GORAN MARKOVIĆ: HOROR REDITELJ

Na proleće 2006. održana je tribina u beogradskom Domu Omladine na temu srpskih filmova strave, koju sam vodio zajedno sa Jocom Ristićem, novinarom, piscem itd.

Na njoj je poduže slovo održao Đorđe Kadijević, a Goran Marković je zakasnio, došao pred kraj, i zato je njegova deonica znatno kraća. Ipak, evo šta je imao da kaže povodom svoja dva horor filma, VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO. Ovo je prvi put da se ovaj razgovor ekskluzivno prezentira javnosti.

---Društvo kao generator strave i užasa, psihoze... Kakav je vaš odnos prema horor filmovima i koliko ste vi svesno koristili motive horor žanra u ovim filmovima?

Ono što sam ja radio, ja sam zloupotrebljavao elemente žanra, nikada nisam napravio jedan pravi žanrovski film, pre svega zato što za to nisam bio sposoban a zatim zato što nisam imao potrebe za tim da do kraja ispitujem mogućnosti jednog žanra. VARIOLA VERA je, rekao bih, pre svega film katastrofe, gde ti elementi horora, da tako kažemo, nisu upotrebljeni baš najpažljivije.

Ono što sam ja uradio bilo je da prikupim materijal koji je bio prikriven o jednom stvarnom događaju, o epidemiji velikih boginja u Beogradu 1972. godine, a ja sam 1982. snimao taj film, i sve to vreme, tih deset godina, je istina o tome bila prikrivana. I ja sam ne instinktivno nego svesno smatrao da se u tom prikrivanju skriva nešto. Kada sam rekonstruisao događaje ja sam utvrdio da se tu radilo o bolesti koja nije imala samo svoj biološki već i društveni aspekt. I ta priča o toj epidemiji mi je poslužila da postavim sumnju u ispravnost društva u kome smo živeli. Ja sam taj film nosio sa sobom kada sam predavao u Njujorku, amerikanci su to gledali i u tome su videli samo priču o epidemiji. U suštini to je priča o društvu, o bolesnom društvu. Ali tako to biva kada to pokušate da uvijate u metafore, simbole itsl. Ali takva su vremena tada bila.

Meni je prilikom istraživanja puno pomogla jedna brošura o Velikim boginjama, i jedan diktafon koji sam koristio sa doktorima koji su hteli da razgovaraju sa mnom. Ja sam se bojao da neće hteti da razgovaraju ako znaju da ga imam sa sobom i ja sam ga držao u džepu, ali jednom je škljocnuo kad je došla kaseta do kraja i onda su me provalili. Mene je bilo sramota. Ali to je tako išlo: u osnovi je bila rekonstrukcija te priče. Kada ljudi ulaze u taj karantin oni nose ona bela zaštitna odela, to je jedan od tih horor elemenata, to me je onako povuklo.

Zanimljivo je da je Erland Jozefson došao da snima taj film neposredno posle rada kod Bergmana, na FANI I ALEKSANDAR, i pitao na kom jeziku da glumi i ja kažem 'Na engleskom'. Prva scena je bila sa tim Šiptarima koje smo našli na železničkoj stanici da igraju rođake preminulog Redžepija, i oni su došli tu, prvi put su videli kameru, i Jozefson govori engleski, oni albanski, naši glumci srpski, i to je bio jedan neverovatan skup ljudi.

---Pomenuli ste ove Albance, i neminovno se nameće neko poređenje koincidencije premijere vašeg filma samo godinu dana nakon velikih albanskih demonstracija na Kosovu 1981. Da li je postojala neka namera da se bolest predstavi i kao metaforički prikaz te vrste opasnosti koja otuda dolazi?

Ne, to je bilo sasvim faktografski autentično, ja sam mu samo promenio ime: on se u filmu zove Halil Redžepi a u stvarnom slučaju se zvao Redžep Halili. A što se tiče uvodne sekvence, ja sam tu takođe imao jednu ideju koja bi se svidela ljubiteljima horora. Ona je trebalo da se dešava na jednom kultnom mestu za Islam, a to je toranj u Samari. On je apsolutno remek delo arhitekture i ritma. On nalikuje pomalo na Vavilonsku kulu, to je kao neka piramida, sastavljena od kružnog puta kojim se penje do vrha. Taj put je najširi dole, u bazi, a gore je vrlo uzak. Znači, hadžije koji idu tamo, oni se penju tom spiralom, i što se više približavaju vrhu ... Ja sam hteo da na tom vrhu bude ovaj sa frulom, (začetnik zaraze)

Istina, u to vreme je jedan zagrebački kritičar, inače Srbin, napisao da je VARIOLA VERA anti-albanski film, da sam ja napravio indiciju da eto zlo dolazi od Albanaca...

---Film je u vreme premijere bio povod nekih kontroverzi zbog ljudi koji su sebe ili svoje rođake prepoznali u nekim likovima filma.

Jedini koji su se prepoznali bili su rođaci te medicinske sestre koju sam ja prikazao kao ljubavnicu dežurnog lekara, ali to je bila moja kreativna sloboda, nije bilo zasnovano na konkretnom stvarnom liku.

---Kako je nastala priča za VEĆ VIĐENO?

Ja sam taj film napisao tako što sam se učio kako da pišem na kompjuteru. I počeo sam da pišem, da izmišljam, prvu stvar koja mi je pala na um. Naravno, posle se ispostavi da to nije bezveze, da ima neke veze sa onim što vam se dešava u tom trenutku. Ja sam krenuo, recimo, od pretpostavke da ako neko ne može da se realizuje kroz umetničko delo, onda će da se ostvari kroz nešto što je mrak, zločin. Dakle, neko ko ne može da bude pijanista, postaće ubica.

Za to je vezana jedna anegdota. Poznati profesor na Likovnoj akademiji, prof. Tabaković, koji je odbijao da bude u komisijama za prijemni ispit. Kada su ga pitali zašto to odbija, on je rekao: 'Znate šta, pre mnogo godina na bečkoj Akademiji se pojavio kandidat pod imenom Adolf Hitler. Nije primljen. Pogledajte šta se dogodilo. Ja ne mogu da preuzmem takvu odgovornost.' Tako da je meni to račvanje pozitivne i negativne energije bilo primamljivo. Znači neko je imao taj psihološki kod, mogao je da vežba, da postane pijanista kao Pogorelić ili ne znam ko, ali nije mogao da odoli nekim strastima i ubio je svoju ljubavnicu.

Sad, taj film je zapravo kritika sedamdesetih. Zašto sedamdesetih? Zato što su to bile najodvratnije godine u XX veku. Posle kraha ideala mladih iz '68-me godine, na scenu su počeli da iskrsavaju neki mediokriteti, bivši hipici... Vidite, ja sam namerno taj film snimao iz odijuma prema sedamdesetim i zato sam želeo da napravim njihovu karikaturu. Devedesete su bile rezultat onoga što se dešavalo u sedamdesetim.

Što se tiče mog pristupa hororu, moje je bilo da uzmem određene konvencije o zastrašivanju, i da izazovem vaše privatne strahove koji ne moraju biti vezani ni za kakve vukodlake, zločine, koje mi doživljavamo kada gledamo horor. Znači, mi doživljavamo neke svoje strahove dok gledamo vukodlake i kažemo da su to vukodlaci a zapravo strahovi koje osećamo su neki naši, s njima nužno nepovezani. E sad, ja sam pošao od pretpostavke da socijalizam može biti izvor, katalizator tih horor situacija i naš generalni strah koji smo imali od jedne strašne hipokrizije se ne razlikuje od nekog horora.

MALI KORAK ZA SF, ALI VELIKI ZA... REČNIK?

Čitanje jedne odrednice Rečnika književnih termina,

Tanja Popović, Logos art,

Beograd 2007.

Nedavno je iz štampe izašao Rečnik književnih termina, autorke dr Tanje Popović, profesorke Filološkog fakulteta u Beogradu. Više od dve decenije prošlo je od prvog izdanja prethodnog takvog poduhvata (priredio dr Dragoljub Živković), pa se u prvim najavama moglo pročitati da su u novi rečnik uključene „mnogobrojne novine“ vezane za savremene tendencije književne kritike i teorije književnosti. „Mi živimo u sajberepohi,“ rekla je Popovićeva. „Zato je važno što prvi put u jednom ovakvom rečniku imamo termine sa Interneta, jer nam je upravo Internet bio jedan od najvažnijih izvora tokom istraživanja.“ Ako je već tako, ima li bolje odrednice da proverimo ove tvrdnje od one koja govori o - naučnoj fantastici? Na prvi pogled, reklo bi se da novi rečnik donosi krupan korak napred u odnosu na odavno zapostavljeni termin.

Naučna fantastika je u domaćim teorijama književnosti po pravilu bila otpisivana kao „trivijalna književnost“, a odrednica u Živkovićevom rečniku, iako ne bez marginalne upotrebljivosti, imala je niz problematičnih tvrdnji (npr. proglašavanje Lukijana iz Samosate, iz 2. veka nove ere, za prvog pisca naučne fantastike). Pored toga, napis u starom rečniku beznadežno je zastareo, jer se okončava pominjanjem autora koji su bili „najaktuelniji“ u vreme detinjstva sastavljača rečnika, odnosno - Žila Verna i H. Dž. Velsa. Da je sredinom osamdesetih postojao Internet, autori odrednice bi možda i doznali da su neki ljudi čak i u XX veku pisali neke vrlo značajne i uticajne SF romane; no, sajberspejs je tada postojao samo u SF romanima, pa od dvadesetovekovnih autora (od Čapeka i Lema preko braće Strugacki i Kurta Vonegata do Ursule Legvin i Vilijema Gibsona) - kod dr Dragoljuba Živkovića nema ni pomena. Ako je odrednica Rečnika iz 1985. zvučala kao da je napisana 1905, pogledajmo da li i koliki napredak donosi nova, iz 2007.

Problemi počinju već od same definicije. U prvoj rečenici se, na strani 465, tvrdi da je „NAUČNA FANTASTIKA, pojam doslovno preveden sa engleskog (science fiction, SF)...“ Dovoljno je elementarno poznavanje engleskog, makar i ono koje danas svako pokupi surfujući Internetom, da se vidi netačnost ove tvrdnje. Floskula „science fiction“ doslovno znači „naučna proza“, ili slobodnije, proza koja se bavi naukom i njenim (mogućim i nemogućim) otkrićima. Ima indicija (videti ALEF br. 9, str.3) da je taj izraz u srpski došao iz ruskog, a ne iz engleskog jezika; u svakom slučaju, očigledno je da srpski termin nije ni prevod, ni doslovni, već samo naš ekvivalent izraza „science fiction“.

Problemi tu ne prestaju, jer se u nastavku rečenice tvrdi da naučna fantastika „označava hibridan žanr koji kroz spoj nauke i fikcije razrađuje uzbudljivu fabulu.“ Zaboga, koji to žanrovi sačinjavaju ovaj „hibrid“? Žanr nauke i žanr fikcije? Ako takvi žanrovi negde i postoje, oni se ne pominju u šturoj i uopštenoj odrednici o terminu „žanr“ (str. 794), u kojoj se govori o odi, lamentu, rondu i kanconi, ali se ni slovom ne pominju popularni žanrovi (krimić, SF, horor, vestern...), a kamo li „žanrovi“ nauke i fikcije!

„Visok naučni nivo, velika količina obrađene građe, kao i stilska i jezička preciznost“ koji su nam obećani u najavama ovog izdanja dovode se u pitanje i tokom ostatka ovog teksta: o kakvoj to „stilskoj i jezičkoj preciznosti“ govorimo kada pročitamo da „u n. f. vreme događanja je budućnost ili neko drugo ne-sadašnje vreme“? Koliko li tih stručno nazvanih „ne-sadašnjih“ vremena, pored budućeg, još uopšte ima?

Precizan ili ne, ali Rečnik nam ne objašnjava kako je „naziv sajberpank (cyber-punk), nastao spajanjem kibernetike i panka“. Zar plod tog spoja ne bi trebalo da se zove kiberpank?

Moderni čitaoci, a posebno mlađi zaljubljenici u kompjuterske video igre, hvataće se za kosu kada vide da dr Tanja Popović njihovu omiljenu pasiju čak dva puta u ovom tekstu pejorativno naziva „video igricama“.

Problematična je i transkripcija nekih od ključnih imena u svetu SF-a, pa tako čuveni urednik i tvorac kovanice „science fiction“, Hjugo Gernsbek, ovde postade „H. Džernsbek“ a jednog od najvećih (i najpoznatijih!) američkih pisaca fantastike, Reja Bredberija, u novom Rečniku prekrstiše u „Bredburi“. Nikad čuli!

Odrednica o SF-u se može pohvaliti i ozbiljnijim, teorijskim problemima. Na primer, Popovićeva se odriče sumnjive tvrdnje iz starog rečnika o rođenju SF žanra pre osamnaest vekova, ali to čini jednako neubedljivim „argumentom“: „tematska definicija n. f. krije jednu zamku - ako bismo se slepo oslanjali na predloženo određenje, onda bi i Hiljadu i jednu noć, potom delo satiričara Lukijana Istinita istorija, u kome se opisuje putovanje na Mesec, ili Šekspirova Bura spadali u žanr n. f. Zbog toga se u teoriji i istoriji n. f. primenjuje isključivo na dela nastala u XX veku i na poneka ostvarenja iz XIX veka (npr. Ž. Verna ili H. DŽ. Velsa)...“ U jednom ozbiljnom rečniku ovo bi moralo biti daleko bolje obrazloženo. Zbog čega navedena dela nisu naučno-fantastična, a Vernova i Velsova jesu? Koja je uopšte differentia specifica ovog žanra? Na to ključno pitanje nam se ne pruža čak ni nagoveštaj odgovora. Ako definisanje SF-a preko njegove tematike i motiva krije zamke, pa ga se ne smemo slepo držati, gde su onda jasnije ograde i putokazi za zbunjenog teoretičara koji će uzeti ovaj rečnik kao svoj vodič? Dr Popović ova pitanja krije ispod tepiha u nadi da ih, zasenjeni njenim korišćenjem Vikipedije, nećemo zapaziti.

Navedenih dubioza ne bi bilo da su autori preciznije definisali pojam žanra, a naročito da su -u svojoj težnji da načine moderan rečnik za XXI vek - preciznije odredili žanrovsku (popularnu) književnost, kao jedan od ključnih fenomena druge polovine XX veka. Ima li ikakve razlike između kancone, ronda i naučne fantastike? Na šta, zapravo, mislimo kada kažemo ‘žanr’? Koje vrste žanrova postoje? Šta su hibridni žanrovi? Šta su meta-žanrovi? Postoje li još neke kategorije podele? Šta je sa vrstama, modusima, pod-žanrovima? Odrednica o GENEALOGIJI (str. 237-39) papagajski ponavlja davno poznate stvari o Platonu i Aristotelu, ali za nju XX vek i popularni žanrovi kao da se nisu desili.

A šta je sa srodnim žanrovima? U novom rečniku ne postoji odrednica o hororu, žanru koji je iznedrio jednog od najčitanijih pisaca XX veka, Stivena Kinga. To je tim apsurdnije jer se horor pominje u odrednici o SF-u kao srodan žanr, ali se nikakav nagoveštaj distinkcije žanrova ne uspostavlja, niti se objašnjava kako i zašto je jedan gotski horor roman (Frankenštajn), zajedno sa Stokerovim Drakulom, svrstan u preteče SF-a. U tom pogledu je ovo izdanje veliki korak nazad u odnosu na Živkovićev rečnik, u kome je postojala odrednica „roman strave“. Dragiša Živković je ispravno „roman strave“ (ono što bi se modernije nazvalo „hororom“) odredio kao širu kategoriju u okviru koje je „gotski roman“ samo manji podskup. Kod Popovićeve je „roman strave“ samo sinonim za „gotski roman“ (str. 244-45), prema čemu ispada da nakon XIX veka više nije ni postojao. Ovaj značajan teorijski zaokret ničim nije obrazložen, već je kao i većina drugih problema u tretmanu fantastičnog pisma - prožet nenaučnom proizvoljnošću.

Šlag na torti od neutemeljenih tvrdnji je i to da je naš „najpoznatiji savremeni pisac u ovom žanru Zoran Živković“. Autorka je nesvesna toga da se naš nagrađivani pisac uporno u intervjuima (s razlogom!) brani od etikete SF-a, jer njegova vrsta fantastike zaista nema nimalo sličnosti sa naučnom fantastikom. Koja ga to konkretna dela čine piscem „u ovom žanru“ - ne navodi se, niti se može navesti, jer SF-a tamo nema!

Nije lako odrediti korene ovakvih grešaka jer, za razliku od prethodne verzije rečnika, ova nova nema odabranu bibliografiju ispod svake odrednice, što joj dodatno oduzima na naučnoj težini. Budući da je dr Popović „upravo Internet bio jedan od najvažnijih izvora tokom istraživanja“, možda je najuputnije ne držati se slepo njenih konfuznih određenja, nego zaroniti u sajberspejs (kiberspejs?) u potrazi za suvislijim odgovorima. Uprkos glazuri „modernosti“ u vidu polusvarenih imena i termina pokupljenih sa Interneta, odrednice novog Rečnika vezane za gotik, fantastiku i SF kasne za svetom bar 30 godina.

Prvobitno objavljeno u: BETON br. 28, str. II/III (Danas, 18.09.2007.)

HUNTING PARTY (2007)

*(*)

2-

ovaj film je kvintesencija chetnixploitation žanra – možda još i gori od GRBAVICA i sličnih žbanolikih sočinjenija, pošto te kvazi-umetničke tirade teško da bi zainteresovale šire međunarodne mase. mislim, koji bi prosečan zapadni filmofil uopšte poželeo da gleda DVd filma čije ni ime ne može da izgovori? 'I'd like to see GR- GROB- GRUB- GUBBA- GOBBA – WITZA?' da i ne govorimo o drugom đubretu do sada prikazanom na ovom blogu, koje se svodi na internu, lokalnu ratnohuškačku propagandu.

HUNTING PARTY, međutim, predstavlja komercijalan film sa određenim produkcijskim i zvezdaškim vrednostima – tu je ričard gir u glavnoj ulozi, kao i nekoliko manje znanih ali u međuvremenu proslavljenih glumčića (poput onog tršavog neurotika iz ZOMBILENDA), plus konstantno bombardovanje nekakvim natpisima koji tvrde da je ovo sve zasnovano na istinitim događajima i likovima.

how yes not!?

o čemu se ovde radi? jednom rečju, o jednom sistematično jednostranom produktu koji srbe predstavlja 100% kao MONSTRUME a muslimane 110% kao NEDUŽNE ŽRTVE. nema tu čak ni nekog 'izuzetka koji potvrđuje pravilo', nekog simpatičnog srbina, pokajnika ili tako nešto, koji pripomaže dobrim amerima i tako remeti, bar malo, tu 100% zlikovačku sliku.

ne. ovaj film je toliko zadrto antisrpski da kao zlokobne i potencijalno monstruozne prikazuje čak i neke srpske BABE, pa vala i DECU! (vidi niže)

kako bi sproveo svoju antisrpsku agendu, HUNTING PARTY je skockao sledeću pričicu: glavni junak je novinar, izveštač sa bosanskog ratišta (r. gir). on se tu zaljubio u jednu muslimanku. čak ju je i oplodio. avaj! onako trudnu, nju su srpski zlikovci, tokom rutinskog paljenja muslimanskog sela, silovali i ustrelili pet puta u nabrekli trudnički stomak (ništa lično: rutinska procedura prilikom etničkog čišćenja). videvši taj prizor, naš američki žigolo je ostao bez daha. tačnije, zakleo se da će do poslednjeg daha da progoni srpskog zlotvora koji je sproveo etničko-trudničko čišćenje.

evo kako nam u filmu opisuju rečenog monstruma (po fizionomiji jasno je da su na umu imali karadžića):

Doctor Dragoslav Boghdanovic,

the Fox,

is the most wanted war criminal in Bosnia.

During the war,

he ordered the rape and murder

of thousands of innocent Muslims.

There's a $5 million bounty

on his little arrogant head.

izlišno je i napominjati da u bosni nema ratnih zločinaca druge nacionalnosti, nego je baš ovaj 'boganović' najtraženiji.

inače, trauma nalaženja svoje musli trudnice izrešetane bila je prelomni trenutak za našeg žigola i u smislu karijere: naime, samo 20 minuta kasnije, on je svoj posao reportera sjebao sledećim izveštajem koji prenosim u celosti. ovo je razgovor između novinara u studiju, i našeg više-no-subektivnog i duboko penetrirano involviranog 'reportera' na terenu:

- We now go to Simon Hunt

in Bosnia with the story.

Two years into a civil war

that has ravaged

this once multi-ethnic country,

Doctor Boghanovic's Bosnian Serb army

continues in its quest to liquidate

the Bosnian Muslims from this region,

today attacking yet another

supposed UN-protected village at will.

Simon, some are saying

that it was the Bosnian Muslims

who attacked first,

causing this latest battle.

Simon, some are saying...

- It wasn't a battle, Franklin.

It wasn't a battle, it was a slaughter.

- Well, Simon, certain

United Nations observers confirm...

- Who are you talking about?

Are you talking about the Dutch?

The Dutch?

The Dutch were getting drunk

with the Serb army guys on slivovice

at the checkpoint earlier this morning.

- Okay, thank you, Simon Hunt...

- Safe areas?

These people were butchered!

Women were raped!

Children were murdered!

ova 'primarna scena', ključna za dramu, nešto je toliko groteskno i neubedljivo neprofesionalno tragikomično da kao da potiče iz SCARY MOVIE: BEHIND SERBIAN LINES.

da, to je TA vrsta filma.

zverski srbi upadaju u zaštićene zone ovčeći nedužnih muslimana i kolju, siluju i sa zemljom sravnjuju sve živo.

pošto je puko onlajn, uživo, gir je neko vreme na ledu, ali onda se, neko vreme kasnije, prišljamči ekipi koja ide u bosnu kako bi naživo savatao boganovića, koga je video kako mu se smeška izdaleka zajedno sa svojim 'momcima' dok je nadgledao da nije neki musli možda preživeo.

zbog svega toga, naš gir bi umesto žigola više voleo da je šumski ratnik delta sile, da je i heroj i teror – što se vidi kroz prizore iz filmova chucka norrisa slučajno montirane baš dok gir priča o tome kako 'sanjam da ga vatam!'

ameri dolaze usred muslimanskog dela SARAJEVA, a radi ambijentacije, koriste se SRPSKI brendovi – muzika zdravka čolića i šljivovica za dobrodošlicu! toliko o researchu i autentičnosti! sve ako im neki muslimani ne bi puštali 'pusti pusti vodu' usred sarajeva! i nazdravljali im šljivoviskijem! (on a side note: u ovom filmu, mirjana se izgovara MIRDŽANA!)

no, dobro, idemo dalje: kako bi se približili zlom nedoboganoviću, naši ameri će se poslužiti linkom koji imaju sa bivšom devojkom velikog zlikovca, SRĐANA. ime je, verovatno, odabrano zato što počinje na SR- pa tako dublje (podsvesno) sprovodi identifikaciju SRBI=MONSTRUMI. da čujemo par detalja o ovom srđi:

You see, his main bodyguard

is this psychopathic little fuck

named Srdjan.

He had a real fondness

for raping and mutilating

these very young Muslim girls

as he was ethnically cleansing the villages.

- Jesus.

- Oh, that ain't the good part.

Shit, the good part,

Benjamin, is this Srdjan,

the guy in charge of protecting the Fox,

he's got this tattoo on his forehead

that reads in Cyrillic,

"I was dead the day I was born."

kao što se na slici iz filma vidi, taj prevod baš i nije najtačniji, ali OK, ćirilica je ionako zajebano pismo koje je u svesti amerikanaca na podsevsnom nivou, tokom vascelog hladnog rata (a i pre toga) bila sinonim za ZLO, tako da je ovde mogao da stoji i natpis: 'волим живот, волим људе' – samo ako je na ćirilici, efekat je isti. ZLO!

karakterizacija, motivacija i kasting (čitaj: njuške odabrane za srbe-zlikovce) neviđeni su još od dana mikijevog zabavnika: ovi što igraju srbe mogli bi da igraju i mutante ili zombije u nekom š-level hororčiću; to su ili neki neobrijani gilipteri, ili copine i mrcine, ili degeni (uključujući i jednog patuljka)! ako lažem ja, ne laže slika:

obratiti pažnju na horor konvencije pri slikanju srpskog sela u koje 'naši' ameri zabasaju u potrazi za 'lisicom': čak i lice srpske babe (koja se trti na njivi) i dečaka (koji viri iz štale) odišu zlokobnim pogledima i nagoveštajima bestijalnosti (kao da su otpaci sa operacionog stola dr. moroa!). BRRR: THE SERBS ARE WATCHING!

da ne govorimo o klasičnoj situaciji: ulazak u ruralnu kahvanu sa 'živopisnim' likovima – koji smesta zaćute i počnu da bulje u pridošlice. mel bruks je to parodirao još 10ak godina ranije, u onome što je neko 'preveo' kao DRAKULA -MRTAV I VOLJEN!!! ali, ovi u HUNTING PARTY-ju su, kao, ozbiljni.

srpska kafana je, inače, ukrašena grdnim glavama divljih svinja i druge preparirane lovine pozajmljene od normana bejtsa, da se nagovesti koji su neljudi ti srbi koji u toj kafani (zajedno sa nekakvim babama!) ispijaju rakijštinu.

babe, kad sam već kod njih, samo što ne siluju našeg ZOMBILEND-dečkića, perverzno mu miluju glatko lice kakvo izgleda nisu dotad videle – iako taj momak nije baš po volji mačo-srba, pošto jedan videvši ga s tom nabujalom kosicom, dobaci:

'kakav si to, ko curica? mogo bi s tobom ribu pecat ovde!'

sve to deluje kao zajebancija. ali da je đavo odneo šalu kazuje nam ime tog srpskog sela, koje se prema filmu nalazi na granici sa crnom gorom (jedno vreme se naklapalo da se karadžić tu negde krije). elem, horor-selo, tj. lisičja jazbina, zove se 'čelebići'.

nevinom gledaocu to zvuči ime kao i svako drugo ubosni: bezvezno, polu-smešno, tuđinsko. međutim, ako malo pročačkate net, videćete da pored mesta na granici sa CG, postoji i jedno drugo, usred musli dela bosne, zloglasno po svom zatvoru u kome su mučeni i pobijeni grdni srpski zatočenici. konkretno:

Čelebići prison camp was a prison camp during the Bosnian War utilised by several units of the Bosnian Ministry of the Interior (MUP), Croatian Defence Council (HVO) and later the Territorial Defense Forces (TO). The camp was located in Čelebići, a village in the central Bosnian municipality of Konjic. The camp was used to detain around hundred Serb prisoners of war arrested during military operation meant for de-blocking of the routes to Sarajevo and Mostar in May 1992, earlier blocked by the Serb forces. The exact number of detainees is not known as some prisoners were exchanged or transferred to other facilities in Konjic. Detainees at the camp were subjected to torture, sexual assaults, beatings and otherwise cruel and inhuman treatment. Certain prisoners were shot and killed or beaten to death...

baš su naivni ti ameri.

scenario je, inače, lenj i imbecilan (karadžić se okolo vozika kolonom 'neupadljivih' drečavo NARANŽASTIH auta!) toliko da još ne mogu da odlučim da li je uvredljiviji a) način na koji naši 'junaci' dođu do karadžića, b) način na koji budu spaseni iz njegovih kandži ili c) način na koji mu, na kraju, doakaju. u svakom slučaju, ako su srbi zaista toliki retardi kakvim su prikazani u ovom filmu, pitam se kako onda istovremeno uspeše da toliko dugo obmanu toliki svet ('faktori mira i stabilnosti') i kako počiniše tolike genocide i čuda kad većina njih deluje da ne bi umela ni nož da drži u ruci, tj. da bi istim pre posekla sebe nego li nekog drugog.

da ne zaboravimo, SRBI SU ZLIKOVCI A MUSLIMANI SU NEVINE ŽRTVE. ne prođe ni 10 minuta u filmu a da nam se to ne nagovesti, kaže ili pokaže. npr, dolaze ovi u foču, i tamo zateknu pored ostalog i srušenu i spaljenu džamiju. evo dijaloga koji počinje kraj nje a završi se kraj bilborda sa poternicom za kara-boganovićem:

That pile of rubble used to be a mosque.

Now the town's

a hundred percent Bosnian Serb.

No Muslims left.

Ethnically cleansed for your protection.

Nice vibe, right?

There's a reason they say

the river runs red in Foca...

and it ain't because of the wine.

u skladu sa ovakvim tiradama su i nešto 'suptilnije' metode, kao npr. upotreba muzike u filmu. prosto mi je neodoljiv stereotip (moraću da ga pošaljem rogeru ebertu za njegovu antologiju klišea): pojava muslimana a naročito muslimanki neizbežno je praćena istočnjačkom tugaljivom plačljivom melodijom koja nepažljivima podsvesno a pažljivima svesno pokušava da sugeriše: evo ih ŽRTVE, jao što je to tužno, oni su toliko PATILI, da li vam suzne žlezde već kreću po automatizmu, ili da zagudimo po našim istočnjačkim violinama još malo glasnije so that you get the message?!

što se tiče horora, nakon ranije spooky-shit serbian village of the damned saspens-jeze, dođe vreme i za heavy-shit torture-porn serbian hostel massacre scenu. naravno, sa srđanom u glavnoj ulozi, za koga otkrijemo ne samo da mu na čelu piše 'umro pre rođenja' nego i da na leđima ima tetovirana tocila. DA SE ZNA! SA SRĐANOM NEMA NEIZVESNOSTI!

znači, imamo scenu čistog horora: 3 'nevina' amera okačena o kuke (vezanim rukama); helrejzerovski lanci vise sa greda; polumrak jezive kolibe usred srpskih wrong turn šuma; srđan vitla sekiricom; boganović mu komaduje: 'srđane, na posao!'

ipak, iako potencijalnih žrtava ima tri, i bar jedan od njih je mogao da prolije neku kap krvi za obnovu džamija do kojih je reditelju vrlo mnogo stalo (njihova simbolika je sveprisutna kroz ceo film), ovo je ipak produkt za masovnu konzumaciju najidiotskije rulje, pa zato nisu hteli da ga 'kvare' explicitnim torture-porn prizorima, i pre nego što srkitova sekirica i dotakne američko meso, tu ulete američki specijalci – spas u zadnji čas kakvog se ne bi postidele najlenjije epizode Mikijevog zabavnika!

naši amateri u lovu na glave od svojih cia prijatelja saznaju da njihov lov nije poželjan – implicira se da čak i cia ima neku vajdu od karadžića na slobodi, i da su nagazili gde nisu smeli. evo kako im pripreti ljiga u ljudskom obliku, aludirajući na sudbinu saučesnika na terenu koji je radio za UN:

Your friend Boris is on a plane for Uganda

where he will now be stationed.

But before he was suddenly

transferred to darkest Africa

to never be heard from again,

we confronted him

about your little representation.

If I ever hear from you again,

the CIA will be on you like a cheap suit

from the Men's Wearhouse.

You'll be arrested, jailed,

and sodomized by a big, dumb,

large-cocked Serbian bastard

for the rest of your shitty little lives.

And if you don't care about that,

if you like big Serbian cock,

and you still plan

on reporting any of this,

then your friend Boris

will find himself eaten

by a tiger or lion or a squirrel

or whatever fucking animal

we can find in darkest Africa.

And you'll have to live with that.

naravno, ričard gir ne bi bio liding men i (svojevremeno; a možda još uvek?) jedan od najpoželjnijih mužjaka za ženskinje kad bi se usrao pred tim pretnjama!

ne, braćo i sestre srblji! on će, singlehandedly, tj. sa svojom mikro-družinom (šmokljavi jevrej i crnja kamerman) da uhvati kara-boganovića, u lovu (!), i da ga živog odvede u selo koje je ovaj toliko uspešno etnički očistio da sada vrvi od muslimana, a minaret džamije ponosno para nebo.

znači, ameru ruke (formalno) ostaju čiste, on nije nikoga ubio – samo je zlog srbina odvezao i vezanog ostavio nasred glavne džade u tom musli selu da ga, kao, rođaci nedužnih žrtava raskomadaju naživo na svoj ustaljeni nedužni način.

naravoučenije filma, koje nam se nekoliko puta pomene, glasi: 'U prljavim vremenima prljave stvari se moraju počiniti.' dakle, FOLLOW THE AMERICAN WAY! istina, prljavosti su dopuštene samo amerima kada se bore protiv sila 'zla', pa je u tom duhu i ovaj individualistički čin 'pravde'.

mani hag, mani UN (koje su sve vreme filma još meta za zajebavanje!) – oko za oko, zub za zub je the american way!

the end.

PS: novinarčić na čijim je člancima zasnovan ovaj komad četnixplojtejšna napisao je i knjigu prema kojoj je danis tanović snimio svoj novi 'antiratni' film TRIAGE.

danis će svakako dobiti i svojih 15ak minuta slave na ovom blogu, to je sigurno...