2015: Gde smo bili, šta smo radili?

            Podvučena je crta pod godinu zvanu 2015. pa da vidimo – s čime ćemo, od onog urađenog u njoj, pred Sv. Petra! Dakle, što se tiče horor aktivnosti i onih njima srodnih, relevantnih za čitaoce ovog bloga, evo šta sam uradio u prošloj godini. Valja to sumirati pre nego što se krene u kovanje planova za 2016-tu (a o njima – uskoro)!

Ghoul i VELIKE NAGRADE

            1) Moja Poetika horora (Orfelin izdavaštvo, Novi Sad) ušla je u najuži izbor za nagradu "Nikola Milošević", priznanje Radio Beograda 2 za najbolje delo objavljeno tokom prethodne godine u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije. Dospela je u sam vrh, među tri najbolje, ali na kraju, žiri u sastavu Milo Lompar (predsednik), Simo Elaković i Slobodan Grubačić nije je nagradio. Detaljnije o svemu tome imate OVDE.

            2) Moj roman Zavodnik našao se u širem izboru za NIN-ovu nagradu – tačnije, ušao je među 30 naslova. Na kraju, naravno, nije dobio nagradu.

            Dakle, iako se na kraju nisam ovenčao nijednom od ovih nagrada, vredi naglasiti koliko je veliko i važno postignuće što se jedna (prva!) studija o horor žanru našla u najužem izboru (među tri naslova!) za ovu važnu nagradu, a nije za baciti ni to što je Zavodnik ušao među 30 najboljih romana (u izboru od oko 120), naročito ako imamo u vidu da u taj, ili još uži izbor retko upadne bilo šta što ozbiljno pripada žanrovskom pisanju.

Ghoul u KNJIGAMA

-Kao AUTOR/PISAC-

I izdanje mog romana ZAVODNIK, u tiražu od 500 primeraka, rasprodato je. II izdanje ZAVODNIKA je izašlo pred Sajam knjiga 2015. a izdavač je, naravno, oaza kvalitetne strave u ovoj zemlji horora – Orfelin iz Novog Sada.

Osim nove korice i unutarnjeg dizajna, ovo izdanje se može pohvaliti tvrdim povezom, pogovorom Đorđa Kadijevića i – dodatnom pričom iz sveta ovog romana pod naslovom „Crni čovek.“ Više detalja imate OVDE.

-Kao UREDNIK-

Najvažnija stvar koja se konkretizovala pretprošle, a dodatno se razvila prošle godine jeste uspostavljanje saradnje sa izdavačem "Orfelinom" iz Novog Sada. 

Naše prvo izdanje je kapitalna POETIKA HORORA, studija koja prikazuje nastanak i razvoj horor žanra u književnosti od 18. do 21. veka. "Orfelin" je na proleće 2015. godine pokrenuo ediciju "Poetika strave" u kojoj se objavljuju klasična i moderna, vrhunska dela horora koja je pažljivo i stručno bira urednik te edicije, dr Dejan Ognjanović.  

            U 2015. godini objavili smo prvo kolo od tri knjige horor klasika iz prve polovine XX veka: VRBE Aldžernona Blekvuda (tri novele ovog autora koji se po prvi put javlja na srpskom jeziku), ŠAPTAČ U TAMI H. F. Lavkrafta (pored naslovne novele sadrži još 6 do sada na srpski neprevođenih, a kvalitetnih i vrednih priča) i ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI M. R. Džejmsa (izbor najboljih 12 priča ovog majstora jezovite priče).

-Kao TEORETIČAR-

Moj naučni rad pod naslovom „Welcome to the Reality Studio': Serbian Hand-Held Horrors“ se našao u knjizi DIGITAL HORROR: HAUNTED TECHNOLOGIES, NETWORK PANIC AND THE FOUND FOOTAGE. Priređivači su Xavier Aldana Reyes & Linnie Blake a izdavač je I. B. TAURIS. 

Više detalja imate OVDE.

-Kao PREVODILAC-

Neki moji prevodi nalaze se u gorepomenutim knjigama iz edicije „Poetika strave“: konkretno, preveo sam dve lavkraftove i četiri Džejmsove priče.

Pored toga, preveo sam i jedan strip album i jednu priču u njemu, i to ne makar koju ili makar čiju!

Naime, izašao je kod Darkwooda (u serijalu „Jezovnik“) drugi album iz serijala LEGLO STRAVE. U pitanju je "saradnja" Korbena i Poa – u mom prevodu. Osim što sam preveo dijaloge u samim stripovima, u ovom izdanju naći ćete i moj potpuno novi prevod priče "Berenisa".  

Ghoul u ČASOPISIMA

  

RUE MORGUE

I dalje redovno pišem za najbolji horor magazin na svetu: pretežno prikaze knjiga (rubrika NINTH CIRCLE), poneku filmsku kritiku, ali i članke na razne horor teme. Svake godine imam sve više tekstova, i sve obimnije članke, a prošle godine sam načinio veliki pomak u svom doprinosu ovom magazinu jer sam, pored redovnih članaka i prikaza, priredio čak dva velika (naslovna) temata. To su teme koje dobijaju naslovnu stranu i 7 strana u magazinu (mada, često se tema „prelije“ i u ostatak broja).

RUE MORGUE magazin br. 158 za mesec avgust sadrži temat koji sam spremio o novom naletu horora sa decom-ubicama. Pored uvodnog teksta, napisao sam članke i prikaze (uz elemente intervjua) o filmovima: CUB, GOODNIGHT MOMMY i THE BOY. Pored toga, svoj kratki članak na tu temu dodao je jedan drugi autor, o filmu COOTIES. Detaljnije, OVDE.

            Zatim, inicirao sam i napisao veliki temat o Lavkraftu u novembarskom, 161. broju najboljeg svetskog horor magazina. Moji sagovornici bili su KO JE KO u svetu lavkraftijane. Tomas Ligoti, Brajan Hodž, S. T. Džoši, Elen Detlou, Stiven Džons, itd. Detaljnije, OVDE.

KNJIŽEVNA FANTASTIKA

Objavljen je 2. tom KNJIŽEVNE FANTASTIKE koji priređuje Dragoljub Igrošanac, a izdaje „Čarobna knjiga“. U novom tomu nalazi se moj prilog o Robertu Ajkmanu (poglavlje iz POETIKE HORORA), kao i ekskluzivan prikaz POETIKE HORORA iz pera Ivana Velisavljevića. Od Ghoul-related stvari, ovde možete pročitati i moju priču "Inkubacija". Više o sadržaju i svemu, OVDE. 

FILAŽ

Izašao je novi (poslednji?) trobroj jedinog filmskog časopisa u zemljici Srbijici. Njegova promocija održana se u ponedeljak 25. maja u prostorijama nove zgrade Kinoteke. Učestvovao je urednički Trio Fantastikus: Srđan Savić, glodur, Dejan Ognjanović, zamenik glodura i Dejan Dabić, inicijator. Šta ima unutra? Piše OVDE.

BELOPALANAČKI ZBORNIK

BELOPALANAČKI ZBORNIK je objavio opsežan odlomak iz mog ZAVODNIKA, čiji se zaplet dešava u tom kraju Srbije, a tekst je praćen mojim fotografijama sa lokacija koje se opisuju u romanu. 

EKRAN

Nastavio sam saradnju sa slovenačkom filmskom revijom EKRAN. U mart-aprilskom dvobroju izašao je moj pregled naj-horora 2014. godine pod naslovom „Na koži i pod kožom: horor film u 2014. godini“. Ovaj tekst zauzima četiri strane –uključujući splatter duplericu! Više o tome, OVDE.

            Drugi moj tekst za Ekran imao je veoma crn povod – smrt jednog od najznačajnijih horor reditelja svih vremena, Vesa Krejvena. I tako, u dvobroju za oktobar-novembar, možete na pune tri strane čitati moj In memoriam esej pod naslovom „Umetnik more: Wes Craven (1939-2015).“ Više o tome, OVDE.

Ghoul na TRIBINAMA

„Art-Anima” fest

Drugi Festival fantastične književnosti „Art-Anima” održan je od 02. do 04. juna 2015. godine u knjižari „Plato.” Tu sam učestvova na dve tribine, u dva svojstva: na tribini o Motivu vampira u folkloru i književnosti bio sam gost/učesnik tribine (osim mene tu su bili i Vlada Arsić i Aleksandar Petrović, aka Aca Seltik). Moderator tribine bio je Mladen Milosavljević.

            Na drugoj tribini bio sam u ulozi domaćina, na promociji izdavačke kuće „Gavran”, koju su predstavile Milena Dasukidis i Aleksandra Rajković.

            Više o ovom festivalu OVDE.

Tolkin-fest

Festival posvećen stvaralaštvu čuvenog engleskog pisca Džona R. R. Tolkina bio je održan 30. i 31. maja, na prostoru ispred Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja na Košutnjaku u Beogradu. U okviru njega održane su i dve tribine na kojima su relevantni stručnjaci govorili o temama vezanim za fantastiku, SF i horor i njihov status u popularnoj i mejnstrim književnosti. Bio sam deo tribine pod naslovom „Književnost na margini: horor i naučna fantastika“. Učesnici su bili još i dr Novica Petrović i dr Marko Pišev, a moderatorke su bile Marija Stanojević i Marija Milosavljević. Više o ovom festivalu OVDE.

10. Festival srpskog filma fantastike

U okviru jubilarnog 10. Festivala srpskog filma fantastike održana je 25. 11. 2015. i tribina posvećena priči o urbanim legendama što je, ujedno, bila i tema festivala. Na njoj su bili sledeći učesnici: Goran Skrobonja – pisac, prevodilac i izdavač; prvi čovek izdavačke kuće Paladin;  Dr Dejan Ognjanović – pisac, prevodilac i urednik u izdavačkoj kući Orfelin; i Dr Mladen Stajić – etnolog–antropolog, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Moderator je bio Mladen Milosavljević – urednik časopisa (a odnedavno i vaskrsnutog sajta) Omaja, posvećenog folklornoj fantastici i hororu. Više o ovom festivalu, uključujući i snima tribine - OVDE.

  

Ghoul na PROMOCIJAMA

Promocija knjige Poetika horora održana je u Domu Omladine Beograd u subotu, 6. juna 2015. Učestvovali: autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad), te David Tankosić, dizajner edicije „Poetika strave“...

Promocija knjige Poetika horora  održana je u „Američkom kutku“ u Nišu, u utorak 09.06.2015. Učestvovali: autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad).

Autorsko veče pod naslovom POETIKA HORORA desilo se u petak 22. maja, u Vršcu. Organizator večeri je udruženje za promociju nauke, kulture i umetnosti "Tačka susretanja". Učesnici su, pored mene, bili još i Ilija Bakić, pisac i kritičar, i Dejan Mak, pisac.

Promocija knjige Poetika horora održana je u okviru „Grosman“ festivala filma i vina u Sloveniji. Razgovor sa mnom vodio je Marko Mehtsun.

Promocija studije POETIKA HORORA održana je u Smederevu, u utorak 17.11., u organizaciji Centra za kulturu. Učestvovali – pored autora – Dr Marko Pišev, pisac i poznavalac horora, istraživač na Institutu za etnologiju i antropologiju i moderator: Marko Cvetković, urednik naučno-obrazovnog programa Centra za kulturu Smederevo.

Pretprošle godine sam bio gost „Hrizantema festivala horora i fantastike“, gde sam vodio razgovor sa Đorđem Kadijevićem a zatim i predstavio svoj roman ZAVODNIK. Prošle godine sam takođe bio tamo, kao gost trećeg izdanja, kako bih promovisao Orfelinova izdanja: POETIKU HORORA i novu ediciju, „Poetika strave“. Više o festivalu – OVDE.

Ghoul u MEDIJIMA

-Prikazi mojih dela-

Moja studija o nastanku i razvoju poetike horora u književnosti, koju je objavio Orfelin iz Novog Sada, prikazana je u NIN-u. Tačnije, tekst je izašao u broju od 19.02.2015. na strani 53. Autor je Slobodan Ivkov. Evo ga:

Kultni hrvatski časopis ZAREZ: Dvotjednik za društvena i kulturna zbivanja u broju 410 za 5. lipnja 2015. godine, objavio je studiozan prikaz Poetike horora, na celoj strani. Evo ga OVDE.

Najstariji, najčitaniji, najuticajniji i po svemu vodeći srpski fanzin posvećen fantastici i hororu, EMITOR, objavio je prikaz mog romana ZAVODNIK. Evo šta je o ZAVODNIKU napisao Filip Rogović u svom prikazu za internet izdanje EMITORA. Sve piše OVDE.

Momčilo Žunić – blogočitaocima poznat, u komentarima, kao „Octopustrash“ – poslao mi je i svoj osvrt na moj roman. Momčilo je nedavno – ove jeseni – postao diplomirani filolog, na Filološkom fakuletu u Beogradu, smer: Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Ovaj prikaz je nastao kao deo jedne predispitne obaveze na fakultetu. Pročitajte ga OVDE.

Prikaz POETIKE HORORA izašao je u uglednom časopisu KNJIŽEVNA ISTORIJA, br. 155. Kritičar je POETIKU sasekao na froncle - kritika je izrazito negativna. I, naravno, preko 90% promašena, netačna. Ali o tome, uskoro, detaljno...

-Intervjui-

Dr Dejan Ognjanović je početkom godine dao novi intervju za niški dnevni list NARODNE NOVINE, ovog puta povodom plasiranja u najuži krug za nagradu "Nikola Milošević". Pročitajte ga OVDE.

U ponedeljak, 23.11. jedini pa stoga i najbolji niški dnevni list Narodne novine na svojoj jednoj-ali-vrednoj kulturnoj strani objavio je intervju sa mnom. Vodila ga je jedina osoba u tom glasilu koja pokriva kulturu, Aleksandra Gojković. Pročitajte ga OVDE.

            PS: Moj intervju sa Lambertom Bavom izašao je u POLITICI od 19.12., na poslednjoj strani “Kulturnog dodatka”, preko čitave strane.

Ghoul i majstori horora

            U 2015-oj sam napokon stupio u kontakt sa dvojicom za mene najvažnijih živih stvaralaca iz oblasti horora - jednim rediteljem i jednim piscem!

            Prvo je, ove godine, napokon ostvaren pakleni plan koji kujem još od mog 2. ili 3. boravka na Grosmanu – da tamo privedem svog omiljenog novijeg reditelja, Ričarda Stenlija, kao gosta. Detaljnije o našem susretu, OVDE.

            Uzgred, istom prilikom, upoznao sam još dvojicu horor velikana kakvi su Udo Kir i Sajmon Bosvel. Vidi detalje i fotke – OVDE.

            A zatim sam, sredinom godine, uspostavio i prepisku sa, po meni, najvažnijim živim piscem horora, Tomasom Ligotijem! O, da! Više o tome, u zasebnom tekstu, uskoro.

            A pred kraj godine bio sam u prilici da upoznam i intervjuišem kultnog italijanskog režisera, Lamberta Bavu, reditelja DEMONA i sina genija kakav je bio Mario Bava.

            * * *

            Eto, to su manje-više sve stvari koje su se DESILE (mada sam verovatno poneku sitniju i zaboravio).

            To nije sve na čemu se radilo ili što se i uradilo: plodovi određenih mojih aktivnosti procvetaće tokom 2016. godine, u novim člancima, esejima, pričama, knjigama... od čega su neki već napisani i spremni, dok na nekima tek ima da se radi. Najava planova i horor aktivnosti za 2016. godinu stiže USKORO!

            Budite uz The Cult of Ghoul i znaćete na vreme sve što se lepo i vredno dešava iz oblasti horor književnosti, filma i stripa.

Novogodišnje želje i čestitke

  

            Eto, došao je i onaj deo godine kad su svi u euforiji obligatornog optimizma i nadanja bez ikakve osnove da će se cepanjem jednog listića na kalendaru nešto strašno bitno i veliko desiti, odnosno nabolje promeniti u svetu koji, inače, nezadrživo srlja ka svojoj propasti.

            No, dobro, šta je čovek bez svojih iluzija? Kad ne bismo bili u stanju da se pretvaramo kako će naša priča imati hepi-end (iako znamo da neće; newsbreak: SVI UMIRU!), ništa ne bi na svetu postojalo, pa ni mi sami. Ako je to uopšte nešto dobro.

            Ehm! No, dosta defetizma i nihilizma! Kad smo već tu gde jesmo, ajmo malo kezova na face i razdraganosti dok prasence (ili bar neki njegov deo) cvrči u rerni – ako ste srećni.

            Što se tiče ovog Kulta i onoga što se ovde plasira, prethodna godina je bila vrlo plodna i vredna, kao što dobro znate – pre svega zbog moje sve intenzivnije saradnje sa izdavačkom kućom Orfelin. Ali, sumiranje urađenog, i najava planiranog na polju visokokvalitetnog horora neka ostane za naredne dane, kad nas prođu mamurluci i kad budemo u stanju za trezveno razmišljanje.

            Za sada, u poslednjem danu ove godine, dr Ghoul za vas ima ČESTITKU što ste još uvek tu gde ste (uprkos svemu) i ŽELJU da u narednoj godini to naše bivstvovanje bude bar za nijansu smislenije (šta god to značilo u svetu lišenom smisla)!

            Pored toga, za vas imam samo još nekoliko mudrih saveta i preporuka:

            - budimo ljudi iako smo Srbi (bez uvrede onima koji to još nisu)!

            - čuvajte se debelih bradonja u crvenom, ti su najgori!

            - ne verujte alienima ni kad darove nose!

            - „use it but don't abuse it“, iliti srpski: gledajte da se na žurci ne usvinjite toliko da se zateknete u nekom ovakvom aranžmanu:

            - poslušajte najmudrije ljude sveta, koji u horu tvrde:

            - ali poslušajte i one druge, koji kažu: „Biće bolje! Ali prethodno mora da nam bude još malo gore!“

            - i ne zaboravite one najmudrije reči:

            Čitamo se i u 2016-oj, jer Ghoul se saginjati i predavati neće!

NIGHT OF THE DEMON (1957)

            Kao što znate, nedavno je Orfelin objavio moj izbor najboljih priča strave jednog od najvećih majstora horor književnosti, M. R. Džejmsa, pod naslovom ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI. Detalje o toj knjizi imate OVDE.

            U toj antologiji pronaći ćete i jednu od najboljih i najpopularnijih Džejmsovih priča: „Čaranje runama“ („Casting the Runes“), po prvi put na srpskom, u mom prevodu. Prema njoj je snimljen izuzetno uspešan, kvalitetan film Noć demona (Night of the Demon, 1957). Ako ste ga do sada propustili, evo preporuke. Ovo što sledi je tekst iz moje davno rasprodate knjige Faustovski ekran (2006) čije će novo, dopunjeno izdanje možda uskoro objaviti Orfelin...

            Noć demona (Night of the Demon, 1957) Žaka Turnea, snimljen je u Engleskoj, izvan Lutonovog dodira, iako sa upadljivim naznakama pristupa koji je ovaj značajan producent potencirao u radovima svih svojih režisera. Turne, u svom najboljem horor filmu, znalački ispoljava sve kvalitete koje ispekao na zanatu kod Lutona: suptilnost, istančana psihologija, naglašena aluzivnost, intelektualne i mitske implikacije, uverljivi likovi i ambijent, nekonvencionalni odnosi junaka, i pre svega – suzdržanost u tretmanu strave. Zbog toga je učinak još efektniji onda kada se pritajeni nagoveštaji razuzdaju u prizorima horora s kojima se malo toga u dotadašnjoj istoriji žanra može uporediti. Većinu horora iz četrdesetih i pedesetih danas možemo gledati i u popodnevnim matineima, zajedno sa svojom decom, uz nostalgiju, možda i osmeh, ali retko sa osećajem jeze. Nasuprot tome, Turneovi horori spadaju u krajnje uzak krug klasičnih horora čije je primarno dejstvo – izazivanje žmaraca, i istinske strave kod gledaoca – ostalo očuvano do današnjih dana.

            Noć demona je film visokog pedigrea na nekoliko načina. Pre svega, predstavlja krunu u karijeri režisera koji je posthumno postao daleko cenjeniji nego za života. Zatim, baziran je na često antologizovanoj, klasičnoj horor priči „Čaranje runama“ ('Casting the Runes') jednog od najznačajnijih pisaca horora u XX veku, M. R. Džejmsa. Džejms je poznatiji kao autor nadasve suptilnih ali neodoljivo zlokobnih priča o duhovima, čiji je naglasak na atmosferi i akumulaciji naizgled benignih nagoveštaja bio kao stvoren za Turneov stil, i prava je šteta što ukrštanje ove dvojice majstora strave nije dovelo do ekranizacije još nekog od Džejmsovih klasika.  

Pedigre Noći demona je tim jači što ovaj film prosto nema pandana u engleskoj ili američkoj produkciji svoga doba: dok su Amerikom vladali sirovi, infantilni 'big bug' SF horori o džinovskim bubama, rakovima, i drugim mutantima atomskog doba, u Engleskoj je žanrovska produkcija baš te 1956. godine počela sa usponom kroz Hamerove reinterpretacije klasičnih monstruma (Drakula, Frankenštajn, vukodlak, mumija...) u kojima, bar u početku, takođe nije bilo značajnijeg upliva inteligencije ili estetskih, filmofilskih kvaliteta. Eventualni kvaliteti tadašnjih horora imali su malo veze sa scenarijima – onde gde su kvaliteti postojali, bili su tu uprkos klišetiziranim likovima, situacijama i dijalozima. Otud je Noć demona, sa literarnim korenima svog zapleta neokrnjenim, i čak veoma nadahnuto razvijenim, istinski izuzetak u okvirima niskobudžetnog horora pedesetih.

            Džejmsova priča kratka je i efektna parabola o osveti sujetnog crnog maga stručnjaku za pitanja alhemije koji je odbio njegov predloženi ekspoze za jednu konferenciju. Scenario u filmskoj verziji usložnjava stvari, uvodeći više likova, obogaćujući motivaciju i pružajući veći broj originalnih horor scena, sve vreme ostajući veran duhu predloška. Za naše potrebe posebno su značajni dijabolični aspekti, oličeni pre svega u pomenutom magu, Džulijanu Karsvelu (Najal Mek Ginis). On je u opasnosti da bude raskrinkan kao vođa satanističke sekte (što je detalj kakvog nema u priči), i zbog toga baca čini na profesora koji je iz Amerike došao kako bi ga razotkrio. Čini se sastoje u komadiću pergamenta sa runskim zapisom koji se krišom dostavlja primaocu; nakon tri meseca (u priči), odnosno sedam dana (u filmu), žrtva ima da strada, osim ako ne uspe da nekako vrati rune onome ko ih je prvobitno dao. Dok u priči uklete osobe stradaju u neobjašnjivim ''nesrećnim slučajevima'', u filmu kletvu ispunjava demon iz naslova.

            Postoje brojne kontroverze povodom pojave naslovnog demona: u prvobitnoj Turneovoj verziji, demon se mogao nazreti samo u par kadrova, iz daljine, obavijen dimom, dok je stradanje njegovih žrtava izvedeno tako da opcija ''nesrećnog slučaja'' ostaje validna: u prologu filma, čovek beži u panici od ''demona'' i udara autom u banderu, čije ga žice sprže; na kraju filma, Karsvel beži od demona na železničkoj stanici, a kada ga nađu raskomadanog, čini se da ga je ''samo'' pregazio voz. Međutim, američki producenti insistirali su, protivno Turneovim željama, da se demon prikaže eksplicitnije, u krupnom planu, pa su u post-produkciji zbrzano kreirali, usnimili i u film –bez Turneovog odobrenja– ubacili kadrove u kojima se izbliza vidi veliki rogati demon izbuljenih očiju. Iako ovo donekle kompromituje učinak filma, Turneu je na čast što je Noć demona snimio na takav način da čak ni intruzija ovakvih bukvalizacija ne uspeva da bitnije poremeti opšti učinak: naime, demon je ubačen u scene viđene iz perspektive prestravljenih, uspaničenih junaka, pa se može shvatiti i kao njihova psihološka projekcija, a ne kao autentični krilati demon koji ih proganja.  

            U svakom slučaju, za pohvalu je barem to što je kreacija demona bila u skladu sa srednjevekovnim drvorezima koji se prikazuju u filmu, što ga čvršće povezuje sa zapletom, ali i okultnom tradicijom na koju se u filmu aludira. Radi se o demonu vatre koga jedan od profesora antropologije i mitologije u Noći demona nedvosmisleno povezuje sa Baalom, Tifonom, Molohom i Asmodejem. Ovo su sve imena božanstava Jevrejima susednih naroda, koje su ovi demonizovali i u Bibliji identifikovali sa Đavolom. Prema tome, iako na prvi pogled izgleda kao banalno čudovište, ''demon'' ovoga filma čvrsto je – narativno, ali i vizuelno – povezan sa tradicijom Đavola u mitologiji i umetnosti.

            Daleko nekonvencionalniji i smeliji jeste prikaz Đavolovog sledbenika: Džulijan Karsvel jedan je od najkompleksnijih i najoriginalnije predstavljenih likova ove vrste u čitavoj istoriji demonskog ekrana. Kod Džejmsa je on opisan kao konvencionalni crni mag:  „Niko nije znao čime se bavi: sluge su mu bile nekakvi užasni ljudi; izmislio je za sebe novu religiju i praktikovao je ko zna kakve grozne rituale; lako ga je bilo uvrediti, a nikome nije praštao; imao je gadno lice (tako je gospođa insistirala, dok je suprug to donekle poricao); nikada nije ništa dobro radio, a kakav god uticaj da je od njega poticao, bio je zlonameran.“ („Čaranje runama“ u ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI, Orfelin, Novi Sad, 2015.) U scenariju Čarlsa Beneta (odgovornog za brojne Hičkokove filmove iz engleske faze), međutim, nalazimo kompleksniji lik od opisanog.

            Pre svega, Karsvel je prikazan kao običan čovek koji živi sam sa majkom na ogromnom imanju; ipak, njegova ''običnost'' ni u jednoj sceni nije trivijalizovana kao u slučaju satanista-amatera u Sedmoj žrtvi. On uspeva da bude upečatljivo zlokoban čak i kada je maskiran u klovna zarad dečje zabave na svom posedu. Potrebna je velika hrabrost režisera i veliko umeće glumca za inscenaciju čitave jedne duge i ozbiljne konverzacije sa glavnim junakom, tokom koje je antagonista našminkan kao klovn. Dijabolični razlog za to jasan je ako se podsetimo paralela između Đavola i figure Lude, Pajaca i Harlekina. Uostalom, pomenuta scena kulminira zlokobnom demonstracijom nimalo smehotresnih moći: Karsvel iz vedra neba priziva oluju kako bi pokazao svoje moći skeptičnom američkom profesoru, a naoko benigna scena zabave okončava se dečjim vrištanjem, prevrnutim stolovima i stolicama koje nosi kovitlac.  

            Karsvel, u tumačenju Najala Mek Ginisa, čak i fizički podseća na Alistera Kroulija u zrelim godinama: krupan, upečatljiv ali nikako zlokoban na prvi pogled, čak naizgled blag, često sardoničan, sa bradicom kao jedinim ustupkom prepoznatljivoj satanskoj ikonografiji (npr. čak ni odela koja nosi nisu crna). Neznatno teatralan samo kad zatreba, a tokom ostatka filma samo pritajeno zlokoban, Karsvel oličava novi pristup satanizmu kao nečemu što postoji i izvan preteranih žanrovskih konvencija i cirkuske ikonografije – kao nečemu vrlo bliskom stvarnosti, što deluje u stvarnom svetu baš zahvaljujući svojoj prividnoj normalnosti i pritajenosti. U tom smislu, on odstupa od tradicije pompeznog karlofovskog zlikovca iz Crne mačke, i umesto toga, nadovezuje se na pristup koji je pomalo trapavo uveden u Sedmoj žrtvi, a koji će kulminirati u Rozmerinoj bebi...

            Što se tiče tretmana okultnog, on je neujednačen, i oscilira između inteligentnih opaski (''Neke stvari jednostavnije je započeti nego prekinuti!'') i konvencionalnog izjednačavanja svake magije sa zlom. Veštičarstvo se povezuje sa ''demonima iz pakla'' u prologu koji svojom neadekvatnošću štrči poput još jedne producentske intervencije, jer ne deluje kao organski deo filma koji sledi. Karsvelov Red Istinskog Vernika (Order of the True Believer) mogao je imati i originalniju ideologiju od ''zlo je dobro – dobro je zlo'', mada ona u suštini prejudicira verovanje Crkve Satane deset godina pre njenog osnivanja. Sa ovom 'crkvom' srodna je i izjava jednog sataniste u filmu, cenzurisana iz engleske verzije: ''Mi hulimo i skrnavimo. U radosti greha će izgubljeno čovečanstvo sebe ponovo pronaći.''

THE HATEFUL EIGHT (2015)

**(*)

3-

            U ovom rivjuu NEMA SPOJLERA!

           

Odmah da raščistimo srž problema: stvar sa Tarantinom je u tome da on nema šta da kaže. On ne govori ni o čemu, osim ako prežvakavanje drugih filmova nije “tema” – ali to “govorenje” on, istina, izvodi na (manje-više) zabavan način. Tarantino je pričač viceva koji nisu bogzna kako smešni po sebi, i nemaju nikakav podtekst (recimo, satirični itsl), ali on čovek koji UME da se toliko unese dok priča vic tako da ovaj deluje, dok slušaš, smešniji nego kasnije kad/ako staneš, zamisliš se ili pokušaš drugome da ga prepričaš. Tek onda shvatiš da kod Tarantina nema nikakvo ŠTA, nego je on ceo sadržan u onome KAKO.

            Ovo, uz malu korekciju: naime, sadržaj jeste po sebi nebitan u smislu neke dubine, podteksta, simbolike i tako tih gluposti, ali jeste bitan u površnom, ikonografskom smislu. Dakle, nije svejedno koji je podžanr odabrao za recikliranje i prenaduvavanje: ako je to nešto tako nezanimljivo kao blaxploitation, onda dobijamo DŽEKI BRAUN (who cares?); ali ako je to nešto daleko zanimljivije, kao što je film osvete (sa krem-filom od kung fua i japanske krimi-akcije i samurajštine), kao KILL BILL, onda je rezultat nešto mega-zabavno (i njegov najbolji film, po meni).

            Drugim rečima, ovaj ovde vic zvani GNUSNA OSMORKA nije ni bolji ni gori od drugih 7 koje nam je mr. T do sada pričao, ali će njegova zanimljivost svakome ponaosob zavisiti od toga koliko vas uopšte zanima pokojni vestern (R.I.P.) kao žanr. Ja vestern nešto naročito ne volim, a nisam fan ni sobnih “ko ga ubi” dramica Agate Kristos, čiji se duh ovde sporadično priziva…

            No, sviđizmi na stranu, da pokušam nešto malo objektivnosti ovde: THE H8FUL 8 je patološki nenormalno razvučen vic: sa svojih 2 sata i 50 minuta, on traje ko onaj "niđe kraja" turski horor, DABBE 6! Pritom je ovaj preglomazni vic bez prave poente, ali se, bez obzira na to, može podneti, pa sporadično čak u njemu i uživati, ako ste fan tarantinovskih detalja, aluzija, citata, prerada, digresija, glumačkih bravura, monologa, flešbekova i ostalih džidža-midža zvonaca i praporaca koje vam on, poput prašine, baca u oči, kako ne biste primetili koliko je tanka, isprazna i suštinski besciljna pričica koju vam je ovako naduveno, razgranato, nepotrebno usložnjeno izbrbljosao.

            A brbljanja ima ovde kolko nećete! Tj. ako ste fan mr. Tarantina: kolko ‘oćete! Svi ovde kenjaju i kenjaju i keeeenjaju do sudnjega dana, to je bulšit do bulšita, svako svakome ima po čitavu sitnu knjigu da saopšti, to sve vrvi od “vrcavosti”, prosto vidiš da svi “likovi” isto kao i njihov tvorac obožavaju da slušaju zvuk svog glasa, pa ga ispuštaju, i premeću po ustima, i moduliraju, i razmeću se njime – letnji dan do podne. Odnosno, ovde: zimski.

            Ta hipertrofija blebetanja – ta pričofilija – ta narativa elefantijaza – taj “da ti čiča nešto ispriča”  - taj “nekada davno, bio jednom jedan…” – to verbalno sparingovanje uz povremene intruzije nabudženih monologa – sve je to odavno postalo Tarantinov zaštitni znak: što reko naš narod, “it comes with the territory”, isto kao uzdisanje, pravednički gnev, samohvalisanje, samosažaljenje, patetika, pasivna agresija, aktivna agresija, dramske pauze, sumanuta obećanja, šuplja i jevtina demagogija itd. u melodramskim monodramama našeg Picoustog gmaza. Znači, ko to ne voli – nemoj da gleda, jer još pre špice morao bi znati da će toga biti na lopate i buljuke. Pa tako i ovde.

            Ja time kod Tarantina nisam nimalo impresioniran. Ni u principu, ni in concreto, ovde. Stoga mi je putovanje do kolibe (gde se ima odigrati središnji zaplet) bilo predugo: glavnim junacima treba oko 40 jebenih minuta filmskog trajanja samo da jebeno stignu na jebeno poprište jebenih (ne)zbivanja, a do tada ima da gledamo putovanje diližansom, i kenjanje, kenjanje, keeeenjanje putnika u njoj. Istina, kad to proseravanje izvode Sem Džekson i Kurt Rasel, uz poneku upadicu Dženifer Džejson Li, onda to nije baš toliko strašno. Ali svejedno jeste predugo, i nepotrebno.

            To što se, zatim, zbiva u kolibi, tj. svratištu u planini zavejanoj snegom, takođe je protivprirodno rastegnuto: film bi bio za par nijansi bolji da je jedno 40-50 minuta kraći. Čak i dva sata je previše za OVU priču, ali ajde, da ne cepidlačimo. Ali jbg, Tarantinu je neophodno “to take his sweet time” kako bi ispleo svoje slatkorečive pričice sa onim ritmovima i modulacijama koji ih čine karakteristično njegovim, pa prema tome… tražiti od njega da napravi sažet film, od 90 minuta, koji bi bio pretežno zasnovan na slikama a ne na brbljanju, isto je kao tražiti od Picoustog da ne drži konferenciju za štampu svaka 2-3 dana. Neće da može! “It’s the way they’re raised!” što reko Haklberi Fin. Vole da slušaju sebe kako kenjaju, i jednom li se dočepaju mikrofona – spasavaj se ko može!

            Dakle, šta imamo ovde? Imamo nešto što deluje kao ekranizacija pozorišnog komada (donekle slično kao RESERVOIR DOGS, samo što je mnogo duže i praznije): 8 likova na jednom mestu, na jednoj pozornici, blebeću i koškaju se i ubijaju se sve dok daske na patosu ne budu ofarbane u crveno, a brojka preživelih, na samom kraju, ne bude svedena na H8FUL 2.

            Sem Džekson i dalje ima harizmu i autoritet i sposobnost da deklamuje taj Tarantinov tekst kao da je baš za njega pisan (a sigurno i jeste). To je već postao manir, ali ok, it is what it is.

          Majkl Medsen, ovde na privremenom odsustvu iz bugarsko-rumunskih direct-to-dvd Z-produkcija, i dalje ima njušku prikladnu za to što treba da uradi/prenese.

Tim Rot preglumljava za sve pare, toliko žvaćući scenografiju u svojoj persiflaži britanskog akcenta da to, čak i unutar ovog hiperstilizovanog konteksta, prebrzo postaje preterano, iritantno i nezanimljivo.

Brus Dern je dobar kao rasistički južnjački general.

Kurta Rasela je prijatno najzad videti u jednom vesternu koji sadrži i krupne planove: njegova brkata i kosmata njuška je žestoka, harizmatična i zabavna za videti (za razliku od precenjenog BONE TOMAHAWK, gde jedva da smo ga i spazili u tmuši i preširokim planovima!).

Volton Gogins je meni novo lice, ali junački se izborio sa svim takmacima i pokazao se kao da je stari član T-ekipe. Na osnovu ovde pokazanog, neće me čuditi ako u njoj i ostane (mislim na naredne Tarantinove filmove).

A Dženifer Džejson Li namerno pominjem na kraju, iako je, što bi reko dr Kunac, “dama” – zato što je ona daleko najbolja i najzabavnija stvar u ovom filmu. Ni lepše žene (i bolje glumice!) – ni većeg facijalnog abjuza u jednom filmu!

Iako je mlate i treskaju po glavi i nosu kroz ceo film, i stalno ima na faci ili krv ili gulaš (češće krv!), njena kreacija jedne istinski hejtful banditkinje je za svaki respekt. Nažalost, treba izdržati oko dva i po sata muškog sranja (i mlaćenja) dok ona najzad ne dođe na svoje i ne pokaže zube (makar i izbijene): te face i ti mono-dijalozi koje ima pred sam kraj, pa to je prava divota gledati!

Samom završetku fali impakt, i kad krene špica ostalo mi je samo da slegnem ramenima: “Šta, to je TO?” 

Ali, šta sam pa očekivao? Hell, pa ovo je ipak samo (osmi) film Kventina Tarantina. Tata-ta-tira!

PS: Da, ima tu nekoliko omaža Karpenterovom masterpisu, STVORU (Kurta, Morikoneova muzika, sneg, imidž kočijaša...) ali pošto su krajnje proizvoljni, ne očekujte od mene smekšano srce! Čak ni besmisleno nakačeni helrejzerovski lanci sa kukama usred planinske krčme nisu me kupili! Ni potoci krvi, ni apsurdno raznesena glava u krupnom planu! Tri minus, i tačka!

A COMPANION TO THE HORROR FILM

            U okviru akcije plasiranja prikaza knjiga koje sam objavljivao u kanadskom magazinu RUE MORGUE – premijerno na srpskom i ekskluzivno na ovom blogu – evo mog osvrta na jednu odličnu vrednu, ali –avaj– cenom presoljenu knjigu. Ako ikako možete da do nje dođete pod razumnim uslovima, ne dvoumite se!

 A Companion to the Horror Film 

– Harry M. Benshoff (ed.)

Wiley-Blackwell, 2014

(c) Dejan Ognjanović for RUE MORGUE

            Evo kompanjona kojeg će vam dobro doći da ga imate pri ruci: ključne koncepte, teme, ideje i naslove razmatraju i objašnjavaju neka od najznačajnijih imena u proučavanju horor filma (Matt Hills, Harry M. Benshoff, Mark Jancovich, Peter Hutchings, James Kendrick, Isabel C. Pinedo, Xavier Mendik, Joan Hawkins...) i to na 600 strana velikog formata.

            Eseji u I delu bave se najznačajnijim pristupima hororu (iz ugla filozofije, psihologije, psihoanalize, rodnih studija, seksualnosti, društvene alegorije) kao i kontekstima (recepcija, distribucija, cenzura). U ovim radovima ustanovljava se čvrsta osnova za razumevanje šta horor jeste i kako se postižu njegovi učinci i značenja. Od posebne vrednosti su eseji "Horror and Psychoanalysis" by Chris Dumas i "The Horror Film as Social Allegory" by Christopher Sharrett.

            II deo bavi se formom horora (The Form of Horror) i sadrži jedan od najboljih radova u knjizi koji će sigurno biti veoma uticajan i često citiran: Robert Spadonijev "Horror Film Atmosphere and Narrative" je hrabar pokušaj da se definiše koncept „atmosfere“ koji se, kod kritičara i teoretičara, uglavnom uzima kao samopodrazumevajući.

            Treći i najduži deo istražuje istoriju (zapadnjačkog) horor filma, sa zasebnim esejima posvećenim pregledu i re-evaluaciji po dekadama. Rad  "International Horror in the 1970s" by Peter Hutchings zaslužuje da se izdvoji zbog svoje široke perspektive i svežih uvida, iako većina njegovih kolega u ovom poglavlju takođe teže tome da pružaju nove uglove posmatranja na poznate (i manje poznate) klasike.

            Odabrane međunarodne horor kinematografije (Italian, Japanese, South Korean...) dobijaju zasluženi tretman u četvrtom delu knjige, gde se naročito ističe bogat i iscrpan pregled španskog horor filma: „Spanish Horror Cinema“ by Ian Olney.

            Najzad, peti deo se bavi odabranim arhetipovima, hibridima i krosoverima (Selected Archetypes, Hybrids, and Crossovers) gde vredi istaći eseje o Ken Raselovim The Devils i o Trash/Cult hororima.

            U knjizi ovog obima zapanjuje da ima samo nekolicina ćoraka: recimo, rad Jay McRoya koji pokušava da odbrani blesavi Tokyo Gore Police zato što taj film, navodno, “mobiliše svoje distopijske elemente kako bi kritikovao kulturnu ideologiju koja promoviše rigidne koncepcije ljudskog identiteta.” Zatim, promašen je i rad Caroline Joan S. Picart's pod naslovom "Reel/Real Horror" koji usiljeno u kontekst horora i dokumentarizma pokušava da nagura dva Spilbegova filma koji NISU horor (Schindler's List & Munich).

            Sve u svemu, ova ogromna knjiga je pravi pogodak: velika, pametna, korisna. Šta tu ima da se ne svidi? Možda njena cena – oko 180$, ali opet, ako vam ne pođe za rukom da ovo dobijete kao rođendanski poklon, tu su uvek biblioteke. A nijedna ozbiljna biblioteka ne bi trebalo da bude bez ove knjige.

            Evo njenog kompletnog sadržaja:

Table of Contents

Author Biography ix

Preface xv
Harry M. Benshoff

Part I Approaches and Contexts 1

1 Cognitive and Philosophical Approaches to Horror 3
Aaron Smuts

2 Horror and Psychoanalysis: An Introductory Primer 21
Chris Dumas

3 Gender and Sexuality Haunts the Horror Film 38
Daniel Humphrey

4 The Horror Film as Social Allegory (And How it Comes Undone) 56
Christopher Sharrett

5 Avenging the Body: Disability in the Horror Film 73
Travis Sutton

6 Horror Reception/Audiences 90
Matt Hills

7 A's, B's, Quickies, Orphans, and Nasties: Horror Films in the Context of Distribution and Exhibition 109
Kevin Heffernan

8 Horror and the Censors 130
Julian Petley

Part II The Form of Horror 149

9 Carl Dreyer's Corpse: Horror Film Atmosphere and Narrative 151
Robert Spadoni

10 Horror Sound Design 168
William Whittington

11 Mellifluous Terror: the Discourse of Music and Horror Films 186
Joe Tompkins

Part III A History of the (Western) Horror Film 205

12 Horror Before "The Horror Film" 207
Harry M. Benshoff

13 Classical Hollywood Horror 225
John E. Browning

14 Horror in the 1940s 237
Mark Jancovich

15 Science Fiction and Horror in the 1950s 255
Steffen Hantke

16 The Gothic Revival (1957-1974) 273
Rick Worland

17 International Horror in the 1970s 292
Peter Hutchings

18 Slasher Films and Gore in the 1980s 310
James Kendrick

19 Millennial Fears: Abject Horror in a Transnational Context 329
Adam C. Hart

20 Torture Porn: 21st Century Horror 345
Isabel C. Pinedo

Part IV Selected International Horror Cinemas 363

21 Spanish Horror Cinema 363
Ian Olney

22 The Return of the Rural Repressed: Italian Horror and the Mezzogiorno Giallo 390
Xavier Mendik

23 Recent Trends in Japanese Horror Cinema 406
Jay McRoy

24 South Korean Horror Cinema 423
Daniel Martin

25 Sisterhood of Terror: The Monstrous Feminine of Southeast Asian Horror Cinema 442
Andrew Hock Soon Ng

Part V Selected Archetypes, Hybrids, and Crossovers 461

26 Vampires and Transnational Horror 463
Dale Hudson

27 Trash Horror and the Cult of the Bad Film 483
I. Q. Hunter

28 "Moody Three:" Revisiting Ken Russell's The Devils 501
Joan Hawkins

29 Horror's Otherness and Ethnographic Surrealism: The Case of The Shout 519
Adam Lownstein

30 The Documentary Impulse and Reel/Real Horror 536
Caroline Joan S. Picart