izabrana dela

izabrana dela

среда, 13. јун 2018.

NOVEMBER (2017)

  

***
3+

            Dugočekani Novembar dolijao je na samom kraju maja a ja ga overio 1. juna, čim sam fizički postigao, pošto je procurio tik pred moj polazak na put u Negotin, Bugarsku, Beograd itd. 
Naravno, kao što to inače biva, ispalo je da je film nešto slabiji od hajpa koji ga je pratio i od slutnji koje sam na osnovu rivjua i trejlera i drugih pokazatelja imao, ali to uopšte ne znači da je slab ili daleko bilo loš, nego da je „samo“ vrlo dobar dok sam se ja nadao da bi mogao biti čak i, jbg, odličan.
            Po pitanju vizuelnog ugođaja – tu nema greške: crnobela fotografija je fascinantna, izvanredna, spektakularna, vrhunska, istančana, atmosferična, suptilno nadrealna gde treba u svom oneobičavanju stvarnosti i u stvaranju ubedljivog sveta u kojem duhovi hodaju među živima a mađije (i magijski oživljeni predmeti) vladaju i delaju na sve strane.
          Dakle, ako želite ugođaj folk-horora, odnosno folklorne fantastike i strave, sa umereno-zabavnim i tek mestimično baš-baš interesantnim inscenacijama raznoraznih estonskih narodnih verovanja (iliti sujeverja), a naročito vezanih za komunikaciju sa mrtvima i za ljubavnu magiju („ja ga volim a on bi za drugu...“), onda će vas ovaj mistično-magličasti golograni skorozimski sivonebasti Novembar prijatno osvežiti na ovu letnju žegu i sparinu.
            I sve je to sasvim prijatno za oko, i sadrži obilje svežeg, egzotičnog folklora i ideja-stvorova-pravila koje možda do sada niste susreli, a koji imaju neku svoju prepoznatljivu logiku. Meni najzabavnije jesu oživljene metalne kreature (načinjene od otpada, šipki, poluga, sečiva, raznog alata + sa životinjskom lobanjom) koje seljani, naročitim postupcima, uprežu u svoju vlast i koje im služe kao neki familijari-poslušnici.
            I sve je to lepo videti i čuti i pratiti. Donekle.
            Šta mi ovde sreću kvari? Ukratko, dve stvari.
            Prvo, iako se u srži zapleta krije ljubavna priča – seljanka bi da zavede seljačića, al njemu se digo na gospu iz obližnjeg zamka koja je sklona mesečarenju i ima jezivog nagejičavog tatka i njega, naravno, ne registruje – film je previše distanciran i stilizovan i prepun digresija da bismo ove likove i njihove strasti percipirali i osetili kako treba, tj. dublje od lepih slika/likova.
            Njihove težnje, i radnje koje preduzimaju u pravcu njinog ostvarenja (a oboje posežu za mađijom kako bi zarobili srce osobe koja ih ne zarezuje), nisu dovoljno akcentovane, nego su utopljene u masu drugih zbivanja koja s tim imaju malo ili nimalo veze. Na sreću, ta druga zbivanja dovoljno su slikovita i intrigantna po sebi, ali ipak odvlače pažnju od onog što bi trebalo da je emotivno središte, da ne kažem – srce filma.
            Drugim rečima, nisam se našao emotivno taknut prikazanim zbitijima, niti su mi zatrebale maramice na kraju, kad stvari, naravno, ne pođu po planu i čak se tragično završe. Film je izuzetan kao stilska vežba iz građenja prelepih folk-gothic slika, pa čak i kao vežba iz atmosfere i ugođaja...
...ali storiteling je previše nedisciplinovan a emocionalna distanca je (nenamerno?) prevelika, pa je stoga ovaj Novembar previše hladan i maglovit za ono što bi, nominalno, hteo (?) da govori i bude. Pomilovao mi je, nežno, svojim ledenim prstima, i oko i mozak, ali, avaj, srce mi ostade hladno.
            Drugo, a možda i ozbiljnije od gorepomenutog – ova tematizacija sujeverja nema dublji razlog za svoje postojanje od upravo toga: da inscenira i pokaže, i u neku kao dramsku celinu uobliči, svojevrsnu mini-antologiju estonskih folklornih verovanja. Sad, ne kažem da to nije zanimljivo po sebi, da nije pažnje vredno za one koji to vole (a ja sam svakako taj!) ali – ALI, fali mi nadgradnja koju očekujem od jednog zrelog filma 21. veka.
            Za moj groš, nije dovoljno samo da mi neko naslika – pa makar i nekim fascinantnim očnim bombonicama – to što su neki ljudi tamo negde tamo nekad verovali i radili. Umetnička nadgradnja te tematike je, u ovom filmu, za mene, nedovoljna, i svodi se na jednostavni moralitet tipa „Bolje vrabica u ruci nego golubica na grani“, ili „Uzmi curu koja te 'oće umesto što glavu gubiš zbog one koja te neće“, ili – na kraju krajeva – „Ko s Đavolom tikve sadi, tikvenik će na i nos i na uši i na dupe da mu izađe.“
            U pokušaju da artikulišem taj ž ne se kua koji mi ovde fali prisetio sam se mudrih reči Đorđa Kadijevića, iz našeg prvog intervjua, koji možete naći u knjizi VIŠE OD ISTINE. Ta knjiga ionako može da se koristi kao svojevrsni srpski JI ĐING, za proricanje ili barem objašnjavanje svega i svačega u životu: sve što vas buni ili vam nije jasno šta i kako i zašto u životu, budite sigurni da se negde u ovoj knjizi krije odgovor i objašnjenje – pa tako i objašnjenje toga šta mi fali u Novembru.
            Kada sam Đorđa, razgovarajući o njegovom SVETOM MESTU, pitao kako mu se čini ruski VIJ (1967), rađen po istoj Gogoljevoj priči, on mi je kazao ovo:


„Toj vrsti misticizma ja nisam sklon. To sujeverje... Mislim, ako mogu da se usudim da kažem tako nešto, ako smem da nešto zamerim Gogolju u “Soročenjskom sajmu”, onda je to suviše pregnantna tematizacija sujeverja. Ja od sujeverja nikad ne bih pravio literaturu. Ja znam da od toga može da se pravi, kao što je on pravi, i ne samo on, od toga mogu da se prave i filmovi, ali ja nisam hteo da mi osnovu filma čini stanje duha koje se identifikuje sa pojmom sujeverja. Ovo što sam ja radio je nešto sasvim drugo, izvan tog konteksta. U tome je i bio taj moj rizik. Gogolj uvek može da kaže: „Ovo nisam ja izmislio, ovo je narodna, folklorna mašta, ruske narodne priče...”

Ruski film je, zapravo, i rađen pre kao bajkovita, benigna fantazija.

Da, dok moj film uopšte nije bajka, ovo je anti-bajka, i baš na toj poziciji anti-bajke, na tom akcentualnom negativizmu, u stvari opet u smislu dejstva povratne sprege se definiše cela moja strategija. Cela se zasniva na tome.“


Novembar se, dakle, zadovoljava time da tematizuje sujeverje, i to na uglavnom benigan, bajkovit način, ali fali mu dovoljno autentičnog, svog, autorskog, umetničkog (a ne samo zanatskog) mesa da tu sirovu materiju preobrazi onako kako je to Kadijević pametno i zrelo uradio još pre 45 godina u LEPTIRICI, a onda, još bolje i zrelije i dublje i žešće – pre 28 godina u SVETOM MESTU.

Otud bizarni paradoks, da je jedan u svetu skoro nepoznat reditelj, kao Kadija, vrlo pametna i slojevita i moćna čuda na polju folklorne fantastike i njene umetničke obrade pravio pre mnogo decenija u mučenoj neznanoj opskurnoj Srbiji, tako da za njih izvan SFRJ granica skoro niko i ne zna.
Dok, s druge strane, ovaj Estonac, Rainer Sarnet (kojem želim sve najbolje i sa zanimanjem ću pratiti šta će dalje da radi), danas, sa većim budžetom i boljim marketingom, žari i pali po svetskim festivalima i dobija rave reviews za film koji je zaista skoro u svakom pogledu – sem fotografije – inferiorniji od jednog SVETOG MESTA.
Son cosas de la vida! Tu smo gde smo i šta da se radi?
Gledajte Novembar – lepo je to i pažnje vredno, ali ne očekujte čuda niti mađije najvišeg ranga.   


13 коментара:

  1. dosadna prepotentna euro arty farty bljuvotina

    ОдговориИзбриши
  2. Već zbog samog tvog opisa fotografije, pogledaću film. Imaju oni nešto u tim severnim predelima 😀

    ОдговориИзбриши
  3. Od hereditary isto ne ocekujem da bude odlican nego "samo" vrlo dobar ☺

    ОдговориИзбриши
  4. ovo je jedna od onih nepodnosljivih Michael Hanneke wannabe produkcija gde se crno bela umetnicka fotografija koristi da bi materijalu dala klasni pedigre koji materijal inace nema, posto je tanak ko papir

    ОдговориИзбриши
  5. Za odličnu fotografiju zaslužan je Mart Taniel, čovek koji je radio i na The Temptation of St. Tony (2009). Dobar je ovo film, slažem se sa zamerkama i kao i obično dobar rivju.

    ОдговориИзбриши
  6. nikolse, generičke su ti primedbe - jesi li uopšte gledo film ili napamet, na osnovuu slika i ko zna čega, to tvrdiš? objasni šta si hteo, jer ovo sa hanekeom nema ni najblaže veze.

    ОдговориИзбриши
  7. ako vec moram nesto da PROKENJAM o ovoj dosadnoj temi,

    da l Tarkovski il Haneke il Kjubrik u svim tim slucajevima visokoestetizovana CB fotografija ukazuje na Umetnost sa velikim U,

    a ja mrzim tu vrstu snobovstine

    zaplet je paper thin i tupi nesto o NESRETNAJA LJUBOF, nema nikake napetosti ni straha, i sve se svodi na prepotentne SUGESTIVNE set pisove

    gimme TERRIFIER anytime

    ОдговориИзбриши
  8. -onaj tip što gleda filmove zbog zapleta.

    nego, na vlc, tools > adjustment and effects > video effects > color extraction. samo jedan od nekoliko nacina, pa ga farbaj.
    ja bez >negate_color opcije nisam pogledao film jos od 2005.

    ОдговориИзбриши
  9. Što se tiče filma godine za 2017., za mene je to definitvno "Den 12. mann" od nehorora, mada survival je ovde sveprisutan.

    Perfektni snimci idilične, snežne, okupirane Norveške nacisitima, fenomenalno kadriranje, umereno droniranje pejzaža, hiperrealističnost nemačkih uniformi i ostalih instalacija, hladnokrvnosti, utepanosti Fatherlendom, gangrene, promrzline II stepena, višeciklusne letargije kada sanjate da sanjate, funkcionalno puškaranje kada god je to neophodno. Vidim da su na imdb ocenili sa 7.5. Od mene 4- (4000 za "gospodina ispod stene", a to ćete saznati kada gledate ko je taj gospodin).

    Film prati preživljanjanje jedinog preživelog norveškog sabotera, koje Britanci obučavaju za uništavanje nemačkih vitalnih tački u Norveškoj, čovek koji je posleratno odlikovan kilogramima medalja, iako sam nije sebe nikada smatrao herojem, već ljude koji su ga spašavali, da je zahtevao da bude pokopan sa tim ljudima. Vredi pogledati, makar da oči nahranite bespućima Skandinavije koju sam zadnji put osetio čitanjem psiho romana "Tamne materije" Mišel Perver.

    ОдговориИзбриши
  10. Najbolji horor koji sam zasad pogledao u ovoj godini

    ОдговориИзбриши
  11. Ocekujem vec za vikend u bioskopima da ce ga hereditary ako ne nadmasiti onda da ce barem biti u rangu novembra

    ОдговориИзбриши
  12. Kadija je fascinantan, obožavam njegove radove. On ne ulazi ni za trenutak u trivijalnosti uobičajenih šablona horora i fantastike, ali ume da se približi toj estetici kroz svoju viziju "tajanstva i mistike", u čijoj osnovi leži duboka stvaralačka filmska poetika.

    To je i ondašnji sistem umeo da prepozna u umetnicima, i da tome da prolaz. I to je za poštovanje, i to je i Kadija razumeo, i svedočio o tome u svojim govorima zadnjih godina.

    SFRJ. SF/SN.

    ОдговориИзбриши