izabrana dela

izabrana dela

петак, 02. септембар 2016.

„Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“: INTERVJU

  
            Nedavno je ekipa Radio Sputnjika došla u Niš, i iskoristila kao povod dešavanje tzv. „Filmskih susreta“ da napravi poprilično iscrpnu emisiju posvećenu kulturnom životu Niša. Jezgro ekipe činile su ljubazna, srdačna i dobro pripremljena novinarka Valentina Bulatović i urednica, Dejana Vuković s kojom sam lepo sarađivao u vreme dok su Večernje novosti mogle normalno da funkcionišu i kad je bilo para za tzv. „Kulturni dodatak“, za koji sam jedno vreme pisao a Dejana ga uređivala; danas para nema (refren!), dodatak je skresan za polovinu i uređuje ga neko drugi, a Dejana uređuje emisiju „Orbita kulture“ na pomenutom radiju...
            Učesnici-sagovornici ove emisije bili su direktorka tzv. Niškog „kulturnog“ centra Bojana Simović, umetnički direktor tzv. „Filmskih susreta“ Vladan Živković, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, reditelj filma Sporazum Predrag Radonjić, selektor „Filmskih susreta“ Dejan Dabić (koga neki pamte i kao inicijatora počivšeg filmskog časopisa Filaž) – i, iskreno vaš, Dejan Ognjanović, koga ne treba posebno predstavljati!
            Intervju koji su uradile sa mnom možete i slušati (audio!) i čitati (tekst, na ćirilici) OVDE. Inače, tekst je nešto sažetija, sređenija verzija. Ako hoćete da to sve dobijete u UNCUT obliku (ili barem relativno uncut; ima tu manjih edita...) onda je bolje da slušate nego čitate, ako to možete / hoćete.
          Ako vam je lakše da čitate nego da slušate, a hoćete da uhvatite SVE što sam rekao, savetujem da odslušate barem AUDIO deonicu od oko sedmog pa do devetog minuta koja nije preneta u tekstu a u njoj govorim o hororu zvanom NIŠ... Takođe, odslušajte deo od 13. minuta pa do kraja, jer tu sam pričao mnogo više nego što je u tekstu preneto.

            Ja sam to sve prebacio u latinicu, neznatno prilagodio ovom blogu, i s dopuštenjem Sputnjika sada ga ekskluzivno kačim i ovde. Kao što ćete videti, opet sam bio mračan, negativan i kritički nastrojen prema svemu, kako prema tzv. „niškoj kulturi“ tako i prema nepostojećoj kulturnoj politici ove marionetske i nekulturne kvazi-države. Zato sam i ovaj intervju prikladno ilustrovao fotkama pustog Niša (autorka: Ivana Antović) i proročkim SF-horror artvorcima Davorina Dinića.


„Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“

27.08.2016

Valentina Bulatović

Danas, kada nemamo ni sankcije ni ratove, kada nas Međunarodni monetarni fond tapše po ramenu i „nije normalno koliko nam je dobro“, kultura je u nikad gorem stanju, ironično u razgovoru za Sputnjik ocenjuje pisac, filmski i književni teoretičar, kritičar i publicista Dejan Ognjanović.



Da li je niška kulturna scena otvorena prema „alternativnim“ sadržajima, koliko mlade Nišlije imaju mogućnosti da zadovolje svoje kulturne potrebe, kao i kakav je status horora ne samo u niškoj nego i u srpskoj sredini uopšte, neke su od tema o kojima je Sputnjik u emisiji „Orbita kulture“ razgovarao s Dejanom Ognjanovićem.


Festival glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ jedna je od najpopularnijih i najposećenijih kulturnih manifestacija u Nišu. Gde su, prema Vašoj oceni, „Filmski susreti“ danas?

— Nisam siguran gde su oni danas, jer ih sve manje i manje pratim: domaća filmska ponuda je sve slabija, a i atmosfera na tom festivalu mi ne odgovara — gledanje filmova s tolikom masom ljudi koji nisu filmofili nego su tu došli kao na neku vrstu vašara na kojem treba biti viđen. Više volim gledanje filmova s 10-15 filmofila u nekom malom bioskopu, nego s hiljadama žena, dece, rođaka koji su tu došli a ne znaju ni koji film gledaju, niti zašto ga gledaju.  

Mi sada imamo dva bioskopa, ali… To je jedna sasvim druga priča. Tu se sada prikazuju samo najveći hitovi, spektakli, blokbasteri. Nešto iole ekscentričnije, umetničkije, andergraund, lou badžet moguće je videti samo u okviru nekih filmskih revija na video-bimu. Iako je u tehničkom smislu bogatija — sada možemo da gledamo 3D filmove i razne tehničke novotarije — bioskopska ponuda je zapravo siromašnija.


Da li su mogućnosti veće kada govorimo o drugim sferama umetnosti, šta Niš nudi svojoj književnoj, likovnoj, muzičkoj publici?

— Već nekoliko godina glavne institucije u Nišu koje bi trebalo da se bave književnim sadržajima, organizovanjem književnih promocija i sličnih događaja, imaju veoma komplikovanu proceduru za dobijanje budžeta, čak i za putne troškove piscima, a kamoli za neke druge aktivnosti, honorare, dnevnice i sve ono što je u neka davna, praistorijska vremena funkcionisalo. Sve se, dakle, svodi na zavičajne pisce i na one koji su spremni da o svom trošku dođu iz neke malo manje daljine, da plate sebi kartu, jer institucije kažu da nemaju budžet. To je tužno.
Sećam se da je sredinom devedesetih, u vreme sankcija, bilo novca za sve ove stvari, za dovođenje ljudi iz Beograda, za pravljenje tribina, okruglih stolova. Danas, kada nemamo ni sankcije ni ratove, kada nas MMF tapše po ramenu, kada nije normalno koliko nam je dobro, kultura nam je u užasnom stanju.

Jednom prilikom ste, govoreći o kulturnoj politici, naveli reči Vinstona Čerčila koji je usred Drugog svetskog rata istakao da je kultura važna kao motiv ljudima da prežive.

— Odnosno da ona opravdava sve to preživljavanje, jer nama se danas preživljavanje nameće kao vrhovni ideal — težnja da imamo za „u se, na se i poda se“. Kultura se u tim nekim fantomskim ekspozeima više ne spominje ni kao fusnota. Od kulture nije ostalo ni „k“.


Hajde da, ipak, pokušamo da predstavimo i lepšu stranu ove priče: postoji li nešto, prema Vašoj oceni, čime Niš može da se pohvali kada je o kulturi reč?

— To bi, pretpostavljam, pre mogla da bude reč „entuzijasti“, nego „institucije“. To su ljudi koji su spremni da se bore protiv vetrenjača, protiv nekakvih aždaja, koji opstaju iz nekog svog fanatizma, odnosno posvećenosti onome čime se bave, iako institucionalno nemaju nikakvu podršku, nego samo prepreke. Mnogo je onoga što treba zaobići ili preskočiti, ali neke stvari se ipak dešavaju, neki festivalčići u zametku, neki festivali stripa, pa i „Filmski susreti“…

Kada govorimo o hororu kao žanru, većina ljudi ga vezuje za umetnost koja je manje vredna. Da li je zaista tako? Vi se hororom bavite i kao pisac i kao kritičar i teoretičar, uspevate li da razbijete te predrasude?

— Jednom kad nešto postoji u knjižarama ili bibliotekama, tu prestaje moj posao, nisam ja nikakav propovednik ili neko ko će nekoga da vrbuje ili zavodi. Moje je da se najozbiljnije što mogu bavim svojim poslom. Kroz ediciju „Poetika strave“ za novosadski „Orfelin“ pokušavam da popunim rupe nastale tokom poslednjih stotinak godina, da neke od najvećih klasika ovog žanra, koji dosad nisu izlazili na srpskom, ili su zastupljeni s po jednom do dve pričice, predstavim na ozbiljan način, i vizuelno i kritički. Nastojim da sve to propratim detaljnim stručnim pogovorom koji nije zasnovan na prepričavanju s Vikipedije na jednoj ili dve stranice, kako obično izgledaju pogovori u našim knjigama, nego na dvadesetak stranica na kojima čitaoci mogu da se malo više upoznaju i sa samim autorom i s njegovom poetikom, pa implicitno i s poetikom strave. Često citiram jednu lapsusoidnu izjavu jednog bivšeg ministra iz ovih krajeva koji je uoči nekog upisa đaka ili studenata rekao: „Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“. Dakle, ko želi da zna, naročito sada u vreme interneta, može to da ostvari.

Kako ste se i kada zainteresovali za horor u vreme kada ga kod nas gotovo nije bilo?

— U moje vreme nije još bilo svih tih gedžeta, ajfonova, interneta. Imao sam dedu i babu s obe strane, čije su me priče anegdotalnog tipa, prepričavane kao stvarni događaji o duhovima, vampirima, povratcima iz mrtvih, fascinirale od najranijih dana. Budući da u moje vreme u našoj književnosti i nije bilo horora, govorim o ranim osamdesetim, stripovi i poneki film koji se na tadašnjoj državnoj televiziji prikazivao bili su jedini način da se susretnem s ovim žanrom. Kako su se bližile devedesete i svi horori u našoj stvarnosti, tako je to počelo da se menja, i horor se pojavio i kod nas, prvo zahvaljujući videu, a potom DVX-u i DVD-u. Koren je, međutim, u tim nekim ruralnim pričama, u etno, folk fazonu kojem sam se praktično odužio u svom romanu „Zavodnik“, koji je upravo smešten u jedno selo u ovim krajevima, odakle su moji deda i baba, koji su me najviše i inspirisali za tu priču.

Vi ste priredili poetiku horora koja se bavi anglosaksonskom književnošću. Da li ste razmišljali o tome da se bavite poetikom horora u srpskoj književnosti, da li je ona vredna toga?

— Ona je vredna bavljenja jer je naša. To nešto malo što postoji vredi izučiti, valjalo bi neko to da uradi, a kako stvari stoje izgleda da ću to morati da budem ja, iako me više interesuju neke druge stvari, nešto što sam najavio još na odbrani doktorata, a to je evropski horor, odnosno ovaj žanr izvan engleskog govornog područja — francuski, nemački, italijanski, španski, belgijski. Raduckam i na toj srpskoj priči, i kroz primarnu literaturu i kroz pokušaje nalaženja nekih kritičkih osvrta na nju u poslednjih sto i više godina. Ono što je izvesnije jeste znatno proširena verzija knjige „U brdima, horori“ iz 2007. Ona se pionirski bavila hororom u srpskom filmu, a proširena verzija će biti dopunjena filmovima nastalim posle 2007. godine. Tu je bilo i te kako vrednih stvari.

1 коментар:

Srpska sekira је рекао...

Pošto sam se borio sa mlađanom spisateljicom dnevnika, koja je pokušala na kraju i krvi da mi se napije, odlučio sam da kliknem na OVDE i preslušam emisiju. Mnogo je bolje bilo tako nego na telefonu čitati sa krvavim očima od belog luka...