TRAIN (2009)

TRAIN

**

2-

ovo je jeftini, osrednji torture porn – HOSTEL na šinama – klanje i čerečenje bez mnogo smisla ili duha, ali ako volite prizore kasapljenja ljudskih tela, efekti maske su sasvim solidni. i to je otprilike sve što ovo čudo ima da ponudi.

film je gnusan na više nivoa i načina.

onaj najočigledniji – u smislu splattera – je zapravo najbolji.

avaj, film je gnusan i po svom kulturrasizmu. baš kao u HOSTELU, i ovde imamo grupicu uspaljene američke omladine koja u dubinama zemalja s one strane velike šume (istočna evropa, tj. rusija) nabasa na nečuvene neljudskosti i neopisivo egzotične podljudske kasape. u tom kulturrasizmu TRAIN ide još dalje od svog idiotskog uzora: u HOSTELU su pravi zlikovci zapravo bili zapadnoevropski i američki (a u II delu i japanski, he he) bogatuni koji love i kinje sirotinju i tako kažnjavaju zalutale ovčice. u VOZU, zlikovci su isključivo neki degenski rusi, koji su pronašli 'genijalan' način mlaćenja para – napravili kliniku-kasapnicu na šinama u kojoj od putnika-namernika vade potrebne delove tela i organe, i na licu mesta ih presađuju onima koji dobro plate.

pri tom je manje bitno što se voz toliko klati, trucka i ljulja te zanosi na krivinama da je tu nemoguće nekoga precizno i zaklati, a kamo li izvesti iole složenu operaciju transplantacije itsl. manje je bitan i mehanizam rada te organizacije, tj. kako to uspeva da funkcioniše da nikome ne zasmrdi i ovi ne budu navatani (implicira nam se: rusija je to, zemlja haosa, tu sve može, ako malo podmažeš koga treba, možeš ladno da na državnim šinama voziš privatnu kliniku-kasapnicu). najmanje je bitno ko se uopšte vozi ovim vozom, i da li je ikoga briga šta se u njemu dešava (sugeriše nam se: taj naizgled nedužan, običan svet zapravo su saučesnici zlikovaca: oni znaju kakva krvoprolića se tu zbivaju, ali ih nije briga, samo ako njihovoj ujni u susednom vagonu presade veštački kuk, ili ako babi u ordinaciji pored uspeju da usade novo oko). najmanje je bitna efikasnost tih nehigijenskih, prljavih, bezubih, jednookih koljača: na primer, iako je voz pun crnookih i smeđeokih, ovi pajaci nekom japančetu ladno usade azurno plavo oko, tako da sad ima jedno crno i jedno plavo…

znači, svi su krivi, svi su zli, svi izgledaju kao karikature, a ameri su jedino 'krivi' zbog malo fun-lovinga – a ko je ikada ikoga krivio što voli da ide na tehno-žurke sa mnogo crvenog svetla i jebava lake ženske (ruskinje)?

tora birč izgleda kao 12-godišnja nafrakana curica koja bi htela da izgleda kao da je punoletna, njene američke kolege su iritantna lošeglumeća banda nikogovića za koje nikada više nećemo čuti, a rusi su probrani među najružnijim lokalnim glumcima suviše gladnim i neprobirljivim da bi im smetalo što imaju da igraju ruse kao đavolji nakot.

sve je snimljeno prilično jeftino, i to se vidi, klanje je jedina svrha i 'poenta', pa – ko voli, nek izvoli.

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)

 ***(*) 

 3+ 

tik pred polazak na grossmann 09 pogledah i ovaj ruđerov policijski triler iz 1975. iako sam očekivao solidan filmić, kada najzad videh ovaj već-mesecima-mi-čučeći DVD – počeh da se šutiram u glavu što ga nisam odgledao ranije. jer, ovo je 2^nd best film ever by RUGGERO DEODATO – odmah iza HOLOKAUSTA!

poznat i pod kraćim naslovom VIOLENT COPS, ovo je – pod bilo kakvim imenom- izuzetan, kvintesencijalan primer euro-krem crime flicka iz 70ih (koje su, treba li uopšte ponavljati, najbolji period koji je filmska umetnost ikada videla ili će ikada videti). znači, vrh vrhova, sa kvalitetima koji su danas koliko neponovljivi toliko i nezamislivi.

film otpočinje u VELIKOM stilu – spektakularnom jurnjavom motorima po prenapučenim ulicama rima. 2 pajkana, glavni junaci, ganjaju zle pljačkaše koji su maltene ubili nesrećnu ženu kojoj su ispred banke pokušali da otmu lisicom za ruku prikačenu torbu: zlikovci su obojica na istom motoru, a pajkani ovog puta jašu odvojeno. ta jurnjava traje bar 10ak minuta i savršeni je primerak old school akcije bez trunke laži, kompjutera i animacije. ne samo što sve što vidite zaista postoji, nego je –u klasičnom italo duhu- snimano bez dozvole, po realnom saobraćaju uskim i zgužvanim rimskim ulicama, pa je autentičnost još veća a frenetična montaža i savršeno kadriranje pojačavaju adrenalinski efekat i čine ovo jednom od najboljih scena jurnjave koje sam ikada video – a svakako najboljom u euro filmu.

što posebno uliva divljenje jeste podatak da producenti nisu imali pare za francuskog experta za stunt koordinaciju pa je sve ovo koordinisao i inscenirao – sam deodato! čitajte o tome detaljno u mom exclusivnom intervjuu s ovim velikim rediteljem – za 3-4 dana, kada budem okačio taj mega-razgovor.

pored sjajne akcije, film ima dražesno ciničan 1970s attitude. pre svega, glavni junaci su kao nešto šarmantnije euro verzije harija kalahana – mačo dobričine na strani pravde, ali sa velikom ljubavlju prema nasilju i sa smrtnom kaznom kao jedinim rešenjem u njihovoj knjizi. gledajte ih kako lome vrat ranjenom zlikovcu jednom kada ga napokon savataju motorom! gledajte ih kako sređuju violent hostage situation! gledajte kako jajostežuće iznuđuju priznanja! gledajte kako na kraju, bez potrebe, for the hell of it, dižu u vazduh brodić već sređenog glavnog zlikovca! momci baš vole ludu vožnju i još luđu zabavu!

mark porel i rej lavlok su izvanredni u glavnim ulogama: šarmantni, zabavni, ubedljivi i kao tabadžije i kao švaleri (gledajte ih kako se obojica izređaju na ljubavnici –ili beše sestra?- glavnog zlikovca koju su došli da ispituju!), imaju harizmu i hemiju, i velika je šteta što ovaj sjajan film nije izrodio bar još jedan nastavak ako ne i celu seriju, jer potencijala je bilo! kako i zašto do toga nije došlo – čitajte u intervjuu s deodatom. ukratko: normalnom čoveku nepojmljiva glumačka sujeta!

scenario fernanda di lea je iznenađujuće nadahnut, duhovit, pun zabavnih situacija i vrcavih dijaloga, u čemu se naročito ističu vrhuzabavna prepucavanja ove dvojice i super-sexy sekretarice u policijskoj stanici: veliko je iznenađenje zateći ultra-moderne vaginocentrične podjebe koje ova super-ženica uputi kao odgovore njihovim mačo-kurčenjima! u žanru koji je često na granici mizoginije pravi je suprajs zateći čvrstu ženu koja ubedljivo i duhovito obriše patos sa dvojicom muškarčina i redovno im ga spusti na svaki pokušaj da je zajebu – a čak i ne završi na kraju u njihovom zagrljaju! nju, inače, igra deodatova tadašnja žena, silvia dionisio. lucky bastard – vidi sliku!

film je za moj ukus možda malkice previše epizodičan, nedostaje mu fokus u smislu jačeg i zlijeg zlikovca te spektakularnijeg obračuna s njim na kraju, ali to je relativno mala zamerka: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN je sjajan primer evropskog žanrovskog filma koji je, u to vreme, umeo da parira amerikancima i da bude svoj na svome. ovo je veliki film velikog reditelja u naponu snage – a ta snaga je očita i u njegovom narednom, nepravedno zapostavljenom filmu THE LAST CANNIBAL WORLD, kojim je pripremio teren za kulminaciju genijalnosti u neprevaziđenom i nedostižnom KANIBALSKOM HOLOKAUSTU!

ko nije gledo – pod hitno nek pojuri: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN aka VIOLENT COPS je obavezna lektira!

biće na testu!

ZONA ZAMFIROVA (2002)

Evo podsećanja na još jedan text Ace Radivojevića, iz Onih Dana kada je pisao filmsku kritiku, odnosno iz vremena pojave ZONE.

ZONA ZAMFIROVA

by ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ

Na početku dvadesetprvog veka, odavno značenjski mrtva i stilski pokopana proza Stevana Sremca nema nikakvog razloga za život niti šansi za opstanak. Kitnjasti lajt-boemski rukopis ovog autora, tvorca oduvek imaginarnog i nikada stvarnog frik-Diznilenda srpske ruralne pastorale, izgubljenog raja vlastelinskih babuskera što naivno spletkare, cakano idiotskih mladih parova rumenih obraščića i veselo intoksikovanih popova u pošaličkom vajbu, otapa se u radioaktivni otpad u sudaru sa realnošću koja se već pedesetak godina formira oko nas.

U Novom Srpskom Diznilendu(NSD), Mikiji uveliko diluju deci »smek«, Šilje ushićeno vitlaju motornim testerama, dok Paje mornarskom kapom užurbano brišu zakorelu spermu ratnih zločina. Literarni izvornik novog srpskog blokbastera, Sremčeva ZONA ZAMFIROVA iz moderne perspektive, ni narativno ni konceptualno, ni strukturalno, kao ni suštinski ne nudi ništa više od ubajaćene matrice američkog tinejdž filma osamdesetih, smeštenog u srednješkolski milje, gde se najprsatija i najbogatija »čirlidersica« koledža na jedvite jade smuvava sa lobotomiranim ragbi šampionom, siromaškom, dok se društvo odraslih poput B-52 survava na njih. Ali film koji je pred nama nije čak ni to.

Kako bi leprozni književni zombi Stevana Sremca ipak nekako filmski prohodao u osvit novomilenijumske histerije bilo je potrebno prigrliti neku od sledećih mogućnosti:

-1- Deliti besplatne halucinogene droge uz bioskopske karte,

-2- Deliti besplatne bioskopske karte uz halucinogene droge,

-3- Ubaciti vruću sekvencu lezbejskog seksa u Turskom kupatilu, i prekrstiti naslov u EROGENA ZONA ZAMFIROVA, kako bi se milje nekako približio kostimiranoj erotičnosti Tinta Brasa, italo-maestra softkora,

-4- Umontirati scene koreografisanih tuča u vazduhu i po livadama, u stilu hongkongških fajterskih filmova, kako bi se naivnost sižea uskladila sa naivnošću glume,

-5- Ušnirati šekspirovski tragični epilog tj.ukrasti rasplet ROMEA I JULIJE kako bi ZONA proradila makar kao neki deseti rentgen odblesak šmirantskih Kenet Braninih adaptacija Barda,

-6- Uposliti Sinišu Pavića kao scenaristu, Emira Kusturicu kao reditelja, Rome naturščike umesto glumaca i poroditi RTS sitkom -BOLJI ŽIVOT ZONE ROMFIRSKE,

-7- Uraditi sve nabrojano istovremeno.

...ali ne. To je nemoguće. To bi značilo primenjivanje svetskih kriterijuma na srpski filmski mikrokosmos koji priznaje samo kriterijum haosa.

Haosa u kome ovaj film režira i adaptira legendarni veteran Zdravko Šotra, po kuloarima poznatiji kao ŠOPOLA, Džon Ford bombardovanog RTSa, čovek-mit koji nas je dekadama iskusno filmski podučavao kako što ponosnije da volimo i branimo naših nekoliko domovina i još par lidera. To je naš stari dobri Šopola, čuvar Svetog Grala RTS ortodoksije, koji je za Tita i partiju pravio ikonične tevebioskopske gorostase poput IDEMO DALJE i OSVAJANJA SLOBODE (gde partizan Radko Polič završava ispod nekog drveta sa u čelo urezanom petokrakom od strane četnika, koji kao da koriste crveni flomaster umesto kame), zatim monumentalni ep BOJ NA KOSOVU za tada novopečenog Slobu Gazimestanskog (gde kamioni »Prve Petoljetke« jurcaju iza Kosovke Devojke, a odrubljena glava Cara Lazara svetli kao stona abažur lampa u »Jugodrvo« salonu nameštaja), kao i nezaboravni kemp-klasik za sva vremena BRAĆA PO MATERI, koji zaslužuje zasebnu knjigu kako bi se svojstveno sabrali svi njegovi dometi.

U šakama Šopolinim, koji je sa prethodnim LAJANJEM NA ZVEZDE dosegao svoju romantičnu, poznobaroknu fazu vraćanja naivnosti vlastitih korena, ZONA ZAMFIROVA postaje upliv u četvrtu dimenziju mrtvog lokalnog bioskopa, nepostojeći amalgam nečega što je davno postojalo između Vjekoslava Afrića i Soje Jovanović ali je na svu sreću i umrlo od ruke dobrog ukusa i modernijih kinematografskih tendencija. Ali, od Šopole pa do Ravne Gore, sve ovo puko razglabanje se pretvara u prah pred činjenicom da je ZONA dosad skupila pola miliona gledalaca u Srbiji. Tu dolazimo do ilustrativne konstatacije da nije problem u Ceci, već u sto hiljada ljudi na Marakani.

Ako circa pola miliona ljudi kontaminiranih latinoameričkim serijama želi grupno da se teleportuje u hiljadudevetstopedesetu godinu, niko ih u tome ne može sprečavati. Tragedija je u tome što teleport ne postoji. Vremenska mašina još uvek nije izumljena, i svi smo, nažalost zaglavljeni tu gde smo. Zato se domaća stvarnost i fikcija ne mogu vrednovati svetskim kriterijumima. Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični «zapis iz podzemlja«. Zato se ZONA ne može oceniti. I zato nam nema spasa.

NEOCENJIVO

MOR (TV, 1991)

MOR (TV, 1991)

Hrvatska, TV FILM

Color

Proizvodnja: Hrvatska Radio Televizija (HRT), 1991

trajanje:

63 min

režija:

Snježana Tribuson

scenario:

Gordana Mrđen

po noveli:

Đuro Sudeta

uloge:

Filip Šovagović

Vanja Drach

Barbara Nola (as Barbara Živković)

Filip Nola

Nadežda Perišić-Nola

Ivo Gregurević

Vlatko Dulić

Semka Sokolović-Bertok

montaža:

Zoltan Wagner

šminka:

Željka Babić

maska:

Jelica Kolarić

izbor muzike:

Vesna Šir

snimatelj:

Silvestar Kolbas

pomoćnik režije:

Lukas Nola

ocena:

*(*)

2-

ovo je hrvatski TV film sa elementima horora.

na žalost, trajanje od 63 minuta jedina je srodnost koju ima sa, recimo, LEPTIRICOM, te nadalje takva poređenja neće biti pravljena. format je isti (made for TV), žanr je isti, ali sve ostalo je drugačije – i uglavnom mnogo slabije.

ovo je film koji traži đavola. pre svega, zove se MOR, a neopisivo je dosadan – što će reći, sam se naguzio za igre reči i aluzije na frazu koja ga najbolje i najkraće opisuje – SMOR!

zatim, glavna junakinja zove se šu. baš tako: šu. ni u jednom trenu ne kaže nam se da li ta osoba ima nekakvo puno ime od koga je 'šu' skraćenica mada, iskreno, ja i ne znam žensko ime od koga bi 'šu' bilo skraćeno. šumenka? šušumigica? šumarica?... ako tome dodamo podatak da se njen (nesuđeni) ljubljeni zove mor, ostaje sasvim nejasno kakav ŠUMOR nam ovi autori kao simboliku nude?! šu + mor = ? šuma? more? what the fuck?!

najzad, toliko je nola prisutno u ekipi da sve deluje kao porodična manufaktura: glume čak 2 nole + 1 koja je nola nakon snimanja udadbom postala, a tu je još i pomoćnik režije, Lukas Nola - mazohistima poznat kao autor nesnosno dosadnog kvazi-artističkog smaračkog poluhororističnog filmića SAMI. u vreme nastanka ovog TV filma (1991) lukas je tek pekao zanat u gnjavljenju sirote publike, ali u svom filmu SAMI on će, 10ak godina kasnije, dokazati da je zanat pekao kod najboljih. mislim, gnjavatora.

zaplet je sledeći: siroti mladi šumar mor bacio oko na veleposednikovu lepu ćeru šu, ali zli tatica nju hoće da uda za plavokosog plavokrvca koga ova ne voli. možda zato što sluti da joj ovaj trti sestricu, u čemu čak nije ni jedini, jer mu pripomaže ivo gregurević kao partner in crime. naime, njih dvojica hoće da samo orobe šuinog tatu za neku lovu, a jebe im se za šu, više vole njenu radodajnu seku, mada nije jasno zašto se prvo ona ne uda kad joj baš toliko do uda.

enivej, pičkuskraćenost čini da se naš mor –neminovno!- pretvara u vukodlaka, ili barem vuka, i tako trčakara po šumi i davi sitnu stoku te zalutale psine e ne bi li bar tako dao oduška svom detumescentnom nagonu. povremeno se on viđa sa ovom šu, krišom, ali sve ostaje na šu, šu, šu. u jednom trenu ona čak zapreti ćaći da se neće udati za ovog plavog biznismena, ali tata je podseti da su oni vlastela, plemići, i zna se šta tu znači reč, a šta zaruke.

i tako, pošto naš mor ne nađe odmor u šuinoj šumici, prinuđen je da prikolje jedno kuče te zlu sestru i njenog plavog ljubavnika upravo otperjale s tatinim parama, a da šu toliko isprepada u svom vukodlačkom obličju da ova od šoka dobije neko sranje na plućima zbog koga mora da ide u banju.

naravno, u skladu sa poetikom neprikazivanja i ne-akcije, ovaj kvazi-film nam ne pokaže ama baš ništa zanimljivo tokom ta 63 minuta trajanja. strast između dvoje mladih ne vidi se jer je filip šovagović 'živ' koliko i skulpture vukova koje pravi, a i njegova šu-ljepotica je podjednako prazna od bilo kakve ličnosti, a nekmoli strasti. na svu muku, ovde nema golotinje ni sexa koji su sine qua qua za vukodlačke filmove.

od vukodlačkih filmova imamo samo presmešan kameo semke sokolović koja se pojavi na 20 sekundi, na samom početku, u ulozi karikature ciganke-proročice: ona pogleda dlan dečaku, ali na njemu vidi dlake i toliko se šokira što je tako mlad već počeo da drka, da smesta pobegne u gustu maglu! nadao sam se da će se pojaviti kasnije, kada mor odraste, da nekako potvrdi tu kletvu, proročanstvo, usud, šta li je – ali ništa od toga. od ciganke ni 'c', kao ni objašnjenja – zašto je baš mor morao da postane vukodlak. ok, reći će neko: zato što nije dobio šu-micu. ali čemu onda prolog iz dečačkih dana? zašto je još tada on bio viđen za neke mrakove od kojih čak i ogrezla ciganka beži u noć?

ako ste baš toliko naivni da u jednom HRT filmiću očekujete spektakularne scene vukodlačkih transformacija, dopustite da vas na vreme razočaram: scena njegovog pretvaranja rešena je na sledeći način. filip trči iz šume u reku i usput skida odeću sa sebe. onda imamo užasno brz pokret kamere u fazonu 'a za to vreme, na drugom kraju šume' – koji se prirodno nalepi na kadrove nekog vuka kako trčkara šumom. i to je to. čak i melijes bi to bolje, ali bože moj, melijes je bio francuz, i genije. i snimao je filmove skoro 100 godina pre ovih ovde dramosera.

u sceni morove pojave u humanoidnom obliku, tokom cele 2 sekunde možete ga videti kako stoji, zaklonjen prozirnom zavesom koja jedva nagoveštava konture lica, a tokom cele jedne sekunde možete uživati u šminkerskom umeću koje reči ne mogu opisati, pa zato prilažem sliku.

pre nego što sve ovo i protiv moje volje stvori utisak da se radi o zanimljivom filmu, moram još jednom da naglasim: ovo sa vukovima i 'vukodlacima' je samo mlak i nedovoljan začin na jednu u suštini banalnu, prozaičnu i neopisivo ravnu, neinteresantnu priču. pojedini članovi ekipe odradili su tu tezgu pristojno, ali nememorabilno, dok su glavni junaci suviše bezlični i bljutavi za bilo kakav interes. nema drame, nema saspensa, nema strave, nema akcije, nema ničega sem vrrrrlo dugih sat vremena nedešavanja.

ali šta ste pa i očekivali do filma koji režira žena po scenariju koji je takođe pisala žena?

all things considered, ovo je moglo biti i još mnogo gore. ali svakako je imalo potencijala i za mnogo bolje.

ne zaista, za razliku od srba, hrvati imaju taj fazon vlastele, bogatunskih imanja, ima tu potencijala za neki balkanoidni gothic, osim toga oni imaju katolicizam, taj neprevaziđeni začin za svako satanizovanje i hororisanje – pa je time veća šteta što za sada najbolji film koji adekvatno rabi hrvatsku gotsku baštinu ostaje srpski film SAN DOKTORA MIŠIĆA branka pleše iz 1973. (videti U BRDIMA, HORORI za detaljno obrazloženje).

zaplet MORA svakako nije nimalo orginalan, ali mogao je biti učinjen pitkijim i zabavnijim boljom glumom i nadahnutijom režijom. avaj, ništa od toga. ostao je samo – smor.

PS: u duhu srpskih TV drama iz 1970-ih, ovde nema originalnog skora, nego samo 'izbor muzike'. ali, dok su naši, onih dana, koristili nekakvu arhivsku građu, narodne pesme i šta ti ja znam – ovi u MORU ladno našli da potkradaju ready-made skorove, konkretno - karpentera: na više ključnih 'horor' mesta u filmu korišćena je tema iz MAGLE (the fog, 1980). pitam se zna li karpenter za ovo, i da li da budem tako ljubak da mu to dojavim? znam da mu treba za drogu, a vala i sprema novi film, malo parica neće mu škoditi, naročito kad dolaze iz riznice HRT-a…

SLIKE s Kratkofila!

Ygg:

Ghoul sa knjigom jednog poznatog ZS forumaša!

Sa pres konjferencije prije predavanja: Ghoul, režiser Duhova i prevodilac Dejo

Ista pres konferencija, sa još ljudi. Naprijed vidimo Grofa Đuraza, a Ghoul je - iza kamere (bukvalno) :-)

Ghoul u razgovoru s nekom curom

Na ovu sam posebno ponosan! Kakav tajming!

Ghoul pronalazi časopis koji se zove OMEN!

Ghoul u razgovoru s nekom curom