haljine! Nameštaj! Drvenarija! Bašte! Sve je to baš onako (glasom Zorana Radmilovića) – leeeeepo.

Нема коментара: