izabrana dela

izabrana dela

среда, 13. јун 2018.

NOVEMBER (2017)

  

***
3+

            Dugočekani Novembar dolijao je na samom kraju maja a ja ga overio 1. juna, čim sam fizički postigao, pošto je procurio tik pred moj polazak na put u Negotin, Bugarsku, Beograd itd. 
Naravno, kao što to inače biva, ispalo je da je film nešto slabiji od hajpa koji ga je pratio i od slutnji koje sam na osnovu rivjua i trejlera i drugih pokazatelja imao, ali to uopšte ne znači da je slab ili daleko bilo loš, nego da je „samo“ vrlo dobar dok sam se ja nadao da bi mogao biti čak i, jbg, odličan.
            Po pitanju vizuelnog ugođaja – tu nema greške: crnobela fotografija je fascinantna, izvanredna, spektakularna, vrhunska, istančana, atmosferična, suptilno nadrealna gde treba u svom oneobičavanju stvarnosti i u stvaranju ubedljivog sveta u kojem duhovi hodaju među živima a mađije (i magijski oživljeni predmeti) vladaju i delaju na sve strane.
          Dakle, ako želite ugođaj folk-horora, odnosno folklorne fantastike i strave, sa umereno-zabavnim i tek mestimično baš-baš interesantnim inscenacijama raznoraznih estonskih narodnih verovanja (iliti sujeverja), a naročito vezanih za komunikaciju sa mrtvima i za ljubavnu magiju („ja ga volim a on bi za drugu...“), onda će vas ovaj mistično-magličasti golograni skorozimski sivonebasti Novembar prijatno osvežiti na ovu letnju žegu i sparinu.
            I sve je to sasvim prijatno za oko, i sadrži obilje svežeg, egzotičnog folklora i ideja-stvorova-pravila koje možda do sada niste susreli, a koji imaju neku svoju prepoznatljivu logiku. Meni najzabavnije jesu oživljene metalne kreature (načinjene od otpada, šipki, poluga, sečiva, raznog alata + sa životinjskom lobanjom) koje seljani, naročitim postupcima, uprežu u svoju vlast i koje im služe kao neki familijari-poslušnici.
            I sve je to lepo videti i čuti i pratiti. Donekle.
            Šta mi ovde sreću kvari? Ukratko, dve stvari.
            Prvo, iako se u srži zapleta krije ljubavna priča – seljanka bi da zavede seljačića, al njemu se digo na gospu iz obližnjeg zamka koja je sklona mesečarenju i ima jezivog nagejičavog tatka i njega, naravno, ne registruje – film je previše distanciran i stilizovan i prepun digresija da bismo ove likove i njihove strasti percipirali i osetili kako treba, tj. dublje od lepih slika/likova.
            Njihove težnje, i radnje koje preduzimaju u pravcu njinog ostvarenja (a oboje posežu za mađijom kako bi zarobili srce osobe koja ih ne zarezuje), nisu dovoljno akcentovane, nego su utopljene u masu drugih zbivanja koja s tim imaju malo ili nimalo veze. Na sreću, ta druga zbivanja dovoljno su slikovita i intrigantna po sebi, ali ipak odvlače pažnju od onog što bi trebalo da je emotivno središte, da ne kažem – srce filma.
            Drugim rečima, nisam se našao emotivno taknut prikazanim zbitijima, niti su mi zatrebale maramice na kraju, kad stvari, naravno, ne pođu po planu i čak se tragično završe. Film je izuzetan kao stilska vežba iz građenja prelepih folk-gothic slika, pa čak i kao vežba iz atmosfere i ugođaja...
...ali storiteling je previše nedisciplinovan a emocionalna distanca je (nenamerno?) prevelika, pa je stoga ovaj Novembar previše hladan i maglovit za ono što bi, nominalno, hteo (?) da govori i bude. Pomilovao mi je, nežno, svojim ledenim prstima, i oko i mozak, ali, avaj, srce mi ostade hladno.
            Drugo, a možda i ozbiljnije od gorepomenutog – ova tematizacija sujeverja nema dublji razlog za svoje postojanje od upravo toga: da inscenira i pokaže, i u neku kao dramsku celinu uobliči, svojevrsnu mini-antologiju estonskih folklornih verovanja. Sad, ne kažem da to nije zanimljivo po sebi, da nije pažnje vredno za one koji to vole (a ja sam svakako taj!) ali – ALI, fali mi nadgradnja koju očekujem od jednog zrelog filma 21. veka.
            Za moj groš, nije dovoljno samo da mi neko naslika – pa makar i nekim fascinantnim očnim bombonicama – to što su neki ljudi tamo negde tamo nekad verovali i radili. Umetnička nadgradnja te tematike je, u ovom filmu, za mene, nedovoljna, i svodi se na jednostavni moralitet tipa „Bolje vrabica u ruci nego golubica na grani“, ili „Uzmi curu koja te 'oće umesto što glavu gubiš zbog one koja te neće“, ili – na kraju krajeva – „Ko s Đavolom tikve sadi, tikvenik će na i nos i na uši i na dupe da mu izađe.“
            U pokušaju da artikulišem taj ž ne se kua koji mi ovde fali prisetio sam se mudrih reči Đorđa Kadijevića, iz našeg prvog intervjua, koji možete naći u knjizi VIŠE OD ISTINE. Ta knjiga ionako može da se koristi kao svojevrsni srpski JI ĐING, za proricanje ili barem objašnjavanje svega i svačega u životu: sve što vas buni ili vam nije jasno šta i kako i zašto u životu, budite sigurni da se negde u ovoj knjizi krije odgovor i objašnjenje – pa tako i objašnjenje toga šta mi fali u Novembru.
            Kada sam Đorđa, razgovarajući o njegovom SVETOM MESTU, pitao kako mu se čini ruski VIJ (1967), rađen po istoj Gogoljevoj priči, on mi je kazao ovo:


„Toj vrsti misticizma ja nisam sklon. To sujeverje... Mislim, ako mogu da se usudim da kažem tako nešto, ako smem da nešto zamerim Gogolju u “Soročenjskom sajmu”, onda je to suviše pregnantna tematizacija sujeverja. Ja od sujeverja nikad ne bih pravio literaturu. Ja znam da od toga može da se pravi, kao što je on pravi, i ne samo on, od toga mogu da se prave i filmovi, ali ja nisam hteo da mi osnovu filma čini stanje duha koje se identifikuje sa pojmom sujeverja. Ovo što sam ja radio je nešto sasvim drugo, izvan tog konteksta. U tome je i bio taj moj rizik. Gogolj uvek može da kaže: „Ovo nisam ja izmislio, ovo je narodna, folklorna mašta, ruske narodne priče...”

Ruski film je, zapravo, i rađen pre kao bajkovita, benigna fantazija.

Da, dok moj film uopšte nije bajka, ovo je anti-bajka, i baš na toj poziciji anti-bajke, na tom akcentualnom negativizmu, u stvari opet u smislu dejstva povratne sprege se definiše cela moja strategija. Cela se zasniva na tome.“


Novembar se, dakle, zadovoljava time da tematizuje sujeverje, i to na uglavnom benigan, bajkovit način, ali fali mu dovoljno autentičnog, svog, autorskog, umetničkog (a ne samo zanatskog) mesa da tu sirovu materiju preobrazi onako kako je to Kadijević pametno i zrelo uradio još pre 45 godina u LEPTIRICI, a onda, još bolje i zrelije i dublje i žešće – pre 28 godina u SVETOM MESTU.

Otud bizarni paradoks, da je jedan u svetu skoro nepoznat reditelj, kao Kadija, vrlo pametna i slojevita i moćna čuda na polju folklorne fantastike i njene umetničke obrade pravio pre mnogo decenija u mučenoj neznanoj opskurnoj Srbiji, tako da za njih izvan SFRJ granica skoro niko i ne zna.
Dok, s druge strane, ovaj Estonac, Rainer Sarnet (kojem želim sve najbolje i sa zanimanjem ću pratiti šta će dalje da radi), danas, sa većim budžetom i boljim marketingom, žari i pali po svetskim festivalima i dobija rave reviews za film koji je zaista skoro u svakom pogledu – sem fotografije – inferiorniji od jednog SVETOG MESTA.
Son cosas de la vida! Tu smo gde smo i šta da se radi?
Gledajte Novembar – lepo je to i pažnje vredno, ali ne očekujte čuda niti mađije najvišeg ranga.   


5 коментара:

Daniel Nichols је рекао...

dosadna prepotentna euro arty farty bljuvotina

Srpska sekira је рекао...

Već zbog samog tvog opisa fotografije, pogledaću film. Imaju oni nešto u tim severnim predelima 😀

John Carpenter је рекао...

Od hereditary isto ne ocekujem da bude odlican nego "samo" vrlo dobar ☺

Daniel Nichols је рекао...

ovo je jedna od onih nepodnosljivih Michael Hanneke wannabe produkcija gde se crno bela umetnicka fotografija koristi da bi materijalu dala klasni pedigre koji materijal inace nema, posto je tanak ko papir

Borisav је рекао...

Za odličnu fotografiju zaslužan je Mart Taniel, čovek koji je radio i na The Temptation of St. Tony (2009). Dobar je ovo film, slažem se sa zamerkama i kao i obično dobar rivju.