INTERSTATE (Jour de colère, 2024)

***

3-

 

A sad kratki predah između izvikanih naslova za koje ste svi čuli i već ih odgledali. Evo vam jedan intermeco s nečim što bi vam sigurno promaklo da vam upravo sad i ovde na njega ne skrećem pažnju.

Ako pažljivo pratite ovaj blog, onda ste ovde prvi put čuli pohvale za film SALOUM, mnogo pre nego što je postao dostupan na netu, jer sam ga gledao na nažalost u međuvremenu upokojenom festivalu KURJA POLT u Ljubljani. Taj kratki osvrt na odličan akcioni horor imate OVDE.

            Tom prilikom sam pohvalio reditelja po imenu Jean Luc Herbulot i kazao da sve njegovo treba gledati. E, pa evo nove prilike!

            Engleski prozaičan i nezanimljiv naslov INTERSTATE, kao i skoro isto toliko otrcan francuski naslov (koji znači DAN GNEVA), skrivaju najnoviji masama dostupni film Žana Lika Erbuloa! Izrazito neizvikan, neupadljiv, kao stvoren da prođe ispod radara: u ovom trenu na IMDB-u nema nijedan juzer komentari, i NIJEDAN RIVJU – ali zato upravo dobija osvrt i preporuku od mene.

            Elem, iako ovo nije na nivou postignuća SALOUMA, radi se o filmu sa prepoznatljivim, osobenim DNK-om njegovog autora: spoj krimi-akcije i natprirodnog horora, dinamično i energično režiran, s mnogo više duše i metafizičkog ugođaja nego što relativno prozaičan zaplet zahteva, sa harizmatičnim, baš odličnim crnim protagonistom, s egzotičnim je ne sais quoi koji ga izdiže iz sličnih rutinskih Odradek-odrađivanja, i s mestimičnim neviđenim i nadahnuto jezivim kadrovima-scenama-idejama.

            Premisa: crni plaćeni ubica koji u Belgiji radi za jednog velikog Italo kriminalca sažali se na osobu koju je trebalo da ubije jer je krao od ovoga; umesto toga, pusti ga, i reši da uzme te ukradene pare za sebe i svoju ljubavnicu koja Žabaru pripomaže u trgovini belim robljem (čitaj: ženama silom prodatim u prostituciju), a koju igra Asia Arđento, prirodno ubedljiva kao Eurotreš fuksa iz krimogenog sveta. Crni Dobrica joj javi da pokupi prnje i pare i da bega, i da se sutra nalaze Ona Zna Gde.

Međutim, tokom noćne vožnje ka mestu sureta, on sreće u jednom svratištu studenta šmokljana, patetičnu kreaturu izgubljenu tu, i reši da i njega poveze deo puta, tim pre što je postao pospan, pa će mu, kao, malo društva i ćaskanja dobro doći (kao u HITCHERU). Ali, dok si reko „Mladež“, ta benigna situacija izvrgne se u mračniju i jeziviju, a crnja će brzo shvatiti sve dimenzije užasnog naravoučenija iz izreke „Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno“!

Mada film prebrzo otkriva svoje karte, već negde oko 30. minuta, ja vam dalje od ovoga ipak neću prepričavati. Ali kazaću da mi je ovaj DAN GNEVA zagolicao nekoliko erogenih zona: mačo junak nežnog srca u akciji (kao u PROKLETIJAMA), noćna vožnja koja završava na gadnom mestu (priča „Noćenje“: DIVLJA KAPELA), 

noćna vožnja s autostoperom gde se tokom razgovora otkrivaju neke zlokobne namere (priča „Mladež“ : DIVLJA KAPELA), 

te fetiši prema noćnim vožnjama pustim drumovima (LOST HIGHWAY), prema uopštenim pričama o spiralnom propadanju debelo grešnih likova, a još konkretnije prema varijaciji toga u besprekornom spoju krimi-triler-noar-akcije i horora u ANGEL HEART (na kojega se ovde u bitnoj sceni za moj ukus i preexplicitno aludira).

Ocena gore (mlaka trojka) jasno pokazuje da ne treba očekivati remek na nivou ANĐELOVOG SRCA (petica ko suza). Takvo nešto ne znam da li ćemo IKADA više videti... Elem, prva polovina ovog filma je baš baš odlična, ali avaj, druga nije na tom nivou, kao da se sva energija i inovativnost ispucala na početku, 

i onda ta vožnja počne da šlajfuje, da biva sve manje originalna i uzbudljiva, prelazi u relativno predvidive i konvencionalne vode, nizak budžet i slabi sporedni glumci postaju obasjani dnevnim svetlom, a sve to završava se, mada dosledno temi, ipak u oblasti rutine i na granici MEH-a.

Takođe, budite spremni na to da horora ovde ima manje nego u SALOUMU, da je ta bizarna nesrazmera između dva disparatna žanra verovatno deo razloga što se ovo nije moglo dobro prodati ni ljubiteljima akcije (jer ima previše fantazije i gnusobe) ni ljubiteljima horora (jer previše je krimogenog polusveta, pištolja, para, kurava, jurnjave i tučnjave za jedan film strave), pa je zato i završilo ispod radara i jednih i drugih.

Neka vas moje gornje ograde ne spreče da mu date šansu. Na ovu sušu i bedu gde se bedna prežvakavanja NIČEGA prodaju kao hiper-hajpovani „horori“, čak i jedan krnji, skrnavi, poludupasti film poput ovog nudi barem POLA DOBROG DUPETA, što je više nego što ćete dobiti od velike većine svih tih longlegsa, oditija, romulusa, vrana, i ostalih ributova. A sigurno će vam dati barem neke trenutke, ako ne i čitave scene, ugođaje, ideje vredne pažnje… i košmara.

Inače, Erbulo ima već gotov i novi triler-akcijaš: izgleda da u njemu nema nimalo horora, ali ko zna? Svakako zvuči dovoljno zanimljivo da ću ga obavezno pogledati prvom prilikom. Evo: 

UK-based sales and distribution company Blue Finch Films has acquired worldwide rights to “Zero,” an action thriller directed by Jean Luc Herbulot, according to Variety exclusive report. Herbulot is known for his 2021 TIFF Midnight Madness selection “Saloum.”

“Zero” has been selected for the first wave of the Sitges Film Festival, with further festival announcements anticipated. The film’s plot revolves around two Americans who wake up in Senegal with explosive devices strapped to their bodies and a 10-hour deadline to discover why. Guided by a mysterious voice on the phone, they must complete a series of tasks that unintentionally wreak havoc in Dakar. Set against a backdrop of increasing anti-Western sentiment, the protagonists race against time for survival and redemption.

Više o tome OVDE.

ALIEN: ROMULUS (2024)

 

**(*) 

(3-)

 

            Ovaj rivju ima dva dela: prvi, BEZ spojlera, i drugi, čiji je početak jasno označen, u kojem ću morati da se pozabavim SPOJLERIMA kako bih obrazložio zašto sam ovim filmom prilično razočaran.

            Dakle, uopšteno rečeno i ukratko: ALIEN: ROMULUS je na kraju, i uz sav prenaduvani hajp, ipak samo jedna korektna ali zaboravljiva popcorn fast food A.I. generated generička blender-reciklaža greatest hits iz prva dva dela, plus ponešto četvrtog (!), lišena srca i duše i pumpajućeg saspensa za višestruko voršipovanje, ali lepo uslikana i dinamična da se može pogledati. Jednom.  

Nije ovo ni prineti timeless klasicima, ovo je samo ubijanje vremena između Ridlijevih misguided SF debilana i eventualnog ozbiljnog autora i prave reanimacije davno (već na 3. delu) posustalog serijala. Ali takvog Korporacija FOX-YUTANI neće zvati za prolongiranje „franšize“, jer javlja mi se da će ovaj ROMULUS da bude prava stvar za neprobirljive mase i da će da namlati vrlo fine pare takav kakav je, i BAŠ ZATO što je tako bljantavo bezukusan, ali korektan, kao prosečan Big Mek ili Crni Sok. Apdejt: film je za prvi vikend u USA uzeo oko 41,5 milion, a USA+SVET= oko 108 miliona. Vrlo obećavajuće za biznis. Pristojan je to film, na ovu sušu, za jedno bioskopsko gledanje, ali ko je od Fedea očekivo autorstvo i originalnost, u pogrešnoj se crkvi molio.

Šta je u ovome dobro?

1) Povratak hororu.

Ovaj film dolazi posle dva promašaja u kojima je deda-Ridli pedlovao nekakvu polusvarenu denikenovštinu i tupio letnji dan do podne o nekakvim bledim „Inženjerima“ a od podne do ponoći – o tome da li androidi sanjaju svoje tvorce, ili ovce, ili tako nešto. Ti su filmovi bili opšte ismejani, ali našlo se ipak u njima ponešto za pod zub, da se ne lažemo (kolko god to teško bilo da priznaju onima nesposobnim za druge ocene osim: „SRANJE!“ i „REMEK-DELO“). Istina, to što je kod Ridlija valjalo, ili bilo bar poludupasto okej, imalo je najmanje veze s alienima, jer jasno beše da se Didli-Ridliju fućka za horor („Oćete horor? Evo vam ženska pod tušem koju napada DžejsonX-Alien, jebo vas horor da vas ne jebo!“ reče nam on). Ali da se ne ponavljam, čitajte/reprizirajte šta sam imao reći o PROMETEJU i KOVENANTU tad kad su izašli.

E, pošto su fanovi bili vrlo nezadovoljni time što su alieni postali zadnja rupa na androidovoj frulici, prvo su iz serijala oterali Demona Lindelofa, pisca PROMETEJA, kriveći njega za to (kao da Ridli nije njime dirigovao i papetmasterovao), ali kad je i drugi Neo-ALIEN (posle preeeeduge pauze, jer 4. deo je izašao, podsećam, još praistorijske 1997!) prdnuo u čabar, fanovi su, putem svog glasanja na izbornim mestima – blagajnama bioskopa, oterali i Ridlija, i zatražili „svežu krv“. Ridli se nije mnogo nasekirao, jer sad sedi u producentskoj stolici i dobiće fine parice od ovoga, a da prstom nije mrdnuo.

Exit Ridli, Enter Fede.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek.

U 1980-im i 1990-im „sveža krv“ je stvarno to bila: mladi, besni, dokazani AUTORI, sa SVOJIM, originalnim vizijama, režijskim postupcima i poetikama. Kameron, odmah posle TERMINATORA. Finčer, u to vreme istina „samo“ videospotovac, ali najbolji, sa snažnim vizuelnim pečatom. Žan Pjer Žene, doveden odmah nakon GRADA IZGUBLJENE DECE, jednog od vizuelno najraskošnijih filmova svih vremena. (Istina, ni Finčer ni Žene se nisu proslavili svojim ALIENIMA, umnogome zahvaljujući uplitanju bezdušne korporacije 20th C. FOX-YUTANI koja im je metnula betonske cipele na stopala i jednu ruku vezala na leđima, a drugu pažljivo navodila…)

Kao što rekoh, čak ni „tvorac“ ALIENA nije se naročito pokazao u pokušajima voskresenija serijala. Dobro, ozbiljno gledano, nije tu Ridli bio nikakav „tvorac“, on je bio šesti ili petnaesti po redu među pozvanima da režira već gotov, spakovan projekat; ali okej, mora se priznati da su njegov vizuelni rafinman i osećaj za razne stvari, uključujući da prepozna Gigera kao vizionara bez kojega nema tog filma, značajno izdigli taj B-materijal do nivoa remeka i večnog klasika. Zato je Korporacija uljudno Ridliju dala „ponudu koja se ne odbija“, ćušnula ga u senku da ne smeta, a da svojim imenom na špici i statiranjem u promociji ipak naivnima garantuje kvalitet koji sam (u ovom veku) nije bio sposoban da isporuči.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek, međutim, ne znači ono što je značila onomad, pre nekoliko decenija. „Sveža krv“ sada znači samo: natprosečno talentovani ali poslušni Odradek, kompetentni zanatlija, vredan i predan, ali poslušan, koji ne dolazi s ne znam kakvim oreolom „autora“, „genija“ ili, daleko bilo bože me sačuvaj pu pu pu pomeri se s mesta „revolucionara“. Kada je Korporacija Fox-Yutani ubacila taj PROMPT u svoje CHATGPT mašine, sa zadatim parametrima savršeno se poklopio foto-robot Fedea Alvareza, reditelja koji se preporučio više nego kompetentnim, ali ne spektakularno upečatljivim horor-trilerima: jedan OK rimejk-apdejt (EVIL DEAD), jedno šlepanje na postojeću franšizu (THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB) i jedan nisko-budžetni visoko-konceptualni hororčić (DON’T BREATHE). Zna s efektima, zna s malim budžetom da stvara čuda, ume s mrakom i sugestijom, ume saspens, ume i spektakl kad mu Gazda odreši kesu, dakle – savršeno! Majstor za TRI-MINUSE!

I tako, Fede nam pruža ono što smo dugo čekali, već više od četvrt veka: najzad ALIEN film koji je, iznad svega, HOROR.

Da, ima tu raznih neizbežnih SF „novuma“ koji služe ili za Ukras ili kao Odskočna Daska za Horor scene ili kao MekGafin – dakle, kao alatke koje se koriste samo po potrebi, povremeno, kad zatreba, a ne sve vreme, pa bi zato SF-frikovi odlepili koliko su zakoni fizike i drugih tvrdih nauka (npr. biologije, fiziologije itsl) ovde rastegljivo i „slobodno“ interpretirani i primenjeni…

2) I jednom kad film najzad krene s hororom, otprilike na isteku prve trećine, horor-akcija traje maltene non-stop – ako izuzmemo jednu kontroverznu info-dump scenu, o kojoj ću više reći u spojlerima, a ne sad.

3) Budžet je lepo potrošen, ima mnogo setova, solidno napravljenih i odlično uslikanih. Nešto se uštedelo snimanjem u Mađarskoj (pa je zato odjavna špica prepuna Nimroda, Gabora, Zoltana i Lajoša), ali ok, biznis je biznis, idi tamo gde za svoj dolar (tj. 80 miliona $) možeš najviše zauzvrat da dobiješ… Efekti su prilično dobri, kako vizuelni tako i maske i kreature – s jednim izuzetkom, u spojlerima.

4) Lik „veštačke osobe“, Endi, počinje kao bezvezni kliše: u ionako šarenoliko-inkluzivnoj postavi on deluje zadužen da impersonira „osobu sa posebnim potrebama“, sa tikovima i vrskanjem i plačljivom bespomoćnošću (bukvalno ga deca tepaju u jednoj sceni na početku). Ali kasnije se situacija usložnjava kad dobije „apgrejd“ i tu se javlja zabavna džekil-hajdovska situacija, dobro odglumljena. Sad, zašto bi neko pravio CRNCA-robota da bude, suštinski, ROB, i što bi mu davao sve te tikove, ne znam, taj mi deo promakao dok sam preturao po lavoru s kokicama.

5) Sve u svemu, film je dovoljno dinamičan, i pruža dovoljno onoga što se očekuje od jednog ALIEN filma da može da, jedva ali ipak, dobije prelaznu ocenu za gledanje u bioskopu.

Ali, ovo NIJE film da hitate s kupovinom blu reja, za višestruka repriziranja – jer što biste reprizirali film koji je ionako već sav sačinjen od repriznih, već viđenih, ali drugde bolje urađenih scena? Niti je ovo film da izgarate da čujete Rediteljev Komentar, ili Komentare glumačke ekipe, ili da pomno pratite dvočasovni Making Of / Behind The Scenes dok. Ili da kupujete knjigu posvećenu filmu. Ili njegovu proznu novelizaciju.

Zašto?

Kazaću vam ISPOD, i tu će morati da budu i SPOJLERI.

Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće sve do kraja – ne čitaj ako nisi gledo film i ako nećeš da prerano saznaš neke stvari…

 

Šta mi sreću kvari toliko da sam sa projekcije ovog filma izašao blago razočaran?

Priznaću da sam malkice bio dopustio hajpu pre premijere da poverujem izvesnim nagoveštajima i rivjuima kako je Fede ovde nalegao svim snagama da deliveruje nešto više od Produkta, da je hteo da maximalno udovolji fanovima i samom sebi i napravi jedan mamojebački grozomorni gnusni i supernapeti ALIEN film koji će da izrespektuje tradiciju i serijal i sve, a da sve zavrti jače i žešće i hororičnije. Avaj. Ako je toga i bilo, to je na kašičicu.

1) DERIVATIVNOST

Ovo je jedan pretežno generički film, suviše DERIVATIVAN, mestimično besramno prepisivački, sav zaokupljen dodvoravanjem – čas zadrtim fanovima (raznim „uskršnjim jajcima“), čas slučajnim prolaznicima i mlađariji koja nije bila ni rođena poslednji put kad je ALIEN ličio na ALIENA, dakle, kod Žana Ženea. Uzgred, taj je film možda i previše ozloglašen i omrznut: priznaću da je kasting slab, a neki likovi iritirajući, ali fuck to je jedan božanstveno slikan svemirski GOTIK (Dariuš Konđi!) u kojem se, kolko se sećam, proliva više krvi i svakako ima mnogo više ALIEN AKCIJE nego ovde.

ROMUL se besramno naslanja na prvog ALIENA time što počinje isto kao on (svemirska tišina i isti font najavne špice) i završava se isto kao on (Finalna Ženska TM izbaci čudovište iz broda i odjavi se audio porukom u Brodski Dnevnik koja zvuči skoro od reči do reči isto kao Ripli na kraju ALIENA).

Njegov zaplet bestidno vampirizuje ALIENA tim što je njime omogućen, tj. u ovoj franšizi već ustaljeni Kosmički Rio Tinto doslovno kanibalizuje telo prvog aliena, kojeg je Ripli izbacila u svemir, i genetskim inženjeringom iz njega proizvodi desetine i stotine Licogrlitelja. Kako? Bem li ga, nauka li je, mađija li je!

A besramno se iz ALIENA uzima i – suprajz! – „veštačka osoba“, Eš (Jan Holm). Zapravo, ovo nije baš onaj s Nostroma, jer je taj rasut na atome u finalnoj eksploziji broda, ali mu je nekakav rođak, iz iste ili srodne serije. U svakom slučaju, izgleda ISTO, ili barem onoliko isto koliko je deep-fake tehnologija mogla da učini u ne baš najefektnijem spoju animatronika i CGI blenda.

Ja nemam naročito veliki problem s ovime, per se: imali smo slična namigivanja unazad i ranije (Lans Henriksen, na kraju ALIENA 3, kao Tatko na Bišopa; Ripli u 4. delu je klonirana iz samoubijene na kraju 3. dela, itd). Veći je problem KAKO je to urađeno (nesavršeno, kao da gledaš A.I. pokretnu sliku koja se još nije sasvim izborila s ljudskim licem i njegovom mimikom) i ZAŠTO („da vam čiča objasni“ stvari koje su pretežno očigledne ili su se mogle i drugačije, originalnije pri/kazati).

Plus, morali su da namignu fanovima time što su od Eša uzeli njegovu poslednju rečenicu u ALIENU i nalepe je ovom Ne-Ešu da je papagajski ponovi: „I can’t lie about your chances, but you have my sympathies.“

Ima i drugih prepisivanja, tj. „omaža“: iz ALIENS imamo to prebacivanje iz jednog u drugo vozilo, iz jedne u drugu klaustrofobiju i hodnike, iz broda u brodić, iz brodića u džip-tenk, iz njega u hodnike baze; imamo hodnik čiji su zidovi „oblepljeni“ alien-ljigama koje spajaju hibernišuće ili upokojene ljudske žrtve – e, sad, što to u ALIENSU čini velika Matica, kakve ovde nema, pa koga je briga za te tehnikalije, ionako je alienov životni ciklus ovde sasvim silovan i proizvoljan, nije ni bitno šta i kako, od scene do scene se to poštuje ili zaobilazi ili premišlja i domišlja šta iz čega kako i zašto nastaje: ANYTHING GOES; zatim, ima doslovno ponovljen onaj kratki kadar kad vidimo nekoliko aliena koji puze kroz tesan hodničić, tj. prostor za ventilaciju, ka kameri/posmatraču; i najimbecilnije od svega, apsolutno neoprostivo i 100% glupo. Ja ne znam čija je ideja bila da je mudro uzeti ikoničnu repliku iz ALIENS, izvući je iz kontexta u kojem je vrlo pregnantna i moćna, i metnuti je u scenu koja je tom kontextu neadekvatna, i čak besmislena, u usta nebitnom liku, koji se čak i ne obraća ženskom čudovištu, nego muškom, kada vikne: „GET AWAY FROM HER… YOU BITCH!“ Potpuni krindž i debilana za katran-i-perje tretman!

Isto kao i ofucani i dvesta miliona puta u međuvremenu varirani kadar iz ALIEN3, kad se alien primakne protagonistkinji, faca uz facu, pa joj nešto dahće u obraz, dok ona užasnuta skreće lice, a ovaj umesto da joj otkine glavu, ili je proburazi mini-vilicom, ili tako nešto, samo dahće uz nju ko neki kosmički Dirty Old Man…

Prepisivanju tu nije kraj: iz četvorke su uzeli antipatične likove nekakvih svemirskih pljačkaša i – još gore, i direktnije – borbu sa genetskim hibridom čoveka i aliena. Pritom je taj hibrid (čija je pojava nesuptilno bila najavljena još na pola filma) vrlo debilno dizajniran i izveden, isto kao u četvorci, pa još gore. Kod Ženea je to bilo nemaštovito i ružno dizajnirano, ali bar tehnički dobro oživljeno. Kod Fedea su loši i dizajn (nimalo gigerovski, kao loš PROMPT kojega je lenji A.I. isporučio a Fede uzeo i metnuo u film bez daljih ljudskih intervencija) i izvedba u kojoj se nelagodno spajaju cgi i lutka/čovek/maska, sa primetnim šavovima.          

2) LIKOVI.

Iritantni, nezanimljivi, neprijemčivi. Sreća što su polit-korektno rasno šareni, jer da su svi beli stvarno ne znam kako bih ih razlikovao.

Najjeftinija „karakterizacija“ na nivou Komandanta Marka: npr. ako je neki lik definisan kao JERK, onda je to njegovo JEDINO određenje, koje on ispoljava UVEK, stalno, neprestano, prema svima, u svim situacijama, jer šta bi drugo i radio i kako se ponašao kad A.I. koji je ovo sve „napisao“ nije dobio nijedan drugi prompt?!

A onda još veći „cheese“ – saznamo da se namerio na „robota“ zato što mu je jedan drugi indirektno usmrtio (tj. nije spasio) roditelje.

3) GLAVNA JUNAKINJA

Ni glavna junakinja nije bogzna šta kao lik: mislim, glumica je simpatična, ali previše krhka i tanka za akcionu junakinju u koju se, prema KLIŠEU, pred kraj izmetne. To je već postalo toliko OTRCANO da odavno više nije ni smešno: pošto je Ripli Keva Na Sve Ženske Herojke u Hororu, onda mora ONA (u prva četri filma), uz sve grdne nabildovane i žestoke mužjake, da bude ta koja će da doaka alienu. A u daljim Ripley-free nastavcima, MORA da bude neki Ripli-klon. Kako god da sastaviš posadu, šta god da imaš: prekaljene kriminalce, ogrezle ubice, naučnike, genije, budale, marince, tinejdžere, svemirske gusare, patuljke, džinove, nebitno – sve je to TOPOVSKO MESO pred nekom nežnom Cvetankom koja se izmetne u Veneru Muholovku i Alien-o-Dušmanku, u Jebačicu Keve bez mane i straha, u Omoćenu Ženetinu koja, začudo, NIKAD u ovim filmovima ne izgleda kao Iman Helif

…nego UVEK izgleda kao da ne bi imala snage ni da sama, bez muške ruke, otvori teglu krastavaca a kamoli da se rve s nekakvim trometarskim Inženjerima i Alienima. Ova osoba ovde čak i nije Lik, nego samo Klon, tačnije Ripli4. Imali smo Ripli1 (Sigurni), Ripli2 (Nomi Rapače), Ripli3 (Ona Neka Neupečatljiva Kakosezvaše), i sad imamo Ripli4 (Kejli Nešto). No, šta da se radi, nije to najveći greh prema Logici, Statistici ili Biologiji koji ovaj film čini.

4) NEORIGINALNOST

Najveći greh prema Žanru je to što nam ovaj ALIEN nudi premalo svežih i neviđenih stvari, a previše varijacija (ili kopija) već viđenog. Dobro, nije loša prolongirana jurnjava sa Licogrliteljima, iako već viđena u ALIENS (gde je bila napetija, jer smo brinuli za Ripli i devojčicu, a ne za neke nebitne debile, i jer je režiro Kameron pre doba Štrumpfova).

Ili, ako i priđe nečemu zanimljivom i ranije neviđenom, on ustukne, jedva ga pipne – npr. kad najzad bude u prilici da nam pokaže dejstvo alien kiseline na živo ljudsko telo (što dosad ne pamtim da smo videli, bar ne detaljno i jasno), Fede se ukaki, usklikne „Less is more!“ i pobegne ko pičkica neka. Isto to uradi kad smandrlja Grudoprobijajuću scenu, koja je mogla biti gnusna i žestoka, ali je umesto toga samo trepni-i-propusti. „Upotrebi imaginaciju!“ Isto kao i mikro-sekund alien-vilice u lubanju (mada je to ovde možda samo prepis-„omaž“ isto tako prebrzom mikrokadru iz ALIENA?)

5) MALO ALIENA

A greh je i to što u filmu koji se zove ALIEN ima razočaravajuće malo aliena! I alien-akcije! A to malo što bude… Ili je generičko, već viđeno, bez ijednog kadra za STRAHOPOŠTOVANJE i DIVLJENJE (najbliže tome je scena bizarnog „rađanja“ čitavog, formiranog, velikog aliena iz nekakve vaginoidne „čaure“ – mada ne znam gde tačno ova faza dolazi u CIKLUSU koji odranije znamo). Ili čini onaj jedan, ali veliki greh ALIENSa, a to je da svodi neuništive zastrašujuće mašine za ubijanje na – životinje koje se lako mogu ubijati rafalnim paljbama na buljuke, kao da su Švabe u nekom filmu protiv Bate Životinje s mitraljezom.  

Mnogo je hvaljena scena pred kraj, kad problem alien kiseline bude „rešen“ na vizuelno zanimljiv, ali logički imbecilan i neizvodljiv način: naša Ripli4 se doseti da isključi gravitaciju u hodniku, pa onda rafalno razbuca aliene, od kojih misteriozno ostanu samo lebdeće amorfne bljuzge njihove „krvi“ (koja ovde više liči na spermu). Kam gi tela? Nema gi tela! Parčići lobanje, udovi, repovi, kam gi oni? Nema gi! Ostade samo bljuzga! Koja se, how convenient, drži u masi koja je laka za izbeći, a nigde zasebnih kapljica koje bi doletele i spržile rupice u koži i mesu Ripli4. A kad se ponovo uključi gravitacija, šta onda s tom kiselinom i metalnom oplatom broda? Koj ga jebe!

6) BZVZ KRAJ

Završno lomatanje s alien-čovek mutantom je rutinsko akcijanje bez ičega za pamćenje: nešto malo bezveznjačke abre-ubre rutinske gimnastike uz rutinsko ODBROJAVANJE DO UNIŠTENJA. Eh, da, to mi poznato odnekle… kao da je to, kad ženski glas na svemirskom brodu odbrojava minute do kraha, prepisano iz nekog mnogo boljeg filma? A onda epilog: rekoh već, rutinski „omaž“-prepis iz prvog ALIENA.

„Ripli4 se odjavljuje… Kraj epizode. Nastavak u sledećem broju, ako vas dovoljno kupi ulaznicu. Over and Out.“ 

ALIEN ROMULUS je, dakle, film koji ide na siguricu. Ambicije su mu skromne, svedene na dodvoravanje fanovima i masama, bez velikog talasanja i izmišljanja rupe u saksiji: preživanje, prežvakavanje, citati, migovi, lakat u rebra, uskršnja jajca (uključujući milion njih prema igricama i ne znam čemu izvan samih filmova)… Ona tišina iz prvog minuta filma (koja „omažira“ ALIENA) brzo se zaboravi i zameni non-stop bukom, vikom, galamom, brbljanjem, pucnjavama, explozijama, urlikanjima, siktanjima – ukratko, horor i saspens uglavnom se svode na AKCIJU, na RATATATATATATA – KA-BOOOOM!!! Ali pošto Fede nije Kameron, niti ima na raspolaganju živopisno-zabavni i prijemčivi kast likova, najbolje što ume jeste da nam na kraju da varijaciju na bezveznjački kraj ALIEN: RESURRECTION. Meh…

A bilo je potencijala, značenjski, da se urade velike stvari sa jedva-taknutim konotacijama, naročito sa prikazom delatnosti ovog Kosmičkog Rio Tinta (u filmu, iz legalnih razloga, prekrštenog u Vejland-Jutani). Recimo, da se explicitno pokaže da ovaj film počinje u Srbiji za oko sto godina: rudarska kolonija, pakao na zemlji, blato, rđa, sunčanih dana u godini: NULA, svi su musavi i odrpani i gladni i porobljeni i obespravljeni i nema im beganja. (Osim ako, kao ova klinčurija, nekako nemaju u svom posedu moćan brod za let u svemir. Otkud ovoj sirotinji, gladnoj i bosoj, onaj brod? Prema ovom scenariju ovi bednici ne bi trebalo da imaju ni neki jači džip za vožnju po jalovini, a kamoli ovo čudo što leti u svemir!)

Ali i ja se zamlaćujem, dokon, logičkim rupicama u filmu koji je sav zasnovan na ogromnoj crnoj rupetini u zapletu. Naime, treba da poverujem da je Rio Tinto, kad je doznao da se Neko Sranje zbilo u brodu-laboratoriji, to sve naprosto pustio da lebdi u svemiru i da čeka neke gusare ili lopove da mu tu vršljaju, umesto da su odmah poslali tim marinaca, ili experata, ili bilo koga, iskusnog, starijeg od 25 godina! Ali ne, onda ne bismo – kažu marketing stručnjaci Korporacije – imali produkt prijemčiv Gen-Z ciljnoj grupi…

Čak i njihova mladost je mogla da se upotrebi pametno: ako već komercijalni razlozi nalažu da niko neće da gleda čilagere i milfove u svemiru, ok, to razumem, ni ja to ne volim; ali ako već praviš kast od ove mlađarije, daj mi to scenaristički ispleti tako da od toga sagradiš neku poentu: stari su zajebali, pustili su Rio Tinto da im zatruje planetu, živote, sve, i sad đeca nemaju kud nego u ruke tuđincima… Ali jok, Fede sve to što je metno u prolog brzo zaboravi, a tokom filma samo reciklira „Zla Korporacija“ štih i „Zli android“ kliše, i tolko mu beše od poruke i značenja. Ostali samo dugmići…

MAXXXINE (2024)

**

2

Podsetiću vas: dok su svi otkidali na X Taja Vesta kao na ne znam kakav dah svežine u hororu, ja sam bio vrlo neuzbuđen (osim, donekle, oblinama Mije Gotičarke iza pantalona na tregere) i dao mu 3-. Drugi deo, koji je još više oduševio sve živo, mene je ugnjavio i uspavao toliko da nisam imao ni volju da ga rivjuišem u detalje, nego kratak mrzovoljan osvrt na oba ova abortusa možete čitati OVDE.

A sad je, evo, samo zato što ste vi to tražili, Taj Vest isporučio i treći deo Gotičarske trilogije – kojim, ako ste primetili ocenu gore, ja opet ostajem veoma neimpresioniran. A pošto je tomu tako, a) nemam ni vremena ni volje za detaljno seciranje, i b) da, biće „spojlera“, jer – šta? Jer, kao što ja to uvek ponekad kažem: GOVNO SE NE MOŽE POKVARITI!

Ništa ovde jebeno nema smisla! Sve je glupo. Kao, divno smo rekonstruisali epohu 1980ih, boje, kostime, scenografiju, a onda – prc! Na sve strane žene režiraju horore, žene čak rade efekte maske, da, sećam se, baš su liberalne bile te 1980te! I još jebeni Britanci su svuda u ekipama američkih horor filmova, a zašto? Because fuck you, that’s why! Nabeđena engleska uMETnica kao oće od slešera da pravi art, pa zato angažuje PORNIĆARKU koja smesta počinje da kasni i ponaša se ko problematična zvezda…

Tatko, kako se na kraju ispostavi, oće svoju ćerku Maxinu živu, a njegov henčmen je juri da je ubije! Niđe veze. Vanity project, exercise in futility, šminkerski površna „rekonstrukcija epohe“ bez ikakve poente, smisla, ritma, priče, BEZ STRAVE… Omaž „đalu“ – bez ijednog set-pisa! Ko ovo guta, i zašto? Šta je s horordžijama danas!? Zar samo ja ostadoh da mašem pesnicom na oblak?!

Ja još od posle X nisam očekivo ništa. Kad su onda svi otkidali na PRL nisam mogo verovati kakva je ovo mass hippynoza. Ludača se krevelji pet minuta u kameru i suzi: „OĆU DA BUDEM ZVEZDA! OĆU DA BUDEM ZVEZDA!“ i svi to tretiraju kao vrhunac glume, umetnosti, poruke, drame… o kom filmu oni to pričaju?

Čovječe, lejm danas prolazi. Eno, LONGLEGS, ODDITY (da vam spojlujem: hajp je OPET lažan, to je prosečan filmić, okej, al ništa posebno, 3-), novi KVAJET PLEJS, sve odreda budalaštine, a svi otkidaju na njih kao na „renesansu horora“... Ko je ovde lud, ja ili svi ostali?! I svi ovi nabrojani imaju FUCK YOU krajeve! Ono, kad ti zadnja scena zafrljači pitu od govana u facu, a ti se još oblizuješ i tražiš repete!

 Razumeo bih da te neko jebe ceo film bzvz, a na kraju izvuče nekog zeca iz šešira, nešto zapravo dobro, i uvali ti lažni završni osećaj da si ipak vido NEŠTO. A ovo je obrnuto. Da, isto tako je i u IN A VIOLENT NATURE: u zadnjih 20 min = FUCK YOU, MORONS! A svi – svrrrš. Eno, već snimaju nastavak! POTILJAK U ŠUMI 2: JOŠ KRCKANJA! (Šalim se za naslov, ali ne i za to da snimaju nastavak onog govneta.)

Kraj je izgleda postao nebitan u današnjem filmu, i više od nebitan, ovo je kao VIC DOSADE, kao, kad ne znaš šta ćeš – daj baba seri il nekom rendom konobaru u kafani nek napiše u „scenariju“ zadnjih 20 strana NEČEGA, bilo čega, i nazvaćemo to krajem.

Ali ovde u MAXXXINI me čak i detalji nerviraju kolko su glupi – u onom klubu, dešava se koncert, partijanje, gužva, puno ko oko, lakat uz lakat, rame uz rame, ne moš proći – a u wc-u NIGDE NIKOG! Od onih stotina unutra u klubu nikome se ne piša, nikome se ne jebe, niko ne kupuje drogu, ne popravlja šminku, ništa: sve pusto ko pustinja i usrano ko u Najgoroj Klonji u Škotskoj (iz TREJNSPOTINGA).

I šta je tvist na kraju? Ćale ima pare, ima henčmena, ima jebenu sektu oko sebe, ali taj Punišić ide lično, onako mator, jedva se gega, da kolje ljude naživo. Pa koji bogataš bre voli da prlja svoje ruke? Možda u svojoj vili, u bezbednom okruženju, kad snima snaf, ali da ide po ulicama i rupama velegrada, po propalim video-klubovima da reže grkljane nekim crncima? Ma daj, zajebi!

Mia + Ti

A pre toga, bekan-henčmen (protraćeni Kevin Bekan!) spopada Maxinu, da je ubije, i to čini usred bela dana, nasred „ulice“ u Univerzalovom studiju, koji je turistička atrakcija, gde ima bar 200 ljudi odma iza ugla! Pa, ubij se Bekane kad si hrkljuš! Mada tih stotina posetilaca (niđe veze, niđe mozga!) baš tad nema NIGDE! Isto ko u onom pustom WC-u u prepunom klubu: zato što lenjom scenaristi TAKO TREBA.

I u istom cugu, u istoj neosmišljenoj sceni, tupavi Vest uspe da protraći i foru koju bi neko pametniji IZMUZAO, napravio nešto od toga – da henčmen (koji uopšte nije ni UBICA u ovom hororu i ne znam čemu uopšte Maxinino zamlaćivanje s tim jebenim SPOREDNIM NEBITNIM LIKOM) našu pegavu Maxinu juri sve do kulise Bejts motela… a kad se ona sakrije unutra i vi čekate pejof, čekate NEŠTO da se zanimljivo desi (jer kad se vataš za PSIHO, kad ga bukvalno citiraš, bolje bi ti bilo da imaš neki OZBILJAN ADUT u rukavu)  – pančlajn je to što se kao čuvar pojavi Lari Fesenden, Papa Pozerskih Debila koji prave Dosadne i Šuplje „horore“. I to je glavna fora te scene. HA-HA!

Napraviš ženocentričan film, oćeš da fetišizuješ Miju Got, u redu. I onda napraviš film u kojem NIŠTA zanimljivo i pažnje vredno, osim par plitkih truizama, ne kažeš o njenom liku, o ženama u Holivudu, u hororu, bilo gde… Čak podrivaš eventualnu kritiku muškog šovinzma u filmskoj industriji a i šire time što usred navodne priče o tome kako je ženama bilo mnogo loše isfantaziraš tu omoćenu ženu koja se superherojski probija kroz Holivud i bez posledica spljeskava svakog ko joj se zameri i ladno gazi muda štiklom ako je neko samo popreko pogleda. I ja sad iz te fantazije, tog Diznilenda koji je osmislio i režirao imbecil, treba da izvučem neku priču i pouku, angažman, podtext? Oćeš i jare i pare, i da kritikuješ mačizam i da ženama i liberalima daš wish fulfillment fantaziju superherojke-psihopatkinje-pornićarke koja „Oće da bude Zvezda Granda“ i ta psiho-glupača je nekako i role model svega ovoga!

Ništa ovde ne valja zaista, do kraja, osim šminke, doslovne i metaforičke: lepo je za oko, i glupo. Sve na prvu loptu, a druge lopte nigde. Mislim, sam kraj, sa sektom, i kako se s njima obračunaju, to je toliko bezvoljno otaljano i neshvatljivo glupo da neću ni da bdijem nad time.

Ovo je završetak trilogije? Ovo je kraj karakternog luka koji si rastezao preko tri filma: DOVDE si planiro to da dovedeš? OVO ti je poenta? Ovaj mlitavi đoka od kraja? Ma, idi begaj… i ti, i svako ko ti guta ove debilne fore.

    P.S. U idućem nastavku, nešto sasvim drugačije (nadam se!): ALIEN - ROMULUS.

Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica

Pre tri godine objavio sam roman PROKLETIJE, koji je, pored ostalog, i moja oda jednom fascinantnom, egzotičnom, krajnje inspirativnom predelu na krajnjem jugu Srbije (trenutno okupiranom) koji je, osim vanrednim, unikatnim estetskim bogatstvom, pregnantan i simboličkim značenjima i konotacijama.

Ko je čitao roman, zna o čemu pričam. A ko nije – šta čeka? Da se sasvim rasproda? Knjige nema u knjižarama, ali ima još malo kod autora – pišite na dogstarr666 at yahoo dot com. Cena je 1.200 din sa uračunatom poštarinom, ili 1.000 din naživo. (Da, PROKLETIJE se nadovezuju na roman NAŽIVO ali mogu se čitati i nezavisno. Ko želi i NAŽIVO, ima i toga, za sad, samo kod mene.)

Tokom svih ovih godina dobio sam razne prijatne i pametne komentare čitalaca PROKLETIJA. Čak 40 rivjua možete i sami pročitati na stranici o ovom romanu na GUDRIDSU. 

Druge reakcije su mi došle mejlom ili preko Fejsbuka, kao ovaj kratki ali slatki osvrt iz Švedske:

„Odavno nisam ovoliko uzivao u knjizi. Mislim da sam je “pojeo” za 3-4h citanja kada se sve sabere. Moram priznati da sam malo strepeo, kao sto obicno strepim od nastavaka odlicnih knjiga. Nazivo ima posebno mesto u mom srcu jer smatram da niko nikada nije uspeo tako dobro da opise beznadje i besmisao devedesetih u Jugoslaviji kao ti u toj knjizi. No, drago mi je da sam bez razloga brinuo. Prokletije su prokleto fantasticna voznja od prve do poslednje stranice.

Bilo bi steta ovo ne prevesti bar na engleski i objaviti jer mislim da bi imalo odlicnu prodju.

Hvala sto si Prokletije podelio sa svetom. Sa nestrpljenjem cekam sta ces sledece objaviti.“

 

            Ali sasvim posebno mesto u mom srcu zauzimaju omaži poput ovoga što sledi ispod – a to je exkluzivni putopis direktno sa Prokletija, koji je samo za ovaj blog napisao moj stari poznanik i čitalac, Mladen Antić, inače planinar, kojem i ovom prilikom zahvaljujem i na textu i na svim donjim fotkama koje su uslikali on i njegova družbenica, Dana Aleksić.

            Uživajte!

 

Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica

Foto © Mladen Antić & Dana Aleksić, for The Cult of Ghoul, Inc.

Text © Mladen Antić, for The Cult of Ghoul, Inc.

 

Plav (Crna Gora), dana 31. Jula 2024. godine

Ovo je trebalo da izgleda kao klasičan planinarski izveštaj: “Vreme polaska, start staze, nadmorska i prosečna visina, vremenski uslovi, trajanje uspona….”  Ne! Ova planina je nešto potpuno drugačije, mesto gde se gube cifre, metrika, geologija, klimatologija… sve, tamo se sve gubi osim onog osećaja koji mi se i sada vraća dok pišem o “njima”.

Kao klinac sam poznavao skoro sve planine u našoj zemlji, ali su mi uvek pažnju privlačile Prokletije, kako zbog braon mrlje na fizičkoj karti Jugoslavije, tako i zbog samog naziva koji mi je bio mističan, zlokoban ali i privlačan.

Kasnije, na PMF-u u Nišu smo ih obrađivali iz geologije i geomorfologije, naravno zahvaljući velikom Cvijiću, ali ne u toj meri koja bi mogla da zadovolji moje apetite. Vremenom, kako se izgubila geografija kao nauka u našoj zemlji, tako se kod mene izgubilo interesovanje o toj planini, u jednom trenutku sam i potpuno prestao da mislim o njoj.

A onda, nakon mnogo godina se pojavila knjiga “Prokletije” koju je napisao Dejan Ognjanović. Naslov me je privukao, reših da je pročitam i nisam se pokajao. Knjiga ne predstavlja naučno delo ali je napisana tako da svako ko je pročitao knjigu ima osećaj kao da je već nekada bio tamo.

 

Upravo je ta knjiga imala snažan uticaj na mene, želja da konačno odem na Prokletije. Želja se povampirila, nešto me je vuklo baš kao u snovima kada te nešto zove iz tame, tebe je strah, ali ipak ideš…

I otišao sam.

Početkom jula predložih devojci da odemo negde da iskoristimo godišnji odmor. Znam da voli planine pa sam joj dao neke predloge šta bismo mogli da obiđemo: Maglić, Vihren, Šara, Prokletije…. U sebi sam iz sve snage navijao za poslednju opciju što se i desilo.

Dana 27. Jula smo se spakovali i otišli u Vusanje, podnožje Prokletija. Prva tri dana smo obišli standardne planinarske rute: Zla kolata, Popadija i Hridsko jezero. Četvrtog dana sam planirao da odemo na Visitor i obiđemo jezero ali je lepša polovina bila “dežurni krivac”, predložila je Đeravicu. Posle kraćeg razmišljanja sam prihvatio predlog.

Đeravica je vrh koji se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije. Nekada je bila najveći vrh u SR Jugoslaviji sa svojih impozantnih 2656 metara, ali iako je bio poznat vrh na njega se nije toliko išlo. Naročito ne nakon 1996. godine jer je izbio građanski rat na Kosovu.

Raspitivali smo se o vrhu kod lokalaca i planinara, niko nije bio oduševljen našom idejom, predlagali su neke druge lokacije, pričali su nam o ratu, istoriji, o promenljivom vremenu, surovom predelu, predugačkoj stazi. Nisu nas pokolebali.

Dan pred polazak smo se obratili pograničnoj policiji u Plavu koja nam je izašla u susret i izdala nam dozvolu da možemo da pređemo granicu Crne Gore prema Kosovu ali su nam naglasili da moramo mejlom da obavestimo i Kosovsku pograničnu policiju. Naravno, sa Kosova je stigao negativan odgovor.

Bez obzira na kosovski mejl, glas iz tame nas je dozivao. Rančevi su spakovani i kreće se u 4 ujutru, pošli smo uz izgovor: “Pa dobro, idemo samo do prevoja Ćafa Bogićes (granice) pa ćemo da se vratimo, saaamo da bacimo pogled šta ima preko.”

Tu noć pred uspon sam imao noćne more, budio sam se mnogo puta. Sat je zvonio, nije mi se polazilo.

Ipak smo krenuli. Zahvaljujući dobrom vozaču (mojoj devojci), terenskim vozilom smo se približili 3 km do prevoja kod mesta Hodžina ravan i odatle krenuli pešaka velikom uzbrdicom do mesta Ćafa Bogićes, gde se prelazi na drugu stranu. Na prevoju nije bilo nikoga od graničara pa smo rešlli da zagazimo ka vrhu.

Kako smo započeli spust tako nas je sačekao hladan vetar i beskrajna visoravan prošarana borićima, klekama i belim stenama čudnih oblika, iza visoravni su se ređali oštri crni vrhovi. Obično bih se oduševio prizorom ali ovog puta mi se nije išlo dalje, vraćalo mi se nazad, makar samo jedan metar da uđem u Crnu Goru, samo jedan metar od Ćafe Bogićes i biću spasen.

Ali smo nastavili dalje, vuklo nas je. Dok smo hodali čuli smo razne zvukove, okretali se, tražili pogledom da vidimo makar jednog planinara da bi nam bilo lakše, ali nikoga nije bilo, tišina. Bele stene su ličile na ljude, a kod mesta Rupa dobroš smo naišli na grob vojnika OVK.

Prema priči meštana na ovom mestu se desila velika borba 1998. godine između naše i albanske vojske, ceo taj potez je bio natopljen krvlju vojnika i sa jedne i sa druge strane, što nam je dodatno povećavalo nemir.

Uprkos sunčanom danu, ovo mesto mi je delovalo negostoljubivo, u jednom trenutku sam se osećao kao jedan od vojnika u pomenutoj knjizi “Prokletije” dok su se probijali kroz nepristupačne predele. 

Staza je počela da se gubi kroz kleke i borovnice da bi ponovo bila vidljiva kod još jednog groba i do mesta gde se nalazi još jedna ćafa (prevoj) koji će nas još više odvojiti od bezbedne zone i dovesti nas u još jednu slepu dolinu, nekadašnji cirk gde se nalazi Ljićeni i Tropojs (Tropojansko jezero) koje svojom mrtvačkom mirnoćom uprkos vetru izaziva jezu ali i divljenje.

Nastavili smo dalje ka vrhu, žureći da se što pre vratimo odakle smo došli, oko nas su se smenjivali predeli, crne visoke stene sa šiljatim vrhovima, jedna od njih je Krši i Zi (crni krš) koja je sa svojim šiljatim vrhovima podsećala na zamak iz horor priča.

Muk, tišina, škriljave stene obeležene flekama od udara gromova, mala plava cirkna jezera u dubokim uvalama (koja su tokom popodneva postala crvena), morene nekadašnjih lednika, mračni otvori pećina i okapina koje podsećaju na buljave oči i vrh Đeravica koja se izdiže poput neosvojive tvrđave.

Put nas je vodio preko nekoliko prevoja, Ćafa dobri dol (Pećki prolaz) koji spaja Albaniju i Srbiju (Kosovo), zatim mesto Juničke pločice koje predstavlja kameni plato dugačak nekoliko kilometara, pa ponovo dolazimo do crnih stena (Vokšanske pločice). Ravni platoi se smenjuju sa nepreglednim provalijama što dodatno stvara konfuziju bez obzira na topografsku kartu, vojnu busolu, gps uređaje i jedva vidljive planinarske oznake iz perioda bivše Jugoslavije, nekako uvek misliš da si se vratio na isto mesto i da ideš u krug.

Na par kilometara od vrha došli smo do Velikog jezera (Srcoliko jezero – Ljićeni i zemer) koje predstavlja najveće jezero u tom delu Prokletija. U ovom jezeru voda izbija iz velike dubine tako da je površina jezera blago zatalasana.

Iznad jezera se izdiže još jedan crni vrh koji se sastoji od masnih škriljaca koji preteći stremi ka nebu. Popeli smo se na njega i konačno ugledali Đeravicu u punoj veličini koja sa dva svoja oštra vrha podseća na glavu psoglava. U podnožju Đeravice su se crvenela dva mala jezera (Đeravička).

Od podnožja do vrha nam je trebalo oko sat vremena po veoma klizavim stenama. Vrh se sastoji od gomile razbacanih oštrih stena, oblikovanih od nekadašnjih lednika, gromova i temperature. Na vrhu koji je nekada predstavljao simbol Savezne Republike Jugoslavije se nalazi polusrušeni kameni stub sa jarbolom na kome se vijori zastava Albanije i sa metalnim amblemom OVK.

Iako je bilo podne, požurili smo nazad sa vrha, iskreno, bez obzira na lepo vreme i dugačak dan želeo sam da što pre odemo sa ovog mesta. Mesto je prelepo, ali je takođe bilo nešto što je sve vreme lebdelo iznad nas u vidu neke strepnje, jeze, senke, nekog lošeg osećaja.

 

Gazili smo natrag po visoravni gde je pre samo 26 godina ležalo mnogo mrtvih ljudi, gde je krv natapala jezera i planinske potoke. Mesto gde se nekad ujezerila velika koncentracija zla.

Pola šest je popodne, nalazimo se na Ćafa Bogićes, poslednji put se okrećemo i gledamo kako senke gutaju prostor na kome smo se nalazili pre nekoliko trenutaka. Kreće spust ka bezbednoj strani. 

Prepuni utisaka ostavljamo sumrak za nama, crne vrhove, krševe, crvena jezera, morene i glavu psoglava – Đeravicu i radujemo se što smo se izvukli na drugu stranu pre mraka.

Da li je pisac Prokletija nešto slagao?

 

p.s. Želim da se zahvalim Jovanu Cvijiću, Dejanu Ognjanoviću i Dani Aleksić.